Драгијев извештај о стању економије у ЕУ: Радикалне промене у судару са радикалним проблемима

Слабљење релативне конкурентности европске привреде, што је повезано са спорим економским растом и, најважније од свега, успореном динамиком продуктивности, било је јасно видљиво и пре пандемије Ковида 19 и рата у Украјини. Сукоб на истоку континента погоршао је економске перформансе земаља ЕУ, будући да се последична енергетска криза негативно одразила на перформансе европских компанија у многим секторима, посебно у енергетски интензивним индустријама, као што је хемијска. Додатно, практично у исто време дошло је и до погоршања односа са Кином, које је отежало рaд европских корпорација које послују с том земљом.

Будући да је компетитивност фирми из држава чланица ЕУ већ дуго под снажним притиском глобалне конкуренције, бројни су покушаји да се пронађу адекватна решења. С тим у вези, недавно су се појавиле три студије које се баве поменутим проблемима и чији су аутори дошли до практично истих закључака и последично препорука за главне изазове са којима се Европа суочава. 

Оно што је најважније – више нема контроверзе око макроекономске политике, отворености трговине и индустријске политике, што је помак доминантно условљен огромним (гео)економским изазовима са којима се ЕУ данас суочава.

Нужност европске индустријске политике

Дуго чекани извештај Марија Драгија, бившег гувернера Европске централне банке, коначно се појавио 9. септембра, само неколико дана пре него што би председница Европске комисије, Урсула фон дер Лајен, требало да одреди ко ће бити нови европски секретари у њеном другом петогодишњем мандату.

У извештају о конкуретности ЕУ, Драги предлаже „радикалну промену“ усред растуће забринутости због огромног јаза у продуктивности у односу на САД, који се у великој мери може објаснити напреднијим технолошким сектором Сједињених Држава. То не само да отежава иновације у надолазећој АИ (вештачка интелигенција) револуцији, већ и у широком спектру других сектора (нпр. аутомобилска и одбрамбена индустрија, фармација).

Предложене реформе укључују олакшавања истраживачима да комерцијализују идеје, заједничка јавна улагања у револуционарне технологије, инвестиције у рачунарску и инфраструктуру за повезивање како би се смањили трошкови развоја АИ, побољшање вештина како би европске компаније могле да пронађу таленте који су им потребни за иновације и усвајање технологија.

Проблем је што фирме из ЕУ плаћају струју два до три пута, и природни гас четири до пет пута више него компаније у САД. Међутим, временом би успешна декарбонизација, која је прилика за индустрију ЕУ, могла помоћи да се производња струје пребаци ка сигурним и јефтиним изворима чисте енергије. Наиме, Европа је светски лидер у иновацијама у областима чисте технологије, попут ветра и горива са ниским садржајем угљеника.

Ипак, кинеска конкуренција постаје акутна, вођена снажном комбинацијом субвенција, иновација и обима. Ослањање на Кину може понудити најјефтинији пут за постизање климатских циљева ЕУ, али кинеска конкуренција, субвенционисана од стране државе, представља претњу за иначе продуктивне европске индустрије.

У Извештају се предлаже план за спајање декарбонизације са конкурентношћу. Реформа европског енергетског тржишта како би крајњи корисници могли да виде предности чисте енергије кроз ниже рачуне за потрошену енергију је неопходна. Индустријска политика, усмерена према индустријама које омогућавају декарбонизацију (нпр. чиста технологија и електрична возила), извесно ће захтевати више субвенција, пре свега да би се подстакле иновације.

Како се наводи у Извештају, Европи не недостају идеје или амбиције, већ ЕУ не успева да преведе иновације у комерцијализацију, посебно у високој технологији. У последњих пет деценија ниједна компанија у ЕУ вреднија од 100 милијарди евра није створена од нуле – а 30% европских корпорација вреднијих од 1000 милијарди долара напустило је блок од 2008. јер нису могле да врше експанзију на континенту. Са многим кључним секторима који су суочени са ризиком од преласка у иностранство, заједничка индустријска стратегија је преко потребна.

Како се ЕУ ослања на неколико добављача критичних сировина и у великој мери зависи од увоза дигиталне технологије, у Извештају се позива ЕУ да се понаша као друге велике економије и изгради истинску „спољну економску политику“ Уније. С тим у вези, неопходно је направити преференцијалне трговинске споразуме и омогућити лакши проток директних инвестиција ка земљама богатим ресурсима, стварити залихе у одабраним критичним областима, те креирати индустријска партнерства како би се обезбедио ланац снабдевања за кључне технологије. За „специфичне околности“ предлажу се одбрамбене трговинске мере, укључујући скрининг директних страних инвестиција, с обзиром на страх да Кина прикупља експертизу од виталног значаја за европске иновације и безбедност.

Kреирање евро-обвезница

Европа има високу штедњу домаћинстава која се не усмерава у продуктивне инвестиције. Међутим, неће бити довољно само интегрисати тржиште капитала да би се тај проблем ублажио. Наиме, приватни сектор неће моћи да поднесе лавовски део инвестиционог финансирања без подршке јавног сектора, што имплицира потребу за креирањем евро-обвезница.

Дакле, Унија би требало да редовно емитује колективни дуг, како би омогућила заједничке инвестиционе пројекте у државама чланицама и помогла у интеграцији тржишта капитала. Према предлогу, ЕУ би, заједничким финансирањем уз мобилизацију приватних улагања, требало да годишње инвестира додатних 750 до 800 милијарди евра да би одржала корак са конкурентима као што су САД и Кина, што би удео инвестиција у БДП-у Уније подигло са 22% на 27%.

Критикује се веома сложен и спор процес креирања политике у Бриселу (просечно је потребно 19 месеци да се усагласе нови закони, који су подложни вишеструким могућностима вета). С тим повезано, предлаже се да се Савет министара ЕУ, тело које представља земље чланице, онемогући блокирање реформи тако што би се генерализовало гласање квалификованом већином у свим областима политике у Савету (право вета би било укинуто). Драги такође сматра да законодавна активност Комисије прекомерно расте, будући да се више од половине малих и средњих предузећа жали на папирологију и регулаторне препреке.

На крају, главни предлози из Драгијевог извештаја – финансирање веће потрошње ЕУ, заједничко тржиште капитала и укидање вета на националном нивоу – су дугогодишњи захтеви Брисела којима су се саме чланице ЕУ више пута противиле. Иако се Фон дер Лајенова нада да ће то моћи да промени тако што ће то питање ставити у средиште њеног политичког мандата, то ће бити веома тешко, будући да се многе владе ЕУ, посебно немачка и француска, суочавају са растућом претњом крајње деснице.

Много више од тржишта

У извештају бившег италијанског премијера Енрика Лете, који је објављен априла 2024. под називом „Много више од тржишта“, такође се позива на даљу интеграцију тржишта ЕУ, која је ургентна имајући у виду текуће кризе и сукобе. Наиме, моћне силе промена – које обухватају демографију, технологију, економију и међународне односе – захтевају иновативне, делотворне и брзе политичке одговоре.

У извештају се препознаје важност европског јавног мњења, односно подршке грађана, без чије партиципације, било кроз изборе или друге врсте активног ангажмана, никаква реформа, никакав иновативни дизајн, никакав стварни напредак неће бити могућ. Посредно повезано с претходним је и инсистирање на важности уважавања права радника, те незаобилазне улоге коју играју социјални партнери у решавању изазова, као што су климатске промене или дигитализација.

Колико је тржиште ЕУ још увек неинтегрисано указују и студије које показују да прелазак државних граница у ЕУ смањује међурегионалну трговину робом чак шест пута. Фрагментација је посебно изражена у секторима као што су енергетика, финансије и електронске комуникације (на пример, трговина дигиталним услугама између ЕУ и САД је већа од оне унутар Уније). Наиме, ови сектори су намерно искључени из процеса интеграције јер су их државе чланице сматрала превише стратешким да би се одрекле контроле.

Мере за унапређење процедура јавних набавки, које чине чак 14% БДП-а ЕУ и представљају кључно средство за исплату јавних средстава унутар Уније, су важан део извештаја. С тим у вези, обесхрабрује да се конкуренција за јавне уговоре смањила у периоду 2011-2021. (трајање доделе уговора значајно се повећало током протекле деценије: са просечних 62,5 дана у 2011. на 96,4 дана у 2021).

Поред тога, пракса додељивања уговора првенствено на основу најниже понуде не доприноси квалитету и спречава развој стратешких локалних ланаца снабдевања. Акције које су препоручене укључују поједностављење процеса јавних набавки, повећање учешћа малих и средњих предузећа у њима, ближе усклађивање јавних набавки са стратешким циљевима ЕУ. Ипак, за постизање пуног потенцијала јавних набавки неопходно је потпуно интегрисано тржиште унутар ЕУ, што тренутно није политички изводиво.

Приоритетност промовисања иновација и раста

Бругелов „Memo to the European Union leadership 2024“ фокусира се на потребу промовисања иновација и раста и наглашава бенефите од изградње јединственог тржишта у области енергетике, све користи од уклањања баријера за банкарску унију и јединствено тржиштe капитала. Не позивајући на свеобухватну интеграцију, која је и из политичких разлога тренутно неизводљива, сарадници Бругела се залажу за продубљивање јединственог тржишта у областима са највећим утицајем на раст.

У Бругеловом извештају се потенцира да су многи проблеми са којима се ЕУ данас суочава дугог трајања. Међутим, екстерни и интерни услови под којима ЕУ треба да се ухвати у коштац са овим дугорочним изазовима знатно су неповољнији него што су били, на пример, 2019. године.

Наиме, геополитичке претње су много акутније (рат у Украјини, „асертивнији“ Пекинг), док је економски национализам постао укорењенији доводећи у питање постојећи глобални поредак, који одговара ЕУ. Више цене енергије угрожавају раст и конкурентност. Фискалне потребе су порасле, док се фискални простор смањио.

У извештају се потенцира да ЕУ треба да „расте“ кроз успешно проширење на нове чланице, али још важније: кроз убрзавање динамике БДП-а. С тим у вези, повећање капиталних инвестиција, које су кључне за подизање прудуктивности и убрзање привредног раста, фактички је једино могуће из буџета ЕУ, чији би се обим нужно морао вишеструко увећати. Наиме, иако ЕУ мора истрајати са својим европским Зеленим договором, то може успети само ако очува индустријску конкурентност.

На крају извештаја, у препорукама, потенцира се важност уклањања баријера за трговину услугама унутар ЕУ, као и прекограничну мобилност људи. Иако мултилатерализам, отвореност и конкуренција треба да остану камен темељац просперитета Уније, наводи се да ЕУ не сме бити наивна и мора дати много већи приоритет и националној и економској безбедности, посебно у односима са Кином.

Овде треба имати у виду да се зависност од Кине као трговинског партнера повећала у периоду 2013-2023. (док је удео ЕУ у кинеском увозу задржао релативно стабилан удео), иако је од 2018. дошло до декуплинга САД и Кине. Дакле, ЕУ и Кина су задржале или повећале своје ослањање једна на другу за скоро све врсте увезене робе, што може да створи додатне тензије по питању усклађености политика националне безбедности Брисела и Вашингтона.

Ово се десило упркос томе што су, као и САД и Кина, ове две економије спроводиле политике за међусобно диверсификовање извора свог увоза, као заштиту од поремећаја у снабдевању, те ради смањења рањивости на евентуалну економску принуду.

Кинески индустријски вишак, односно његов пласман на тржиште ЕУ, угрожава европску прерађивачку индустрију, а посебно њен ауто-сектор. Наиме, европске земље су практично преплављене јефтиним соларним панелима и електричним возилима.

Царине за неколико водећих кинеских произвођача аутомобила, од максимално 46,3%, ће се од краја године применити само на компаније које не сарађују у истрагама бриселске администрације о субвенцијама, што извесно неће бити довољно да се заустави „плимни талас“ јефтиних кинеских електричних возила. Чини се да се без промишљених дефанзивних и офанзивних стратегија, као и софистицираног одговора на зависност три највећа немачка аутомобилска произвођача од кинеског тржишта, европској ауто-индустрији лоше пише.

Препреке на путу

Генерално, главни циљ Уније је да одржи обухватна социјална давања, инвестира у напредне технологије и зелену транзицију, те да постане кредибилнији геополитички актер. Све ово захтева знатно убрзавање привредне активности, која је уместо просечних годишњих 1,7% требало да расте 2,5%. Половина потребног повећања могла би се креирати функционалнијом имиграционом политиком, којом би се надоместио проблем старења европске популације. Друга половина потребног убрзања економског раста могла би доћи од решавања проблема системских трошкова који произилазе из фрагментације европског тржишта енергије, технологије и капитала.

Међутим, постоје још две димензије фрагментације. Прва се односи на креирање политика, будући да се чак и у областима у којима је ЕУ интегрисана политике неретко креирају засебно. Други аспект је организациони и тиче се расподеле непотребно компликованих процедура доношења одлука у главним телима ЕУ.

Но, чак и ако се све препоруке из поменутих извештаја усвоје, то неће бити довољно да спречи погоршање демографске ситуације и смањење релативне економске тежине ЕУ. Наиме, проблеми су бројни: инерција која влада међу државама чланицама учинила је да се те државе и сам Брисел не позабаве проблемима раста, дубље интеграције и управљања чији су негативни ефекти већ били познате најмање пре две деценије.

ЕУ је деловала само у ситуацијама екстремног стреса, као што су дужничка криза еврозоне 2010-12. и пандемија Ковида 19, наравно краткорочно. Банкарска унија је, на пример, остала недовршена. Такође, није донета одлука о будућем финансирању програма опоравка од пандемије.

Додатни проблем је што свака велика реформа има победнике и губитнике, који ће се одупрети променама, иако и те земље могу изгубити више на дужи рок него што добијају тренутно. Како европског ентузијазма има врло мало, док је економски национализам у успону, владе не желе да ризикују да наљуте своје бираче, и тако су владајуће политичке елите практично принуђени да мисле на кратак рок. Сведено на економску микро-раван, кључни проблеми су повећана компетитивност Кине и повишене цена енергије, што опасно угрожава конкурентност корпорација из ЕУ.

Повезаност Србије и ЕУ

Ако су европске компаније мање компетитивне, то се одражава и на Србију, која је у последњe 24 годинe постала дубоко увезана у европске ланце снадбевања. Наиме, лошије глобално позиционирање фирми из ЕУ посредно значи и мање њихових инвестиција у нашу земљу и мању увозну тражњу за производе са нашег тржишта.

Будући да је ЕУ убедљиво најважнији економски партнер Србије, јасно је да је од животне важности за нас да европској привреди добро иде. Наиме, под реалном претпоставком да ће земље ЦЕФТА у наредних деценију, деценију и по ући у Унију, чак девет десетина српског извоза и око четири петине домаћег увоза отпадаће на ЕУ, као и лавовски део страних директних инвестиција. 

Поједностављено, али не и нетачно, ако је ЕУ у стагнацији, то ће се на дуг рок негативно одразити и наше економске перформансе. Економска теорија и пракса указује да је регионална економска интеграција посебно добра солуција за земље мање и средње величине (каква је Србија), које су високо зависне од међународне трговине.

Краткорочни, и у мањој мери средњорочни трошкови могу бити већи од користи, али користи пристижу у мањим „оброцима“. На дужи рок, укупне користи од економске интеграције су веће од трошкова. Укупни ефекти интеграције су значајнији од мерљивих економских величина и они се могу схватити као проширење могућности и развојних потенцијала. Управо је то оно што је основна корист од европских интеграција Србије.

Европске интеграције доносе и политичке бенефите. Наиме, Србија би уласком у ЕУ добила утицајнији глас на међународној позорници што би, поред осталог, значило и бољу заштиту српског национа у региону. Осим тога, на донекле парадоксалан начин, процес европских интеграција, који укључује и економско повезивање региона Западног Балкана (ЦЕФТА), ублажио је дезинтеграцију српског националног корпуса (иако му то свакако није била интенција). Од стране ЕУ, или уз њену активну подршку, лигитимизовано је и легализовано снажно економско повезивање и земаља у којима као немањински живи српски народ (Србија, Црна Гора, БиХ, односно РС).

Тзв. етничка трговина, феномен препознат у стручној литератури, главни је подстицајни фактор снажне трговинске размене и протока капитала између ове три земље. Будући да је ЦЕФТА, као предворје ЕУ, само зона слободне трговине, док је ЕУ царинска унија, очекивани улазак ових земаља у ЕУ додатно ће појачати ове економске везе, што ће допринети очувању идентитета нације раздвојене новонасталим границама.

Треба узети у обзир и нашу цивилизацијску повезаност и економску оријентацију спрам Западне Европе дугу преко два столећа. Стремљења наших политичких, интелектуалних и економских елита била су скоро искључиво усмерена ка западу Европе, одакле су стизале практично све напредне идеје. 

Мале земље, попут Србије, немају поростор за „разигравање“, и мале грешке могу скупо да плате. На пример, евентуална одлука да се одустане од евро-интеграција могла би да буде опасан потез за економске, политичке и безбедносне интересе Србије, имајући у виду и круцијалну важност европских интеграција за увезаност домаће привреде у глобалне ланце снадбевања или доминантну улогу ЕУ у спољној трговини Србије (и њен одлучујући утицај на спољнотрговински биланс наше земље). На крају, изградња институција по угледу на ЕУ није само услов за европске интеграције, већ и за динамичан економски раст земље.