Капиталисти, држава и глобализација: Алтернативна логика војно-индустријског комплекса štampaj

„Тенденција за стварањем светског тржишта непосредно је дана у самом појму капитала. Свака граница појављује се као ограничење које треба савладати... По тој својој тенденцији капитал прелази како преко свих националних граница и предрасуда, тако и преко обожавања природе и наслеђеног, у одређене границе самодовољно ограђеног задовољавања постојећих потреба и репродукције старог начина живота. Он је према свему томе деструктиван, он непрестано све револуционира, рушећи све препреке које ометају развитак производних снага, проширење потреба, разноликост производње и искоришћавање и размену природних и духовних снага…“ (K. Маркс: Основи критике политичке економије)

Овако је Карл Маркс видео глобализацију, као неодвојиви део капиталистичких интереса и стремљења. Ништа се није променило за 180 година откако је овај одломак написан што би могло да нас наведе да поверујемо да су понашање и подстреци капиталиста данас другачији. Дакле, да ли је ,,висока глобализација“, која је отпочела отварањем Кине и падом комунизма у Совјетском Савезу и Источној Европи, једноставно природан, незаустављив процес у којем капитализам руши препреке простора, технологије и навика у потрази за профитом? У нашој епохи капитализам се није проширио само географски, већ је и створио нове делатности и тржишта, од изнајмљивања станова до плаћеног утицања на потрошачке одлуке и продавање нечијег имена као заштитног знака. Како онда можемо да разумемо да ће суштински капиталистичка земља попут Сједињених Америчких Држава можда да одлучи да се изузме из глобализације или макар да ограничи њен даљи развој?

То је, по мени, могуће објаснити само увођењем још „два играча“, поред оног којег је истакао Маркс. Прво, можемо увести државу, под претпоставком да је она у извесној мери аутономан чинилац и да оно што ради није у потпуности одређено интересима капиталиста. То је тема о којој се воде расправе дуже од једног века, без постизања консензуса. Али ако држава има довољну аутономност у деловању онда може, у неким случајевима, да надјача интересе капиталиста.

Друга могућност је да се допусти раздор унутар капиталистичке класе. Осим оних које можемо назвати „космополитским капиталистима“, који су лепо профитирали од глобализма путем „аутсорсинга“ производње, можда постоји и нешто што можемо назвати „војним капиталистима“ , односно делом капиталистичке класе који је непосредно повезан са „безбедносним“ сектором, набавком оружја и заменом технолошки сумњивог увоза из непријатељских земаља. Уклањање сваког антивирус програма „Касперски“ и сваке кинеске камере за видео надзор иде у корист онима који би желели да произведу замену. Они имају подстрек да подржавају ратоборнију политику, и самим тим доводе глобализацију у питање.

Међутим, војни капиталисти раде са два битна хендикепа. Они су веома необични капиталисти због тога што њихови профити зависе од државне потрошње које заузврат изискују високе порезе. Дакле, морају да принципијелно подржавају високе порезе како би финансирали државну потрошњу на одбрану. Они би могли имати користи од равнотеже, али преферирање високе потрошње и пореза доводи их у сукоб са другим капиталистима. Други проблем је то што ограничавањем глобализације раде против силе одговорне за мања увећања номиналних зарада, односно јефтинију робу увезену из Азије коју су направили слабо плаћени радници. Јер можда највећи допринос Кине и остатка Азије и није онај директан (већи профити од инвестиција), већ индиректан: омогућавање, иако скромног, увећања реалних надница на Западу, али и пребацивање расподеле у корист капитала. То је оно што се десило у последњих тридесет година у Америци и другим напредним економијама и води се као раздвајање продуктивности и реалног увећања надница. Удео рада је опао без смањивања реалних надница захваљујући томе што су сама добра која производе надничари постала јефтинија. Ово је била благодат и за космополитске и за војне капиталисте. Ако се глобализација заустави, та корист ће испарити. Номинална надница би морала да се повећа чак и ако је реална зарада константна, а удео профита у БДП-у ће бити умањен.

Стога су војни капиталисти суочени са два проблема: треба да се залажу за веће опорезивање и имплицитно за смањење капиталних прихода. Ни једна ни друга идеја нису популарне. Успех, међутим, није искључен. Може доћи до стварања савеза између војних капиталиста и ратоборног крила полуаутономне државе. Можда буду вољни да прихвате тај „трошак“ ако он омогући САД да обузда успон Кине. Пука геополитика надвладала би економски интерес. Историјско искуство такође иде у корист таквом савезу. Америка је победила у сваком великом рату (Првом светском, Другом светском и Хладном) и сваки пут ју је њена победа довела до врхунца геополитичке и економске моћи. Зашто се то не би десило поново?

Ето како би требало да посматрамо будућност глобализације, макар са становишта Западних интереса: као вагање између необуздане геополитичке моћи и виших реалних домаћих прихода. Економски аргументи као и уобичајена (и понекад можда олака) претпоставка да држава ради оно што капиталисти желе неоспорно указује на наставак глобализације. Али можда „ратоборни савез“ чак буде и довољно снажан да држи другу страну под контролом, ако не и да потпуно обустави глобализацију и окрене земљу ка аутархији.

Извор: Global Inequality and More 3.0