Економске лекције из књижевности: Опортунитетни трошак код Селенића, ПИК обвезнице код Милована Глишића и терминско тржиште код Шекспира štampaj

Уџбеници о економији су обично досадни, често нејасно написани и неразумљиви. Реч банкрот или стечај звучи досадно, али ономе ко у једном дану изгуби све што има живот није досадан. А економија је заправо живот у коме људи свакодневно губе и зарађују новац, остају без свега у тренутку, улазе у разне облигационе односе, процењују ризике, кредитне рејтинге, пењу се с једног на други крај друштвене лествице. А сви односи, термини и дефиниције већ су описани у литератури. Само треба пажљиво читати ситна слова у романима. 

Чувени економиста Тома Пикети мисли да о неједнакости нико није писао тако лепо као Оноре де Балзак. То је и рекао у интервјуу за Око. Један од најутицајнијих економиста на свету Бранко Милановић у тексту „Неједнакост у кнњижевности“ писао је о томе како су неједнакост и различити друштвени слојеви одлично приказани у романима Џејн Остин и Лава Толстоја. „Из само једне Толстојеве реченице из романа сазнајемо да породица Ане Карењине по приходима припада средњој класи. Удајом за Алексеја Александровича Карењина, са којим живи у раскошној кући, прикључила се 1 проценту најбогатијих. Али, као и Елизабет са Дарсијем у роману 'Гордост и предрасуде' Џејн Остин, Ана би са грофом Вронским ушла у најужи круг есктремно богатих – 0,1 проценат најбогатијих становника Русије око 1875. године. Ана би тако своје приходе увећала чак 150 пута, што је импресивније од Елизабетиног добитка“, пише Милановић, користећи књижевна дела за илустрацију неједнакости у различитим земљама...

У класицима домаће и светске књижевности могу се наћи врло сликовите илустрације за разне компликоване економске термине, попут рецимо опортунитетног трошка. 

Шта је то опортунитетни трошак? 

„Још један изглед у Београд ништа не свиџам. Много пута видим група младићи, стоје на чошак, или седе на зид и пљувају. Ништа не чине само седе и пљувају стално укруг. Све окјоло плијувано. Не знам шта то значи да ли је то игра омладина, или протест против друштва, али ништа није лепо. На друга страна мени лепе су мале уџерице, које Стеван врло презире, каже турски.“

Ово је извод из писма Елизабет Блејк, удате Медаковић, из чувеног класика домаће књижевности „Очеви и оци“ Слободана Селенића. Ова Британка која се удала за Стевана Медаковића и због њега напустила Лондон и дошла у Београд, својој пријатељици Ракел пише како изгледа живот у новој средини у којој кочијаши псују како то „ни Маркиз де Сад не би смислио“.

„Мени Стеван нече преводити, али и што ја разумем, па то је таква вербална еротична имагинација, да сам ја зачуџена! Стеван каже да они то сами комбинују псовке. Рецимо, ја сам чула: Јебем ти оца на мртвој матери, што је у Енглеској страшно“, пише Елизабет својој пријатељици.

Начин на који Елизабет описује живот грађанске породице у Београду пре Другог светског рата, упоређујући га са животом у Лондону, класичан је пример онога што се у економској теорији зове опортунитетни трошак. Односно, како би изгледао њен живот да се није развела од Ричарада Хариса, дошла у породичну кућу Медаковића у Улици кнеза Милоша и суочила се са српским менталитетом, али и са питањем рођаке Гордане на породичној слави да јој буде посестрима. 

„Ја немам ни најтања идеја шта је посестрима. Али Стеван далеко, не може ми брзо помогне, а видим, неки други веч је сео доле следећи до мене каже да је он старојко, па ја, тотално збркана пристанем и мислим најболије је да будем посестрима. Али то је била велика грешка, јер тада Гордана почне плаче, каже, сада смо до смрти везени, она и ја, и лијуби мене, грли, сузе низ образе њој котрлају, каже никад таква срећа њој није била“, пише Елизабет својој пријатељици. 

Опортунитетни трошак је и кад Нанка, дојиља Стевана Медаковића, „шапуче са неки роџаци који су дошли да заједно пију филџан“, и запрепашћено изговара реченицу: „Та леба не једе!“

Јер да је снајка Српкиња, а не Британка, подразумева се, јела би леба.

„Ја црна Нанка шта кажеш! Баш ни зера“, чудила се фамилија у Београду, након чега је уследио кратак Нанкин одговор: „Јок!“

Маестрално је Слободан Селенић, који никада није писао књиге из области економије, тиме описао опортунитетни трошак.

„Очеви и оци“ су доказ да ће нам сваки класик домаће или светске књижевности рећи све о економији. Јер, изворно реч економија и потиче од грчких речи оикос и номос (домаћинство и закон), што значи да је економија дисциплина која проучава како друштва употребљавају оскудне ресурсе да би произвела одређена добра и услуге и распоредила их међу људима. 

Црни лабуд млетачког трговца

У основи многих класика светске књижевности описан је однос између дужника и повериоца, што је основа модерног банкарства. Пре свих, тај однос је можда најбоље скициран у Шекспировом „Млетачком трговцу“:

За случај да ми тог и тог дана,
На том и томе месту не бисте
Вратили износе по уговору утврђене, дајте
Да упишем да сам властан ја,
Пô киле равно лепог вашег меса,
С вашег тела, где је мени драго,
К‘о глобу да одсечем и однесем.

Јеврејин Шајлок ово је изговорио Антонију, пре него што му је позајмио „три тисуће цекина“ и пре него што су отишли код нотара да овере уговор о зајму. Тако је Шајлок проценио Антонијеву солвентност, односно способност дужника да у целости измири своје обавезе.

Банкарским речником, Шајлок је Антонију дао краткорочни кредит на који су камате обично веће и неповољније него на дугорочне зајмове. Може да се каже да млетачки трговац Антонио послује на такозваном терминском тржишту. Тако се у економији зову уговори о куповини и продаји робе или вредносних папира у неком будућем термину, с тим да су цена, датум испоруке и количина фиксирани у моменту склапања терминског уговора. Ови послови, такозване терминске трансакције, углавном имају шпекулативни карактер.

Ануитет, односно рата, који Антонио плаћа је једнократан и доспева у целости у укупном износу од три тисуће цекина. Ипак, у свом пословању млетачки трговац Антонио није урадио оно што се зове дивесрификација ризика, већ му се сав посао заснивао на трговини бродовима и није имао других извора прихода. Једноставним речником, Антонио је сва јаја ставио у исту корпу.

Оно што се њему затим догађа, а што Шекспир описује, у економији се зове црни лабуд. Његови бродови нису стигли на време, сви до једног су потопљени, па он није могао да отплати свој дуг јер је доживео банкрот, односно постао инсолвентан. Црним лабудом се, иначе, у економији назива догађај који је неочекиван и који се не може предвидети, а има значајне последице на економију.

У случају Антонија, последице су биле фаталне по његов бизнис, а да лепа Порција, која се прерушила у адвоката, није читала ситна слова у уговору који су потписали Антонио и Шајлок, последице овог односа дужник-поверилац биле би фаталне и по Антонијев живот:

Очекни мало: још ту нешто има.
По обвезници немаш права ти
Крви ни кап да узмеш; тамо пише
Изрично тако: „пола киле меса“
Дуг узми, пола киле меса узми;
Но, ако крви хришћанске и кап
Проспеш док будеш секао, све земље,
Иметак цео твој ће имати
По законима млетачким к‘о плен
Млетачка да ти узме држава.

Да Порција није читала ситна слова у уговору и овога се досетила, дужник би свој кредит платио главом и искрварио до последње капи крви – наплата дуга од пола кила меса била би номинална камата, а крв која би потекла је скривени трошак. Да је дуг наплаћен по овом уговору, то би било ништа друго до ефективна каматна стопа, која у теорији подразумева интерес који зајмодавац узима за себе, плус скривене трошкове.

Оно што код Шекспира може да се види је и какву репутацију имају банкари. Па тако Шајлок, пре него што ће Антонију позајмити новац, говори о свом репутационом ризику:

Ви сте ме лепи мој господине,
Пљували прошле среде, ви сте ме
Тога и тога дана ритнули,
А не знам када назвали ме псом;
Па дед за ове љубазности да вам
Тол‘ко и тол’ко позајмим.

ПИК обвезнице Радана Радановића

Однос дужник и поверилац описан је и у домаћој литератури, а добар пример за то је прича „Глава шећера“ Милована Глишића. У њој Радан Радановић позајмљује новац од зеленаша Узловића, а као колатерал за зајам даје кућу. Колатерал је, иначе, средство обезбеђења при кредитним пословима и може бити у материјалном и нематеријалном облику.

„Вере ти, Радане право ми кажи, колико си узајмио од њега“, питао је један од сељана јунака Глишићеве приповетке, на шта овај одговара:

„И не питај, брате, колико сам. Да бог сачува сваког таке позајмице!… Знаш кад се оно оно лане оделих од брата. Остадох једин, са женом и децом… Куд ћу и шта ћу? Не знаш шта ћеш пре: јали вратити стоку, јали притврдити ограду, јали оплести, јали окопати… Овамо, опет, седиш у кошари. Удари зло време, немаш се где склонити. Кућу да градиш, немаш откуд, а мораш. Већ и ружно је – свет се спрда: 'Ено га каки је Радан! Седи толико земана у кошари!…' Ниси никуд пристао…“

Тако је Радан објашњавао зашто се задужио уочи Ђурђевдана како би спремио славу, иако би свако одељење за процену ризика Радана Радановића окарактерисало као несолвентног дужника.

У приповеци Милована Глишића Радан ипак позајмљује 50 дуката, али преузима обавезу да врати 80, што значи да је зајам узео уз камату од 62,5 одсто. Дуг није вратио па је, модерним банкарским речником, хипотека активирана и Радан је остао без куће и без имовине.

Таква врста зајма која доспева једнократно и са каматом се наплаћује у целости, у модерном финансијском свету данас, на пример, постоји у форми ПИК обвезница. Не знам да ли је хрватски бизнисмен, некадашњи власник „Агрокора Ивица Тодорић читао Милована Глишића, али је он, као и Радан, користио такозване paymant in kind дужничке папире.“

Шортовање и џини коефицијент

Намерно обарање цене акција неке компаније на берзи зове се шортовање, али чувени писац Штефан Цвајг, на пример, у роману „Нестрпљиво срце“ не спомиње ни берзу, ни сквизинг ни шортовање. Али ипак савршено описује како је локални богаташ гроф Кекешфалв купио вредну имовину тако што је наследницу велелепног дворца држао у убеђењу да та имовина вреди много мање.

И као у класичном шортовању на берзи, кад они који хоће да оборе цену неке имовине уместо опције „купи“ притисну опцију „продај“, Кекешфалв се у Цвајговом роману пред наследницом појављује као посредник у трговини, и то на страни продавца. Он наследницу држи у уверењу да њен дворац вреди много мање, а да он има купца за ту трансакцију, кријући заправо од ње своје праве намере: да је он купац и да обара цену како би се вредне имовине домогао за мале паре. Као у шортовању на берзама.

Џини коефицијент у економским уџбеницима представља најчешће коришћену меру дисперзије, а користи се као мера неједнакости прихода, неједнакости дистрибуције или расподеле богатства. У класицима домаће и светске књижевности нико не спомиње џини коефицијент, али је у литератури много добрих примера неједнакости, о некима од њих је писао Бранко Милановић.

У српској књижевности путеви новца и различите друштвене класе виде се и у „Госпођици“ Иве Андрића. Јунакиња његовог романа, уседелица Рајка Радаковић, рођена је у Сарајеву у богатој трговачкој породици, али је њен отац банкротирао кад јој је било 15 година, након чега се она окреће штедњи.

Андрић у животу Рајке Радаковић описује догађај који у економској литератури може да буде црни лабуд. Тај догађај десио се 1914. године, а реч је о сарајевском атентату кад је Гаврило Принцип пуцао на Франца Фердинанда. Све што Рајку после тог догађаја занима јесте како ће се овај пуцањ, који је за њу црни лабуд, одразити на њен бизнис.

Неједнакост се јасно и сликовито види и у „Жерминалу“, класику француског писца Емила Золе. Осим приче о томе како су индустријска револуција и проналазак парне машине утицали на живот рудара у северној Француској средином 19. века, Зола пише и о разликама у начину живота и стандарду власника капитала с једне, и рудара и њихових породица који живе на ивици егзистенције, с друге стране.

Кад јунак романа, машиниста Етјен Лантје, у Паризу добије отказ, долази у рударски градић Воре како би пронашао нови посао. Прво што види голим оком је неједнакост. 

Емил Зола описује како Лантје доласку у Воре среће старца који испљуне црну пљувачку, а онда му, на питање има ли у његовом месту посла, одговори: „Туга те обузме куда год погледаш, отпуштају свет, радионице затварају једну за другом… Можда није за то крив император, али зашто иде те се туче по Америци? Да и не говорим о томе како и животиње као и људи умиру од колере.“

У разговору путник намерник врло брзо сазнаје да се у рудничком градићу Воре месо не једе сваки дан. А онда старац изговара реченицу: „Да бар само има хлеба.“

Сцена коју Зола даље описује је литерарни приказ џини коефицијента и разлика између богатих и сиромашних, видљивих голим оком:

„– Е, чије је све то?… Нико не зна. Припада неким људима.

И руком показа кроз помрчину на неку нејасну тачку, неко далеко, непознато место, настањено тим људима, за које су мушкарци из локалне породице Мае копали руду већ више од једног века. Његов глас имао је неку врсту побожног страха, као да је говорио о неприступачној светој шкрињи, у којој се скривао нахрањени и изваљени бог, коме су сви они давали своје место, а кога нису никад видели...“

Овако је Зола описао француске капиталисте друге половине 19. века, али је описао и како изгледа транзиција, и последице промена у технологији производње, привреди, економској структури, али и друштву.

Ни Слободан Селенић у већ споменутом роману „Очеви и оци“ не спомиње џини коефицијент, али се у неколико наврата и у неколико слика виде примери неједнакости у Србији између два светска рата. Један од њих је кад Елизабета Медаковић својој пријатељици Ракел описује свог сина Михајла, који се с друговима купао на Дунаву:

„Имао је плави купачи костим од макоа, обрубљени око нагавица и струка црвено-белом траком. Још само један дечак имао је плави костим. Други су били у обичним гачама, од сивог платна, дугачким до колена, везаним на учкур. Онда, када је дошао да сунча се, Мајкл је из џачке кабине донео свој огртач од фротир, исти као његов костим (ја сам му купила тај комплет у Фиуми), па је њиме прекрио леџа, која била су црвена.“

Преко лика Елизабете Медаковић и описа купаћих костима и гаћа на учкур, Слободан Селенић јасно скицира џини коефицијент, разлику између друштвених слојева у Србији тог времена.

Класици светске и домаће књижевности рећи ће нам све о економији. Како је Шекспиров млетачки трговац пропао на терминском тржишту; какве везе са данашњим тајкунима и у Србији у региону,  укључујући судбину „Агрокора“ Ивице Тодорић, има случај ПИК обвезница Радана Радановића из приче „Глава шећера“ Милована Глишића, а читајући Селенићеве „Очеве и оце“ можемо уочити шта је заједничко Елизабет Блејк и, рецимо, сину Миодрага Костића који је студирао у Лондону. Обоје су добар пример за опортунитетни трошак: где би била Селенићева Елизабет да се није удала за Стевана Медаковића и где би био Александар Костић да се по завршеним студијама није вратио у Србију и запослио у очевој фирми...