После ковида бројаћемо економске жртве

„Када пандемија прође и када пребројимо мртве, тада ће нове, економске жртве доћи на ред. Финансијским интервенцијама спасиће се велики, али ће сви други, ови мали, доживети велики шок". Овако је у марту 2020. године, писао Небојша Катић, економиста и пословни консултант из Лондона. После више од годину дана, ми још бројимо мртве, а пандемији нисмо дочекали крај. Али да не буде никакве забуне, ми смо ови други, мали, који ће, каже наш саговорник, доживети велики шок. 

АНИЦА ТЕЛЕСКОВИЋ: Какав нам то црни сценарио предвиђате, господине Катићу?

НЕБОЈША КАТИЋ: Волео бих да грешим, наравно. Пошао сам од претпоставке да економска криза траје још од 2008. године. Дакле, економски систем је већ био на респиратору. Ковид није изазвао, већ само погоршао кризу. А под респиратором подразумевам каматне стопе које су готово биле нулте и штампање новца. Од 2008. године до данас, глобалну економију одржавамо само помоћу та два елемента. Невоља са овом ковид кризом је што се она само наслонила на већ постојећу кризу, а врло брзо ћемо бити сведоци и треће, „климатско еколошке кризе", која ће се тако интензивирати да ће државе као што је Србија ући у нове трошкове како би испунили стандарде које је западни свет одлучио да наметне свима.

Писали сте да управо ти трошкови могу да повећају јавни дуг земаља у развоју, али Ви већ упозоравате да су државна дуговања тих земаља, а Србија је једна од њих, постала ризик по економију. Морали смо некако да финансирамо пакете помоћи, зар економске жртве не би биле веће да тог задуживања није било?

То није спорно, не само да смо морали, ја сам један од оних који се није превише узбуђивао због раста јавног дуга. Мој страх је увек био везан за раст спољног дуга. Имамо два потпуно одвојена универзума. Први чине развијене земље које се задужују у својој валути и штампају је, баш их брига. Могу да праве дефицит колико год хоће и да им јавни дуг буде у стратосфери, попут Јапана чији јавни дуг износи више од 250 одсто БДП-а. Ако уђу у кризу и треба да враћају нагомилане дугове, па они ће само одштампати новац, водећи рачуна да инфлација не оде превисоко. Код држава као што је наша, дуг је 70 одсто деноминиран у страној валути.

Ви кажете да је „будаласто" задуживати се у туђој наштампаној хартији, али такође предлажете да се држава овде задужи код Народне банке. То је противзаконито?

Никада нисам сугерисао да узимамо новац из девизних резерви, рекао сам да имамо инструмент, а то је примарна емисија, коју ако усмеравамо ка инвестицијама, нећемо направити велики проблем. Кад ја то кажем онда говоре: „Катић хоће да штампа новац, Катић хоће да пуни буџет". Не! Ако штампате новац и делите из буџета, на пример 3.000 динара грађанима, направили сте велику грешку. Али, ако га усмеравате у жетву и сетву, немате проблем јер то даје резултат. Предложио сам механизам како да се примарном емисијом покрену инвестиције. У свакој инвестицији имате страну и домаћу компоненту трошкова, и ако домаћу компоненту покривате задуживањем у иностранству, правите колосалну глупост. Говорио сам увек да се страни новац не позајмљује да се финасирају трошкови у динарима.

Сматрате да је нама продата монетарна бајка да не смемо да штампамо новац и да смо ми на то насели. Али грађани Србије ће Вам рећи: „Није то, господине Катићу, монетарна банка, хиперинфлација је била хорор филм који смо живели деведесетих".

Е видите, нисте ви живели хорор филм због тога, већ зато што су нам западни пријатељи увели такве санкције да је привреда стала. А кад у привреди која стоји, која не може да увози, не може да производи, штампате новац онда настаје фатална грешка. Али не као последица штампања новца, већ несналажења у томе. Економија је била потпуно блокирана, БДП је пао 50 одсто. То се у рату није догодило - 1999. године када су бомбе падале, пад је био 10 одсто.

Хоћете да кажете да је важан контекст?

Важно је да не игноришемо базну чињеницу.

А базна чињеница је да смо имали санкције?

Ви штампате новац да бисте стимулисали економију, али ако штампате новац, а не можете да стилулишете економију, јер немате одакле, ви изазивате инфлацију и то је била грешка.

Али ми смо те исте санкције имали и у јануару 1994. године када је Аврамовић применио свој програм, па кад се престало са штампањем пара, стала је и хиперинфлација?

Штампање новца је била велика грешка државе која није разумела шта је снашло. А Аврамовић је практично увео валутни одбор. Он је рекао да можемо да наштампамо само онолико новца колико имамо девиза, иначе ћемо имати хиперинфлацију и хаос. Он се санкцијском ужасу прилагодио на одличан начин и то је урадио сјано.

Ви сада тврдите да српска економија поново, као и 2008. године виси о једном клину, курсу динара. У тексту у „Политици" тврдите да је курс стабилан захваљујући „опасним девизним играма". Објасните грађанима зашто да се боје стабилног динара, зашто равна линија на графикону треба да их плаши?

Не треба да се боје стабилног, већ прецењеног динара, што ми данас имамо. И то је опасност. Од 2017. године, пошто је почела да долази велика количина новца од страних инвестиција, те девизе су ојачале динар. И Народна банка Србије је направила фаталну грешку, и уместо да одржи курс на затеченом нивоу, курс је почео да јача. За грађане је проблем што уз овакав курс у невоље иду певајући. Курс је стабилан, грађани су одушевљени, узимају потрошачке кредите, јер кад им стигне рата иста је као и претходног месца. Привредници праве своје калкулације, све делује изванредно.

Хоћете да кажете да ће кад порасте курс, свима нама порасти дугови? И држави и привреди и грађанима?

Док се ми сви радујемо, заборавите шта се дешава са спољним дугом који је до 2017. године био стабилизован негде на нивоу од око 25 милијарди евра. Одједном он скочи за скоро три мнилијарде у 2019. години, па у 2020. години скочи за 2,5 милијаде, па вам само у прва три месеца ове године скочи за 1,5 милијарди евра. А грађани су и даље задовољни. Том линијом када идете ући ћете у невоље као и 2008. године, када је курс био суманут. Грађани су били пресрећни, а онда смо крајем године схватили да смо банкротирали и позвали ММФ у помоћ и потписали Бечки споразум.

Тако како сада говорите говорио је и Радован Јелашић 2008. године, кога сте у то време критиковали. Он је упозоравао да ће ђаво доћи по своје, јер динар може да проклиза и да ће свима нама порасти дугови?

Ви сте млађи од мене, али ја се мало боље сећам да је теза Радована Јелашића била да људи који, као ја, упозоравају да са курсом није све у реду призивају проблем. Када сам тада говорио да је курс прецењен, Јелашић је одговорио да се зацењује од смеха кад то чује. Проблем је био што је НБС тада, баш као и сада, одбијала да призна да нешто није у реду са курсом. Крајем 2008. године, када је почело пуцање курса, догодило се управо ово о чему говорим, престали су приливи девиза и ми смо изгубили ликвидност.

Не морам да вам цитирам шта би Вам на то сада рекла Јоргованка Табаковић, али ево рецимо Славиша Таић, уредник билтена „Тржишно решење", сматра да је екстремно стабилан, или фискни курс, како га зове, најбоља ствар која се у српској економији догодила у последњих неколико година?

Та иста најбоља ствар нам се догодила два пута. Али ако је то било тако добро 2006. и 2007 године, зашто се та велика радост није наставила и 2008. и 2009. и 2010 године. Али се госпођа Табаковић у оно време слагала са мном, када је реч о критикама НБС.

Кад смо код онога што ради госпођа Табаковић, надолазећи ризик од инфлације за Вас није „ђаво који долази по своје". Ви рецимо сматрате да је циљ по коме раст цена може да се креће од 1,5 до 4,5 одсто неуобичајено рестриктиван за земљу која треба да се развија?

Опсесија стопом инфлације за земљу као што смо ми је прејака. Све државе које се брзо развијају у првој фази развоја имају већу инфлацију. Врло је тешко имати убрзани развој и истовремено контролисати инфлацију. Јужна Кореја је у свом развоју имала инфлацију већу од 10 одсто, Кина је имала инфлацију.

Да, али смо ми два пута имали хиперинфлацију, као ниједна земља на свету? 

Ниједна земља на свету, укључујући и Ирак, није имала санкције какве смо ми имали. Осећам бес кад видим до које мере ми нисмо у стању да тај период објективизирамо, јер се плашимо да се не замеримо западним пријатељима и кажемо да су нам санкције уништиле економију. Ово што данас заостајемо за свима је реп који вучемо још из тог времена.

Није то само да ми не смемо да се супротставимо западним пријатељима, хиперинфлација је за грађане Србије била толика траума да и после 30 година не штеде у динарима.

Нећете побећи од инфлације држећи курс. Побећи ћете неко време, годину или две. Те кризе које проистичу из прецењеног курса се, као што је рекао економиста Руди Дорнбуш, дуго припремају а муњевито одвијају. Довољно је да стану стране инвестиције, да се успоре, или да реинвестирана добит странаца крене да излази из Србије. Ми ћемо бити у проблму.

Упозоправате да Србија данас у сваком смислу, нарочито када је о страним инвестицијама реч, зависи од воље и милости странаца. Имамо ли ми, као мала земља, другог избора?

Поента је да ништа нисмо урадили да ојачамо свој приватни сектор. Напротив, свака субвенција која је отишла странцима значи мање пара за наш приватни сектор. Нисам против станих инвестиција, али када економију фокусирате на страним инвестицијама а занемарујете своје, ви сте у рукама странаца. Јер они они су само номинално у правном систему Србије, али су заправо потпуно ван њега и ви немате контролу над њима. Сутра могу да се спакују и оду, прекосутра да вас уцене и кажу: „Или нове субвеније, или ми одосмо". Логично је било да по Србији идентификујемо добре и квалитетне предузетнике и добре фирме, и да их подржимо да они расту.

Али бивши гувернер Дејан Шошкић каже да српски привредници не знају ништа, да не знају да направе ни фен, ни телевизор..

Када држите курс какав је држан и какав је данас, ви појефтињујете увоз стално. Зашто би неко правио пеглу кад може да купи јефтинију, зашто би неко улазио у авантуру да прави фабрику, ако је Београд пун пегли које неко други прави. Српски привредници, као и сви други на свету, могу да се носе са страном конкуренцијом само ако им помогнете, јер је наша привреда прошла кроз страховит шок. И ако очекујете од једне шокиране привреде да наједном направи бум, не може, морате је подржавати. Најлакше је рећи странцима; „Дођите, паре су ту, ми ћемо пресећи врпцу."

Субвенције намењене страним инвеститорима описујете као „сулуде" и са Вама ће се сложити већина економиста, нарочито ових либералних, са којима волите да се не слажете. Сложиће се и Александар Вучић из времена док је био опозиција, али и бивша власт сада кад више није власт. Али да сте Ви власт, да UNCTAD објави извештај у коме се признаје резултат и каже да је Србија од укупно шест милијарди долара страних инвестиција у региону југоисточне Европе привука више од половине, да ли бисте их укинули?

Само бих био селективнији. Ако субвенционишете некога да оде у источну Србију, тамо подигне погон и запосли људе, то је у реду. Ако субвенционишете некога да у Новом Саду отвори компанију да запосли софтвераше који су дефицитарни, и још им платите, радите директно против интереса своје државе. Било ко ко хоће да дође у Србију је добродошао. Можемо да дајемо субвенције тамо где постоји високи технолошки интерес. Ево, ако хоће да праве свемирске бродове у Србији, ја бих им дао субвенције, али да дајете субвенције да праве тестенине, то апслоутно не.

Али се Ваше замерке односе и на то што се продају државне фирме. Против сте продаје Комерцијалне банке, а сетите се колике је ненаплативе кредите имала док је била државна, и да је била и у минусу. Сетите се да нас је покривање губитака лошег државног управљања банкама коштало више од милијарду евра. То је већи износ од уштеде која је направљена смањењем пензија.  

Уместо да професионализујемо банке, јавна предузећа, задовољавамо се тиме да их продамо странцима. И сутра када продамо Телеком, а вероватно ће и он отићи на добош, неко ће то купити, подићи ће цену, неће инвестирати ништа, отпустиће људе и направиће велику добит на коју ће платити порез. Ја разумем шта ће добити, рецимо, власник Дојче Телекома који то купи. Добиће фину парицу. Али ја не разумем шта ће добити Србија. Добијамо да нам је све у страним рукама.

Али, рецимо, сада имамо то да Телеком улази у неке инвестиције за које је питање да ли би улазио да је у приватном власништву?

То може личити на злопупотребу јавног предузећа, не знам да ли је тако, јер не знам детаље. Али ми то тако делује.

Ево, рецимо, премијерка Ана Брнабић тврди да Аеродром не би преживео да није било „Вансија".

Не видим шта је то донео „Ванси" што нисмо имали.

„Ванси" је уложио новац који држава није имала.

Видећемо како је аеродром преживео.

Ви ћете се сетити како су српски медији пренели како је у Јелисејској палати 2018. године Емануел Макрон председника Вучића ословио да „Мон ами, Александар". Али је мало ко пренео детаљ из Макроновог писма, којим потврђује да ће 2019. године доћи у Београд, и у коме каже: „Желим да привучем вашу пажњу на квалитет француске понуде у области инфраструктуре, нарочито урбане и аеродромске". Дакле, метро и аеродром. Да ли је то била економска или политичка одлука?

То је сигурно био политички договор, никакве дилеме нема. И тада сам био резервисан према тој одлуци. Када продајете државне компаније или их издајете у закуп, ви тог тренутка повучете новац, дођу избори, ви га потрошите. Ви од власти које ће доћи после вас, одузимате ваздух, не дате им више ништа.

Држава се сада у глобалну економију враћа на велика врата. Ви кажете да није важно ко пише законе већ ко пише уџбенике, и да су тржиште и капитализам доминирали јер су економске уџбенике писали представници такозване Чикашке школе економиста. Шта је корона урадила тим уџбеницима?

Цитирао сам нобеловца Пола Самјуелсона. Сасвим је сигурно да смо све до јуче живели у економској митологији. И то преко 30, 40 година. И до 2008. године су нас уверавали да не смете да штампате новац јер ће то изазвати велику инфлацију. А од 2008. године имате сумануто штампање новца.

А где ће нас то сумануто штампање одвести? Хоћемо ли поново брисати прашину са уџбеника Милтона Фридмана и Адама Смита?

Никад ми више нећемо брисати прашину са тих уџбеника, та прича је компромитована још 2008. године. И не само да смо то видели, него смо чули од човека који је већи Фридман од Фридмана (Ален Гринспен, прим.аут), бившег гувернера америчке централне банке који је рекао да је његова највећа грешка била што је поверовао у непогрешивост тржишта. Та 2008. година је развејала све магле. И даље се учи из уџбеника који су митологија, чак су и студенти то приметили.

За нас је много важније са којих уџбеника прашину брише овдашња власт. Које економске уџбенике чита Александар Вучић? Ко на њега има већи утицај: Чикашка економска школа која је за тржиште, или ови други теоретичари, попут Кејнса који су за веће учешће државе?

Он је и сам рекао, дакле, определио се, да је то либерална економска политика. Он верује у то што су му вероватно рекли. Он је тада рекао да би за Србију балтички модел требало да буде узоран. Нашалио сам се тада да је у Србији, не само у теорији, него и пракси неолиберализам и даље јак и да ће и даље да јаше.