Квантни скок у будућност: Србија 2027. – више од Експа, мање од Њу дила

Квантни скок.

Тим речима су и премијерка Ана Брнабић и председник Александар Вучић описали план „Србија 2027“, који на крају треба да доведе до тога да просечна плата за четири године буде око 1.400 уместо садашњих 768 евра, колико је износила на крају новембра прошле године. До краја 2027. године бруто домаћи производ би са садашњих 69 милијарди евра (колико се очекује до краја ове године), требало да достигне 92 милијарде евра.

Према том плану, Србија ће 2025, 2026. и 2027. године на капиталне инвестиције укупно потрошити 15,2 милијарде евра. Односно, око пет милијарди евра годишње.

У односу на оно што је планирано буџетом за ову годину, скока у стандарду и бруто домаћем производу можда и буде, али инвестиционог скока нема. Јер, државном касом за 2024. годину већ су планирана издвајања за јавне инвестиције већа од пет милијарди евра.

Да не буде забуне, то није мали износ, јер представља око седам одсто бруто домаћег производа (БДП), што је знатно већи ниво од упоредивих земаља региона. Уосталом, не тако давно капитални издаци били су на нивоу од око два до 2,5 одсто бруто домаћег производа, па нам је дуго у Извештајима о напретку Европске уније сугерисано како треба да достигнемо пожељних пет одсто БДП-а. Исто то је сугерисано и у извештајима Фискалног савета.

Тај ниво смо већ четири године заредом престигли и то је чињеница. Али је и чињеница да најављени инвестициони план не предвиђа раст у односу на овогодишњи инвестициони биланс државе.

Иако 15,2 милијарде за три године у збиру звучи као велики износ и значајан раст јавних улагања, годишњи издатак за капиталне инвестиције био би суштински на нивоу овогодишњег.

До износа од пет милијарди за ову годину долази се кад се саберу расходи из републичког буџета (четири милијарде евра) намењени за капитална улагања са трансферима за јавне инвестиције на локалу.

Спољашњи рецесиони притисци

Једна стара анализа Фискалног савета још из 2014. године показује да највећи позитиван ефекат на привредни раст имају управо капитални издаци, као и да могу значајно да компензују рецесионе притиске. Али за разлику од рецесионих притисака који су тада долазили изнутра, пре свега због најављених мера фискалне консолидације, које су подразумевале и смањење плата и пензија, овога пута рецесиони притисци долазе споља.

И то може бити први разлог зашто су креатори економске политике одлучили да одрже овај високи ниво јавних улагања у наредном периоду. Јер, еврозона је за длаку избегла рецесију. Након пада од 0,1 одсто у трећем тромесечју, у четвртом кварталу раст је био нула! Немачка, највећа европска економије, уз то наш важан спољно-трговински партнер, остварила је лоше економске резултате: пала је 0,3 одсто.

Зашто је за нас ово важно? Јер од укупно 26,4 милијарде евра, колико је Србија прошле године извезла током првих 11 месеци, извоз у ЕУ износио је 16 милијарди, што је чак 66%. Од тога, највећи део робе и услуга извезен је у Немачку (око четири милијарде евра, док је, како је саопштила амбасадорка Немачке, укупна размена достигла девет милијарди евра, удвостручивши се у последњих неколико година). Према подацима Агенције за привредне регистре, у фирмама чији су оснивачи компаније из Европске уније у Србији ради чак 280.000 људи. У немачким компанијама у Србији запослено је око 80.000 радника.

Кад се све то зна, јасно је да овим великим инвестиционим планом креатори економске политике покушавају да неке рецесионе трендове који долазе споља ублаже и преокрену.

Уосталом, то је у уторак, 31. јануара потврдио и Питер Табак, главни економиста Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) за регион западног Балкана, приликом представљања Извештаја о транзицији. Изнео је процену да ће привредни раст српске економије ове године износити 3,5 одсто, као и да ће томе допринети јавне инвестиције, укључујући и оне за Експо.

Али, овај план је заправо Експо плус. Јер, сама изложба, како показују упоредни подаци земаља које су организовале мали Експо, кошта од две до три милијарде. Овде су на списак додати сви други инфраструктурни пројекти, који нису само пратећи садржај за Експо.

Могући ризици

Шта онда може бити проблем за српску економију када је о примени овог плана реч? Први ризик може бити квантни скок јавног дуга, при оваквим условима задуживања на међународном финансијском тржишту. Јер, наравно да се ови пројекти финансирају из кредита, а камате по којима се Србија задужује знатно су веће од очекиване стопе привредног раста. На секундарном тржишту наше дугорочне еврообвезнице продају се по камати од 4,51 до 5,44 одсто. Доларске обвезнице носе још већу камату која се на затварању 31. јануара кретала у распону од 5,7 до 6,23 одсто. То је цена по којој би Србија могла да се задужи на међународном финансијском тржишту ако би емитовала еврообвезнице.

Задуживање је поскупело и на домаћем финансијском тржишту. Осмогодишње државне обвезнице у динарима продате су недавно по стопи приноса од 6,3 одсто. За државу, то је нешто повољнија камата од оне из октобра, када су ови дужнички папири емитовани уз камату од 6,39 одсто, али то значи и да се услови за задуживање на домаћем тржишту не разликују много од оних на страном тржишту капитала.

Међутим, у овој неповољној чињеници крије се и једна добра вест. С обзиром на то да се на домаћем тржишту емитују динарске хартије од вредности, то значи да, када је о курсу националне валуте реч, тржиште не предвиђа да ће током наредних осам година ослабити динар. Што је доста смела опклада. Поготово, ако су купци ових државних дужничких папира на њу и буквално ставили паре купујући динарске обвезнице готово по цени девизних. Јер да су рачунали да ће динар ослабити, принос, односно камате биле би још веће.

Иначе, инвеститори на домаћем тржишту капитала већ су ове дужничке папире у шали прозвали „експо обвезнице“. Укупан обим емисије износи око 110 милијарди динара, што је нешто мало мање од милијарду евра.

Ово може да наведе на још један закључак: да министар финансија Синиша Мали можда планира и излазак на међународно тржиште капитала, јер је буџетом укупно планирао да се емитовањем хартија од вредности на домаћем и страном тржишту задужи за укупно две милијарде. 

Али то није једини извор финансирања пројеката „Србија 2027“.

Задуживање код међународних финансијских институција, попут Светске банке или Европске инвестиционе банке је јефтиније, јер је углавном реч о позајмицама мањег износа. Задуживање је јефтиније и код кинеских банака и како може да се види у буџету за 2024. годину и даље се креће од три до 3,5 одсто. Али, проблем с кинеским кредитима је што они углавном подржавају пројекте за које и кинески, а не само српски порески обвезници имају стратешки интерес.

Посебни и скраћени поступци

Други проблем може да буде селекција и избор пројеката. Tу процедуру јасно предвиђа Уредба о управљању капиталним пројектима из 2019. године, али она предвиђа и подужи списак ригорозних критеријума да би се неки капитални пројекат укључио у буџет. 

Прво, пројекат мора бити скупљи од пет милиона евра, а између осталог, за сваки пројекат ревизионој комисији мора да се достави студија оправданости, али тај документ мора и да се објави. Када је о овим пројектима реч, посебно када је реч о изложби Експо, важе другачија правила. Јер, почетком 2020. године, усвојен је Закон о посебним поступцима за линијске пројекте, којим је предвиђено да се сви пројекти који добију ознаку „пројекта од посебног значаја за Србију“ могу спроводити по посебним и скраћеним поступцима.

Шта то значи? Да се на њих неће примењивати важећи прописи. Да се одлуке доносе брже, да се послови могу закључити и без тендера и директном погодбом, али и без експропријације. Односно, по хитном поступку постају приоритетни.

Тако овај лекс специјалис, на пример, важи за две деонице аутопута, Прељина-Пожега и Пожега-Бољаре, али и за Моравски коридор, конкретно за деоницу Појате-Прељина.

На списку приоритетних пројеката су и Аутопут Београд-Сарајево, Фрушкогорски коридор, односно деоница од Новог Сада до Руме, али и аутопут од Ниша до Мердара, на пример.

Намера законодавца је јасна, убрзаним поступцима убрзава грађевинарство као сектор. Пример за то је и прошла година, јер је у трећем тромесечју прошле године овај сектор забележио раст од чак 12,8 одсто. Грађевинарство је заправо дало велики допринос привредном расту прошле године, а томе је допринело и укидање конверзије права коришћења у право својине. У ситуацији када се рецесиони трендови из Европе и окружења увозе, грађевинарство је важан извор раста за српски бруто домаћи производ.

Шта је онда проблем? Што такви поступци, по хитном поступку и без тендера, увек отварају и питање корупције, а опет, једна стара анализа Фискалног савета показала је да корупција у Србији поједе један одсто бруто домаћег производа. Уосталом, Србија је назадовала на листи земаља по перцепцији корупције. Од укупно 180 држава, наша земља налази се на 104. месту, саопштила је недавно организација Транспарентност Србија. На регионалној листи од нас је лошије рангирана само Босна и Херцеговина.

Још један од изазова за реализацију ових великих инвестиционих пројеката може да буде и недостатак радне снаге. Јер, велики инфраструктурни радови као економска терапија примењују се када је незапосленост висока. А у Србији је незапосленост мања од 10 одсто, што значи да домаће тржиште радне снаге неће моћи да задовољи потребе државе као инвеститора.

Јасно је да је Протокол за примену услова за слободан приступ тржишту рада на Западном Балкану, који је недавно потписан у Скопљу, управо део те Експо привредне слагалице. Јер грађани Србије, Северне Македоније и Албаније добиће од 1. марта слободан приступ тржишту рада у све три земље, што је све део процеса Отворени Балкан, преко кога ће моћи лакше да се увезе неопходна радна снага.

Амерички и српски Њу дил

Добар пример како инфраструктурни пројекти повећавају привредни раст и смањују незапосленост свакако је Њу дил (New Deal) у Америци који је 1933. године, дакле после Велике депресије, применио амерички председник Френклин Делано Рузвелт. Али, тада је незапосленост у Америци била већа од 20 одсто.

Уз то, Америка се финансира штампањем новца, па већи јавни дуг није значио и већу зависност према кредиторима споља. Основна разлика између америчке и српске економије је у томе што смо ми оријентисани на увоз, а америчка привреда је извозно оријентисана.

Али, колико год да су српски и амерички Њу дил другачији, постоји једна сличност која се односи на политичке разлоге за примену овог пројекта. А који нису тако очигледни.

Они се не односе на то што се име плана „Србија 2027“ поклапа са годином у којој су нови редовни парламентарни избори. До тада ће овај инвестициони програм испоручити неке резултате.

Не односе се ни на близину редовних локалних избора који су на пролеће. А овај план не предвиђа само инвестиције на нивоу Београда, већ и на локалу, и по начину како су инвестиције распоређене можда подсећа на већ заборављену политичку идеју Млађана Динкића „јаки региони, јака Србија“. Само за Крагујевац, на пример, планирано је 17 инвестиционих пројеката, међу њима и стадион „Чика Дача“.

Највећа политичка сличност са Њу дилом је у тону којим се председник Александар Вучић обратио својим политичким конкурентима.

 „Ово нема везе са политиком. Позивам све оне који мене не воле, који нас не воле да учествују у овоме, да зараде новац, да се боре за ону Србију коју сањају“, рекао је на крају представљања програма „Србија 2027“ председник Вучић.

Рузвелт, који је демократа, тридесетих година својим политичким противницима републиканцима такође је поручивао да треба да прихвате његов инвестициони план.

„Овде и сада позивам све оне републиканце, чија савест не може да се помири са неуспехом њихових партијских лидера, да нам се придруже“, рекао је тада Рузвелт.

И један и други користили су термин инклузивност.

Што само значи да ако власт очекује да овај пројекат буде инклузиван, односно општеприхваћен, онда ће и власници фирми које не подржавају власт морати да зараде.