Плате и пензије: раст и пад у последњих пола века štampaj

Просечна нето зарада у децембру 2020. достигла је износ од рекордних 562 евра, односно 66.000 динара, што је реално више за 9% у односу на исти месец 2019. У целој години иза нас, нето плате порасле су за скоро 8% у реалном изразу, односно куповној моћи (РЗС, 2021). Истине ради треба напоменути да последњег месеца у години плате увек бележе скок (послодавци су склони да у последњем месецу исплаћују износе који су већи од уобичајених), те се у јануару може очекивати нешто нижа просечна плата.

Расту зарада извесно доприноси рекордно ниска стопа незапослености, затим у мањој мери благо смањење оптерећења на зараде, као и то што се минималац (премашивши 32.000 динара) знатно увећао, односно дуплирао за последњих осам година. Можемо очекивати да би током ове године плате требало да расту слично повећању БДП-а, те последичним повећањима примања у јавном сектору. Будући да би економски раст Србије по ММФ-у требало да износи 5%, толико би могле порасти и плате током 2020. Како је за наше услове ниска незапосленост важан елемент за разумевање већ неколико година дугог тренда раста зарада, ваља напоменути да Анкета о радној снази указује да је незапосленост у четвртом тромесечју 2020. била нешто испод десет посто, слично нивоу у четвртом кварталу 2019, и поред негативног утицаја пандемије.

Будући да ће незапосленост након престанка пандемије наставити да пада, пре свега услед лоше демографске ситуације (број лица који су старији од 15 и млађи од 65 година се смањује за око пола процента годишње), то ће бити добро за оне који имају или траже посао јер ће притисак на тржишту радне снаге расти, и самим тим и просечне зараде.

Кретање плата од 1954. до 2000.

Посматрајући просечне зараде у централној Србији и Војводини од 1954. наовамо, добићемо ширу слику нашег економског успона, пропадања и почетка опоравка.

Прво што пада у очи јесте динамичан раст просечних плата почевши од 1956: од тада у наредне 22 године плате су се више него утростручиле (реално растући 5,5% просечно годишње), што коинцидира са индустријализацијом и брзим привредним развојом. Међутим, проблем је представљало велико повећање исплаћене масе зарада (услед снажног, и нажалост економски нерационалог пораста запослености у истом периоду), које је значајно надмашивало раст БДП, што ће у другој половини 1970-их допринети експанзији ино-задуживања, и каснијој кризи и банкротству државе.

Осамдесете су године пада домаћих зарада, које су посебно ниске између 1983. и 1988, што је повезано са програмом економске стабилизације, чији је циљ био да се смањи увоз и обезбеди новац за сервисирање ино-дугова. Опоравак 1989. и у делу 1990, у време владе Анте Марковића, кратко је трајао.

Суноврат српских плата дешава се 1993, када их је хиперинфлација у једном тренутку, тачније током последњег квартала те године, практично потпуно обезвредила. Честа „сећања" о платама од пет марака су селективна пошто то није било у дугом периоду, а посебно не током читавих 1990-их. Каква-таква нормализација креће с програмом Драгослава Аврамовића јануара 1994, а у најбољој години Милошевићеве владавине након тога, 1998, нето просечне плате достигле су 175 немачких марака. Бомбардовање земље 1999. и последична додатна изолација утицала је на поновни пад домаћих зарада.

Двехиљадите

Коначно, са петооктобарским превратом почиње снажан раст нето зарада, које јула 2008. достижу чак 420 евра (током 2006. и 2007. реалне плате су порасле чак 31%). Раст је био пребрз - плате су, у еврима, порасле скоро четири пута од 2001, док су се реално, за тих седам година кориговано за инфлацију, више него двоструко повећале. То је снажно увећало увоз, на тај начин чинећи глобалну рецесију 2008-2009. код нас још тежом.    

Од 2000. до Велике рецесије и нешто након тога, реалне зараде су се повећале два и по пута брже од раста ГДП. У току кризе без посла је остало стотине хиљада људи (мада се цифра од 400.000 чини претераном и вероватно је последица лошег статистичког обухвата), док је просечна нето зарада тек благо пала. Наравно, услед пада броја запослених маса свих исплаћених нето зарада у Србији значајно је смањења, што се могло видети кроз пад животног стандарда, који је ублажен рапидним задуживањем земље почевши од 2010. па до 2015. године.

Ако гледамо ниво просечних зарада из 2008, које су биле екцесно, односно неодрживо високе, онда бисмо могли извести закључак да се ништа није променило деценију касније. Међутим, ако као базну узмемо само годину раније, 2007, добићемо сасвим другачију слику, јер су плате из те године престигнуте већ 2011, а благ раст је настављен. Међутим, озбиљнији раст зарада креће након 2016, коинцидирајући са бољим укупним резултатима српске економије. Током те године као и следећих, укључујући вероватно и ову, просечне зараде реално расту сваке године, са изгледима да просек за ову годину буде 544 евра, док би у децембру 2021. могле износити фамозних 600 евра, односно евро или два горе-доле.

Посматрајућу претпостављену просечну зараду у 2021. у односу на две деценије раније, плате у еврима су увећане невероватних пет и по пута. Реалне плате, односно зараде у динарима кориговане за инфлацију, тј. раст потрошачких цена и трошкова живота, у првих 20 година 21. века су порасле умереније: скоро три и по пута. Узрок овој разлици треба тражити пре свега у одржавању релативно стабилног динара, који је током 1990-их био драматично потцењен.

Будући да се последње три године задржао снажан раст реалних просечних зарада (кумулативно су порасле за чак 22%) оне су коначно у 2020. престигле плате из фамозне 1979, док би у овој години њихов раст требало да их учини за десетину вишим него што су биле те „чувене најбоље године". Ако посматрамо период од 1989, реалне наднице су у 2020. биле више за 23%.

Компаративна анализа, тј. поређење са земљама Југоисточне Европе, открива да смо по висини просечних нето зарада углавном бољи од наших суседа на југу и истоку и слабији од оних северно и северезопадно од нас. Наиме, на крају 2020. наша просечна нето плата је још увек знатно мања од хрватске (942 евра), или румунске (743 евра), упоредива са оном у Бугарској (554 евра) и Црној Гори (527 евра), те виша од оне у БиХ, С. Македонији, Албанији, Турској, како и од свих земаља бившег СССР-а, изузев оних на Балтику. С друге стране, Словенија (1328), Грчка (1116), Пољска (880) или Мађарска (755 евра) стоје знатно боље од нас.

А пензије?

Од јануара 2021. пензије у Србији увећане су за 5,9%, те је просечна пензија износила 29.378 динара. Разлог томе је усклађивање пензија са растом потрошачких цена и плата, што је у складу са применом тзв. швајцарског модела. Индексација пензија по швајцарском моделу је почела да се примењује од 2020, те су већ од јануара 2020. оне увећане за 5,4%. Иначе, швајцарска формула подразумева усклађивање пензија у проценту који представља збир половине процента промене потрошачких цена и половине процента промене нето просечне зараде.

Број пензионера Србије без КиМ, који је био испод 200.000 почетком шездесетих, солидно се увећавао наредних деценију и по, те се више него дуплирао током седамдесетих. Већ је 1976. било 439.000 пензионера, који су добијали веома „пристојне чекове", највећим делом захваљујући чињеници да је Фонд за пензијско и инвалидско осигурање пуњен од стране четири пута више радника. Деценију касније тај број се скоро удвостручио - на 798.000 - да би се рапидан пораст наставио, посебно у првој половини 1990-их.

И током друге половине деведесетих, као и следеће деценије закључно са 2012, број корисника пензија наставио је да се знатно повећава, што је претило да уруши јавне финансије Србије. Потом се прираст знатно успорио и прешао у благо опадајућу путању од трећег месеца 2015. Година 2021. ће, по свему судећи, бити седма у којој се број пензионера узастопно смањује. Наиме, према последњих доступним подацима Републичког ПИО фонда, у децембру 2020. било је 1.692.000 корисника пензија у Србији, што је за око 50.000 мање него што је то било фебруара 2015, када је постигнут рекордан број.

На основу опадајућег броја рођених током 1950-их, изузевши екцесно високу 1952. годину, можемо очекивати да ће доћи до убрзања тренда смањивања броја пензионера. Ипак, заједно са падом укупног броја пензионера дошло је до снажног повећања броја старих лица којима је потребна накнада за помоћ и негу другог лица, што делимично неутралише остварене позитивне фискалне ефетке.

Посматрајући како се кретао износ реалних просечних пензија у последње две деценије, може се уочити да су оне после девет година константног снажног пораста након 2000 (од чак 112%), наредних осам година практично биле у сталном паду. У 2017. години, од када започиње солидан раст пензија, оне су биле кумулативно ниже за скоро 22%. Будући да већ на основу јануарског пензионог чека практично знамо просечан ниво пензија у целој години, уз процену просечне инфлације идентичне оној у 2020, долазимо до податка о знатном реалном расту просечне пензије у периоду 2017-2021. од 15%.     

Тенденције просечних пензија у еврима изгледају нешто другачије због промена курса динара, али овде треба узети у обзир да вредности у валути еврозоне нису реални износи будући да је просечна инфлација земљама које користе евро монету била између 1% и 2% у свакој од посматраних 20 година (што значи да се евро обезвредио за око трећину у односу на две деценије раније). Посматрајући период деведесетих, ситуација изгледа депримирајуће будући да су просечни пензионерски чекови били и испод 50 ‘дојч' марака (или готово упола мање евра).

Стање се поправља током прве деценије 21. столећа, све до 2009, те пензије прескачу чак 200 евра. Међутим, такав ниво издавања за пензије, као и плате показао се фискално неодрживом, те је уследило њихово смањивање или путем обезвређивања евра, као нпр. крајем 2008. и током 2011. или њиховим замрзавањем и смањивањем виших пензија 2014.  Опоравак почиње након 2016. те пензије у јануару ове године просечно износе 250 евра.

Према плану из Фискалне стратегије Владе РС за 2021, реални издаци за пензије би 2021. требало да износе 10,4% БДП (621 милијарду динара), благо испод удела у БДП у 2020, са тенденцијом смањивања до 2023. (на 10,1% БДП-а). Ако посматрамо последње две деценије, јасно је да су се ови издаци почели смањивати након рекордних 13,4% БДП-а 2009. године, посебно услед замрзавања па смањења пензија средином друге деценије овог столећа.

Реални издаци за пензије у Србији Србија су такви да се већ котирамо знатно испод просека ЕУ који износи 13,3% БДП-а (супротно сталном наративу либерала да много трошимо на те и остале врсте јавних издатака), док смо грубо на нивоу просека земаља Централне и Источне Европе.

Просечне пензије су након 2000. у просеку дупло спорије расле од плата и скоро идентично просечном расту БДП-а. То је довело до пада њиховог удела у просечној нето заради са око две трећине на 46%, колико је тај однос износио током 2020. Међутим, однос просечне пензије према плати релативно је повољан, компаративно посматрано - на пример, у САД су просечне пензије тек на четвртини просечне нето плате). Просечна „мировина" у Хрватској чини око 37% просечне „плаће" 2020. године, у Републици Српској пензија чини тек 41% просечне плате, у Федерацији БиХ 44%, док је удео пензије у плати у Црној Гори био 55% током 2020. године.

Пензиони систем

Услед ниске запослености систем финансирања пензија у Србији суочава се са бројним проблемима. Наиме, наш пензиони систем се, практично, своди на тзв. проточни бојлер, где се пензије финансирају из текућих прихода, односно доприноса и буџетских трансфера. Пензиони фонд фактички на постоји, али ако је за утеху, у већини земаља начин финансирања пензија је сличан нашем.

Старење популације услед продужења очекиваног трајања живота неминовно подразумева све дуже примање пензије, али то је феномен који је још израженији на Западу. Сходно томе, већина западних држава има планове за померање старосне доби за пензију. Ово је последица процене клуба најбогатијих држава, званог OECD, да ће расходи на пензије у просеку порасти за 3 процентна поена БДП-а до 2050.

Наиме, као код нас, и у већини других држава људи се пензионишу раније него што је званична старосна доб. Поред тога, грађани све дуже примају пензије, што је сјајна вест за њих и њихове породице, али непријатна за јавне финансије. То је последица бољег животног стандарда, односно унапређене здравствене заштите. На пример, 1970. године просечан Француз који је отишао у пензију могао је да очекује да ће живети око 10 година. Данас, очекивано време током којег ће примати пензију износи 23 године. Исто је и у Белгији и Аустрији, док је за око три године мање у Италији, Немачкој, Шпанији, Канади и Аустралији. Нешто горе стоје Грци, Британци или Пољаци, којима се тренутно смеши просечно „само" 18 година пензионерског живота.

Данас се очекивано трајање живота након 65. године у Србији процењује на 15 година, а очекује се даљи раст (разлика између ове и званичне бројке о просечном животном веку од 76 година је у томе што скоро петина људи умре пре своје 65). Имајући у виду да је то снажно повећање у односу на период од пре неколико деценија, проблем с расходима за пензије можемо схватити и као пожељан.

Просечне пензије у јануару ове године, односно у целој 2021, од 250 евра, такве су да се домаћи пензионер котира просечно у регионалним, али слабо у европским оквирима. Противредност просечне пензије у Хрватској је 2020. износила 323 евра, у Црној Гори 290 евра, у Републици Српској 201 евро, те у Федерацији БиХ 219 евра. Просечна пензија у Бугарској 2019. била је 211 евра, а у Србији исте године 224 евра. У државама Западне Европе просечне пензије су вишеструко веће него код нас, те је пре три године просечна пензија у Немачкој, Француској или Шпанији била четири пута виша него што је она на почетку ове година код нас, док је у Пољској њен износ двоструко виши.