Одлазак чувеног директора Математичке гимназије: Школа у Улици професора Милана Распоповића број 37

Вест о Милановој смрти ме је затекла на сасвим одговарајућем месту, у кафани.

Међутим, број оних који су ми то јавили надмашивао је највеће присуство на пленуму, па чак и редовне спекулације о будућем премијеру.

Дакле, радило се о нечем важном, о важној смрти.

Др Милан Распоповић (1936-2025) био је угледан српски физичар и професор. Као такав заслужио би чак и пар редова на Википедији – ћириличка транскрипција је део новопронађеног РТС-овог идентитета – које и има. По чему је још значајан?

Био је тридесет година директор Математичке гимназије и мој разредни, наравно не баш тридесет, него три године. 

То је само по себи спектакуларно. Наравно не што је био мој разредни, већ то што је најбољу српску школу водио три деценије.

Настанак математичке гимназије

Школа није била само најбоља, па самим тим и елитна, она је и „једина преживела“. Није баш да се српска просвета убила трагајући за елитним моделом школовања, али је, не заборавимо да је то била седма деценија прошлог века, имала један, још увек несрушени идеал – совјетски модел (сличност са „руским“ је случајна). По узору на елитну школу која је у Совјетском Савезу носила застрашујућу ознаку (ФМШ №18), налик ознаци какве бараке у гулагу или бар руско-украјинском фронту, направљена је овде Математичка гимназија.

Скраћеница је невинија од мрачне аналогије изнад и значила је „Физичко-математичка школа“. Основао ју је, при најугледнијем совјетском универзитету „Ломоносов“, један од највећих светских математичара Андреј Николајевич Колмогоров и требало је да буде одгајалиште елитних научника, прве борбене линије фронта у Хладном рату и трци у наоружавању који су тада били на врхунцу.

Овдашњи резултат је био запањујући. Креатори концепта, заправо „преводиоци са совјетског језика“, београдску Математичку гимназију су одмах поставили као ексклузивну (петнаестак ученика по одељењу, а четири одељења по разреду), и у блиској сарадњи са Математичким факултетом – који је тада био део Природно-математичког факултета. Најбољи ђаци београдских школа (1966. је, не заборавите) су похрлили, а већ следећих година и ђаци из школа широм Западног Балкана, тачније оног дела који и данас није у ЕУ, претпостављамо с разлогом.

Главни носилац пројекта је био проф. Војин Дајовић а међу писцима првог елабората је био и Милан Распоповић, тада млад професор физике у Четрнаестој београдској гимназији (дипломирао је 1959).

Универзитет пре универзитета

Нетачно би било рећи да је војска ишла друмом а хајдуци шумом, јер ми нисмо били никакви хајдуци, били смо елита у настајању подржана од социјалистичке, и, у некој мери, самоуправне државе. Запањујући резултати биле су гомиле награда по међународним такмичењима из математике и физике – дистинкција тада није била превелика – као резултат синтезе најбољих ђака, који су сами дошли, „ничим изазвани“, и „лукаве“ сарадње са универзитетом.

Милан Распоповић, са природним надимком Распоп – што и није надимак него, ако ћемо прецизно, хипокористик, скраћеница – био је професор школе коју је сâм основао и, стицајем околности, разредни старешина најбољег одељења наше генерације. Из тог угла гледано, могао је радну каријеру да проведе „ништа не дирајући рукама“.

.

Први симптоми су и указивали на то. Имајући одличне ђаке, неретко је „бежао са часова“. Дође на час, остави неког од нас за таблу да шатро решава задатке, а он се искраде ка свом „фолксвагену“ у неки од угоститељских објеката поменутих из прве реченице овог текста. Ми, разуме се, схватамо поруку. Са часа не одлазимо као гомила, већ један по један, да њега и нас теткице не друкају. У ретроспекцији схватам да је он разумео да има посла са бандом амбициозне деце која ће се сама снаћи ако им он, макар и ћутке, дâ смер. Дакле, способан човек.

Еулогија почиње са кафаном, а „пристојан“ начин излагања би тражио да испричамо како нас је свему научио, па потом и водио у кафану.

Али кафана је била близу. „Верона“ је била одмах поред Математичке гимназије, а парадигматична је за социјалну кохезију коју је Распоп уносио у школу. Та, у некој мери девијантна синтеза и јесте универзитет у изворном смислу заједнице оних који уче и оних који их уче, тако да је Милан креирао неки „универзитет пре универзитета“. А да нас је учио како треба јасно је из пуке околности да је скоро сваки други ученик нашег одељења постао универзитетски професор.

Тридесет година директор

У тим деценијама је Југославија – тако се звала над-држава – била изложена разноврсним политичким турбуленцијама индукованим, мисли се, вишенационалним саставом становништва. Под-држава Србија је била изложена сличним ветровима. Осциловало се свуда, између клеро-комунистичке деснице и неолиберализма, скоро исто као и сада када неки од оних што не умеју да веслају покушавају да бар заљуљају чамац.

Стицај околности, лична вештина или неко провиђење 1971. године доводе Распопова на чело школе. Много година касније се причала чаршијска легенда како су његови ђаци били већ тада толико политички утицајни да су свог разредног поставили за директора. Ми то, разуме се, никада нисмо демантовали.

Успеси које је ређао су му, природно, створили непријатеље.

Чудно је како „природно“ иде уз непријатеље. Да ли је то природно, или је то део структуре српског језика, не знам, али изгледа да је тако. 

Са тим слојем проблема Распоп се носио сâм. Није му недостајала ни социјална ни „обична“ интелигенција, те је бродом крманио како ваља.

Улица браће Распоповић

У тренутку највећих успеха и моћи он је био директор Математичке гимназије, брат му Драган директор тада такође угледне Електротехничке школе „Никола Тесла“, а пријатељ, мислим и рођак, Вук Милатовић директор Филолошке гимназије. Потоња је била сада већ пропали покушај да се оснује још једна елитна школа, на пијаци Зелени венац. Тада смо са мешавином шале и пијетета Улицу Народног фронта звали Улица браће Распоповић. Сада се улица зове по жени краља Милана, Наталији. Када боље размислим, „народни фронт“ не значи ништа, заслуге краљице Наталије за српски народ су ми непознате, те, иако знам да то не би прошло „тела и органе“, и даље мислим да је поменути шаљив назив адекватан.

Већи проблеми за Распопа су били паре и горе поменути политички процеси. Кроз њих је Милан, не краљ, него Распоповић, крманио како је знао и умео, али ни наша помоћ није недостајала. Та помоћ, која јасно говори колико је био омиљен, долазила је на различите начине, зависно од моћи „помагача“. Један је помогао у доградњи, други је дао паре за такмичења, а неки трећи центри моћи (све његови ђаци) „налазили“ су му се у политички клизавим моментима.

Један моменат, који добро памтим, био је везан за „шуваризацију“. Шувар је био хрватски политичар који је у Савезу комуниста био задужен за идеолошка и, самим тим, просветна питања. Промовисао је један модел „образовања за рад“ који је наметао школовање „што производнијих радника“, те је , природно, ударао по цеваницама интелектуалне делатности. Тако смо у једном моменту, то ми и даље тешко пада, школу морали да (срећом привремено) преименујемо у ОВРО „Вељко Влаховић“. ОВРО, да објасним за оне са јефтинијим улазницама, је грозна скраћеница за још грознији назив „образовно васпитна радна организација“, а Вељко Влаховић је за школу имао заслуге сличне краљици Наталији.

Но, Распоп је и кроз то прошао.

Мислим да сам био бешњи од њега, а он ме је тешио речима „Милане – са дугоузлазним акцентом на 'а' – наше је шта ћемо за собом да оставимо, а не да кукамо док то постижемо“.

И данас многи тврде да су били његови ђаци иако нису похађали ни једну од школа у којима је био професор.

Ми им то, са задовољством, допуштамо.