Стање руске привреде две године од почетка рата у Украјини: Ратни ход под ударом санкција

Руска економија пркоси предвиђањима западних аналитичара који су веровали да ће ембарго драстично погоршати финансијску ситуацију те земље. Супротно у Вашингтону креираном наративу, рекордна државна потрошња, уз субвенционисане кредите, омогућила је увећање привреде Руске Федерације (РФ) од 3,6% у 2023, док ММФ предвиђа двоструко виши пораст БДП-а у овој години (2,6%) од оног који је прогнозиран у октобру, што је више и од пројекције Централне банке Русије (1,5%) или Светске банке (1,3%).

Раст привредне активности последица је повећања државних инвестиција, те последичног раста потрошње и зарада. Истине ради, у истом извештају ММФ упозорава да би на дужи рок потенцијални раст руске економије могао бити нижи него пре рата у Украјини, што је базично врло суморна претпоставка.

Током 2023. руска индустријска производња остварила је повећање од солидних 3,5%, док је снажан раст остварен и у сектору грађевинарства. Брзу динамику бележила је већина делатности у сектору услуга (то је добрим делом повезано са растом реалних зарада), те је последично малопродаја реално порасла за десетину током 2023. упркос релативно високој инфлацији.

Повезано с тим, животни стандард широм Русије је побољшан, док је проценат Руса који живе испод границе сиромаштва пао на 9,8% – најнижи ниво од 1992. Наиме, промене на тржишту рада повећале су плате у војној индустрији, као и у цивилној производњи. Тако зараде расту у другим гранама привреде, због потребе да се такмиче за привлачење радника из добро плаћених послова у војној индустрији.

Последично, стопа незапослености је на веома ниском нивоу од тек 2,9%. Наиме, војни сектор извлачи радну снагу из цивилних индустрија, будући да тренутно, заједно са полицијом, запошљава 850 хиљада људи више него крајем 2022. Незапосленост је опала и због значајне емигриције квалификованих стручњака, посебно у ИТ сектору.

Утицај економске стабилизације на ратне напоре

Изгледа све извесније да ће скоро пуни капацитети под којима ради руска војна индустрија омогућити Москви победу у рату. Фактичка трка у наоружању између Запада и Русије постаје она у којој су изгледи Москве да надвлада далеко већи. Последично, то би временом Кремљу могло дати огромну материјалну супериорност, тј. могућност да добије рат у Украјини, посебно имајући у виду да се Кијев већ суочава са критичним недостатком артиљеријских граната (руска војска почетком ове године има три пута већу ватрену моћ на линијама фронта). Речено метафорично, рат би се могао завршити као бокс меч који траје 15 рунди, без нокдауна, али у корист Москве на поене.

Званични подаци указују да је Русија повећала војну потрошњу са 2,7% БДП-а 2022 на 3,9% 2023, те 6% – или око трећине укупне државне потрошње – 2024. Међутим, цифре су веће ако се укључе расходи на такође делимично ангажоване полицијске снаге, потрошња на реконструкцију на новим територијама, те преусмеравање богатства приватног сектора на ратне напоре.

Има пуно индиција да је Руска Федерација на путу да производи два милиона артиљеријских граната годишње, док је фебруара 2023. европска производња процењена на само 300 хиљада граната годишње. Додатно, у 2023. је, истина према још независно непотврђеним подацима, произведено и (вероватно) „реновирано“ чак 1530 тенкова и 2518 оклопних борбених возила. Москва вешто заобилази западни ембарго, будући да се користе електронске компоненте опште намене, не нужно војне класе.

Ипак, мало је вероватно да ће руска предност у војној производњи донети довољно материјала за општу офанзиву 2024. Међутим, у наредне три године руска одбрамбена индустрија ће бити потпуно мобилисана. На основу капацитета војне индустрије, имплицитно се може закључити да Кремљ рачуна да ће војни циљеви у Украјини бити остварени 2026.

Истина, руска „ратна машина“ је оптерећена недостатком квалификоване радне снаге, лошим квалитетом делова и размерама ратовања које чак ни војно-индустријски комплекс совјетског наслеђа не може да прати. Многе произведене ракете су испод стандарда због недостатка вештих инжењера, што резултира великом стопом неуспешних гађања. Фабрике једва држе корак са потражњом, на шта указују фрагменти пројектила, коришћених током јануара 2024. који указују да је муниција произведена у децембру 2023, имплицирајући фактичко одсуство залиха.

Проблеми који се назиру

Руска влада је оптимистично проценила да ће током 2024. располагати са 119 милијарди долара (6,4% БДП-а) прихода од нафте и гаса, што би износило више од трећине укупних прихода трезора. Додатно, буџет за 2024. претпоставља просечну цену руске нафте од око 70 долара по барелу, те да западне земље неће успети да додатно ограниче приходе Кремља од нафте и гаса.

Међугодишња инфлација, која је у јануару још увек високих 7,4%, такође представља проблем. Централна банка Русије услед тога, али и притисака на рубљу, одржава високу базну камату (16%), што поскупљује кредите.

Међутим, упркос томе, предузећа и домаћинства настављају да се убрзано задужују (нпр. расту стамбени кредити), што посредно указује на веома висока инфлациона очекивања. Тако су у јануару 2024. домаћинства очекивала да ће у наредних 12 месеци инфлација износити 12,7% (пад са чак 14,2% у децембру), док су и очекивања за наредних пет година, иако у паду, и даље врло висока (чак 9,8%). С друге стране, водећи аналитичари очекују да ће инфлација бити 5,1% у 2024, те 4% у 2025. и касније, што је практично идентично прогнозама Централне банке Русије.

Променљивост вредности рубље је додатни доказ макроекономске нестабилности. Од 2022. руска валута је осцилирала између 53 и 100 рубаља за долар. Суштински, главни разлог слабљења рубље – повећана потрошња на увоз је нешто што је јако тешко ублажити, иако се контролом над токовима капитала валута извесно време може одржати стабилном. Депресијацијски притисци на рубљу последица су и пада извоза, повећаних капиталних трансфера унутар Русије на рачуне који нису у рубљама и низак ниво ликвидности.

Контрола капитала, последња уведена од 16. октобра 2023, нарушава тржишне принципе који обликују курс, дерогира репутацију рубље, смањује независност централне банке (која се противила тој мери) и угрожава финансијски систем Русије. Заједно са наметањем извозних царина на нафту, такве контроле капитала показују да се Русија удаљава од тржишног система државног капитализма ка мобилисаној ратној економији. То извесно плаши преостале инвеститоре, прави забуну међу тржишним актерима и компликује финансијску регулативу.

Пад поверења у рубљу неминовно води ка доларизацији (или јуанизацији) штедње привреде и домаћинстава и даљег одлива капитала. Након престанка важења тренутне мере обавезне продаје девиза за водеће извозне фирме (у марту), многи очекују снажан пад вредности руске монете према долару, евру и јуану. У том случају не може се искључити ни увођење још строже контроле капитала, што ће дугорочно нанети још већу штету руској економији.

Спољнотрговинска ограничења, заједно са падом цене нафте на светским тржиштима, снажно су оборили руски извоз у 2023. (и количински и у доларима), иако су руске компаније успеле да преусмере добар део својих пласмана у азијске и афричке земље. Истовремено, вредност робног увоза је затно повећана, достижући предратни ниво, услед фокусирања на добављаче из алтернативних региона, те механизму „паралелног увоза“.

Последично, суфицит текућег рачуна је драматично смањен у 2023. на тек 50 милијарди долара, са чак 238 у 2022. и 122 милијарде долара 2021. године. Оно што забрињава су најновије процене централне банке Русије, која очекује да ће у другом тромесечју ове године државе ван ОПЕК+ повећати производњу нафте, што би могло да смањи њену цену, додатно обарајући руски извоз и трговински суфицит.

Јасно је да су релативно високи приходи од нафте и гаса, вешто финансијско управљање од стране руских власти и порозност западних санкција омогућили Москви да одржи економију стабилном и привремено прикрије растуће неравнотеже унутар своје привреде. Међутим, проблеми руске економије су такви да ће се Кремљ, свакако након председничких избора 17. марта 2024, суочити са тзв. немогућом трилемом.

Прво, императив победе у рату намеће наставак финансирања рата, чији се трошкови грубо процењују на не мање од 100 милијарди долара годишње. Друго, одржавање животног стандарда становништва је круцијални социјални и политички циљ. Треће, макроекономска стабилност је нешто што је за сваку, посебно за тржишну капиталистичку економију (каква руска још увек јесте) подразумевајућа ствар.

Ипак, како то види економисткиња Александра Прокопенко, постизање сва три циља је немогуће, и вероватно ће трећи од њих већ током ове и посебно од 2025. бити жртвован зарад што бољих постигнућа у остварењу прва два. Наиме, прва два циља ће захтевати још већу буџетску потрошњу. То ће последично, у одсуству довољних домаћих капацитета (укљућујући и недостатак радне снаге) да задовоље растућу агрегатну тражњу, подстаћи инфлацију и вероватно оборити курс рубље – нарочито у марту, након истека шестомесечног важења обавезе продаје држави 80% девиза од стране главних извозника.

Стабилност на крхким основама

За сада, ситуација изгледа стабилно, али добри резултати руске економије у себи крију и опасне компромисе направљене ради краткорочних бенефита. Доступност јуана и златних резерви значи да Москва не мора да брине о финансирању спољног дуга. Иако је цена домаћег задуживања висока, са буџетским дефицитом у порасту, низак предратни однос државног дуга према БДП-у значи да је мало вероватно да ће јавни дуг бити значајан ризик у наредним годинама.

Солидан раст БДП-а који ће је остварен у 2023. и који би требало да буде постигнут у 2024. је истовремено и симптом „прегревања“ економије, тј. чињенице да је више од трећине постигнутог увећања економског аутпута Русије последица снажне експанзије одбрамбене индустрије, те повећања цивилних индустријских грана укључених у производњу ратних потрепштина (одећа, обућа, лекови).

Суштински, рат потреса темеље економске стабилности Русије. Нарушена су буџетска правила, слобода токова капитала, независност централне банке, фактори који су критично важни за макроекономску стабилност. Структурне слабости – посебно зависност од прихода од нафте, немогућност да се живи без страног, претежно кинеског увоза и негативни демографски трендови који су погоршани ратом – неће ускоро нестати. За решавање ових проблема биће потребне године структурних реформи, односно стане директне инвестиције и унапређење људског капитала.

Како је мало вероватно да ће се рат ускоро завршити, финансијски и економски трошкови ће додатно расти. Проблем је да би ови процеси могли бити убрзани евентуалним падом цена енергената на светском тржишту или пак агресивнијим приступом у спровођењу западних санкција.

Чини се да ће, већ у средњом року, велики економски проблеми изазвани ратом постати изражени, те да ће се у не тако далекој будућности платити висока цена за активности које се предузимају данас, а које су вероватно неизбежне, имајући у виду стратегијске циљеве Кремља. То укључује недостатак опреме због (пооштреног) режима санкција, подинвестирање у кључним енергетском сектору државе, те велике индустријске дислокације узроковане огромним улагањима у одбрамбену индустрију.

Проблеми су видљиви и у цивилним делатностима. На пример, иако имају приступ јефтининим комуналним услугама (грејање, струја, гас, вода, канализација) будући да држава субвенционише трећину трошкова (наслеђе совјетског доба), Руси се суочавају с последицама њиховог слабог одржавања, а чест проблем су хаварије на инсталацијама.

Јасно је да окретање ка милитаризованој економији угрожава развојне циљеве, јер са предузећима у сектору одбране која раде пуним капацитетима, скоро сваки већи пораст тражње у цивилним делатностима гура цене навише због немогућности датих сектора да повећају понуду. С тим у вези, политички мотивисана одлука да се скоро по сваку цену обезбеди доступност робе широке потрошње условила је њен претеран увоз, на тај начин дестимулишући домаћу производњу. Наиме, у условима наметнуте изолације, политика увозне субституције која је, истина, подржавана бројним али недовољним државним мерама, иако неефикасна, је суштински једини пут да повећате сопствене капацитете.

Међутим, вештачко одржавање снажне рубље, заједно са промовисањем паралелног увоза, указује да је власт приоритетизовала снадбевеност тржишта квалитетним производима под прихватљивим ценама над дугорочним циљевима развоја сопствене производње, посебно у секторима где је то било могуће урадити. Истина, има знакова увозне супституције у индустрији робе широке потрошње, прехрамбеној индустрији, производњи намештаја и кућне хемије.

На крају, чини се да потези које вуче Кремљ одражавају тежину ситуације у којој се земља налази. Није лако поштовати постулате тзв. тржишне економије ако вам је земља под ударом најобухватнијих санкција у историји. Није императив макроекономска стабилност у држави која води рат који се тиче њене будућности и опстанка као велике силе.

И победе „црвених” у руској револуцији 1917. и „северњака” у америчком грађанском рату у првој половини 1860-их потпомогнуте су монетарним експанзијама, односно бесомучним штампањем новца. Стаљина и даље многи Руси сматрају највећим лидером земље свих времена из само једног разлога – добио је рат који није смео да изгуби због свих њих. 

Да ли ће се рат продужити још три године, колико би се на основу планова у домену војне индустрије могло претпоставити, није јасно. Оно што би могло да учини рат краћим је расположење у самој Русији где се, упркос декларативној подршци „специјалној војној операцији“, испитаници се противе даљој мобилизацији и чак 74% њих жели да Путин одмах потпише мировни споразум.

Чини се да кључно остаје усагласити решење које би Москва могла тумачити као победу, Вашингтон као минималну стратегијску добит, и Кијев као подношљиву жртву. Промена стања на терену, наравно заједно са новим околностима у међународној политици, могла би бити оно што ће приближити ставове три стране.

С тим у вези, није изненађење промена ставова међу неким аналитичарима на Западу. Како то препоручују иначе реалистични Анатол Ливен и Џорџ Биб, време је за преговоре и примирје на постојећим линијама, уз ублажавање санкција Москви. Они слику о фактичком одстуству промена борбених линија последњих 15 месеци сматрају варљивом, будући да Кремљ још не жели велику онфанзиву. Уместо тога, уништавањем живе силе и исцрпљивањем украјинског и западног арсенала оружја и муниције, руска војска методично умањује капацитет Кијева не само да води рат, већ и да реконструише послератну војску, док би евентуални прекид америчке помоћи резултирао брзим колапсом Украјине.

Руски БДП је 14 пута већи од украјинског, руска војска је далеко боље вођена и тактички вештија него што је била на почетку рата, а западне санкције нису битно ослабиле потенцијале руске економије, посебно војне, која полако прелази у „ратни ход“. У недостатку компромисног мира, огромна помоћ ће морати да се настави у недоглед. С обзиром на недостатак оружја и муниције на Западу, време није на страни Украјине, чија се позиција из дана у дан погоршава.