Социјална политика, Бевериџ и Срби: Треба ли држава све да нас издржава од колевке па до гроба

Ана Ђурић Констракта нема књижицу. И то сви знамо. Оно што не знамо јесте да ли би Констракта имала књижицу да Србија има систем социјалне заштите по идеји британског економисте и реформатора Вилијама Бевериџа? Јер, његов систем социјалне заштите подразумева да држава брине о свим грађанима од колевке па до гроба. Према том систему, свако ко има личну карту има и право на бесплатну здравствену негу.

А ко је заправо Вилијам Бевериџ, зашто се сматра оцем државе благостања, као и зашто је Михаил Арандаренко, професор Економског факултета, коментаришући меру Владе да исплати 100 евра свим грађанима рекао да је то искорак у правцу државе благостања.

„Синиша Мали као да је ову меру преписао из скрипти Вилијама Бевериџа, према коме је задатак државе да младима помогне на почетку, старима на крају живота, а оне у средини да упосли", рекао је Арандаренко још почетком ове године, учествујући на Копаоник бизнис форуму (КБФ).

А ова година заправо је јубиларна, јер се почетком децембра навршава 80 година од објављивања чувеног Бевериџовог извештаја, после кога је у Великој Британији уведено бесплатно здравство, универзална пензија за све, дечији додатак и низ других права из области социјалне заштите.

Кад је извештај под званичним називом „Социјално осигурање и придружене услуге" у децембру 1942. године објављен, Бевериџ је нескромно свој историјски значај описао следећим речима: „Од сада, Бевериџ није само име човека, то је назив начина живота. И то не само за Британију, већ и за цео цивилизовани свет". 

Како је научни рад постао бестселер 

Бевериџово маштање о другачијем социјалном систему почело је усред Другог светског рата, док су бомбе падале на Лондон. У то време Бевериџ је био у зрелим годинама, а каријеру је већ изградио као стручњак за осигурање од незапослености. Био је директор новостворених бироа рада, али и државни секретар Министарства хране. Био је директор Лондонске школе за економију (LSA) од 1919. до 1937. године, када је изабран за магистра Универзитетског колеџа у Оксфорду.

Британски Економист пише да је шездесетдвогодшњи Вилијам Бевериџ у јуну 1941. године са сузама у очима напустио кабинет министра Артура Гринвуда, јер није добио посао. Бевериџ је био бриљантан али сујетан, тражио је ангажман у ратној коалиционој влади Винстона Черчила, а Гринвуд му је, како би га скрајнуо, поверио незахвалан задатак - реформу британског система социјалног осигурања.

После годину и по дана његов извешај, након кога је основана и Национална здравствена служба, чувени британски NHS, био је спреман за објављивање. У ноћи уочи објављивања извештаја 2. децембра 1942. године, створио се ред испред издавача. Кентерберијски надбискуп изјавио је тада како је Христова етика по први пут ушла у акта британског парламента, јер је овај извештај био званични Владин документ. Људи на улици Лондона чекали су како би прочитали Бевериџов извештај, документ који је врло брзо преведен на 22 светска језика, а широм земље Британцима су дељени леци на којима је писало да „свако, било да је богат или сиромашан, мушкарац, жена или дете, има право на медицинску, стоматолошку и здравствену заштиту". Међутим, у лифлету се напомиње и да није реч о милостињи.

„Сви ви то плаћате, углавном као порески обвезници, али то ће вам олакшати бриге о новцу у време кад сте болесни", писало је на летку.

Историчар Вукан Марковић, докторанд на Универзитету Кембриџ, за Око магазин каже да у тренутку када Бевериџ пише свој извештај у Британији долази до прерасподеле дотадашњег друштвеног уговора.

„Сви постају свесни да после рата неће све моћи да остане исто као што је било пре рата. Основна идеја Бевериџовог извештаја је да држава мора да смисли начин којим ће моћи да награди становништво које је током рата толико страдало", објашњава Марковић.

Наталија Перишић, професорка Факултета политичких наука, каже да је то био тренутак када је нацизам био још у успону, у ком је свет био пред огромном опасношћу и у коме се видело колико су државе крхке и колико не могу да се супротставе беди, незнању и сиромаштву.

Вилијам Бевериџ у извештају поручује Влади се избори са пет дивова на путу обнове земље после рата: То су сиромаштво, болест, незнање, бескућништво и беспослица.

Али се јављају и прве критике. Бевериџ се оптужује за фискалну клептократију, јер се не зна колико ће широка мрежа социјалне заштите коштати буџет. Премијер Винстон Черчил у то време пише писмо Вилијаму Бевериџу. У њему  наводи да не може да обећава грађанима  оно што можда неће моћи да испуни.

„Широке народне масе неустрашиво гледају на животне тешкоће, али оне су склоне да се много наљуте ако осете да су насамарене или преварене", пише Черчил Бевериџу. Њему се замера да прави систем љуљашке и уљуљкава грађане. По систему - радио не радио, свира ти радио.

До тог тренутка, државе су јако мало издвајале за социјалне трансфере. Након Бевериоџовог извештаја неке европске земље, укључујући и Велику Британију, почињу да издвајају четвртину бруто домаћег производа (БДП), односно свега што грађани и привреда створе за годину дана за социјалну заштиту. 

Више од хлеба, а мање од колача

Гордана Матковић, програмска директорка Центра за социјалну политику и некадашња министарка рада и социјалне политике каже да је Бевериџ био веома шкрт кад је реч о износима тих давања.

„На више места се у извештају напомиње да та давања не смеју да буду на нивоу који би дестимулисао људе да раде. Кад говори о дечијим додацима, на пример, он каже да треба да се додељују свима јер ако би их добијала само деца оних који не раде, онда би таква мера била дестимулативна за оне који раде". Каже Гордана Матковић за Око магазин.

Држава ће свакоме дати више од хлеба али мање од колача, одговарао је Вилијам Бевериџ на питање како да држава пронађе ту меру. Често је критикован и да је Деда Мраз. У својим јавним наступима Бевериџ није крио да му то смета, па је објашњавао да су услуге државе бесплатне за све. Али само у тренутку коришћења. Плаћајући порез, сви их плаћају целог живота, објашњавао је.

Иако се сматра оцем државе благостања, Бевериџ никад није употребио тај термин.

„Он је имао отпор према коришћењу тог термина, јер је сматрао да је обећање варљиво пред људима", каже професорка Наталија Перишић. „Хтео је да понуди солидне темеље да сви људи имају права, да сиромашни не морају да се излажу стигми и да доказују да су сиромашни."

Бевериџове идеје прихватила је левица, али Вилијам Бевериџ био је либерал. Историчар Вукан Марковић каже да либерал оног доба није ни налик данашњем либералу.

„Бевериџ је био прогресивни либерал, а тадашњи либерали су били људи који сматрају да друштво треба да се мења. Он, на пример, није сматрао да здравство треба да буде у рукама државе, већ само да мора бити бесплатно за све. Тек је Клемент Атли, који је постао премијер после рата 1945. године, на бази те његове идеје основао NHS, којим је здравствени систем прешао у руке државе", подсећа Вукан Марковић.

Гордана Матковић каже да и данас када дефинишемо различите државе благостања, ми никада не кажемо да је Енглеска социјалдемократска, већ либерална држава благостања. Углавном помислимо на скандинавске земље, каже Матковићева. Ипак, скандинавске земље управо су и примениле Бевериџов систем социјалне заштите. 

Како је Тито изабрао Бизмарка уместо Бевериџа

Током Другог светског рата стара Европа је нестала, а с њом и предратни социјални поредак. И пре рата континенталне европске земље имале су своје верзије државе благостања, засноване на реформама немачког канцелара Ота фон Бизмарка с краја XIX века. Главна разлика између Бизмарка и Бевериџа је у томе што Бизмарк у центар пажње ставља запосленог, па на пример, право на пензију имали су само они који су радили. Бевериџ, са друге стране фокус ставља на грађанина, па у његовом систему, свако ко напуни 65 година и има личну карту има и право на пензију.

Након Другог светског рата, југословенски самоуправни социјализам разликовао се од социјалдемократије на Западу. Ипак, у области социјалне политике Југославија је била немачки ђак. Јосип Броз Тито изабрао је Бизмарка уместо Бевериџа.

Први Закон о социјалном осигурању донет је још у време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1922. године, али није примењиван до 1938. године.

„Разлог за то је био што су послодавци рекли да ће изузетно слабу економију плаћање доприноса оптеретити", каже Наталија Перишић. „Држава није била административно устројена и сматрало се да нису постојали капацитети за наплату пореза и доприноса. Почињу да се наплаћују тек 1938. године, и то од малог броја запослених. Југославија је била аграрна земља, није било радника од којих би се наплаћивали доприноси. Долази Други светски рат и тек од 1945. године имамо нешто што почиње да буде право социјално осигурање. Није извршен раскид са прошлошћу, иако су неке Бизмаркове идеје касније модификоване у правцу Бевериџа."

Гордана Матковић објашњава да су и наши интелектуалци оног доба углавном били аустријски или немачки ђаци, што значи да су имали знање о Бизмарковом систему социјалне заштите, док историчар Вукан Марковић додаје да је и још једна ствар била важна.

„Комунисти су, дошавши на власт, приоритетно покушали да изнивелишу класне разлике, док Бевериџов извештај ни до дана данашњег није урадио ништа по питању неједнакости. Акценат му је на смањењу сиромаштва, да што више људи подигне са дна друштвене каце. Дакле,  разлика је у фокусу, а донекле и у идеолошкој позадини. Јер, Бевериџов систем подразумева нов однос између појединца и државе док комунистички систем подразумева ново друштво, нову државу, нову историју, новог човека. Комунистички пројекат је далеко радикалнији од Бевериџовог", примећује Марковић.

Али, Бевериџ својом мрежом социјалне заштите штити све грађане, Бизмарк штити већину, али неки остају ван система: без књижице, без пензије, дечијег додатка. 

Немам књижицу 

Да ли као последица одлуке комуниста да изабере Бизмарка уместо Бевериџа, или као последица онога што се дешавало деведесетих, или можда као последица процеса приватизације у којој су многи људи остали без посла, у Србији данас постоје људи који су ван система социјалне заштите. Није само Констракта без здравствене књижице. Према подацима Републичког фонда здравственог осигурања (РФЗО), крајем 2017. године у Србији је било 6.001.482 осигураника. То значи да у нашој земљи око 100.000 људи, попут Констракте, живи без здравственог осигурања. Према процени професора Економског факултета Михаила Арандаренка, око 200.000 старијих од 65 година нема никакву пензију.

Гордана Матковић каже да их има нешто мање - око 140.000.

„Ако то уопште чини неку разлику", додаје Гордана Матковић. „Најсиромашнијих, оних који живе у домаћинствима и немају никакве приходе, има више од 10.000. Сви они, међутим, имају право на социјалну помоћ."

Вукан Марковић са друге стране сматра да је питање да ли би их било толико да нисмо имали санкције, ратове, бомбардовање и транзицију.

„Да ли бисмо имали исти број људи који немају здравствено осигурање, који немају пензију, немају књижицу? Да ли је иста ситуација у бившим комунистичким земљама: у Словенији, у Пољској? Примена сваког система ће бити боља у богатим него у сиромашним земљама", каже Марковић.

Професорка Наталија Перишић сматра да би Бевериџов систем све те проблеме решио.

Гордана Матковић, са друге стране, каже да је свако експериментисање, када је о пензионом систему реч, скупо - представља велики трошак за буџет а има неизвесне резултате. Уосталом, са онима који су деценијама плаћали порезе и доприносе, држава је, симболично речено, потписала неку врсту уговора, па би прелазак на други систем подразумевао и веће расходе да се ти људи обештете.

У време када је Ото фон Бизмарк постављао темеље своје државе благостања, 11 запослених издржавало је једног пензионера. Да би систем био економски одржив потребно је да тај однос буде бар три према један. У Србији један запослени издржава једног пензионера.

Али, постоји и други проблем. У социјализму смо имали пуну запосленост, а сада је стопа запослености око 50 одсто (стопа незапослености је 8,9 одсто), то значи да ће они који су незапослени када дођу у године за пензију бити без икаквих примања.

„То може бити и велики проблем за државу која мора да гарантује социјалну сигурност грађанима. У првом члану Устава се наводи да је Србија држава социјалне правде и да се стара о економској сигурности и старих и пензионера", каже професорка Наталија Перишић.

Гордана Матковић, с друге стране, каже да постоје и другачије тврдње. Да због тога што данас један запослени издржава једног пензионера, као и због тога што смо све старија нација нећемо моћи да поднесемо тај терет и да ће то бити превелики трошак за Пензијско инвалидски фонд. 

Да ли би Бевериџ делио по сто евра као Синиша Мали 

Има ли, ипак, у Србији данас идеја Вилијама Бевериџа? И да ли може да се каже да је Синиша Мали исплатом 100 евра свакоме, попут Вилијама Бевериџа желео да помогне младима на почетку, старима на крају живота, а оне у средини да упосли?

Михаил Арандаренко, професор Економског факултета је на Копаоник бизнис форуму рекао да то јесте корак у том правцу, иако је реч о симболичном износу.

Са друге стране, професорка Наталија Перишић, каже да би у време Вилијама Бевериџа та мера била хваљена, али данас је то мера популизма.

Вукан Марковић објашњава да је Бевериџ више инсистирао на системским променама друштва, а не на појединачним мерама.

„Да му неко данас каже да ће држава сваком Британцу да да 100 фунти не знам шта би рекао. Иако је током пандемије чак и Доналд Трамп, који је заклети неолиберал, поделио грађанима највише новца", каже Марковић.  

Према подацима Републичког завода за статистику, у Србији је данас стопа ризика од сиромаштва износи 21,7 одсто. То значи да сваки пети грађанин наше земље месечно има приходе мање од 22.000 динара. У највећем ризику од сиромаштва су деца - 24,2 одсто.

И Србија и свет променили су се од времена када је Бевериџ, пре тачно 80 година написао свој извештај. А колико је Бевериџ променио свет?

„Многи се слажу да је држава благостања, онако како је дефинисао Вилијам Бевериџ суштински променила капитализам XX века, јер га је хуманизовала, јер је људима омогућила социјална права", закључује професорка Перишић.

Историчар Вукан Марковић каже и да постоји 60 година разлике између Бевериџовог и Бизмарковог система, али је и историјски контекст био потпуно другачији.

„Бизмарк свој систем социјалне заштите прави у тренутку када је национална држава у Европи на врхунцу, када је Европа колонијални господар света, када је златни стандард алфа и омега светске економије, када су европска доминација и капитализам на врхунцу. Бевериџ, с друге стране, свој извештај пише када је Европа на цивилизацијском дну и разорена, када се дешава Холокауст", каже Марковић.  

Да ли је и данашњи тренутак сличан тадашњем? Јер, 80 година од објављивања Бевериџовог извештаја Европом поново јаше пет дивова на које је тада упозоравао овај британски еконосмиста. У једном делу Европе поново букти рат, већ три године Европом се шири корона вирус. Стари континент после мигрантске кризе бори се и са бескућноштвом. После ове економске кризе, бориће се и са беспослицом јер ће многи људи остати без посла.

Социјалној држави данас треба ремонт, који ће смањити неједнакост између богаташа и сиромаха. Негде између Бизмарка и Бевериџа. Да невидљива рука тржишта богате не чини још богатијима, а сиромашне сиромашнијима.

И да држава благостања не важи само за оне који су у благостању.