Поруке Сузан Сонтаг за Дан жена: О економским и другим облицима неједнакости štampaj

Уочи сваког осмог марта град је прошаранији рекламама за попусте. На већини су озарене младе жене које, без мушког парњака, држе кесе и поклоне. Је ли 8. март дан женског шопинга? Даривање је лепо али се чини да у причи нешто недостаје. Према извештају Светског економског форума, свет ће пуну родну равноправност угледати тек 2149. године. Много пре тога, видеће енергетску трансформацију, свемирску колонизацију a, већ догодине, и првог билионера (мушкарца Илона Маска). И ко зна шта још не, у ова несигурна времена.

Између ових трендова постоји веза, али је недовољно истакнута. Економска неједнакост не тиче се само плате, већ и тога ко има времена да је заради а од кога се очекује да брине о другима. Према Међународној организацији рада, преко три четвртине неплаћеног рада у свету обављају жене. Тај рад не улази у рачуницу БДП-а иако није тривијалан: од њега зависи низ показатеља попут обима и квалитета радне снаге, продуктивности и економског раста. Па ни то не погађа суштину, јер се не ради само о раду већ о свеукупној љубави, пажњи и подршци, што је лепо описао Михаило И. Пупин у аутобиографији, коју је посветио мајци Олимпијади.

Облици неједнакости

То што жене обављају гро неплаћеног рада – а недовољно су конкурентне у домену плаћеног – нема везе са амбицијом или „природом“ жене, већ ширим структурама. На њих је указивала Сузан Сонтаг (1933–2004), америчка филозофкиња, есејисткиња и политичка активисткиња.

У духу левице Сонтаг је економско ослобођење жена сматрала кључним. Ипак, повезивала га је са другим, дискурзивно произведеним облицима неједнакости. У својим есејима О женама, она пише да се запосленост жене не сматра обликом постигнућа већ видом зараде, тек допуном кућног буџета; притом се послови које жене раде заснивају на обуци које добијају од раног детињства: да буду сервилне и пружају подршку. „Могу бити секретарице, касирке, конобарице, социјалне раднице и продавачице – јавни одрази улога које им се приписују код куће“, пише Сонтаг.

То социолози препознају као есенцијализацију женског рада, када због „природне нежности“ жене доминирају на пословима болничарки или социјалних радница; и као сексуализацију рада, када се телесност жене, саображена мушкој представи привлачног, ставља у службу продаје производа или повећања симболичког капитала организације и фирми (PR).

Не може се рећи да, пола века након њених есеја, помака нема. Многе од поменутих послова сада обављају и мушкарци, а расте и број руководећих жена. Другим речима, јаз се смањује. Али зашто тако споро и откуд он уопште?

Проблем је вишеслојан, јер жена није искључиво жртва маскулине моћи. Тачно је да, на макро нивоу, поделу рада условљавају норме а не „природа“ полова. На микро новоу, неспорно је и да добар део притиска на жену потиче од других жена, о чему Сонтаг нарочито пише. Шта се догађа на средњем нивоу?

Психолози указују да су девојчице у много чему супериорније у односу на дечаке: раније проговоре, језички развој им је бржи, боље контролишу импулсе и боље разумеју осећања. Али у свету одраслих руководе, одлучују и објашњавају махом мушкарци, као да девојке своју памет успут негде затуре. Изгледа да у свим земљама, у већој или мањој мери, норме дестимулишу женску субјективност.

Друштво изван нас: норме и језик

Не би ли приближила како се то догађа, Сонтаг разликује старост и старење. Старост прати објективан бол који доживљавају и жене и мушкарци. Старење је, са друге стране, „друштвена патологија својствена женама“. Због друштвених норми лепоте, Сонтаг дефинише старење као „понижавајући процес сексуалне дисквалификације“. За разлику од њих, мушкарце старење много не секира, јер њихова вредност као љубавника и супружника зависи више од онога што раде него од тога како изгледају.

Зато жену протек времена брине: њена се привлачност мери календаром. То показују и нејезичке праксе попут представа о женствености, која се поистовећује са некомпетентношћу, пасивношћу и љубазношћу – квалитетима који с годинама углавном не расту. С друге стране, мужевност се поистовећује са компетенцијом, аутономијом и самоконтролом, квалитетима које престанак младости не умањује или чак повећава.

Двоструке аршине старења показују и језичке праксе, које не нуде еквивалентан израз за понижавајући статус неудате жене – уседелицу. Од ране младости до краја живота, мушкарце прати титула „господин“ и ослобађа их стигме коју носи свака жена која више није млада а и даље је „госпођица“. Већ то истицање брачног статуса жена поделом на госпођице и госпође за Сонтаг је спорно, јер казује да је брак далеко потребнији женама. И наизглед емотивна идеја да је дан удаје „најлепши у животу сваке жене“, имплицира да сврха њеног живота није у самоостварењу, већ да буде одабрана. Тешко је избећи ове и друге видове симболичког насиља па жене, упркос (често селективном) дискурсу оснаживања, свој однос са мушкарцима сагледавају кроз концептуалне схеме које нуди патријархат.

Друштво у нама: лепота као посао

У опери Каваљер с ружом Рихарда Штрауса, богата, гламурозна и удата Маршалка одлучује да се одрекне романсе. Након ноћи проведене са младим љубавником, она се суочава са самом собом. Та сцена се дешава пред крај првог чина; млади Октавијан је управо отишао. Сама, у својој спаваћој соби, она седи за тоалетним сточићем. Огледа се и, ужаснута, почиње да плаче. Њена младост је прошла. Она не открива да је ружна – лепа је као и увек – нити било шта што може да види. Ипак, она доноси болну али великодушну одлуку. Лично ће средити да се њен Октавијан заљуби у девојку својих година. Маршалка мора бити реална: више не испуњава услове.

Штраус је оперу написао 1910. године, а савремени гледаоци су прилично изненађени када либрето сугерише да Маршалка има свега тридесет и четири године. Данас мало која жена у тој доби себе види као стару, док ову улогу играју сопрани у педесетим годинама. Дуже се живи, школује и ради, али је сам облик у којем жене доживљавају свој живот остао исти: кад-тад увиђају да су „престаре“.

Према америчком социологу Ервингу Гофману, друштвени живот је својеврсно позориште. Да бисмо очували идентитет, ми глумимо пред публиком (управљамо утисцима), излазимо на позорницу (јавни простор), носимо костиме (гардеробу) и учимо текст. Гофман чак тврди да је наше целокупно сопство производ драмске интеракције. Следећи аналогију са позориштем, он пише и о свлачионици или „бекстејџу“ (лични простор без публике) као месту на коме смо спонтани, опуштени и неформални.

Сонтаг радикализује ову интуицију: ако сви играмо улоге, жене су приморане да је играју под строжим надзором и са много мањим паузама у бекстејџу. У том кључу, женственост је перформанс – кореографија тела и манира која се увежбава. Из тог споја Гофмановог интеракционизма и критичког феминизма родиће се тумачење да чак ни род, а камоли пол, како је писала Бовоар, није природна датост.

Нису сви рукавци феминизма сазнајно плодни, али сви полазе од тога да је тело кључна тачка уписивања друштвене моћи. То показује идеал лепоте, који Сонтаг назива „позорницом поробљавања“. Он  заповеда женама да не показују знаке старења, нарочито на лицу. Плакање, мрштење па чак и смејање – све те људске активности стварају „боре“. Иста употреба лица се код мушкараца оцењује позитивно. На њиховом лицу боре, па чак и ожиљци, ознака су „карактера“, зрелости и проживљеног искуства.

„Женственост је глатка, заобљена, мекана, без бора и мишића – то је изглед врло младих“, пише Сонтаг. Врло је мали период живота (ране двадесете) у коме је такав изглед могућ без тренинга, корекција и хируршких интервенција. А нарочито без гардеробе, која постаје предуслов самопоуздања. То није лоше само због читавог низа тржишта који од тога профитирају, већ због психолошке присиле на жене да изгледају макар „прихватљиво“.

Због такве присиле, многим женама сексуалност постаје главна одредница идентитета, што води пренаглашавању женскости и расту очекивања од сопствених избора. Када се очекивања не остваре, разочарење може одвести у још већа улагања ресурса (енергија, време, новац) у истом смеру. То је зачарани круг јер, што се више троше, мање остаје за истински развој аутономије кроз учење, саморефлексију и продуктивне односе са другим људима.

Како сазнајемо

Избор је јасан: социјализам или варварство, поручивала је Роза Луксембург. Сонтаг међутим негира да се родни односи исцрпљују у класним. Мада јесте био еманципаторан, она је у тексту Трећи свет жена (1972) предвидела да социјализам неће нужно успети. „Да би се жене еманциповале, потребна је културна револуција која ће напасти ставове и интелектуалне навике које би могле да преживе реконструкцију економског система, што је циљ класне борбе“, упозорила је. Многи се на левици, наводи она, надају да би се за угњетавање жена могао окривити одређени облик друштва, али не може: ако социјализам по себи није решење, онда ни капитализам није очигледан кривац. Жене су одувек, како пише, биле унижаване и културно-политички маргинализоване.

Ова претпоставка у међувремену је побијена: археолози и антрополози документовали су друштва која су своје родне односе свесно обликовала потпуно другачије. Тачно је, међутим, да је проблем у дубоким слојевима сазнања. Да је на Аристотеловом месту била нека Аспазија, можда зачеци науке о човеку не би сместили жену на страни пасивне материје; да је уместо Томе Аквинског средњовековну мисао обликовала нека Тереза, можда не би било дуализма који жену види као промашеног мушкарца; да је уместо Карла Линеа прву биолошку таксономију извршила нека жена, можда она не би везала сисаре (mammae) за женску страну људскости, а специфично људско (homo sapiens) за мушку страну људскости.

О томе треба да се ради код родних квота и других средстава оснаживања; не о техно-административном „затварању јаза“ већ о производњи друкчијег мишљења о свету у коме поделе на људско и нељудско, продуктивно и издржавано, активно и пасивно неће бити дубоке као што су данас. Такве бразде проценти не премошћавају.

Закључци Сонтаг бољи су од њених претпоставки. Написавши да је фашизам нормално стање патријархалне државе којем теже све индустријски напредне земље, предвидела је све његове метаморфозе – од економског неолиберализма до мизогиног трампизма. Зато осми март не сме да се преметне у празник потрошње, већ да остане подсетник да се права чувају само када се јачају.