Када су пензије у Србији биле највеће у последњих сто година: Фискални греси и пензионерска срећа

„По милости Божјој и вољи народној." Под том паролом су пре више од сто година, 1922, Срби први пут у историји добили пензије. Краљ Срба, Хрвата и Словенаца Александар Карађорђевић тада је донео Закон о осигурању радника. Двадесет три године касније, под паролом „Фабрике радницима, земља сељацима", Јосип Броз Тито је 1945. године, по угледу на неке европске земље, променио пензиони закон.

Данас на чеку који шаље ПИО фонд нема великих историјских парола. Пензије се исплаћују по милости и немилости „швајцарске формуле", модерном обрачуну по коме многе земље света исплаћују пензије и која углавном пензије повећава онако како расте инфлација. После сто година од усвајања првог закона о пензијама, истраживали смо које су то године из темеља мењале живот српских пензионера, али и када су српски пензионери у историји били најсрећнији? 

Предраг Бејаковић из Института за јавне финансије у Загребу за Око магазин каже како је старост грозна ако немате минималну социјалну сигурност. А најмање грозна старост за српске пензионере била је дефинитивно за време социјализма, тврди Наталија Перишић, професорка Факултета политичких наука. Да то није имало толико везе са социјализмом, колико са демографским трендовима јер је тада био најбољи однос између броја младих и старих, запослених и пензионера, па је пензиони систем био издашан не само код нас него и у капиталистичким европским земљама, сматра Никола Алтипармаков, члан Фискалног савета.

„Кад погледамо однос просечне пензије и плате у време социјализма, тада су пензије износиле више од 80 одсто зараде. Данас у су испод 44 одсто. Рационално гледајући, то јесте било златно доба за пензионере", сматра главни и одговорни уредник НИН-а Милан Ћулибрк. 

100 година пензија

Данас готово невероватно звучи чињеница да пре 1922. године у Србији нису постојале никакве пензије. Али, до краја 19. века године пензије нису постојале ни у Европи. Млада Краљевина Срба Хрвата и Словенаца је, по угледу на неке европске земље, хтела а се одужи грађанима и обезбеди им неку сигурност у старости. Баш као што је то неколико деценија раније у Немачкој урадио канцелар Ото фон Бизмарк.

Бизмарков биограф Курт Керстен пише како је 1871. године, када је Ото фон Бизмарк постао канцелар уједињене Немачке, у Берлину владала ужасна оскудица. Цене животних намирница порасле су за кратко време 100 одсто, на улицама Берлина почели су штрајкови за повећање надница. Кирије су се попеле за 60 одсто, ко није могао да плати, летео је из стана, па су бескућници у центру Берлина подизали бараке.

„Виђале су се сцене беде које су парале срца", пише Бизмарков биограф. Ситуација се толико заоштрила да је долазило до уличних борби између радника и полиције. Како би смирио социјалне немире, канцелар Ото фон Бизмарк је током наредне две деценије реформисао државу. Увео је низ права: од општег права гласа, преко здравственог и социјалног до пензионог осигурања. По угледу на немачки систем, и Краљевина СХС је 1922. године донела први закон о пензијама.

„Опште је познато да је Бизмарк, по угледу на кога је конституисан наш пензиони систем, конципирао пензије тако да учини уступке радницима. Сматрало се да ће се давањем пензија и још неких права отупити оштрица радничке револуционарне моћи", каже Наталија Перишић, професорка Факултета политичких наука. Она објашњава да и у новоформираној Краљевини Југославији услед социјалних неједнакости почиње да расте раднички покрет, а како његове активности не би кренуле ка промени државног уређења и свргавању краља, власт одлучује да уведе нека социјална права.

Године 1922. тако је донесен Закон о осигурању радника, у коме се разрађују видови пензијско-инвалидске заштите осигураника и чланова њихових породица. Законом су били обухваћени ризици осигурања за случај болести, изнемоглости, старости, смрти и несреће, као и пензионо осигурање.

Овај пропис предвиђао је ригорозније услове за одлазак у пензију од данашњих. Превремено пензионисање није било могуће, старосна доб за одлазак у пензију износила је 70 година, а животни век био је краћи него данас, када се у пензију одлази са 65 година.

Међутим, примена овог, за то време модерног закона, није ишла ни брзо ни глатко. „Милост Божја и воља народна" у краљевини Југославији није се поштовала наредних 15 година. Иако донет 1922, примена краљевог пензионог закона почела је тек 1937. године.

„Послодавци су говорили да би уплата социјалних доприноса угрозила иначе слабу економију тадашње краљевине", објашњава професорка Наталија Перишић. „Без обзира на то што је радничка класа потрајала све бројнија, 80% становништва је било аграрно. С друге стране, држава је била јако лоше административно уређена тако да нису постојали ни капацитети за наплату доприноса." 

Од реформе до реформе

Од тог времена па до данас, у животу српских пензионера било је седам година које су, суштински, мењале све. Било је година, попут 1964, кад је пензиони фонд био пун, и година попут 1993, кад је новац у фонду био безвредан. Било је година попут 1982, кад су пензије достизале и више од 80 одсто плате, али и година попут 2007. или данас кад су пензије пале на испод 50 одсто зараде.

Честе промене пензионог система Милан Ћулибрк, главни и одговорни уредник НИН-а, објашњава честим променама државног уређења. „За ових 100 година колико пута се променила држава. Од монархије, преко социјализма до транзиције, кроз коју још пролазимо. Свака промена државног уређења аутоматски је захтевала промену пензионог система, као једног од стубова друштва", каже Ћулибрк.

Али, прва преломна тачка за стандард српских пензионера била је 1957. година. У децембру те године председник Федеративне Народне Републике Југославије Јосип Броз Тито потписао је Указ о проглашењу Закона о пензионом осигурању.

Скоро деценију раније, 1948. године, Тито је Стаљину рекао „не", па је комунистичка власт, раскинувши са Совјетима, тада рекла „да" западном стандарду пензионог система.

Наиме, у краљевини Југославији пензиони систем је функционисао као полиса осигурања: радници су сами себи уплаћивали капитал који су користили у старости. Тито, међутим, прави заокрет ка систему текућег финансирања. То значи да новац који радник уплаћује у пензионо осигурање данас, не служи за исплату његове пензије сутра, већ се одмах исплаћује за пензије његових родитеља.

„Србија напушта систем делимичног капиталисања и прелази на текуће финансирање", каже Никола Алтипармаков. „То је тада, након неких анализа, урадила и Немачка. Разлог је био у томе што се установило да је капиталисано финансирање подложно инфлацији."

Професорка Наталија Перишић додаје да је Тито, после политичког раскида са Стаљином, имао потребу да се ослони на западна искуства: „Тито се окреће према Западу и, између осталог, у вези са пензијама окренуо се немачком систему, који је био добро уређен и имао изузетно добре резултате па је желео да и у Југославији примени тај модел", додаје професорка Перишић. 

Златно доба за пензионере

Предраг Бејаковић са Института за јавне финансије у Загребу каже да је после Другог светског рата пензијски систем био издашан, стопе раста велике и број запослених је био значајан, тако да пензије није било тешко финансирати. „Кад је пензиони систем млад, онда запослени кратко плаћају доприносе, а пензије користе дуго", објашњава Бејаковић.

Ипак, година златног стандарда за српске пензионере била је 1964. Комунистичке власти тада донесе капиталистички закон о пензијама - раст пензија везује се за трошкове живота, односно инфлацију, а основицу за обрачун чини 10 најбољих година у радном стажу.

„То је била win win ситуација: тај период био је добар и за пензиони систем и за његову одрживост, али и за пензионере", каже Наталија Перишић. „У том тренутку због политике пуне запослености јако велики број становништва издржава јако мали број пензионера - имамо генерацију бејби бумера, велики је проценат младог и средовечног становништва које ради, а мали је проценат старијег становништва. И то доводи до тога да пензионери имају прилично високе пензије."

Из економског угла посматрано тада је примењен јако напредан закон, сматра и Никола Алтипармаков, члан Фискалног савета. Тада смо, на пример, увели пенале за превремено пензионисање, и додаје: „Демографски посматрано, тада је било 10 младих на једну старију особу. Убрзо, међутим, фертилитет се смањује на испод 2 детета, и креће тренд демографског старења становништва." 

Успон и пад ПИО фонда

Успон и пад југословенске економије може се пратити и кроз успон и пад ПИО фонда. У новијој историји, слом пензионог система увек је претходио банкроту земље. Тако је било и 1982. године, када Југославија улази у аранжман са Међународним монетарним фондом.

Никола Алтипармаков подсећа да су економисти тада упозоравали да је нерационално раст пензија везати за раст плата, већ је реалније да се оне вежу за раст цена. „Међутим, из идеолошких разлога пензије су тада нерационално повећане што је касније довело до урушавања система и било увод у кризу јавних финансија из осамдесетих година", напомиње Алтипармаков.

Највећи слом ПИО фонда догодио се деведесетих за време власти Слободана Милошевића, који је пре политичке каријере радио у банкарском сектору. Иницијални грех који је био увод за слом ПИО фонда деведесетих догодио се крајем 1990. године. На последњој седници републичке владе те године, 28. децембра донет је сет тајних закона који је срушио систем. На ту чињеницу подсећа Милан Ћулибрк, главни и одговорни уредник НИН-а:  

„Влада премијера Станка Радмиловића је по налогу Милошевића донела одлуку којом 'Србија упада у монетарни систем', како се говорило. Наиме, свака република је тада имала емисиону моћ на основу које је могла да штампа новац без покрића. Тим новцем је тада, између осталог, у Србији намирен и дуг пензионерима. Али то је био иницијални фискални злочин, јер су то после радили сви. Новац је нестао. И онда смо 1993. године дошли у ситуацију да се 97 одсто буџета пунило новцем без покрића", подсећа Ћулибрк.

„Све то је пензионере учинило јако рањивим јер је било потребно да држава сваки месец обезбеди средства за исплату пензија, пошто доприноси више нису били довољни за то", додаје професорка Наталија Перишић.

„То је било стихијско пропадање система", напомиње Никола Алтипармаков. „Инфлација је обезвређивала пензије, било је огромних злоупотреба и када је о одласку у инвалидску пензију реч, па су пензије постале вентил за решавање социјалних проблема"

Биле су то године кад су сви пензионери били милијардери. Зато је у јануару 1994. године, када је ступио на снагу „нови динар" Драгослава Аврамовића, у телевизијској анкети на Радио Телевизији Београд један пензионер рекао: „Сад више не морам никуда да журим." 

Пензије у транзицији

Смену власти 2000. године просечан српски пензионер дочекао је са пензијом од 3.600 динара. Али и са новом пензионом реформом. Пензије су и даље биле ниске, али су постале редовне. Али, и везане за инфлацију.

Никола Алтипармаков законске промене из 2003. године које су се односиле на пензиони систем назива фабричким подешавањем система. Тада се бодовни систем за обрачун пензије са 10 најбољих година стажа мења тако да се рачуна цео радни век. Претходно се, већ 2001. године, старосна граница за одлазак у пензију повећала за три године и уведена је швајцарска формула.

Наталија Перишић, с друге стране, сматра да су људи који су у том тренутку имали услов за пензију буквално преко ноћи сазнали да ће морати да раде три године дуже пошто је старосна граница подигнута за три године, што је био страхових шок. „Уз то, услови за одлазак у инвалидску пензију су толико пооштрени да више нико није могао да се на тај начин пензионише", каже професорка Перишић.

Поред тога, тадашња влада премијера Зорана Ђинђића вратила је стари дуг пензионерима, који је износио 300 милиона евра. „Тих 300 милиона евра је у то време било чак два одсто БДП-а. То је као као садашњих 1,2 милијарде. То је био огроман новац", каже Ћулибрк.

Међутим, већ уочи избијања светске финансијске кризе 2008. године, пензије су значајно заостајале за просечном платом. На крају 2007. године, на пример, просечна пензија износила је свега 13.612 динара, а просечна плата била је више него двоструко већа - 27.759 динара. Али током изборне 2008. године, пензије су ванредно повећане неколико пута.

„Тог септембра 2008. године направљен је коалициони договор Бориса Тадића, Ивице Дачића и Јована Кркобабића", подсећа Милан Ћулибрк. „Иако они то негирају, сви знамо да је као резултат њиховог договора уследило ванредно усклађивање како би просечна пензија била већа од 60 одсто плате. Ја сам тада рекао на РТС-у да ће цех платити пензионери јер ће пензије бити 20 одсто реално мање. То се и десило због курса и инфлације. Пензије су обезвређене. У тренутку повећања износиле су 220 евра, а пола година касније, у априлу 2009. године пале су на 190 евра."

Фискални савет је касније писао како су ова ванредна повећања пензија из 2008. године проузроковала вишегодишњу пензијску и буџетску дестабилизацију. Међутим, Наталија Перишић сматра да је то повећање било оправдано јер је у нашем закону тада писало да пензија не може да падне испод 60 одсто зараде. Међутим, Никола Алтипармаков сматра да по томе  2008. година по томе подсећа на 1982. годину.

И те 2008. године економисти су упозоравали да је то нерационално. Али, не само економисти. Министарка финансија Диана Драгутиновић је, на пример, била против. У недељнику „Економист" Милан Ћулибрк је тада написао како би министарка финансија требало да поднесе оставку и тако „бар спаси душу, ако није могла јавне финансије". Записници са седница Владе чак показују и да је тадашњи премијер Мирко Цветковић гласао против одлуке о повећању. Занимљиво, одлуку је јавно критиковао и Млађан Динкић, тадашњи министар економије, који је иначе био жестоки заговорник политике повећања потрошње.  „Било би то исто као када бисмо кућу којој прети пожар полили бензином", рекао је тада Динкић.

Занимљиво је и како је протекла скупштинска расправа када се крајем децембра 2008. године, после истека законског рока, усвајао један од најгорих буџета у новијој историји Србије. Скупштински транскрипти сведоче да је расправа протекла у оштром окршају између посланика Српске радикалне странке и тек основане Српске напредне странке. Нико од посланика из те две странке није упозорио да је нерационално задуживати се како би се повећање пензија исплаћивало из кредита. Тим поводом негодовали су и посланици ЛДП-а и ДСС-а, показују скупштински транскрипти.

Фисклне консолидације

Нова власт 2012. године није одмах замрзла пензије, како је то предлагао Фискални савет, који је у мају те године у свом извештају написао како „Србија клизи ка кризи јавног дуга која може да се догоди до краја ове године".

Тадашњи министар финансија Млађан Динкић започиње прву фискалну консолидацију, која подразумева повећање ПДВ-а и увођење солидарног пореза на веће зараде. Међутим, његова фискална консолидација није успела.

Две године касније, донета је одлука о смањењу пензија и плата запослених у јавном сектору. Било је то за време мандата министра финансија Душана Вујовића, а ове мере договорене су и са Међународним монетарним фондом. Међутим, политичку одлуку о смањењу пензија морао је да донесе тадашњи премијер Александар Вучић. Али, другог избора није ни било. Јер, како је касније сведочио министар финансија Душан Вујовић, 78 дана делило нас је од банкрота.

Међутим, има ставова да је то смањење пензија било противуставно. Наталија Перишић сматра да држава уставом јемчи старима и пензионерима материјалну сигурност. „У том контексту сматрам да је било противуставно смањивање и замрзавање пензија, из разлога што се пензије усклађују по одређеној формули", каже професорка Перишић.

Међутим, Никола Алтипармаков каже да Уставни суд није донео такву одлуку и да самим тим одлука није неуставна. „Са економске стране посматрано, немогуће је унапред гарантовати номинални износ пензија", каже Алтипармаков. „Кад уђете у озбиљну кризу неопходно је смањење пензија. Уосталом, и први закон о пензијама из 1922. године експлицитно је предвиђао у којим условима је могуће смањивање пензија. Дакле, још тад. Тако да са економске стране, то је било неминовно. На који начин, то је ствар владе. Они су се одлучили на прогресивно смање."

Милан Ћулибрк, главни и одговорни уредник НИН-а, каже да постоји бојазан да неки будући Уставни суд донесе одлуку да се сав тај новац врати, и да тај дуг према пензионерима са 600-700 милиона може да се попне на милијарду евра.

Никола Алтипармаков подсећа да овим поводом имамо интересантне, чак и дијаметрално супротне пресуде. Наиме, и Грчка и Литванија су после кризе 2008. године смањивале пензије, суд у Литванији пресудио је да је смањење пензија у реду, али да није требало да буде прогресивно, док је суд у Грчкој пресудио да је то смањење дозвољено, али да је морало бити прогресивно. „Не мора судска пракса да се пресликава, али ако нема пресуде да је да је то противуставно, онда се може закључити да је било дозвољено", каже Никола Алтипармаков. 

Укидање и враћање формуле

Пензије су 2014. године смањене и то је била економски рационална, али политички тешка одлука. Међутим, четири године касније, пензије су 2018.  ванредно повећане. И то је била политички лака, али економски нерационална одлука. Тада је укинута и формула за обрачун пензија.

У септембру 2018. године министар финансија Синиша Мали рекао је да ће пензије бити све веће и веће, и да ће већ у октобру бити „веће него икад", а да ће бити повећане и следеће, 2019. године.

„То је резултат одговорне економске политике, али и последица резултата који су постигнути у претходних неколико година", рекао је тада министар Мали.

Милан Ћулибрк каже да „није проблем да се пензије повећају 20 или 2 одсто, само да то буде по правилима. Овако седне влада и онда на крају, кад се испостави да нешто није у реду, сви плаћају цех."

Никола Алтипармаков подсећа шта је тада била критика Фискалног савета на рачун креатора економске политике: „Први пут након 100 година суспендована је формула за индексацију, а све европске земље је имају. Наша критика је била у том правцу", каже Никола Алтипармаков.

Фискални савет је тада врло оштро оценио да се пензијски систем Србије „деградирао на ниво најнестабилнијих система у земљама Северне Африке и Блиског Истока". Такође, предлог да се уведе дискрециона могућност Влади да исплаћује „новчано увећање" уз пензију, није у складу са принципима пензијског осигурања и крши принципе одговорне социјалне политике, рекао је тада Фискални савет.

Влада је, међутим, на ту критику реаговала, и поново 2019. године вратила формулу за индексацију. На ту чињеницу подсећа и Никола Алтипармаков.

Пола плате 

У Народној скупштини, на стогодишњицу од усвајања првог краљевог закона о пензијама, недавно су усвојене измене Закона о буџетском систему. Тај закон Фискални савет похваљује, јер дозвољава веће повећање пензија ако су укупни издаци за пензије мањи од 10 одсто БДП-а. Односно свега онога што грађани и привреда створе за годину дана.

„То је добро решење и са економског и са друштреног становишта. Са економског становишта је одрживо, будући да када су расходи за пензије мањи од 10 одсто БДП-а, онда се омогућава индексација 100 одсто са растом зарада, а када се та граница пређе онда се опет захтева швајцарска формула", сматра Никола Алтипармаков.

Наталија Перишић, пак, сматра да швајцарска формула лоше утиче на пензионере, пошто је она у Србији, као и у другим земљама, и уведена да би се успорио раст пензија.

Пензије су, међутим, поново пале на испод 50 одсто зараде. За разлику од плата, чији раст инфлација није појела и које у односу на прошлу годину имају раст, пензије су у реалном паду од 5,3 %. Фискални савет очекује да ће са новим обрачуном пензија, примања пензионера бити ближе просечној плати.

„Ово ће нам омогућити економску одрживост и могућност да планирамо и наредне деценије јер се прилагођавамо економској могућности земље", каже Никола Алтипармаков.

Милан Ћулибрк, с друге стране, не види да ће ту бити неких промена. Јер, како каже, актуелна власт планира да ће 2025. године просечна плата бити 1.000 евра, а пензија 440 евра. „Значи, ништа се неће променити, тад ће удео просечне пензије у просечној плати бити 44 одсто, док је сада 43 одсто", закључује.

Премијерка Ана Брнабић је у Скупштини 5. децембра, кад је бранила измене и допуне Закона о буџетском систему пред посланицима, рекла како ће просечна пензија ове 2023. године бити за 20,8 одсто већа него 2022. године.

„И по томе задржавамо статус једне од ретких земаља у Европи која, упркос пандемији корона вируса и енергетској кризи, рату на истоку Европе и галопирајућој инфлацији, иде у раст плата и пензија већи од пројектованог раста инфлације", цитат је премијерке Брнабић из скупштинских транскрипта. 

Просечне пензије и потрошачка корпа

А какав ће бити пензиони систем Србије у наредном веку? Хоће ли генерација радника која сада уплаћује доприносе уопште дочекати пензију?

Никола Алтипармаков, који је 100 година пензионог система у Србији истраживао и резултате тог истарживања недавно представио у Српској академији наука и уметности, каже како млађим генерацијама треба рећи да ће пензије увек постојати.

„Иако истраживања показују велико неповерење у јавне пензионе системе, они и даље постоје, они постоје 100 година и постојаће и даље. Али морамо схватити и њихова ограничења. Како живимо дуже, мораћемо и да радимо дуже. Мислило се да су решење приватни пензиони фондови, а сада са инфлацијом видимо колико су они рањиви. Мора постојати јавни пензиони систем као основни стуб социјалне сигурности, а ја се надам да смо научили лекцију из претходних деценија колико је контрапродуктивно кад се пензије повећавају мимо могућности", закључује Никола Алтипармаков.

Можда обрачун по милости швајцарске формуле не гарантује пензионерима да ће њихов живот бити Швајцарска. Гарантује само да ће пензија бити редовна.

Просечна пензија увек је била недовољна за просечну потрошачку корпу. И увек довољна да од ње не живи само пензионер, већ да тим новцем помаже и остале чланове своје породице. Током сто година постојања пензија у Србији, то је једино што се у нашем пензионом систему није променило.

Али од милости пензионера зависи свака власт. Јер, не само да пензионери редовно плаћају рачуне, откад у Србији постоје вишестраначки избори, пензионери редовно излазе и на биралишта. И тога је била свесна свака власт од деведесетих наовамо.

Слободан Милошевић је штампао паре како би исплаћивао пензије и сачувао власт, Борис Тадић је зарад опстанка на власти пристао на уцену ПУПС-а, Александар Вучић преживео је политички салто мортале и остао на власти након што је 2014. године смањио пензије.

Према последњим подацима ПИО фонда у Србији има 1,64 милиона пензионера.

То је број који може да одлучи сваке изборе.