Четири деценије од ЗОИ 84: Када ноћ прекрије олимпијски град, а газде кафића кажу: „Ајмо раја фајронат!“

Познато је да су возови најекономичније и најудобније превозно средство. Човјек у њима, док путује, може да сједи, хода, пије, руча, чак и да спава.

Живот ми се тако намјестио да сам имао прилике да путујем најбржим возовима свијета. Оним од Пекинга до Шангаја, на релацији која пролази кроз најгушће насељени дио планете, или оним од Петрограда до Москве чију је трасу одредио сам руски цар једним потезом пера преко географске карте! Путовао сам и у Јапану у коме се брзине више и не мјере оним мјерилима која се употребављавају у осталом дијелу свијета, а и у Француској, те-же-веом (ТГВ), који вас за тили час пребаци из Париза на Азурну обалу. Ипак, најбржи воз којим сам се возио је био онај који је мој град, Сарајево, превезао из Раја у Пакао. У свега неколико станица.

Ако је неки град заслужио Рај, то је било Сарајево. Град смјештен у котлини ријеке Миљацке, опасане босанским брдима, на тачки у којој се дотичу цивилизације, прелазећи једна другој у залеђе (офсајд), имао је историјски задатак да пригрли све, углавном сукобљене, монотеистичке религије које су се изњедриле на његовој калдрми, а да, истовремено, међу њима изгради танану и деликатну равнотежу која би их држала у каквом таквом складу и миру. Тако је, пред Сарајевом, стајала немогућа мисија.

Ипак, као награда за вишевјековни труд, прије тачно четрдесет година, почетком фебруара Орвелове 1984. године у Сарајево је стигао Рај. Име му је било XIV Зимске олимпијске игре и био је орочен на двије седмице. Ни дана мање ни дана више! 

Спорт стиже у сарајевску котлину

Дуго су трајале припреме за долазак Раја у мој родни град. Спорт се, као дио популарне културе, пробудио шездесетих година прошлога вијека. Тек се у тo доба у Сарајеву стабилизују два фудбалска прволигаша, Жељо и Сарајево, а Ф.К. Сарајево, шездесет и седме, постаје по први пут првак Југославије. У Купу шампиона те године испада од Манчестер Јунајтеда, и то са само једним голом заостатка. На Кошеву није било голова, а Манчестер је, предвођен Џорџом Бестом, код куће славио са два према један. За оне фудбалске сладокусце и све који овај спорт прате са повишеном страшћу, биће занимљив податак, згодан да се каже у овоме тренутку када арапски новац влада Премијер лигом, да је Салих Делалић, десно крило Ф.К. Сарајева, први муслиман који је постигао гол на Олд Трафорду!

Седамдесете су најављивале велики успон сарајевског спорта. За потребе Свјетског првенства у стоном тенису, изграђена је Скендерија, која врло брзо након тога постаје храм музике и спорта, а други сарајевски прволигаш, Ф.К. Жељезничар, на педесетогодишњицу оснивања je 1972. постао првак Југославије. Убрзано расте интересовање и за кошарку. Само седам година је требало да К.К. Босна пређе пут од друголигаша до првака Европе. Титуле првака државе у Сарајево је још дошла и у рукомету.

Комуникација са свијетом, коју је донијела телевизија, у наше домове уноси и зимске спортове, па је Нова година почињала скоковима у Гармиш-Партенкирхену. Имена Франца Кламера, Ингeмара Стенмарка, Јукија Касаје, међу мојом рајом постају једнако важна као имена Бекенбауера и Кројфа. Телевизија нас затрпава преносима из Венегена, Кицбила, Кран Монтане…

Било је логично да и Јахорина, планина надомак града, постане све популарнија међу сарајевском младежи. Иако се први вертикални превоз направио још педесетих, иако су велики ентузијасти, планинари, скијаши, походили Јахорину шездесетих, иако је бољестојећи сарајевски свијет имао викендице по њеним ободима, тек је седамдесетих одлазак на скијање и боравак на Јахорини постала ствар престижа. Отуда она пјесма моје омиљне рок атракције „Ти ћеш с њиме да идеш на Јахорину… а ја ћу остати у прљавом граду…“!

Скијању популарност доносе и први успјеси југословенских скијаша. Они су, полако, али сигурно, улазили међу првих десет на светским такмичењима. Матеја Свет и Бојан Крижај, била су два најзвучнија имена. 

Коначно, Сарајево 1978, захваљујући жестоком лобирању државе и стратешкој позицији коју је тада имао наш члан Олимпијског комтета Артур Такач, испред Сапороа и Гетеборга добија организацију Зимских олимпијских игара! Рај је био пред вратима!  

Зима је била са мало снијега 

Социјалистичко самоуправљање и комунистичка идеологија умјели су да постигну висок степен мотивације код радних људи и грађана. Друг је Тито, захваљујући радним акцијама и великим друштвеним покретима, успио да земљу послије рата дигне из пепела, а Југославија је педесетих имала стопу развоја као Јапан. Мобилизација становништва и организација добровољних акција била је ужа специјалност комунистичког система.

Уз веома добро организовани унутрашњи механизам којег су успоставили искусни олимпијски радници, какав је био Артур Такач, и аутократски режим који није трпио вишак „беспотребних питања“, Олимпијада је била виђена као нови велики успјех социјалистичког самоуправљања, Републике Босне и Херцеговине и Југославије, као наше заједничке домовине. Ипак, Oрганизатори, који су били у стањи да одреде, нареде, организују и мотивишу све радне људе и грађане, нису имали контролу над фундаменталним фактором свих Зимских олимпијских игара – временом. Дан отварања великог такмичења се приближавао, а снијега није било ни на видику!

Сарајево је, важно је напоменути, био најјужнији град у коме су, до тада, одржане зимске олимпијске игре. Тек недавно га је престигао Сочи. За скупљање снијега, контролу стаза, допремање опреме, осим хиљада волонтера, анагажована је и Југословенска народна армија. Радило се дан-ноћ на бацању снијега на стазе! Али, колико год да се организатор трудио, против Онога Одозго није било рјешења. Сваког дана стизале су све горе и горе прогнозе, а на пар дана пред отварање у Сарајеву је забиљежена температура од 16 степени целзијуса. Толико зна да буде у аугусту – истина, ноћу.

Моја омиљена група Забрањено пушење је у то вријеме снимала свој први албум, а моје сјећање сеже дотле да памтим да смо паузе у снимању проводили у башти кафане „Херцеговина“, испред Катедрале, испијајући сарајевско пиво чију је флашу, као нека заштитна амајлија, красио Вучко, маскота Олимпијаде.

Сви они који су у Олимпијади видјели посљедњи покушај Савеза комуниста да одложи свој крај, а одласком друга Тита са свјетске позорнице тај крај је био видљив, потајно су се надали да ће топло вријеме потрајати довољно дуго да се од Олимпијаде направи фарса која ће раскринкати узалудан покушај аутократске власти да се додвори бијелом свијету, који је у то вријеме, још увијек, према њој гајио какве-такве симпатије.

Бог је, међутим, тим „злобницима“ окренуо леђа. На ноћ пред церемонију отварања пао је толики снијег да се термин мушког спуста, који је због топлог времена био највише угрожен, морао промјенити, док се иста она армија радника, која је набацивала остатке снијежног покривача на стазе, сада те исте стазе ослобађала од снијега. Радило се дан-ноћ на склањању снијега!

Свако ко је једном доживио мећаву у Сарајеву и на планинама око њега, зна да је то једна необична метеоролошка појава у којој се раст снијежног покривача може видјети голим оком. Као поплава! Тако је било и тог фебруара на пар сати пред отварање највеће и најважније спортске манифестације која је била повјерена Југославији. Исте вечери, у главном телевизијском дневнику, сарајевски новинар и карикатуриста Ади Мулабеговић је за ове изненадне, спасоносне снијежне падавине, честитао организаторима.

Олимпијада је могла да почне. У Сарајево је дошао Рај. 

Отворени град

Град постаје Вавилон. Центар свијета! Тих петнаест дана, улице, кафане, кафиће, спортска борилишта, тргове, прекрили су људи свих језика свијета. Цијели град радио је за Олимпијаду, неко због пара, неко због љубави. Али је све носило неко посебно колективно надахнуће, које се тешко може пронаћи у оним системима у којима су људи отуђени и издвојени из заједнице.

Парламентарна демократија – за којом је у то вријеме чезнуо освјештен и политички писмен слој интелектуалаца и академика, а која је у кулоарима, потихо и стидљиво, спомињана као облик владавине који би, након Титове смрти, могао да замијени аутократску власт Комунистичке партије – може нацију да доведе у ову врсту катарзе и јединства само у случају смрти неке иконе или напада непријатељских снага. Комунизам, какав год да је ригидан и наопак, могао је да, очас посла, људе упути једне на друге, да у њима пробуди осјећај одговорности, саосјећања, солидарности, заједничке утопијске слике свијета и спремности на жртву, на све оно о чему систем који је базиран на универзалним принципима људских права и слобода може само да сања.

Слобода и Жртва иду заједно само док се нешто од тога не оствари. Онога тренутка када се досегне Слобода, нестаје потребе за Жртвовањем. Питање је: да ли је онај који није спреман за жртву, уопште слободан? Или је Слобода само дио његових илузија?

А сви су у Сарајеву били спремни за жртву. Хиљаде волонтера, обичних грађана, припадника војске, милиције, студената, гимназијалаца, свима је било у интересу да се покажемо свијету како смо ведар, отворен, приступачан град, град који је „део света“. Ентузијазам се увукао и међу увијек циничне и подозриве сарајевске махалаше, који су, потпуно супротно од јунака Андрићевих дјела, дочекали Олимпијаду и њене госте као род рођени! 

Кирк у Сарајеву

И то је донијело јединствен преокрет! Град, у коме је превара, подвала и неслана шала била дио колорита, карактеристика менталитета изграђеног у уским сокацима на којима су се сударале све религије свијета и у коме је први комшија највећи пријатељ у миру а највећи крвник у рату, одједном постаје град у коме се брани дигнитет и новчаник сваког појединца, макар то био и најбогатији човјек на свијету! Нема тог Сарајлије који би се у „нормално“, ванолимпијско вријеме осврнуо на погрешан рачун издат од стране поквареног конобара некој неупућеној особи, јер је свак ко није у стању да пази на себе и свој џеп у Сарајеву прозван „леватом“ и „папком“, али је покушај несретног конобара једног познатог сарајевског ресторана да Кирку Дагласу наплати вишеструко већи рачун на основу лексичке забуне између ријечи динар и долар, био осуђен од стране јавности као највећи могући облик подривања нашег друштвеног система.

Још и горе! Тај покушај пљачке међу Сарајлијама оцјењен је као руинирање слике о Сарајлијама као добрим домаћинима, људима спремним да госту удовоље на све могуће начине. Конобар је изгубио посао. Његов се идентитет у потпуности изгубио, а ресторан у којем је добри и поштени Даглас вечерао, стекао је негативну репутацију.

Питате се откуд Кирк Даглас у Сарајеву. Не знам. Значај Олимпијаде је у главама Сарајлија био толико велик, тачније немјерљив, да је свима нама било сасвим логично да један холивудски суперстар база по Логавини, Мејташу, Кошеву и Бјелавама.

Ипак, није згорег загребати још мало о тој посјети. Знало се да је добар дио западних, лијево оријентисаних интелектуалаца, у Југославији видјело неку врсту друштвеног уређења које би могло да замјени парламентарну демократију чији се улазак у ћорсокак већ средином прошлога вијека добрано назирао. Њихов аргумент да је Хитлер дошао на власт као резултат избора, данас је видљив и лаицима.

Добар дио тих значајних људи гајио је посебне симпатије према нашој земљи. Чарли Чаплин је дао свој први посљератни интервју Владимиру Дедијеру још прије него што је бачена бомба на Хирошиму! Жан Пол Сартр је имао пријатеље диљем Југославије не само из свијета умјетности и културе већ и из политике, Пабло Пикасо је направио плакат за филм Битка на Неретви за картон Титовог вина.

Не знам да ли је Кирк био љевичар, али се зна да је на његов наговор сценарио за Кјубриково ремек дјело „Спартакус“, писао Далтон Трамбо, члан америчке Комунистичке партије и један од оних холивудских сценариста који су били на црној листи Федералног истражног бироа и сенатора Макартија лично, човјека који је, почетком Хладног рата, водио процесе против љевичара у свим дјеловима америчког друштва укључујући и Холивуд. „Спартакус“ је био једини филм којег је Кјубрик режирао а да на њему није имао право на „посљедњи рез“! 

Јуреково сребро

Уз сву ту необичну атмосферу која је пратила Олимпијске игре у Сарајеву, долазе и добри спортски резултати.

Југославија је освојила једну сребрну медаљу, што је био највећи успјех у историји ове земље. Медаљу је освојио Јуре Франко возећи велеслалом, а потписник ових редова је са пар својих сабораца тог фебруарског јутра одлучио да подржи нашег Јурека, одласком на Бјелашницу на којој је у том тренутку било више публике него што могу да окупе сви данашњи босанскохерцеговачки премијер лигаши током десет сезона.

Спремајући се за одлазак на Бјелашницу, написали смо на бијелом чаршафу велики транспарент на коме је писало „Волимо Јурека више од бурека“, што је, у складу са тадашњом сарајевском митологијом значило да га волимо бескрајно!

На тај наш транспарент није била имуна ни Југословенска радио телевизија која је вршила преносе свих спортских догађаја на Олимпијади, па се он више пута нашао у крупноме плану. Драган Никитовић, коментатор тог јединственог спортског догађаја, посебно је апострофирао нашу љубав према Јурету Франку цитирајући оно што смо написали. Натпис „Волимо Јурека више од бурека“ био је први умјетнички акт Новог примитивизма којег је видјела цијела Југославија.

Пар мјесеци касније, клинци који су носили транспарент подржавајући нашег скијаша појавили су се у телевизијској серији која се звала Топ листа надреалиста. Нешто касније изашао је и први албум Забрањеног пушења, који је сниман за вријеме Олимпијаде. 

Прво злато Катарине Вит

Највећа звијезда Олимпијских игара била је клизачица Катарина Вит. Необично лијепа и привлачна, са свим атрибутима које носе холивудске диве тог времена, Катарина Вит долазила је из Источне Њемачке, земље која је на западу анатемисана као најригиднији облик комунистичке владавине. Њена отвореност, вјештина и љепота, потпуно су разоружале западну штампу, па је, у врло кратком временском периоду, Катарина осванула на насловним странама многих западних часописа, доспјевши, на крају, и до Плејбоја!

Нажалост, након пада Берлинског зида, судбина се с њом добрано поиграла. Да ли са разлогом или не, пратиле су је гласине да је сарађивала са источноњемачком тајном службом Штази. Ко год мало дубље уђе у историју и људску психологију лако може да установи да су извори одређених гласина углавном резултат љубоморе, објести и жеље да се постане „калиф умјесто калифа“.

У музеју ДДР-а, у Берлину, нашао сам податак да су се дјеца у обдаништима учила тако да велику нужду врше заједно. Тек кад посљедње дијете заврши нужду, остали могу да устану са туте. Претпостављам да су источноњемачки педагози били увјерени да се на тај начин међу дјецом ствара међусобно разумјевање, солидарност и дисциплина. Резултати су били видљиви нарочито у спорту. Источна Њемачка је, на Зимским олимпијским играма у Сарајеву, имала највише медаља, више и од СССР-а и Сједињених Држава, иако је број становника Источне Њемачке био је мањи од броја становника Москве и Њујорка заједно. За Москву не знам, али сам за Њујорк сигуран да су дјеца могла да устану са WC шоље кад год су хтјела.

Крутов, Лартионов, Макаров

Сарајевска Олимпијада се памти још и по совјетској хокејашкој репрезентацији! То је био највећи дрим тим у историји овога спорта. Осим трилинга „КЛМ“ – Крутов, Лартионов, Макаров – на голу те репрезентације стајао је пуковник Владислав Александровић Третјак. Били су страшни суд! Ларионов, Касатонов, Хомутов, Макаров, Фетисов… Таквом тиму не постоји пандан ни у једном спорту, па ни у фудбалу, јер Пеле, Марадона, Кројф и Бекенбауер нису могли да играју заједно у истом тиму.

Како се ближила перестројка, и како су хокејашки канали између два свјетска пола имала много боље разрађену комуникацију од политичара, већина ових играча прешла је у клубове америчко-канадске професионалне лиге, НХЛ. То је била прва генерација совјетских хокејаша која је широм отворила врата најјаче лиге свијета. Доласком ове братије на амерички континент, у потпуности је промјењен изглед, филозофија и начин игре у НХЛ-у, а након сарајевске Олимпијаде практично је немогуће пронаћи екипу која је освојила Стенли куп, а да у својим редовима није имала неког играча из Совјетског Савеза, касније Русије, који је, мање или више, био вођа екипе.

Због Сергеја Михајловича Макарова промјењен је и систем додјељивања награде новим играчима у НХЛ-у. Био је толико супериоран да је успостављена старосна граница коју „руки“ може да има, да би се кандидовао за ову награду.

Олимпијада се памти и по још једном парадоксу. Југославија, која према зимским спортовима није гајила неку превелику љубав, на листи освојених медаља се нашла испред Аустрије, земље која је наслоњена на Алпе и која живи за скијање. Ми смо имали једну сребрну, а Аустријанци једну бронзану медаљу. Био је то најтежи ударац за Беч, још од убиства Франца Фердинанда.

Олимпијске игре у Сарајеву завршиле су се 19. фебруара 1984. 

„Ноћ пред гашење олимпијскога пламена, страшни дернек правили смо Муфа, Кики и ја.“

Тог тренутка, онај воз о коме сам зборио на почетку мојих сјећања, кренуо је, по реду вожње, у правцу Пакла. До своје крајње дестинације имао је пет станица.

Пет станица на прузи за пакао

Прва станица на том путовању била је афера Агрокомерц – 1987. године.

Тај несретни скандал са мјеницама без покрића протресао је не само економски врх Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине и његовог лидера Фикрета Абдића, већ је стресао са врха власти и до тада недодирљиву комунистичку олигархију на челу са породицом Поздерац, што је у потпуности пољуљало углед комунистичке партије и њихов кредибилитет у народу. Ако је некоме за утјеху, Босна и Херцеговина је прво мјесто у коме је пао комунизам! Све оно што се даље дешавало у Совјетском Савезу и источној Европи био је само даљи развој епидемије. Оно што је за корону био Вухан, то је за комунизам била Босна.

Друга станица била је долазак Слободана Милошевића на велику политичку сцену – 1987. године.

Он је, попут Пана са фрулом, окупио око себе Србе који су осјетили да је дошло вријеме да се ствари ставе на своје мјесто и да онаква Југославија у којој су живјели, а која је створена углавном њиховом крвљу, није била праведна према најбројнијем народу. Његова је појава подсјетила све остале народе и њихову политичку елиту на неопходност мобилизације у одбрани од великосрпског национализма и хегемонизма, по цијену изласка из Југославије. Правни основ за такав један рискантан потез, пут до отцјепљења, налазили су у Уставу из 1974, који им је у аманет оставила претходна гарнитура комуниста.

Трећа станица је био пад Берлинског зида и дефинитивна пропаст комунизма и, што је још важније, варшавског пакта – 1989. године.

Уједињена Њемачка се, након скидања окова, у које су је ставили савезници послије Другог свјетског рата, осјетила довољно јаком, љутом и осветољубивом да је хтјела да у што краћем временском периоду покаже „ко је газда у кући“, а Југославија јој се намјестила као идеална прилика за то. Сједињене Државе, које, тобоже, тада још увијек нису биле заинтересоване за оно што се данас зове Западни Балкан, чекале су из прикрајка шта ће Нијемци да учине умјесто њих. Подршка сепаратистичким републикама из пуке реторике веома брзо се претворила у активну помоћ, у новцу, оружју и медијима.

Четврта станица били су први демократски избори у свакој од република напукле земље – 1990. године.

Резултати на тим изборима гарантовали су да је возу који вози у Пакао упаљено зелено свјетло. Свака од потенцијално зараћених страна добила је изборе у своме атару, а тиме и легитимитет за сваку врсту дјеловања. Па и војног. У Босни и Херцеговини, кључној републици за опстанак Југославије, власт се коалиционо конституисала из три дјела. Логично, чекао се тренутак кад ће да се коалициони партнери ухвате за гушу.

Пета станица била је свесрдна помоћ „међународне заједнице“ да се до Пакла што брже и ефикасније дође – 1991. године.

Од признања новонасталих држава без испуњавања основих услова за њихово функционисање, преко подршке и наоружавања свих оних који глођу посљедње остатке тијела велике земље, до стравичне сатанизације Срба послије које је свако на западу могао само да помисли како се у том народу дјеца рађају са ножем у рукама.

Посљедњи допринос уласку воза у Пакао дао је тадашњи амерички амбасадор у СФРЈ, који је наговорио једног од потписника Лисабонског споразума, задње наде да ће се воз зауставити прије него што уђе у станицу, да споразум прогласи ништавним, а да ће за узврат добити Сједињене Државе као круцијалног савезника.

Мангупски, нема шта! Као да је он из Сарајева, а не Потписник споразума. Сличан сценарио видјели смо тридесетак година касније у Украјини, само што њиховом предсједнику помоћ није обећао амерички амбасадор, већ британски премијер. За претпоставити је да су обе те „гаранције“ изговорене на енглеском језику. 

Четвртог априла деведесет друге, у касним ноћним сатима, воз је ушао у станицу Пакао.