„Мамац за бес“ је реч за 2025. годину: „Rage bait“ или Интернет беснило и како му се супротставити

Ако вам се чини да љутња и бес доминирају интернетом у последњих неколико година – у праву сте. Реч 2025. године у избору „Оxford University Pressa“ је „Rage bait“ – енглеска сложеница за „интернет пост“ намерно срочен тако да код читалаца изазове „кратак спој“ у мозгу и испровоцира екстремну реакцију.

Количина оваквих порука је застрашујућа: према неким истраживањима, на Иксу (Твитеру) она је прешла критичну границу од 10%. Британски лист „Гардијан“, чији сајт нема репутацију места где се оставља много коментара, недавно је избрисао преко милион порука због „агресивног, неприхватљивог језика, извртања чињеница и одсуства контекста“. Живимо у време када је бес најдоминантнија емоција на интернету.

„Rage bait“ није исто што и „Click bait“ – ово потоње смишљено је да заголица вашу машту и натера вас да отворите једну страницу више. Осим што је допринео тоталној кретенизацији преовлађујуће новинске форме која обично почиње насловом који ама баш ништа не значи („Мирно је лизао сладолед а онда му се десило нешто невероватно“; читај: „Испала му кугла на бетон“), нема доказа да је „Click bait“ неког озбиљно угрозио.

„Rage bait“, који фаворизује конфликт и поларизацију је сасвим друга прича. Некада маргинална тактика за привлачење пажње данас је прерасла у легитимни образац понашања на интернету.

Армија „интернет ратника“

Фаворизовање екстремних ставова на друштвеним мрежама створило је читаву армију „интернет ратника“ – људи који су у свакодневном животу најчешће неприметни, одмерени, узорни грађани или породични људи, али на интернету зато отворено нападају или чак прогањају сваког ко мисли другачије користећи агресиван језик срачунат да нанесе увреду, да повреди, да код жртве изазове осећај немоћи, беса, страха или понижености.

Списак мета је практично неограничен: емигранти, националне мањине, угрожене друштвене групе, држављани ове или оне државе, изборни кандидати, они који воле или не воле Новака Ђоковића, људи који промовишу одређену политику, вредносни став, стил живота, књижевни или музички правац. Ту су, затим, „запаљиве“ теме као што су избори, контрола оружја, право на абортус, да ли Бог постоји и зашто не...

Има међу тим „бескомпромисним борцима“ и оних које је „стварни“ живот маргинализовао и сместио у неки запећак у коме време протиче али се ништа не дешава, а који су у интернету коначно пронашли начин да своју годинама накупљану горчину артикулишу у осветнички поклич против оних који су их непрекидно понижавали и оставили на првој пречки социјалних мердевина (попут горе цитираног Илије Чворовића, додуше у време пре интернета).

Тај кривац је, најчешће, погрешно идентификован: никад то није сопствени мањак образовања, лењост, површност, клађење на погрешног коња или било шта индивидуално. Увек су то неке невидљиве силе, светске сплетке, завере, систем који је немилосрдан зато што иза њега стоји неки богатун, члан „светске владе“, неки Јевреј, ЛГБТ портпарол, Кајзер Созе, неко ко је довољно моћан да вуче конце из мрака а да никад у томе не буде ухваћен... Ови интернет ратници верују да располажу свим чињеницама, да разумеју читаву ствар, да је све тако очигледно да само слепац не види суштину, иако их је такав став у стварном свету често остављао без пријатеља, без правог посла и без перспективе.

Потрошња емоција

Понекад ћемо за ове људе, и поред агресивног речника који користе, имати мању или већу дозу разумевања. Кад неко ко је избегао из Сирије и сада живи у неком од бога заборављеном избегличком кампу напише „твит“ у коме прети Асаду и прижељкује му брзу и насилну смрт, то се чак и може разумети. Не можете од човека који са породицом спава под шатором и храни децу брашном из пластичне кесе очекивати сталожен тон или дубоку политичку анализу. Када девојка у Ирану скине хиџаб и упали цигарету на пламену слике ајатолаха Хамнеија, то је потез срачунат да изазове гнев код затуцаних лојалиста и буру позитивних емоција код противника режима. Све је то очекивано, јер кад падају главе, умереност често престаје да буде врлина.

Међутим, таква бурна времена дођу и прођу, али бес на интернету опстајава, често и у бизарној форми. Веровали или не, на „Reditt“-у имате читаву дискусиону групу за људе који не могу да смисле Илона Маска, чији је искључиви циљ да брутално нападају и вређају човека за буквално сваку ствар коју каже или уради. Понекад су то најобичније ситнице, небитне мрвице из Масковог приватног живота, али и то је довољно онима који су болесно опседнути самом чињеницом да Маск постоји. Пост који је недавно покупио највише увредљивих коментара садржи само једну кратку реченицу у којој Маск каже да није љубитељ шаха јер више воли „комплексније игре“. Закључак гомиле је јасан: ако је некоме шах недовољно сложен, тај мора да је потпуни идиот и препотентни егоцентрик. Ником није пало на памет да провери да ли човек можда више воли „Го“, игру која је сложенија од шаха.

Нису само појединци склони коришћењу „Rage bait“ трикова, све више га примењују и компаније. Сидни Свини је за „American Eagle“ џинс снимила један прилично кретенски рекламни спот у коме објашњава како се бренд фармерки у њеној породици преноси са колена на колено, јер џинс мора да одговара генима, да иде уз боју очију. И зато њен џинс мора да буде плав, као „American Eagle“, није битно што неке друге компаније праве много удобније фармерке. Спот је, због ступидног уплитања генетике у једне обичне панталоне, добио на хиљаде негативних коментара али је погодио мету: продаја је кренула изнад сваког очекивања.

Има још таквих примера: рецимо, рекламна кампања компаније „Асус“ која је на једној промотивној фотографији елеганцију свог новог лаптопа упоредила са лепотом задњице своје промотерке. Порука је била сасвим јасна: мушкарци праве компликоване ствари, лепе жене их промовишу, а оне ружне ћемо послати у Иран. Лавина бруталних коментара која је уследила натерала је „Асус“ и бројне друге компаније које су несвесно усвојиле сексистички образац понашања да се замисле и из основа измене свој став, уз (не)искрено извињење или без њега. „Асусов“ лаптоп се, и поред свега, продавао одлично.

Понекад се „Rage bait“ деси и без лоше намере. После пораза Португалије на Светском првенству у фудбалу 2022. године, једна весела и бескрајно симпатична мароканска девојчица изјавила је да „јадни Роналдо сад плаче у свом аутомобилу“. Иако се у Јутјуб клипу појављују и друга лица са сличним изјавама, торнадо подругљивих порука сручио се искључиво на несрећно дете. Масовна хистерија и прогон једног немоћног бића била је у тоталној диспропорцији са имагинарним „грехом“ који је мала Мароканка починила.

Мрак анонимности

Арт Маркман, професор психологије са Универзитета у Тексасу, каже да су коментари на интернету све агресивнији и да притом не решавају ништа:

„Чак и кад се прашина слегне, имаћете утисак да ту нико никог не чује. Јаке емоције потрошене без сатисфакције не само да су бескорисне – оне директно шкоде вашем менталном здрављу.“

Зашто нам се ово дешава? Професор Маркман каже да су на делу три фактора:

„Прво, интернет нуди анонимност – много је лакше бити неваспитан ако је ваш идентитет сакривен. Друго, отровни коментар најчешће је упућен некој далекој, непознатој особи. Људи се у таквој ситуацији много лакше сукобљавају него кад наспрам себе имају познаника са посла или из школе. И, на крају, ако хоћете да будете безобзирни, много је лакше то учинити у писаној а не у говорној форми. Некада смо једни другима остављали цедуљице са благо увредљивим порукама (‘Комшија, лопата за чишћење снега је у подруму, не уједа’), интернет их је сада у потпуности заменио нечим много екстремнијим.“

Уз то, на интернету нам нико не брани да држимо бескрајне монологе и пишемо дугачке трактате који ће нас само забетонирати у ставу који заступамо. Монолог функционише у позоришту, на филму, на интернету, али не и у живом дијалогу. Јер, када слушамо аргументе других људи често смо принуђени да коригујемо своје мишљење, да застанемо, да размислимо, спустимо глас или признамо неком другом да је у праву.

Додајте на то и „ову ситуацију“, када већина медија промовише простаклук, екстремизам, примитивно изражавање и страсну мржњу према сваком издвојеном мишљењу. У таквој атмосфери младе (а богами и старије) генерације прихватају исти агресивни стил комуникације као друштвено прихватљив, штавише пожељан стандард, и примењују га свуда, понајвише на интернету.

Аманда Кесиди, новинарка ирског портала „Имиџ“, истиче да је агресиван наступ карактеристика свих друштвених мрежа:

„Неко ко воли да мрзи увек ће то радије чинити online него оffline. Све што се збива на друштвеним мрежама може да стане у само једну реч – ЈОШ! Још веће усне, још лепши стан, још боља кола, још гласније мишљење, још веће потцењивање других, још слађа деца, још већа радост, још већи бес. Једна огромна, бесмислена хипербола. Желимо да будемо примећени, верујемо да смо битни, људи морају да нас виде, да нас чују. А ако не чују, тим горе по њих, све ће им бити поновљено још једном, на још агресивнији начин. Сви смо заборавили да је лепо бити важан али да је још важније бити пристојан.“

Контрола алгоритама

Појам „Rage bait“ вероватно вуче порекло од једне друге познате енглеске кованице – „Road ragе“, ситуација која обично почиње тако што два возача на семафору отворе прозор и један другом истресу лавину увреда, да би затим кренуло бесомучно утркивање мимо било каквих саобраћајних прописа све до наредног стајалишта где ће један возач пиштољем пресудити другом, ако пре тога не заврши у неком јендеку или провалији. Феномен је настао током осамдесетих година, ваљда у време када се концентрација људи на путевима повећала до те мере да је конфликт постао неминован (како „road rage“ функционише у стварности вероватно је најбоље описано у изврсном аргентинском филму Дивље приче (Relatos salvajes).

Ни агресивност на интернету није од јуче – стара је колико и интернет сам. Али бар у почетку, постојала је нека намера да се тај бес колико-толико каналише. У време када се интернет сводио на имејл и шаку корисних презентација постојале су тзв. „news“ групе, налик на данашње интернет форуме или „Reddit“, само што се цела комуникација одвијала порукама које су, заправо, биле имејлови.

Групе у којима се дискутовало „без рукавица“, у којима нису биле битне речи већ само страст имале су суфикс „advocacy“. Да ли је бољи Мек или Пи-Си? Социјализам или капитализам? Звезда или Партизан? Све то су биле групе у које „нормалан“ свет није залазио. И тада, па и касније, када су се појавили прави интернет форуми, било је модератора који су могли да деле жуте, па и црвене картоне, да одређују колико ће „утакмица“ (месеци) неко морати да паузира пре него што још неког назове „барабом“ или „фашистом“.

Све је отишло к врагу када су се друштвене мреже као канцер прошириле интернетом. Обим порука постао је толики да ту никаква права модерација више није била могућа. Велике мреже морале су да се ослоне на помоћ корисника од којих се очекивало да пријаве агресиван, неприхватљив садржај. Испоставило се да је такав приступ контрапродуктиван: корисници су пријављивали налоге оних са којима се нису слагали, макар иза њих стајали људи са умереним и културно образложеним ставовима, док су прави насилници били недодирљиви, заштићени и слављени од стране својих истомишљеника.

Посао који људи нису умели да обаве на крају је поверен алгоритмима. Ми више не користимо интернет који контролишу људи. Власт су преузеле машине и програми који су често толико сложени да њихов учинак не могу да предвиде ни њихови креатори. На све то се надовезала вештачка интелигенција, паметни софтверски „агенти“ који обично имају неколико десетина милијарди конфигурабилних параметара. Нико више не зна зашто је машина донела одлуку да неки пост истакне, а неки игнорише јер је систем, једноставно, постао толико компликован да је постао нетранспарентан.

Како то функционише у пракси? Неко ко је довољно утицајан (читај: има буљук пратилаца иза себе) постује „Rage bait“ текст у коме се детаљно описује како су (иначе мирољубиви и добродушни) становници Фарских Острва поново уприличили „Grindadráp“, традиционални годишњи покољ китова и делфина. Текст, илустрован сликом мора црвеног од крви, тако је срочен да никог не оставља равнодушним – неки ће ово прихватити као део традиције и локалног фолклора, док ће много већа маса људи реаговати екстремним коментарима пуним презира, псовки, клетви...

Пост за кратко време може да прикупи на стотине комената из чега ће алгоритам извући поуку: људи воле овакву врсту текстова, воле приче које садрже насиље и крв, то их задржава на мрежи, мотивише да буду активнији... Не заборавите да задатак алгоритма није да раставља интернет туче између оних који воле боранију или је не подносе. Основни задатак тих (квази)интелигентних агената је да промовишу гледаност порука и да провоцирају активно учешће у дискусијама. Јер већи саобраћај доноси и више огласа, више оглашивача и веће приходе. Све остало је секундарно.

Ако је већ тако, зашто људима не сервирати још већу количину поларизујућег садржаја? Иако ви можда више волите да гледате сурфовање на таласима или модне ревије, алгоритам ће вам све чешће сервирати постове који у вама будe гнев, који обилују насиљем или острашћеним порукама, који вас, и поред ваше мирне природе, приморавају да нешто предузмете (да напишете једнако острашћен коментар).

Популарни садржаји

Утицајни лик из претходног пасуса стекао је своју армију следбеника управо чињеницом да успева да „изазове тучу“ након сваког свог поста. Он зна да користи алате базиране на вештачкој интелигенцији и зато никад није без идеја, већи му је проблем како да изабере најгори од десет могућих постова него да их направи. Мотив је, најчешће, финансијски јер све велике платформе награђују оне који смишљају популаран садржај.

Аутор сам не верује у половину ствари које је написао, али то није битно – њега не занима истина већ реакција јер му она доноси новац и харизму. А људи воле харизматичне људе, макар се они звали „Бака прасе“, и није чудо што су дилетанти попут промашеног аустријског сликара успели да заведу читаве народе користећи само једно средство: бес.

На дуге стазе, овакве особе најчешће изгубе трку са „самим собом“: или их друштвене мреже елиминишу кад прекардаше сваку меру, или праве погрешне процене у избору постова па остану без прихода, или их напусте „верни пратиоци“ јер се у граду појавио нови Док Холидеј, неки нови „револвераш“, неко ко постује више, брже, агресивније и никад не размишља двапут.

Марк Закерберг, оснивач „Фејсбука“, често је уводио новине које су корисници дочекивали на нож, попут увођења „newsfeed“-а, журнала који сумира активности, постове, фотографије ваших познаника и виртуелних пријатеља. Ретко која новотарија је због тога повучена. Како сам Закерберг каже: „Ви можете да наставите да се жалите, али кад год сам урадио нешто слично, истраживања су показивала да нам број корисника и дужина њиховог боравка на Фејсбуку расту.“

Ретки су случајеви када хировите свађе изнедре нешто корисно. Пре десетак година, у једном чланку из „Њујорк Тајмса“ изнета је помало незграпно и невешто формулисана тврдња да су мушкарци измислили интернет. На Твитеру је настао краткотрајан али жесток рат жена против мушкараца, из којег смо, на крају, ипак нешто корисно и научили: испоставило се да је први комуникациони протокол намењен размени информација између удаљених рачунара смислила једна жена, Радија Перлман, данас призната као „мајка интернета“.

И да ствар по мушкарце буде још „гора“, сазнали смо (ако то већ раније нисмо знали) да се први пут о употреби програмабилних машина размишљало још у првој половини 19. века, када је Ада Лавлејс, ћерка чувеног песника лорда Бајрона, дефинисала неке од принципа функционисања таквих машина, верујући да ће оне наћи примену у математици, финансијама, музици и сликарству. Њен поступак за израчунавање тзв. Бернулијевих бројева, иако формулисан говорним језиком, данас се сматра првим компјутерским програмом (много деценија касније, један рани програмски језик понеће њено име: „Ада“).

Побећи негде

Али, не треба се заносити – када расправа постане жестока, у већини случајава исход је тривијалан: нико никог не може да убеди у било шта, а мржња између супротстављених страна већа је него што је икад била. Уз то, живимо у доба кенсел културе, што је само други назив за оно што је у време „Дивљег запада“ био линч. Једна непажљива реч, један минорни грех из прошлости, један неспретан гест и неко ће поставити „Rage bait“ пост на некој друштвеној мрежи који може да вам уништи каријеру, успешну фирму, срећну породицу или читав живот на основу пресуде коју је донела руља у коментарима.

Кевин Спејси је можда ослобођен свих оптужби, али му више нико неће понудити да сними пристојан филм. Уз то, ово је време „политичке коректности“, нема више Мује и Хасе, Цига више не иде код доктора, плавуше су се опаметиле...

Како се одупрети „Rage bait“ изазову? Исто онако као што ћете се супротставити било ком другом пороку (цигарете, алкохол, коцкање, швалерација...). Игноришите постове у којима се ствари намерно мистификују („Путин коначно преломио...“), или сасвим банализују („Овај лек лечи ишијас за три дана“), који имају идиотске наслове („Пропали тенисер Ђоковић...“), у којима се поричу неспорна цивилизацијска достигнућа (вакцине, лет на Месец), постове који су састављени од речи истргнутих из контекста или имају наивни увод („Никад ми неће бити јасно зашто...“).

Ако то не помаже, једноставно замените Тик-Ток и Икc (Твитер) нечим паметнијим, рецимо „Википедијом“. Сетите се онога што су вам причали родитељи: „Ако немаш шта паметно да кажеш – боље ћути.“ Јер, фамозни алгоритми нису тренирани да проверавају истинитост или квалитет изнете тврдње, баш као што нису тренирани ни да нам сервирају токсични садржај. Ми смо их томе научили зато што над таквим садржајем проводимо највише времена.

У локалној продавници можете да купите све потребне намирнице, али продавница није крива ако због превелике количине чоколаде добијете дијабетес. Једини тренинг који је алгоритам икад имао је да задржи нашу пажњу, не бирајући средства. А емоције су моћан стимуланс: ништа тако не мотивише на акцију као бес.

Две важне људске врлине, вештина слушања и спремност на извињење, можда још увек постоје у стварном свету. На интернету тога више нема. Ситуација личи на ону у којој невешти мајстори лакирају паркет у великом стану. Свако на крају заврши зафарбан у свом ћошку и за то проклиње све остале. Проблем је само што ћошкова у стану нема пуно, а на интернету – ћоше се направи очас посла, чак и тамо где га нико пре није ни очекивао. 

Кажу да бес може да опстаје само док у његовој дистрибуцији људи свесно учествују. Пламен који нико не залива бензином угасиће се сам. Можда је овај рецепт наиван, јер људи дефинитивно имају и тамну страну која, понекад и несвесно, проговара из њих, понекад и на комичан начин – довољно је само да створите одговарајућу атмосферу.

То је најбоље потврдио немачки комичар Јони Букхарт наступајући пред великим аудиторијумом, неком фином господом, током карневала у Келну 1973. године. Његов наступ био је релативно баналан – тражио је од публике да се активно укључи тако што ће допуњавати популарне немачке брзалице које је Букхарт испаљивао све брже и страсније... Када је Букхарт, на крају, рекао „Sieg!“, публика је сложно одговорила громогласним „Heil!“.

„Ах, колико старих другова имамо овде...“, рекао је Букхарт, „невероватно...“.