„Где се дену јавни дискурс, где нестаде?“, питају се данас мање-више сви, независно од географске ширине и дужине. Фрагментизовање, тривијализовање, обесмишљавање и јавности и дискурса постали су опште место... Како? Зашто? Докле?

Амерички теоретичар медија Нил Постман (1931-2003) одговарао је на та питања кад их скоро нико није постављао, пре безмало четири деценије.

Технологија, говорио је, представља фаустовску нагодбу – она даје и узима; са сваком новом технологијом морамо да се запитамо шта ће нам донети и чега ће нас лишити: „Штампарска преса уништила је усмену традицију; телеграфија је поништила простор; телевизија је понизила реч; рачунар ће можда деградирати живот заједнице.“   

Постман, који је добар део радног века провео као професор на Њујоршком универзитету, промишљао је како (нова) технологија утиче на културу, образовање, медије и како се све то одражава на наше свеукупно поимање стварности око нас, на поимање јавног интереса или прошлости...

Забављајмо се док не цркнемо

Тим темама бавио се у различитим својим књигама, међу којима су: „Технополија: Предаја културе технологији“ (Technopoly: The Surrender of Culture to Technology, 1992), „Нестанак детињства“ (The Disappearance of Childhood, 1982), „Крај образовања: Редефинисање вредности школства“ (The End of Education, 1995), „Како гледати ТВ вести“ (How to Watch TV News, 1992). 

Ипак, убедљиво најпознатија и најутицајнија књига, ево и двадесет година после смрти аутора, остаје „Забављаjмо се до смрти“ (Amusing Ourselves to Death, 1985), Постманово промишљање о „јавном дискурсу у доба шоу-бизниса“, којa нажалост никада није преведенa на српски.

Средином осамдесетих, када је Роналд Реган био председник САД а Хладни рат још у пуном јеку, Постманове тезе о последицама тривијализације мишљења иманентне телевизији – а на трагу Дебора и Маклуана – углавном су перципиране као помало интелектуално ексцентричне и претеране. Међутим, то што је тада звучало као претеривање данас се чита као остварено пророчанство и дијагноза садашњости.

Само годину дана после фамозне 1984, када се Америка уљуљкивала у (само)задовољству јер се Орвелова визија није остварила, што је, веровало се, значило да су потпорни стубови либералне демократије постојани кано клисурине, Постман је указивао да се заборавило да поред орвеловске постоји и друга, нешто мање позната али ништа мање мрачна визија од које подједнако подилазе жмарци: „Врли нови свет“ Олдоса Хакслија.

„Орвел се плашио оних који би забранили књиге. Хаксли се плашио да неће бити разлога за забрану књига, јер неће бити никога ко би их читао“, написао је Постман. „Орвел се бојао оних који би нас лишили информација. Хаксли се бојао оних који би нам их дали толико да бисмо били сведени на пасивност и егоизам. Орвел се бојао да ће истина бити сакривена од нас. Хаксли се бојао да ће се истина утопити у мору неважности. Орвел се бојао да ћемо постати заробљена култура. Хаксли се бојао да ћемо постати тривијална култура.“

У Хакслијевој визији, истицао је Постман, није потребан Велики брат да би људи били лишени своје аутономије, зрелости и историје, јер ће сами пригрлити и обожавати своје угњетавање; обожаваће технологије које поништавају њихову способност мишљења, оријентације и просуђивања. Показивао је и доказивао да се управо у његово време, осамдесетих година, догађала велика промена медијске парадигме која за исходиште има то да је велики део јавног дискурса постао опасан нонсенс.

Слике  као информацијe

У доба владавине штампарске пресе дискурс у Америци био је, по Постмановом суду, генерално кохерентан, озбиљан и рационалан:

„Укључити се у писану реч значи следити ток мисли, што захтева знатну моћ класификовања, доношења закључака и просуђивања. То значи разоткрити лажи, забуне и претеране генерализације, открити злоупотребе логике и здравог разума. То такође значи вагати идеје, упоређивати и супротстављати тврдње, повезивати једну генерализацију с другом...“

У доба телевизије дискурс је, међутим, склизнуо у апсурд, сматрао је oн. Није га забрињавала само енормна изложеност појединца телевизијском „зрачењу“ у САД, него и то што су гледаоци били условљени да информације добијају све брже, са све мање нијансираности, и наравно, примарно преко слике. Његова фундаментална тврдња била је да је забава постала природни формат за репрезентацију целокупног искуства.

У кретању културе од усмене предаје преко писма до штампе и телевизије, њене идеје истине крећу се с њом, писао је, а истина је, као и само време, производ дијалога који човек води са собом кроз технике комуникације које је измислио:

„Будући да се интелигенција примарно дефинише као нечија способност да схвати истину о стварима, следи да оно што култура подразумева под интелигенцијом произлази из карактера њених важних облика комуникације.“

Tехнологија је идеологија

Постман је упозоравао и да појава сваког новог медија мења структуру дискурса, потичући одређене потребе, захтевајући одређену врсту садржаја и дајући предност одређеним дефиницијама интелигенције. Једноставно речено – нови медиј ствара нове облике казивања истине:

„Телевизија је главни начин самоспознаје у нашој култури. Стога начин на који телевизија инсценира свет постаје модел за то како свет треба исправно поимати.“

Постман је оцењивао да је орвеловски свет много лакше препознати и супротставити му се, него што је то реч са хакслијевским. Када врата почну да се затварају, против затвора се реагује готово интуитивно, док се море забаве не доживљава као претња, те се против тога нико не наоружава.

„Коме се, када и којим тоном жалимо када се озбиљан разговор претвори у кикотање?“, једно је од реторичких питања које је у својој књизи постављао.

Нил Постман је заступао тезу да то што долази као ненамерна последица драматичне промене у нашим начинима јавне комуникације јесте идеологија; технологија, наиме, намеће начин живота и однос људи према идејама око којих није било консензуса, расправа и супротстављања, већ само наметнутог усклађивања: 

„Јавна свест још није асимиловала чињеницу да је технологија – идеологија, упркос чињеници да је она пред нашим очима протеклих деценија променила сваки аспект живота.“

Свеопшту тривијализацију и обесмишљавање јавног дискурса који су дошли са телевизијом Постман је доживљавао као озбиљну претњу:

„Када становништво постане растресено тривијалностима, када се културни живот редефинише као непрестани круг забаве, када озбиљан јавни разговор постане облик бебећег разговора, када, укратко, људи постану публика а њихов јавни посао водвиљски чин, тада се нација налази у опасности; смрт културе је очигледна могућност.“

Могућност медијске екологије

Постман је остављао, ипак, неку наду у погледу могућности одупирања остваривању Хакслијеве утопије. Веровао је да је кроз образовање могуће учинити људе свесним каква врста медијума је технологија постала и научити их како да је користе; то би могло да им упали црвену лампицу да крену у неком другом правцу.

Четири деценије пошто је Постман изнео своју дијагнозу и упозорења, стварност је неупоредиво екстремнија од оне која је њему била пред очима. Доба када је у Америци постојао једноцифрен број телевизијских канала, каква год да је била њихова природа, из данашње перспективе (мобилних телефона, интернета и социјалних медија) делује као време невиности.

Али без обзира на то, Постманова визија будућности, односно садашњости, и даље је више него актуелна, с његовим указивањем да су људи затрпани информацијама, неспособни да разлуче важно од неважног, релевантно од тривијалног, способни да виде свет само у фрагментима, неспособни да појме контекст, значење, смисао... 

Постман је сматрао да озбиљна дискусија може да буде излаз и веровао је да постоје људи кадри да такву дискусију воде. То је, ипак, било пре скоро 40 година...  

_____________

 ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ "ЗАБАВЉАЈМО СЕ ДО СМРТИ"

Хакслијевско упозорење

пише: НИЛ ПОСТМАН