Биполарни светски економски поредак: Подела света на амерички и кинески табор

Ривалство Америке и Кине убрзано постаје парадигма међународних односа. Сукоб две супер силе, који се за сада највише манифестује као трговински, уско је повезан са развојем светског поретка.

Чини се да су са кризом око Тајвана америчко-кинески односи прешли критичну тачку, која је завршила полувековни период започет обновом веза 1972. Вероватно је да тајвански спор неће довести до директног војног сукоба, али ће извесно ојачати тренд који је узео замах пре око деценију, а који подразумева раздвајање (decoupling) две највеће глобалне економије, односно поделу света у два табора. Наиме, пекиншка изненадна обустава билатералних састанака и преговора о сарадњи о свему, од координације политике одбране до кријумчарења дроге, указује да није реално очекивати боље односе у ближој перспективи. Додатно, има много наговештаја да ће се дивергенција проширити далеко изван два централна играча. Дакле, убрзавање економског раздвајања између САД и Кине се чини сигурним, али остаје питање да ли ће decoupling са садашњег, још увек високо селективног облика, прећи у процес свеобухватнијег карактера.

Изгледа да ће на крају политика, чији је неодвојиви део војна моћ, пресудити у ком правцу ће се свет кретати у наредним деценијама. Наиме, иако економски разлози (cost-benefit анализа) указују да је глобализација, која имплицира глобалне ланце снадбевања и последично минимизирање трошкова производње, рационалан избор, чини се да ће управо САД, земља која ју је промовисала од последњих деценија претходног века, одлучити да крене у супротном правцу.

Ипак, како тврди Арон Фридберг, свет се неће суочити са потпуном деглобализацијом, нити са креирањем новог глобалног поретка предвођеног Кином. Овај аутор сматра да ће ћемо убрзо видети контуре или делимично затворених регионалних трговинских блокова или пак савеза држава окупљених на бази заједничких политичких вредности и стратешких интереса. Он ову опцију, коју сматра највероватнијом, види и као најмање пожељну за Вашингтон. Наиме, САД ће, напуштајући идеју о интегрисаној глобалној економији, морати поново да креирају свој блок држава које ће бити економски отворене једна према другој, али и супростављене другом савезу који ће предводити Кина. Ова опција подразумева да би стандарди у вези са слободом изражавања, приватношћу података или сајбер шпијунажом били основ за формирање „дигиталне верзије Шенгенског споразума" (у оквиру тзв. Демократског дигиталног блока), али би се, за разлику од Хладног рата, трговинско-инвестициони токови са супарничком страном (Пекинг) наставили, истина сужени и строго регулисани.  

Глобални југ  

Забринута да би САД могле да искористе мобилизацију западног јавног мњења изазвану ратом у Украјини и кризом око Тајвана како би изградиле економске, технолошке или безбедносне коалиције које ће је обуздавати (contain), Кина интензивира напоре да ојача партнерства са незападним земљама, односно „Глобалним југом", где иначе ужива широку пријемчивост за своју развојну помоћ и дипломатске поруке. Цементирање блокова земаља које ће је подржати, или барем неће бити уз Вашингтон, би могло повећати имунитет Пекинга на евентуалне санкције Запада, посебно имајући у виду искуство Москве и факат да је Кина много више него Русија зависна од спољне трговине и технологије. Повезано са овим, Пекинг покушава да ојача и прошири БРИКС - као алтернативни светски блок у развоју који ће се такмичити са Г-7, НАТО-ом или QUAD-ом. Циљ је и трансформација Шангајске организације за сарадњу у моћну асоцијацију која имплицира и снажнију војну компоненту. Кина покушава и да искористи блиске односе са Пакистаном и Саудијском Арабијом да изгради подршку међу муслиманским земљама.

Својеврсна концептуализација свих ових напора је „Глобална безбедносна иницијатива" Пекинга, представљена априла 2022, која је због инсистирања на мултилатералном глобалном поретку пријемчива за земље Трећег света (циљ је да се управо оне обесхрабре да се придруже војним или другим групацијама предвођеним САД). Укључивањем референце о „недељивој безбедности", стратегија потврђује стратешко усклађивање између Кине и Русије.

Дипломатска офанзива Пекинга се ослања на снажну економију земље. Наиме, кинески извоз у највеће економије Глобалног југа скоро се удвостручио са нивоа пре пандемије на сезонски прилагођених 70 милијарди америчких долара у јуну 2022, што је скоро дупло више од истог месеца препандемијске 2019. То је последица стратешког улагања у дигиталну и физичку инфраструктуру, од широкопојасних мрежа у Индонезији и Бразилу до електрана у Турској и железница у југоисточној Азији. Пола милијарде људи широм света зависи од кинеске технологије за комуникације, обраду података и логистику, што Пекингу пружа огромно и растуће извозно тржиште.

Економски приступ Глобалном југу и последично генерисање сопственог независног покретача раста је кључ за неутралисање америчких напора да се Кина обузда. Пекинг не само да промовише домаћу потрошњу као и извоз, већ покушава да ојачавањем присуства у земљама „Пута свиле" (Азија, Африка и Латинска Америка) створи „одступницу" у случају конфликта са Западом. Спољнотрговински подаци указују да кинеске инвестиције у већини земаља у развоју коначно доносе плодове. Наиме, трговина са Глобалним југом (заједно са Јужном Корејом и Тајваном) сустигла је укупни извоз у САД и Европу. Додатно, део трговине са Глобалним југом могао би се пребацити у националне валуте, будући да је до 2019. Кина само са азијским централним банкама успоставила 470 милијарди долара девизних свопова, док је финансијска технологија сада доступна за обављање малопродајних трансакција директно између ових држава.

Упркос томе што ће крајем ове деценије престићи Америку као највећу глобалну економију, Кина и даље себе презентује као део Глобалног југа, односно као земљу у развоју. Ипак, Пут свиле, којим Пекинг покушава да обезбеди тржишта и ресурсе у међународном окружењу које је политички стабилно и наклоњено Кини, открива контуре новог синоцентричног светског поретка. Наиме, и поред тога што Кина не ради активно на замени глобалног система контролисаног од стране Запада, Пекинг ипак (захваљујући и санкцијама Вашингтона) нема дилеме око мера и политика које подривају западни поредак или делегитимишу западу наклоњене мултилатералне институције. Ово је повезано с тим што Пекинг залагање Запада за либерални светски поредак и универзална људска права искључиво посматра као хегемонистички дискурс. Поред тога, Кина не очекује да ће САД добровољно уступити део свог међународног утицаја Кини, сходствено њеној економској и политичкој тежини, што имплицира да ће бити агресивнија у намери да се избори за свој статус. На крају, када је у питању статус, односно позиционирање Пекинга, проблем за САД и ЕУ је то што за за земље у развоју успешна кинеска симбиоза економског раста и ауторитарне политичке стабилности представља атрактивну алтернативу западном моделу. 

Избор трећих земаља 

Бројни су примери раздвајања две економије. Програм „Made in China 2025", који подразумева технолошку самосталност Пекинга, извесно је јасан корак у том правцу. Када је у питању Вашингтон, он је искључио бројна кинеска предузећа са америчких финансијских тржишта и увео финансијске санкције против одређених кинеских компанија и појединаца. Додатно, Бајденова администрација је мало учинила да смањи антикинески утицај у Белој Кући који је снажно порастао током мандата Доналда Трампа.

Не само то, Бајден је потписао „закон о чиповима" који подразумева 50 милијарди долара федералних грантова компанијама које граде напредну производњу полупроводника у САД. Од свих прималаца средстава се захтева да не инвестирају у ниједну фабрику у Кини за деценију; укључене су и неамеричке компаније, при чему су посебно важне јужнокорејске и јапанске.

У складу са подстицајима своје администрације, америчке компаније интензивирају реструктурирање ланаца снабдевања, па је тако нпр. Apple преселио део производње iPad-а из Кине у Вијетнам, док Foxconn и Pegatron разматрају да иселе производњу iPhone-а за Северну Америку из Кине у Мексикo.

На погоршање односа указује и изјава министарке финансија САД Џенет Јелен, која је у априлу 2022. позвала на „одржавање пријатељстава" са партнерима од поверења. Поред тога, Бајден је на јунском састанку Г7 објавио ново „Партнерство за глобалну инфраструктуру и инвестиције", са планираних 600 милијарди долара инвестиција у наредних пет година за земље у развоју у покушају да их одврати од кинеског „Пута свиле".

Индикативан је и однос према кобалту, металу неопходном за прављење литијумских батерија за електрична возила. Да би обезбедила снабдевање из Конга, који производи 70% светских резерви кобалта, Кина је лобирајући код моћних политичара у рударским регионима земље успела да обезбеди својим фирмама посед у 15 од 19 рудника тог метала у највећој држави субсахарске Африке. Вашингтон није седео скрштених руку; Компанија General Motors је развила своју Ultium батеријску ћелију, којој је потребно 70% мање кобалта, док Национална лабораторија „Оак Риџ" тренутно развија батерију којој тај метал уопште није потребан. У нано-чиповима, САД предводе пакт са Јапаном, Тајваном и вероватно Јужном Корејом у циљу развоја технологија следеће генерације и производних капацитета.

Проблем за Пекинг је и то што и у ЕУ постоји све дубљи консензус да се Кина третира као економска и безбедносна претња, те ће политика Брисела постати дефанзивнија, и поред лобистичке моћи европских компанија са великим улагањима у Кини.

Између две ватре 

САД и Кина ће несумњиво ширити свој техно-политички утицај. Како економски притисак буде растао и политички простор се буде смањивао, остале земље неће имати пуно опција и наједноставнија ће бити да се придруже једној од ове две сфере утицаја. Пример тога је блиска сарадња између обавештајних служби САД, Британије, Аустралије, Канаде и Новог Зеланда ("Five Eyes"), посебно у погледу технолошких метода шпијунаже. Друго, државе могу стратешки да искористе постојеће међузависности селективно бирајући да се ослањају на технологије из обе сфере утицаја, што би истина временом могло постајати све теже. Треће, земље могу покушати да смање зависност у појединачним технолошким секторима.

Пример Русије која покушава да постане аутономна успостављањем сопствених еквивалената доминантним америчким сервисима као што су Гугл (Yandex) и Фејсбук (вКонтакте) је индикативан, али са половичним успехом све до административне забране присуства многих страних социјалних мрежа у Русији с почетком рата у Украјини. Опција са развојем домаћих алтернатива за све кључне технологије и последично развој сопствене техно-политичке сфере утицаја подразумева огромне финансијске трошкове, који би мало (пара)државних ентитета могло да поднесе.

Како ће земље све више бити принуђене да бирају страну, корпорације ће у складу са тим планирати своју међународну логистику инпута, добрим делом разбијајући глобалне ланце снадбевања. Они који желе да тргују у оба блока, желећи да остану „несвртани", мораће да воде паралелне пословне операције. Не тако честа предузећа која буду напредовала у овом новом окружењу ће вероватно бити она која добро планирају у подељеном свету са раздвојеним ланцима снабдевања. Ипак, подела вероватно неће бити потпуна и америчке фирме које желе да опслужују кинеске потрошаче мораће да наставе своје производне активности у Кини (или другим земљама унутар тог блока), док ће кинеске компаније радити исто, али у обрнутом смеру.

Могуће је да ће борба око техно-политичких сфера утицаја довести до тога да САД уведу додатне санкције кинеским компанијама и појачају притисак на треће државе да учине исто. Корпорације у трећим државама ће се налазити пред непријатним избором да послују са Америком или Кином. У случају критичних технологија, ово би био корак ка свету подељеном између кинеских и америчких стандарда и система.

Нема сумње да би данас већина земаља изабрале савезништво и са САД и са Кином. На пример, иако Индонезија и Вијетнам поздрављају присуство САД у југоисточној Азији као противтежу Кини, њихове економије су превише зависне од кинеске би направиле ефикасан раскид са истом.

Иако се decoupling већ дешава, постоје барем три значајна ограничења за то. Прво се односи на неспособност САД да увуче друге земље у тај процес, чак и блиске савезнике попут Јапана, суштински због високих трошкова за домицилне компаније. Друго, и са кинеске и са америчке стране, корпоративни отпор убрзаном раздвајању ће бити тих али значајан, колико год да је политика постала бучна. Пословни односи, инвестиције и ланци снабдевања нису тривијалне везе које се брзо могу раскинути, а кинеско тржиште је и даље најатрактивнија профитна дестинација гледано дугорочно. Исто тако, кинеске компаније не могу себи приуштити излазак страних технологија и изненадни прекид у њиховој кривуљи учења. Треће питање је време, и ту је индикативан пример пореских олакшица за фирме које би да из Кине преместе у Америку ланац производње батерија за електрична возила, што ће захтевати (према Голдман Саксу) период од четири до седам година за сваку од главних тачака у ланцу снабдевања.  

Опасни сценарији

Да би се избегли опасни сценарији, бројни експерти предлажу стратегије које комбинују различите облике ангажовања и раздвајања, сарадње и конкуренције. Све понуђене опције суштински подразумевају развијање узајамно поштованих црвених линија, дипломатију на високом нивоу за њихово спровођење и сарадњу на глобално важним доменима. Економска питања треба одвојити од тзв. вредносних питања, будући да описивање конфликта као сукоба ауторитарног и демократског модела владања неће допринети разрешавању спорова две стране. Од сценарија који нису сувише оптимистични, попут правог мултилатерализма, најбоља нада је Г-2, где САД и Кина делују као „неформални управни одбор" за решавање глобалних проблема као што су климатске промене, финансијска стабилност, пандемија и изазови економског развоја.

Бивши аустралијски премијер и добар познавалац Кине, Кевин Руд, мисли да се одлучност Пекинга да поврати Тајван неће променити због било чега што се дешава у Азији и уверен је да се рат може избећи ако свака страна настоји „да боље разуме стратешко размишљање оне друге". Дефинишући наредних десет година као „деценију опасног живота", он сматра да ће САД треба да призна одређене аспирације Кине.

Јасно је да растући антагонизам већ ствара штете, од рата са царинама до појачаних тензија око Тајвана, што је ослабило глобални одговор на Ковид-19 или климатске промене. Иако ће се раст глобалне трговине, који се практично преполовио након Велике рецесије 2008-09, додатно успорити, он ће се ипак наставити будући да ће две највеће економије, и два потенцијална блока, и даље зависити један од другог. Свакако да је потребно време да се пронађе нови modus vivendi, као што је то било у случају СССР-а и САД-а, две супер-силе које су и уз грешке научиле да коегзистирају без уласка у директан војни сукоб. Надајмо се да ће и ривалство Америке и Кине, које већ делимично угрожава темеље међународног система, подривајући мултилатералне институције попут Светске трговинске организације или чак ОУН, бити менаџовано тако да спречи драматичне исходе.