Global Inequality and More 3.0
Ратови из обести на планети досаде: Пензионерска забава још траје
субота, 05. јул 2025, 16:12 -> 17:28
Данас, кад читам вести, највише ме фасцинирају аутори који ме подсећају на некадашње пензионере с Новог Београда од пре четрдесетак година. Живе у Њујорку, Вашингтону, Бостону или Флориди (ово последње: да избегну порезе), и смртно им је досадно. Имају новац и желе да воде ратове, ради забаве, било где: у Украјини, Русији, Ирану, Гази, Сирији, Тајвану. То су најратоборнији људи. Нервира их што Трамп још није започео барем три или четири рата. Жуде за оним „златним временима“, као у данима Дика Чејнија и његове екипе. Пишу писма уредницима и уводнике у мејнстрим медијима – тражећи још убијања.
Пре много година, када сам живео у Београду, непосредно пред почетак „ратова за југословенско наслеђе“, приметио сам један занимљив феномен. У корбизјеовским „блоковима“ на Новом Београду, где сам живео, политички најактивнији и најратоборнији људи били су… пензионери. Искористивши социјалистичка правила за пензионисање, већина њих је одлазила у пензију са 55 или 60 година, са пензијама које су износиле 70 до 80 процената њихових плата из радног века. Али, било им је – досадно. Нису имали шта да раде.
Све док се није појавио Милошевић и политичка питања у вези с распадом државе. Пензионери су одједном живнули. Имали су довољно времена да читају све новине, чак и оно што је било штампано ситним словима, и сваког јутра би се окупљали испред мог улаза да пију кафу, играју шах и расправљају о најновијим неделима која су Хрватска, или Словенија (или чак Тито, који је у то време већ одавно био мртав), починили над Србијом и Србима.
Сећам се неких од њих како ударају новинама о сто тврдећи да су управо нашли најубедљивији доказ шта су то комунисти радили. Није било важно што су до пре шест месеци – дакле, пре него што су ступили на снагу врло повољни услови за пензионисање – били најоданији пројугословенски, протитоистички и проинтернационалистички комунисти. Али сада су, неочекивано, „открили праву истину“.
Било је то сјајно време за њих. Можда најбоље године у њиховом животу. Могли су да говоре шта су хтели, без икаквих последица. Имали су приходе скоро исте као док су радили; живели су са децом (која су их, наравно, мрзела што су стално ту, али нису могла да избаце родитеље јер су им требале њихове пензије), и поврх свега тога, имали су свакодневну политичку, друштвену, а убрзо и војну забаву.
Ствари су постале мање забавне када су њихове синове почели да позивају у војску, а пензије им драстично опале због хиперинфлације. Али о томе нису много размишљали у славним данима заласка комунизма, када су им људи попут Франсиса Фукујаме и Тимотија Гартонa Еша говорили да ће све неправде комунизма бити исправљене, и да ће од сада сви пензионери света уживати.
Током ратова које је амерички естаблишмент водио 1990-их, видео сам и на Западу нешто слично. Једна моја пријатељица је обожавала слоган „Cool Britannia“ изложен у Ираку. Било јој је забавно што Британци поново владају Ираком, али сада са стварно добрим – баш добрим! – намерама. Они који су били на власти били су редом њени пријатељи, веома фини Енглези са Кембриџа и Оксфорда. Деца људи из тинк-тенкова би ишла у школу као сваког дана, док би њихови родитељи, у 40-им и 50-им годинама, били узбуђени због бомбардовања Либије, Сирије или било које друге земље са четири или пет слова у имену.
Једна пријатељица је волела рат у Ираку јер је то значило више посла на „обнови“ за Светску банку и више није морала да стрепи да ће остати без посла. Људи су говорили опуштено, с уживањем и без устезања: „Бомбардуј им гузице, узми им нафту.“ Забавно је било. Није било важно да ли људи гину, јер чак и они који су погинули, сигурно би, ваљда, ценили добре намере због којих су убијени.
Председник Светске банке је поздрављао „наше момке који раде тако добар посао у Ираку“. Вечере су биле нарочито живописне када би на ред долазила нова земља коју је ваљало напасти. Било је забавно расправљати, уз десерт, да ли ту земљу треба бомбардовати овако или онако. Да ли је боље прво гађати центре одлучивања или, рецимо, поштедети етничке мањине како би се што пре побуниле, или пак урадити супротно: прво напасти њих да би се осећале слободним да се боре против власти?
Сада, кад читам вести, највише ме фасцинирају аутори који подсећају на оне некадашњих пензионере с Новог Београда. Живе у Њујорку, Вашингтону, Бостону или Флориди (ово последње: да избегну државне порезе), и смртно им је досадно. Имају новац и желе да воде ратове, ради забаве, било где: у Украјини, Русији, Ирану, Гази, Сирији, Тајвану. То су најратоборнији људи. Нервира их што Трамп још није започео барем три или четири рата. Жуде за оним „златним временима“, као у данима Дика Чејнија и његове екипе. Пишу писма уредницима и уводнике у мејнстрим медијима – тражећи још убијања.
Досадно им је.