Корени демографског слома: Пораст броја самаца и пад наталитета као глобални феномени štampaj

Старење и смањење броја становника у скоро свакој земљи света (осим у Африци и јужној Азији) је тренд који обликује нашу свакодневицу. Међутим, чини се да бројне анализе које се баве економским и политичким ефектима „демографског слома“ имају једну слабост. Наиме, у јавним дебатама или истраживањима имплицитно се полази од претпоставке да је главни циљ коме стремимо данас исти као и што је био пре две или три деценије – наћи начине (модалитете) да се парови подстакну да имају више деце. Стога је за многе вероватно изненађење да централна демографска прича савременог доба више није опадајућа стопа рађања, већ растући број самаца, што је фундаменталнија промена у природи модерних друштава.

Пажљивији поглед на доступне податке указује на тај потпуно нови изазов. Наиме, студије показују да највећи део пада броја рођених последњих година није последица с тим повезаних одлука парова, већ значајног релативног пада броја парова. На пример, да су стопе бракова (укључујући и невенчане парове) у САД или у многим другим земљама Запада остале константне током протекле две деценије, укупна стопа фертилитета (просечан број деце по жени старој између 15 и 49 година) данас би била чак благо виша.

Тренд је глобалан. Од источне Азије до САД и земаља ЕУ, преко Турске, Туниса и Тајланда до Латинске Америке, пад броја парова је израженији него пад наталитета. Чак и у деловима подсахарске Африке, слични трендови су у току. Чињеница да се ово дешава широм света и практично одједном имплицира на узроке који делују преко граница (а не на факторе специфичне за поједине земље).

Улога мобилних телефона и друштвених мрежа

Најважнији егзогени шок је скоро експоненцијални раст употребе савремених мобилних телефона и друштвених мрежа. Наиме, географске разлике у порасту броја самаца увелико прате употребу мобилног интернета. Број девојака, односно жена, које су без партнера се драматично повећао с приступом социјалним медијима, доминантно преко мобилних телефона. Оно што је, наравно, најважније је да се њихова „рачуница“ у процењивању потенцијалних партнера драматично изменила. С тим повезано, бројне студије указују да друштвени медији олакшавају ширење либералних вредности, посебно међу припадницама лепшег пола, тиме подстичући њихову еманципацију (поред осталог и у сфери политике) и последично повишавајући критеријуме при избору партнера.

Овде је кључни проблем да је „pul“ или „базен“ из кога се може „изабрати“ пожељни мушкарац остао непромењен, иако је због социјалних медија он привидно драматично проширен. С тим повезано, значајно повећано време за избор партнера се на нивоу укупне популације манифестује кроз озбиљан системски проблем, а то је знатно мање „романтичних веза“.

Вероватно није изненађујуће да је (релативни) пад броја парова најдубљи у „екстремно онлајн“ Европи, источној Азији и Латинској Америци, док су на зачељу Африка и јужна Азија, где је приступ вебу ограниченији. Истина, друге културне разлике  између земаља и региона утичу на ширењу либералних идеала (на пример, систем каста подстиче високу стопу бракова, без обзира на приступ медијима).

И друге студије указују на повезаност еманципације жена (услед смањивања неједнакости у зарадама, јачања индивидуализма, појачане секуларизације), са падом стопа бракова. Неке научне анализе, међутим, указују да главни разлог зашто жене немају децу нису каријера, животни стил или финансијска оскудица, већ то што једноставно нису нашле правог партнера. За разлику од данашњих девојака, њихове баке и прабаке које не би пронашле „идеалног човека“ вероватно би у једном тренутку пристале да се удају за „погрешног“ мушкарца – будући да је бити нeудатa било претешко бреме (сиромаштва и друштвене осуде).

Данас, иако у теорији не желе да буду саме и без деце, жене – ако не наиђе „онај прави“ – то себи могу да приуште. Парадоксално је да повећана могућност избора неретко доводи до тога да многe савремене жене које желе децу – немају нити породицу, нити децу.

Додатно, вероватноћа да ће пар који живи заједно „раскинути“ пре него што добије новорођенче се драматично увећала. На пример, једна студија показује да је у Финској данас већа шанса да ће се момак и девојка који живе заједно раздвојити него имати дете – оштар преокрет од историјске норме ове земље. Иста студија указује на још један забрињавајући тренд у Финској. Наиме, пад у формирању „романтичних односа“ је најстрмији међу сиромашнима, који су далеко бројнија категорија него богати.

Шта може да се уради?

Наравно, слобода избора је како ће ко провести свој живот, као и са ким или без кога. С тим повезано, нема сумње да су многи „срећни самци“. Међутим, подаци о усамљености и фрустрацијама с тим у вези су обеспокојавајући. Генерално, ако је особа сама, постоји већа вероватноћа да ће се суочити са клиничком депресијом. Додатно, на нивоу опште популације снижена способност проналажења и партнера и одржавања романтичне везе може се довести у везу са растућим бројем самаца.

Наиме, у студији која је обухватала 7.000 учесника у 14 земаља, скоро половина испитаника је саопштила да има тешкоће да започне и одржава везе. Оно што додатно обесхрабрује је да поменути проблем израженији међу млађим испитаницима. Вероватно објашњење је да еволутивно развијене способности да се нађе и задржи партнер не функционишу добро у савременом друштву (у којем се живи на радикално другачији начин од онога у којем су обитавали наши преци). Наиме, упркос кључној улози ових вештина у репродукцији, наше когнитивне способности су се развиле у другом правцу, те су адаптације које су биле функционалне за наше претке временом губиле на значају.

Све указују да је проблем с којим се суочавамо вишеслојан, и да политике које би требало да ублаже последице пада популације, поред осталог, треба да се позабаве психолошким проблемима значајног дела становништва. Оно што тренутно имамо на делу у многим државама су разни финансијски подстицаји и друге пронаталитетне политике. Иако се не могу оспорити позитивни ефекти оваквих мера, будући да оне „раде“ против много јачих социо-културних сила њихов учинак своди се на благо ублажавање негативног тренда.

Чини се да би политике усмерене на олакшавање формирања „партнерских односа“ могле бити ефикасније од оних које имају за циљ да помогну паровима да имају бебе. Будући да је неудате жене или неожењене мушкарце тешко мотивисати да измене своја (висока) очекивања када су слободно одлучили да ће радије платити цену да то не учине, заиста није лако наћи погодне стимулансе. С тим у вези, индикативни су покушаји Кине да путем разних фестивала на којима се окупљају нежење и неудате девојке подстакне повећање броја бракова.

Једна од солуција може бити и подршка самохраним мајкама. Наиме, многе жене не желе да по сваку цену улазе у партнерски однос, али многе од њих би да имају децу под одређеним условима. Како је бити самохрана мајка и даље социјално стигматизирано, али и скупо, креатори политике би требало да нађу начине да боље подрже самохране мајке, како би пад наталитета био успорен.

На крају, не треба идеолошки судити – свет са растућим бројем самаца није нужно бољи или гори од оног са паровима и породицама. Међутим, он је суштински другачији од света у коме смо живели донедавно, а то доноси гигантске економске, политичке, односно друштвене изазове за које очигледно нисмо спремни.