Титоизам и деголизам су мртви, тачеризам није: Градитељи и уништитељи модерне Европе по Ијану Кершоу štampaj

Да ли због занимљивости теме или сутона представничке демократије, тек очигледно је занимање интелектуалаца за политичке вође савремене историје. Тако после Франка Дикетера, немачког стручњака за Кину и његове књиге о диктаторима из 2019, а потом књиге Хенрија Кисинџера о шест великих историјских личности из 2022. године – добијамо нову студију упоредивих амбиција.

На скоро 500 страна књиге „Личност и моћ“ (у српском преводу у издању Лагуне) британски историчар Ијан Кершо доноси нам портрете дванаест политичара који су обележили двадесети век, са централним питањем – у којој мери један вођа може да мења ток историје?

Колико је важна сама личност у стицању и употреби власти? У покушају да пружи одговор, аутор свако од 12 поглавља посвећује по једном политичком вођи, које је најбоље побројати: Владимиру Лењину, Бениту Мусолинију, Адолфу Хитлеру, Јосифу Стаљину, Франсиску Франку, Винстону Черчилу, Конраду Аденауеру, Шарлу де Голу, Маргарет Тачер, Михаилу Горбачову, Хелмуту Колу и, што ће наше читаоце највише заинтересовати – Титу. Свима је заједничко једно: политички утицај који је далеко надмашивао границе њихове земље.

Завештања

Свако поглавље уређено је по истом обрасцу: након особина личности на почетку аутор истражује аспекте употребе моћи и политичке и друштвене структуре које су то омогућиле. Свако се завршава проценом завештања датог вође.

Зашто завештања? Зато што је, како аутор пише, концепт историјске величине неког политичког вође нормативно набијен и неподесан за објективни суд. „Мало ко би данас употребио реч ’велики’ да опише Адолфа Хитлера, главног творца светског рата, Холокауста и уништитеља сопствене земље“, пише Кершо. Али немогуће је оспорити његов огроман историјски значај. Зато је жижа интересовања управо на томе.

Кершо разликује две врсте моћи: моћ кроз државу, која одликује демократије и спроводи се захваљујући институционалном оквиру и, са друге стране, моћ изнад државе која одликује диктатуре. То су два механизма, али не нужно одвојена. Чак су се Лењин и Мусолини повремено суочавали са ограничењима, док су демократски изабране вође – попут Аденауера или Де Гола – испољавали ауторитарне тежње.

Из поглавља у поглавље, Кершо преиспитује своје у уводу постављене тврдње. На пример, могућност утицаја вође већа је у време великих друштвених превирања, из чега следи да су употреба и размере личне моћи условљене околностима. Ове и преостале тврдње прилично су очигледне, што не значи да не наводе на додатна питања. Да ли би без Хитлера било Другог светског рата? Да ли би онда било Тита? Вероватно не. Да ли би без Хо Ши Мина – што је аутору ових редова као економисти нарочито занимљиво – било Маргарет Тачер?

Судбина тачеризма

Јунакиња десетог поглавља постаје премијерка Британије крајем тешке осме деценије 20. века. Већ 1971. Америка, финансијски оптерећена Вијетнамским ратом, укида златно-доларски стандард и узрокује велике потресе – од депресијација валута и рецесије до нафтне кризе 1973. године, када се цена нафте учетворостручила. То је погодило све привреде, а нарочито Британију, која је имала и домаће проблеме: високу стопу инфлације, ниску стопу инвестиција и зјапећи дефицит. Опхрвана влада 1976. године тражи помоћ од Међународног монетарног фонда, што је доживљено као понижење. Стезању каиша противили су се синдикати, што је такође саплитало привреду. Свих тих година, као у „Киндлбергеровој замци“, ни конзервативци ни лабуристи нису могли да поврате стабилност.

Све док се у Даунинг стрит 10 није уселила Маргарет Тачер – упорна, тактична и невероватно самоуверена. Такве су особине и биле неопходне за популарисање испрва непопуларних идеја. Она их је преносила убедљиво и лако, једноставним порукама, што је школски пример десног популизма.

Тачерова није оригинални мислилац, али је ревносно учила. Пригрлила је монетаристичко учење америчког економисте Милтона Фридмана, према коме је најважнија борба против инфлације. Друге сфере, попут животног стандарда или стопе незапослености, само су нуспојава. Тако се са кејнзијанске, прогресивне политике пуне запослености – окривљене за кризу – прешло на конзервативну политику слободног тржишта. Њен су кредо приватизација, дерегулација, смањење јавних издатака и еутаназија синдиката. Да ли је то могло, како је обећавано, да „обнови величину“ Британије, тешко је рећи без накнадне памети. Народ је тражио промену, макар и нагоре и није било очигледно да је баш такву и добио. Тачерова није суштински разумела монетаризам али, шта треба, идеологија надомести.

Зато је Кершово дело важно, на челу са завештањем Тачерове. Она није била племићког порекла, епохални теоретичар нити војсковођа, осим у малом колонијалном рату за Малвине. Али је имала јасан идеолошки став и челичну вољу да га наметне. Кроз државу и, када је потребно, изнад ње. Иако је њена неолиберална политика била и друштвено и економски штетна, опстала је и ојачала у процесу глобализације. По њеним се аршинима и данас кроји политика бројних држава.

Тито и Де Гол јесу мењали историју, али су титоизам и деголизам мртви. Тачеризам није. За разлику од других вођа, Маргарет Тачер мењала је будућност.