Југославија као држава ванредног стања и претпоследње вечере: O постјугословенству

Од кад се СФРЈ службено распала у рану зиму 1992, прошле су тридесет и две године. Прве генерације рађане деведесетих данас су одрасли људи, са властитим породицама, професијама и каријерама. Зашто се онда стално враћамо на Југославију? Зашто њих враћамо на Југославију? Питање је заправо другачије: да ли генерације оних који су „преживели“ Југославију покушавају да манипулишу новопристигле демографске кохорте, тврдећи као Мирјана Касаповић да је то била „најнеуспешнија еуропска држава 20. стољећа“, или на супротном полу Дејан Јовић да је доста тога било добро? У овом тексту је фокус на књизи Касаповићке „Збогом постјугославенству!“ (Школска књига, 2023), делу које се обрачунава са сенкама непостојеће државе. Јовић пише увод у Југославију, Касаповићка извод из Југославије.

Књигу др. Дејана Јовића „Увод у Југославију“ (Фрактура/Академска књига, 2023) никад не бих могла да представим. Најбоље да одмах признам да СФР Југославију никад нисам волела, и без обзира на међународно признање никад признала, једино прихватала на нивоу реалности. Не бих успела да будем непристрасна у оцени добрих  и лоших страна те књиге, јер бих видела само ове друге.

Код дела Мирјане Касаповић, његове колегинице из исте академске установе, Факултета политичких знаности у Загребу, већ је друга ствар. То је инспиративна књига. Чак и yu-опонентима она нуди прилику за највише објективности коју могу да скупе на ту тему. Ту чак могу да браним СФР Југославију, не као политички и идеолошки систем, јер је у том делу неодбрањива, већ као историјску чињеницу с којом се коначно треба помирити и, ако не баш привити на груди, дати јој абсолуцију коју заслужују контроверзни мртви. „Збогом постјугославенству!“ ми даје могућност да измолим милост за земљу у коју нисам веровала ни онда, ни данас, али ми свеједно смета кад се скаче на њеном гробу.

Мирјана Касаповић је у Европи најпознатија представница савремених хрватских политичких наука, најбоље што Загреб може да понуди у том академском контексту. Рођена је у Сарајеву 1956, студирала, магистрирала и докторирала на Факултету политичких знаности у Загребу. До пензионисања пре три године била је редовна професорка на истом факултету.

После деведесетих се специјализовала за компаративне изборне и политичке системе у Европи, и о томе написала или коауторисала низ дела. Друге теме којима се бавила и даље медијски бави су Блиски исток и судбина Босне и Херцеговине. Из југословенског доба су остале две њене књиге, „Омладина у делегатском систему“, (1982) и „Интереси и идеје у СКЈ“ (1989). Вероватно се могу пронаћи у неким библиотекама и антикваријатима.

Упознале смо се крајем осамдесетих на састанцима идеолошких и културних комисија ЦК СКХ у Загребу, где је она долазила да саветује комунисте како да се прилагоде времену, ја да извештавам како ће они то одбити. 

Да ли је Друга Југославија трајала чак или само 47 година?

Аргументација књиге „Збогом постјугославенству!“ развија се на историјској позадини, с тим да су прави адресати данас и овде. С једне стране то су смерови/катедре/финансирање постјугословенских студија на факултетима у Европи, Америци и државама-наследницама Југославије.

С друге, књига се обраћа, барем у првом делу „Што је била Југославија?“, регуларним читаоцима свих професија, људима који су СФР Југославију преживели, надживели, а и даље о њој мисле и осећају добро. То би били они који према данашњици заузимају опуштени став као Игор Штикс (р. у Сарајеву 1977, аутор и политички философ с универзитета у Едингургу), кад каже да на том простору постоје „Југославија и ови послије“. Добар хумор, очито не свакоме.    

То је аподиктична књига чији је циљ да се из јавног дискурса избаце неки термини, као „постјугославенство“, „постјугославенски простор“, „постјугославенске државе“, „постјугославенске земље“, „постјугосалвенска регија“, „постјугославенске културе“ или, апаге, у једнини, „постјугословенска култура“. Без посебно смелог индуктивног скока, лако се закључује да Касаповићка у основи пледира за индекс забрањених речи.

Споменути први део заузима највећи простор, странице 21-131 у књизи од 200 страна. Са литературом и регистром имена додаје се још педесетак страница.

Тај је део структурисан кроз четири унутрашња поглавља:

1. 'Од совјетскога до самоуправнога тоталитарног режима'. У њему се изводи доказни поступак да је у СФРЈ владао тоталитарни, не ауторитарни политички поредак. Ауторитарне режиме карактерише ограничени плурализам, алиби-вишестраначје, полукомпетитивни избори, донекле дисонантна мишљења. Они не поседују службену државну идеологију, те зазиру од политичке мобилизације маса.

За разлику од њих, у тоталитарним режимима влада политички монизам једне владајуће странке „која се у некомпетитивним изборима натјече сама са собом“; они имају службену идеологију „коју држава промиче у свим подручјима друштвеног живота“, те „организирано и суставно мобилизирају масе“. То јест, не боје се људи као они први, односно, да их се не би бојали моделирају их и месе као тесто.

У првом случају, код ауторитараца, за масе је довољно да остану мирне и мисле своје; код тоталитараца масе морају да верују у то што им се одозго каже, морају да одрастају у идеолошки очврсле нове људе. Одмах се види главна differentia specifica – ауторитарни режими су пасивнији, док тоталитарни производе стални активистички елан. Тоталитарни режими прво улазе у главу, док се ауторитарни задовољавају речима.

2. '„Републиканска монархија“ и култ личности', те 3. 'Милитаризирани и милитантни „чимбеник мира“ у свијету' два су најинтересантнија поглавља у првом делу. Састављена су од конкретних примера и цитата с нешто везивног ткива између. У њима се не шкртари са примерима и не преза од хумора на хумусу суве историјске материје („Друже Тито, само пиши/радит ћемо и по киши/ако пише и Јованка/радит ћемо без престанка“).

Свако ко има представу да је СФРЈ била идеолошки блажа од стаљинистичких и лењинистичких образаца, требало би да прочита барем та поглавља. У оном под бројем 2 се изводи доказни поступак о Титу као „црвеном монарху“, чији је култ личности, аугментован до апсурда, довео Југославију до тога да личи на дечји вртић за индоктриниране ретарде и инфантилне одрасле.

У оном под бројем три обрађује се, кроз материјалне чињенице и касније судске процесе, карактер неких националних вођа унутар тадашњег Покрета несврстаних – диктатори, масовне убице, антисемити, лопови, насилници, људождери. „Трећи пут“ увек има своју цену.

4. '„Уста широм затворена“: унутарња политичка репресија'. У том поглављу се негира, уз добре аргументе, постојање тзв. „либералних енклава“ у позоришту, књижевности, на филму и у медијима. Само се чинило да оне постоје, каже Касаповићка. Режим у ствари није попуштао: „Превладала је логика према којој је упораба насиља легитимна с обзиром на то да револуција води према бољему и праведнијему друштву – велики идеали оправдавали су сва средства којима су требали бити озбиљени.“ (с. 112).

Активистички карактер комунистичке идеологије се лако препознаје, јер, „кад је завршила насилне обрачуне с ратним непријатељима и њиховим „слугама“, Југославија се окренула стварним и измишљеним политичким непријатељима нове власти: петоколонашима, клерофашистима, бјелогардистима, мачековцима, домобранима, недићевцима, рупниковцима, младомуслиманским исламистима, троцкистима, ибеовцима, хебранговцима, ђиласовцима, ранковићевцима, анархолибералима, трулим либералима, ситнобуржоаским либералима, етатистима, технократама, праксисовцима, шездесетосмашима, маспоковцима, унитаристима, националистима, иредентистима, сепаратистима и другима“. Цитат (с. 101) преузет је из књиге Стипе Шувара „Лијево и десно или десно и лијево“ из 1975.

Најбоље што се може рећи за тај „временски неограничени грађански рат“ и „револуцију која тече“ је да режим није увек био подједнако будан: „Мијењао је динамику и реторику овисно о томе је ли био у фазама примјене високога или нискога интензитета репресије, „крутог“ или „благог“ терора.“ (с. 102).

Јел' истина? Све истина. Само не цела

У том првом делу, о томе шта је била СФРЈ, све бих потписала Мирјани Касаповић. Јесте, било је тако. За оне који су желели да истерају тај страшан глас из властите главе који им је говорио шта да мисле, како да зову ствари, шта да виде, где да остану слепи, Друга Југославија је била застрашујуће време.

Не бих ништа избацила, само бих имала нешто да додам, а из чега се може закључити зашто и дан данас на постјугославенском простору постоје постјугослoвени и још приде понеки стари и нови Југославени.

1. Поред „либералних енклава“ које су спонтано настајале у култури или се организовано уништавале од стране идеолошких комисија СКЈ, у Другој Југославији су постојале и „животне енклаве“. Њих је од шездесетих било мало теже затварати. Неки људи су купили улазницу само за приватни живот. Рађало се, студирало, женило и удавало; људи су се запошљавали и дружили, кућили се, путовали ко је имао пара и оговарали једноумље. Ово последње углавном приватно и међу истомишљеницима. Постојао је паралелни живот, чак и паралелне каријере, иако само у неполитичним професијама (доктори медицине, сва техничка интелигенција). Постојало је благостање и за нечланове партије, на пример „мале привреднике“ и неке занатлије, ако би се задовољили тиме да не смеју да имају више од 5 радника. Релативно благостање, јер у тој земљи нико није био заиста богат, само добростојећи, за разлику од сиромашних, чији се број повећавао како је време одмицало. Режим је био тоталитаран у намери, али недоследан у примени, па су људи налазили начине да га игноришу. Уз велику цену, али ипак. Концентрација на приватан живот у таквим условима већ је била симптом да је тоталитаризам југославенских комуниста био кампањског типа.
2. За политолога, СФРЈ је била једнопартијска држава. За социолога, СФРЈ је имала 9 партија, што се после фино показало код распада земље крајем осамдесетих – 6 републичких, две покрајинске и једну савезну. Оне су ублажавале идеолошку диктатуру барем онолико колико су је саме подупирале и одржавале. Једном руком узимале, другом давале. Класичан пример је Хрватска – Тито и Партија су се брутално обрачунали с Маспоком 1971, али су јој три године касније поклонили конфедерални савезни устав из којег су чак и политички незаинтересовани аматери могли да ишчитају трајекторију будућег „раздруживања“ Југославије.
3. Пропаст комунистичке идеологије на овим просторима није никакав доказ за пропаст „југославике“ у култури и сећању. Немогућност посткомунизма као оперативног термина није доказ за немогућност постјугослoвенства у сагледавању данашњице. Прво је мртво тело неуспеле идеологије, друго блага сенка неуспеле државе. Идеологије и државе пропадају различито, премда су се у случају СФРЈ оба процеса збила паралелно – али само зато што су комунисти у акту проширеног идеолошког суицида радије потопили и државу, него да је виде како се претвара у либералну демократију.

Како препознати постјугословене?

Након тог историјског подсећања, Касаповићка прелази на ствари које се збивају сада и овде. СФРЈ је прошлост већ више од три деценије, успостављени су нови критеријуми за процену државне валидности њених наследника. Како су они организовани, теоријски и емотивно? На жалост кроз термине и појмове постјугославенства у разним облицима, каже ауторка. Од тог момента постаје јасно да је циљ књиге обрачун са речима. Са именима.  

У делу „Што су ’постјугославенске државе’?“ (с. 133-148) полемизује се са тврдњама из постјугославенског табора о неуспеху, економској пропасти и моралном банкроту држава наследница СФРЈ. Спомињу се све, укључујући и неке које то нису по међународном праву, премда се главна анализа усмерава на Хрватску. Разумљиво, јер то стоји и у поднаслову књиге „Прилог демитологизацији хрватске политике и друштва“. Касаповићка се пита – да ли је Хрватска „неуспела држава“, као што је тврдио „постјугославен“ Игор Мандић у последњим интервјуима?  

Специфичност хрватског случаја је да се њена „пропалост“ обично повезује са њеним „неоусташким карактером“, као да нема неких других показатеља којима је могуће проценити успех и неуспех. Касаповићка се ту с правом реферише на „радикални старољевичарски дискурс“ (с. 136) који не влада само, чак не ни посебно размахано на постјугославнеском простору, већ држи у стиску читаву Европу, где се усталила инфлаторна дискурзивна употреба „фашизма“. Све је данас у Еуропи „фашизам“ и „нацизам“ што се не допада левом центру.   

Из упоређења економских података из доба СФРЈ са последњим (из 2023) статистикама ММФ, јасно је да изјаве о наводно успешној СФРЈ и неуспеху „ових после“ не одражавају реалну ситуацију. „Још четврт стољећа након свршетка Другог светског рата СФРЈ је била најнеразвијенија еуропска држава послије Албаније и Турске“, док Словенија и Хрватска стоје данас боље него тада у Другој Југославији. Црна Гора је и даље нешто боља од Србије, Србија убрзано смањује разлику.

То су чињенице. Може се додати да је Хрватска и даље при дну ЕУ по економским показатељима, али то не мења на ствари да се главне земље региона крећу напред у односу на оно што су некад биле.

С такве платформе релативно повољног тренда, Касаповићка изводи абдуктивни скок (с. 145): „Заслужује ли дакле Република Хрватска – која је политички демократскија, господарски развијенија и умногоме социјалнија држава од СФР Југославије – да буде названа 'постјугославенском државом' или 'постјугославенском Хрватском'?

Као да је име питање заслуге! Свакако, термини су битни. Пре свега у академским срединама где се брину о дисциплини у мисли и делу. Битни су и у медијском дискурсу и свакодневној комуникацији јер њихов симболизам повратно зрачи на друштво и перформативно га мења, корак по корак, дан за дан. То је класичан постулат постструктрализма, да језик није невин у обликовању стварности. Ту ауторка експлицитно спомиње и Бурдијеову социологију праксе. Свеједно је њена аргументација у том делу порозна, јер лежи на постулату „заслуге“ – ако је нешто успешно, „да ли заслужује“ да се назове неком yu-иначицом, била она и пост-пост-пост-yu. Поред тога што њени захтеви миришу на индекс забрањених речи, у њима се јавља и један трибалистичко-митолошки рефлекс, да сви они који спомену атрибут постјугословенског плешу око ватре призивајући Југославију као кишу.  

Материјално неисправна аналогија у том је делу већ добила чврсте форме, које се до краја само варирају. На основу тога да је реч „посткомунизам“ данас изгубила сваку оперативну релевантност за анализу источне Европе и Русије (с. 146), ауторка изводи паралелу и да је „постјугословенство“ испражњено од сваког значења за анализу феномена на, не знам како да кажем другачије, постјугославенском простору.

„С тог фикцијског простора уклањају се, бришу, релативизирају или поричу све повијесне чињенице које су га дубоко дехомогенизирале. (...) Они који то чине појављују се као прворазредни кривотворитељи повијести, односно идеолошки повијесни ревизионисти“. (с. 148)

Закључак који произилази из другог дела: сви који сместа не престану да употребљавају пост-yu-термине поричу све оне непобитне чињенице описане у првом делу. У резултату, то је злонамерна, чак денунцијантска употреба формалне логике.

Who's raising the dead?

Трећи део „Што су 'постјугославенске студије'?" (с. 149-174) и последњи четврти „Знанственост 'постјугославенских студија'?“ (с. 175-199) обраћају се издајничкој академској заједници у земљи и свету која, без разумевања за моћ праксе, наставља да користи постјугославенске придеве, више чара него описује, и тако подиже Југославију из мртвих.

„Постјугословенске студије баве се проучавањем 'постјугославенских земаља', 'постјугославенских држава' или 'постјугославенског простора'. Њихови су аутори потекли из интелектуалне дијаспоре настале емигрирањем појединаца из држава насталих распадом Југославије у ратовима 1991-95. и након њихова свршетка. Дјеломице под утјецајем њезиних припадника – неки су се од њих вратили и запослили на свеучилиштима и у знанственим институтима у новим државама – нарацију и дискурс о постјугославенству прихватили су и неки други аутори због идеолошких и политичких увјерења, професионалних користи или интелектуалне помодности. Тешко је посве поуздано установити колико је постјугославенство изворан производ те дијаспоре, а колико је увезено из иноземне, поглавито америчке и британске, политичке и знанствене средине.“ (с.149)

Свугде где стоји „постјугославенске студије“, Хрватској се одузима nomen proprium, а без њега је она....шта? Постјугославенска држава, једна од? Па то је увредљиво за Хрватску. Као цура која се срећно удала, па сад брише старе везе и љубави из дневника. Свима који о томе нешто академски зуцну, који користе термин „постјугославенског“ да под њега сведу неке карактеристике политике, културе, географије и меморије, Касаповићка би навукла тесни терминолошки корсет. Јер докле год га користе, они производе једну фикцију и омогућавају њен повратак у реалност: „...вријеме је да се постјугославенству каже збогом и да се постјугославенима поручи како нема Југославије након постјугославије.“ (с. 174) 

Поручи, нареди, забрани. Та је књига у својој суштини битка против речи које су се ухватиле, запатиле и одомаћиле у академском и свакодневном дискурсу, а да нису никог питале да ли смеју. Стално се описује један исти circulus vitiosus: пропаст комунистичке Југославије створила је реч постјугославенског, сад употреба речи постјугославенског ствара нову Југославију. Скоро ситуација из књига о Хери Потеру – ко изговори „Волдемор“, the-one-who-must-not-be-named, тај призива Волдемора.

Расте и тенденција ка инсинуирању: „Још има оних који се осјећају Југославенима, али то је малобројна и рубна друштвена, а не национална скупина. Неки њезини јавно самодекларирани припадници нипошто не дјелују национално непристрано, 'наднационално', па их је лако препознати као примјерице 'политичке Србе' у Хрватској.“ (с. 158)

У горњем цитату је најпре оповргла саму себе тиме што је признала да Југословени и даље постоје као друштвена група, додала бих и емотивна, те према томе ипак нису виртуални него стварни, иако су, како и сама примећује, малобројни и рубни. А како су уз то, по мени, још и тихи и посрамљени, јер им сви говоре да не би смели да осећају на тај начин, они су безопасни по „ове после“ државе, уз то међу собом неповезани, па би их једноставно требало оставити на миру. Говорим о осећају појединаца, о афектима и носталгијама приватних особа.

А ту где се спомињу „политички Срби“, тако под наводницима који индицирају метафору, стварно не знам на шта мисли. То је ребус. Осамдесетих се тај термин за политички-нешто-друго употребљавао у смислу да би неки Србин био „политички Хрват“ кад примећује покушаје мајоризације из Београда, те се због тога политички сврстава на хрватску страну. „Политички Србин“ је био онај Хрват који разуме домаће српске страхове од мајоризације из Загреба, а „политички муслиман“ онај Србин или Хрват коме су ишли на нерве и Загреб и Београд. Не знам како су сад еволуирали термини тог типа и шта су данас „политички Срби“ за Касаповићку, мисли ли метафорички или буквално. Неко ко се дистанцира од главнине? Хрватске издајице? Академске издајице? Можда неки прави Срби који сањају Југославију у трансу? Транс-Срби? Или мисли сасвим конкретно на Милорада Пуповца и његов СДСС? Не треба занемарити ни чињеницу да је њен факултетски колега Дејан Јовић у исто време објавио књигу о Југославији супротног садржаја, и то након што је Касаповићка објективно неправедно (тежак карактер, кажу сви моји извори политичких Срба и Хрвата) изгурана у рану пензију.     

Пред крај трећег дела се ауторка поново враћа академским установама у земљи и свету: „Постјугославенске студије отварају неколико једноставних питања. Зашто се сувремене политичке чињенице, као што је постојање нових држава, одређује мртвим повијесним фактом, као што је Југославија?“ (с. 172)

Збиља зашто? Оно што ауторка не успева да схвати је да осим државе, постоје и други, много јачи фактори који одређују интегративне матрице унутар великих група. Она је политолог, политичке науке су нормативне науке, оне кажу како треба и мора да буде. И кад катастрофално греше, то их не забрињава превише –важно је да се нареди како има да буде. Због тога Касаповићка не види оно што би сваки социолог ухватио у тренутку, да се треба спустити до такозваних „фолија нормалности“, до групног стандарда нормалности. Оно што неки људи описују да јесу, не само да то јесу, него из њихове визуре такав (политички неповезани) групни идентитет постаје нормалан. А кад је нормалан, онда су нормални и покушаји да се он теоријски обради.

Ауторка по аналогији ради оно што су радили и југославенски комунисти кад су намерили да снагом политичког диктата и идеолошког конструкта формирају ново друштво, нову културу и саму људску мисао. Сад би Касаповићка то исто, с неупоредиво мањом полугом, али не може док не уклони све натрухе друштвености које су остале иза југославенских комуниста.

Свет као одраз идеја  

Ауторка наступа као цензорка творбе речи, буквална пост-структуралисткиња која верује да ће неконтролисано спомињање „постјугословенског“ оживети праву нову Југославију. Формално четврту, премда по правди трећу, јер кад се погледа историјска позадина те идеје, нема Југославије без Хрвата.       

У последњем делу о легитимности постјугославенских студија, јесу ли оне уопште материјал за катедре и семинаре, заокружује се интерпретативни систем о сенкама које мртве идеје бацају на данашњицу бивших југославенских држава. „Постјугославенство је било и остало идеолошки конструкт којим се жели очувати име Југославија и с помоћу њега виртуално оперирати непостојећом државом као нечим што је политичка, културна или друштвена чињеница. Настојања да се једна идеолошка фикција претвори у политичку факцију уродила су и именовањем те фикцијске творевине – она се назива „постјугославенском“. (с. 175)

Фикција у факцију. Ко именује демона испод кревета, демон му долази на врата. То је добар заплет за филмски сценарио, али као рефлекс забране универзитетског курикулума циља доста ниско. Истраживачки предмет постјугословенског постојаће све док има људи који у тој лабавој парадигми нешто налазе, пре свега емотивно и носталгично, те док је академских смјерова који могу да осигурају професоре, студенте и финансирање – а да их на то нико није приморао.

Кад пише о неким темама блиским свом срцу, Мирјана Касаповић наступа као преокренути Стипе Шувар.

Да ли је Друга Југославија била држава или комунистички семинар?

Тамо где ауторка ређа чињенице, пре свега у првом делу, о томе шта је била СФР Југославија, она је у праву. Њени факти су у реду, њени закључи и интерпретације које одатле изводи су ништа мање него диктаторски. Тако има да буде!

Кад се с првог дела књиге пређе на каталогизацију „постјугославенског“ у академској и медијској употреби, читалац схвата да се одједном нашао на неком гробљу где би мртве политичке творевине сваког тренутка могле почети да искачу из неосвећене земље. Ex-југославенски простор већ има довољно неметафоричких мртвих, нема разлога да се он аналошки шири на друштвене субстрате. 

У личном ставу, не могу да кажем да је Друга Југославија „пропала држава“ као што процењује Касаповић, или да озбиљно разговарам о њеним „добрим странама“ које наводи Јовић, из простог разлога јер она за мене никад није била држава. То јој систематски нису допустили југославенски комунисти. Кад год би почела да се развија ка држави у смислу ефикасне организације економије, државних подсистема здравства, образовања, науке, инфраструктуре, спољне и безбедносне политике, стигли би додатни идеолошки захтеви и пресекли трајекторију. Ти додатни услови убацивани са идеолошке стране обично би били организациони системи који нигде не постоје и нигде нису тестирани, сва она сила „трећих путева“ који су вређали и професије и здраву памет. Радничко самоуправљање, на пример; друштвена својина која је била свачија и ничија, што је после олакшало приватизацијске крађе; социјалистички савези радног народа, омладине и борачке организације као слабо камуфлирани одреди денунцијаната о „скретањима у култури и уметности“; озбиљно ширена теорија да „држава мора да јача да би лакше одумрла“. Да ли је икоме било јасно шта је значила „диктатура пролетаријата“ осим као слављење некомпетентности на свим нивоима производње? Стално се ковало неко дрвено гвожђе, како мора да буде, како има да се зове.  

Над свим тим је столовала унија државе и партије, са доживотним председником, у пракси богатијим од Миде, службено сиромаха јер ништа није његово већ „само користи за живота“. Као да се нешто може користити после смрти! Заправо у Титовом случају може, као што доказује маузолејски комплекс на београдском Дедињу. 

Укратко, СФРЈ је смела да постане држава тек кад као Пепељуга повади сво намерно бачено просо из пепела. Морала је да испуни низ наметнутих идеолошких услова, да би за награду смела да ради оно што све модерне државе раде, постави оквир за просперитет својих грађана. А до тада је морала да јача и удара сваког ко се замери ирационалној организацији у земљи тврдоглаве номенклатуре, разваљених радника и сељака и пауперизоване интелигенције.

Све је испробано у Југославији од 1918, ништа није функционисало, каже Касаповићка. Истина, чим би комунисти кренули да јачају идеолошки карактер Југославије, умешао би се живот и испретурао им нацрте за будућност.

Као што сви знају, једно није испробано – права парламентарна либерална демократија. Односно јесте, у покушају, под Антом Марковићем, али за то је био потребан пуч да се скину Милошевић и Туђман, а за једину снагу која је то реално могла да изведе показало се да није била државна војска, већ идеолошка армија која се промптно распала по националним и националистичким шавовима. Питање је да ли би ЕЕЗ такву земљу „доброг пуча“, да је до њега дошло, примила у чланство. Реално би, како би избегла хаос распада СФРЈ и уз то дошла до потенцијално вредног и богатог члана. Чак и да је после престала да буде једна држава унутар ЕЕЗ/ЕУ, СФРЈ се не би распала, већ раздружила и поново спојила као систем регија. Толики људи би данас били живи.  

Да би се спасила као држава, Друга Југославија је пре свега требало да буде држава, а тек онда идеологија, партија, режим и систем морално-политичких подобности. Нажалост, њена државност је долазила на крају те листе, па је закржљала још у раном стадијуму. Они који је данас оплакују, виде управо то, шта је могла да буде да јој се допустило; виде разметно расипање материјалних и људских ресурса који су је пратили за живота и у смрти.  

Неко је Југославију реално хтео и желео, пре него што је покварио. Неко ће рећи да се исто односи и на комунизам, али он нигде није увођен легалним путем, већ увек у револуцији и крви. Ако политологу промичу нијансе, социологу не.

Комунизам и посткомунизам с једне, Југославија и постјугославенство с друге стране, то једноставно нису јаја из исте кошаре, као што аподиктички тврди Мирјана Касаповић.