Трампове царине и железара у Смедереву: Хоће ли после НИС-а страдати још један привредни капиталац у Србији? štampaj

Амерички председник Доналд Трамп никадa није био у селу Радинац код Смедерева, али би једна његова одлука могла да промени не само живот становника у овом месту, већ и да поремети неке националне рачуне целе српске економије.

У овом селу надомак Смедерева налази се железара ХБИС група, а једна од првих мера коју је Трамп донео након што је преузео други председнички мандат је да уведе царине од 25% на увоз челика и алуминијума. Око утицаја америчких санкција на НИС ових недеља се пуно говори, али утицај тих царина на смедеревску железару мало ко спомиње. 

Ако је Трамп хиљадама миља далеко од нас, ако у Америку не извозимо челик, ако америчка компанија није власник железаре у Смедереву, ако је Србија за светску производњу челика са учешћем од 0,072% мања и од статистичке грешке, какве онда има везе с нама ова одлука америчког председника?

Ни у Трамповом првом мандату његова одлука да 2018. године уведе царине на увоз челика од 25% и алуминијума од 10% није имала никакве везе с нама. Али, пре свега као последица те одлуке, која је затим произвела низ контра-мера из Америке, али и Европе, Железара у Смедереву данас послује с губитком, што је, такође, у јавности мало позната ствар.

Почетак проблема 

Недавно је поводом Дана државности председник Александар Вучић одликовао и менаџмент железаре ХБИС, али од када челичана није више у државном власништву, као да је престало интересовање јавности за проблеме у пословању ове компаније. Ови данашњи проблеми немају много везе са начином на који Кинези управљају железаром.

Све је почело у јануару 2019. године када је Европска унија, на предлог Еврофера, моћног удружења европских произвођача челика, трећим земљама увела квоте, односно ограничења на увоз челика у ЕУ. На том списку трећих земаља била је и Србија. И према тој квоти, која се касније постепено повећавала, све треће земље су до краја јуна те године могле да извезу само 3,3 милиона тона челика. О колико малој квоти је реч говори податак да је претходне 2018. године само Србија у ЕУ извезла милион тона челика. А квота на увоз од 3,3 милиона тона је била заједничка и односила се на све треће земље, укључујући и Кину и Индију, које су светске велесиле када је реч о производњи челика. На списку су били још и Бразил, Украјина, Кореја, Русија и Иран.

То је значило да све ове земље у ЕУ могу да извозе челик без царина само док се не достигне ово ограничење. После тога примењивала се царина од 25%, што је знатно подизало цену челика из увоза на европском тржишту. Та квота се, према одлуци Европске комисије, касније повећавала на пар месеци, па је тако за 2020. било предвиђено да из трећих земаља ЕУ може да увезе 8,6 милиона тона, а у 2021. години тек нешто мало више од 9 милиона тона.

Одговор на питање зашто је Европска комисија увела ова ограничења која су се односила и на Србију, и која важе и до данашњег дана, доста је сложен. Прво, Доналд Трамп је тада увео царине од 25% које су се односиле и на Европску унију. А европско тржиште челика већ је било запљуснуто понудом јефтиног челика из Кине. Као последица тих околности у земљама ЕУ, која је и настала као заједница за угаљ и челик, је у индустрији челика угашено неколико хиљада радних места.

Укупан увоз челика у земље ЕУ јесте растао, па је тако у првом полугодишту 2018. године достигао 17,4 милиона тона у односу на 15,4 милиона тона у истом периоду претходне године. Какве је то последице имало по европску привреду види се из још једног податка. Те, 2018. године чак 4.000 радника у европској индустрији челика остало је без посла.

У то време извоз челика из Србије у ЕУ је за укупно европско тржиште био занемарљив (око један одсто), али је друга ствар за Еврофер била разлог за узбуну. Европски произвођачи челика нису имали никакав проблем са смедеревском железаром док је била у државном власништву, али их је итекако плашила кинеска челичана надомак Европе. Чак су смедеревску челичану у једном од својих јавних негодовања описали као кинеског тројанског коња.

Долазак Кинеза

И то се догодило одмах, 2016. године, када је ХБИС дошао у Смедерево. У октобру те године прво су званично затражили од Европске комисије да евидентира увоз челика који у ЕУ стиже из трећих земаља. Посебно је била апострофирана железара у Смедереву, за коју су тврдили да агресивно повећава извоз. За само годину дана је извоз у Европу са 700.000 достигао милион тона челика.

Пре него што је кинески ХБИС стигао у Смедерево, проблем железаре чинио се као нерешива једначина. Након што је крајем децембра 2011. године држава од америчког Ју Ес Стила, који се повукао, железару откупила за један долар, Србија је из буџета само за зараде радника све до јуна 2016. године, када је кинески ХБИС купио челичану, потрошила више од 300 милиона евра.

Компанија је углавном производила губитке, а подаци Светске асоцијације за челик показују да је на крају 2015. године, дакле док је железара још била у државном власништву, у Србији произведено око 900.000 тона челика. У време док је амерички Ју Ес Стил био власник, годишњи рекорд био је 2,2 милиона тона.

Када је 16. априла 2016. године у Смедереву потписан уговор са ХБИС-ом тадашњи министар привреде Жељко Сертић га је пољубио и подигао у вис, а небом изнад Радинца пукао је ватромет у бојама дуге. Још тада је било јасно да ЕУ не гледа благонаклоно на долазак Кинеза у Смедерево, јер је тадашњи шеф Делегације ЕУ у Београду Мајкл Девенпорт рекао како је „Европска комисија поставила питања у вези са продајом железаре у Смедереву и очекује одговоре од власти у Србији“.

Држава је тада све дугове преузела на себе и Кинези су бизнис преузели неоптерећени старим теретом Железаре, али су још исте године успели да опораве производњу. И већ те 2016. године ХБИС је у Смедереву направио плус на рачуну од 10 милиона евра, а уједно је и производња челика у Смедереву достигла 1,2 милиона тона. Следеће, 2017. године производња је повећана на 1,5 милиона тона, показују подаци Светске асоцијације за челик. Године 2018. Кинези су се у Смедереву скоро приближили америчком рекорду и производња је достигла два милиона тона челика. Те године у јануару, на пример, у односу на јануар 2017. године, Кинези у Смедереву су повећали производњу за чак 100%. Све време, до увођења квота, производња је расла а железара је пословала позитивно.

Разарајуће квоте

Прва година када се у билансима железаре виде силазни трендови је 2019. Дакле, када је ЕУ увела квоте на увоз челика из трећих земаља укључујући и Србију. Те године укупна годишња производња челика у Смедереву је пала на 1,9 милиона тона, што је било готово неосетно. Међутим, већ 2020. производња је пала на 1,4 милиона тона. Те године ХБИС је у Србији забележио губитак од 51 милион евра.

То је била година када је пандемија корона вируса такође утицала на пословање железаре, али ни након што је корона прошла производња се није опоравила. Током 2021. и 2022. јесте дошло до благог раста (1,6 милиона тона), али током 2023. и 2024. године производња је била на нивоу од око 1,4 милиона тона. Такође, са изузетком 2021. када је ХБИС у Србији остварио добит од 202 милиона евра, смедеревска железара је од увођења квота стално била у минусу.

Последњи податак на Агенцији за привредне регистре односи се на финансијски извештај за 2023. годину – губитак ХБИС-а у Србији тада је био 141 милион евра. Те године акумулирани губитак железаре из претходних година већ је достигао 283 милиона евра, и то упркос чињеници што су са преузимањем железаре Кинези добили производњу челика неоптерећену дуговима и што је држава 2016. године све дугове преузела на себе. У то време акумулирани дугови железаре били су на истом нивоу као данас и износили су око 300 милиона евра.

То показује колико су квоте Европске уније, које важе и за Србију, велики проблем за Кинезе у Смедереву и колико оптерећују производњу, али и српску економију. ХБИС сигурно није дошао у Србију да прави непрофитабилан бизнис. Нова царинска оптерећења која уводи Доналд Трамп могла би да доведу до новог одговора из Европе који би онда, иако није намењен нама него Кинезима, нас могао да погоди.

Баш као што ни санкције НИС-у, према објашњењу ОФАЦ-а, не циљају српску већ руску економију, али de facto погађају нас, тако би могло да буде и са овом мером.

За српску економију и железара у Смедереву је капиталац. Са годишњим пословним приходом од 811 милиона евра у 2023. години, ХБИС у Србији прави око 1% бруто домаћег производа (БДП). Не охрабрује ни податак да пословни приходи железаре у Смедереву падају. Године 2022. износили су више од милијарду евра. Железара ХБИС је и на списку највећих извозника из Србије и годишње извезе робе у вредности већој од пола милијарде евра. Ова компанија тренутно запошљава скоро 5.000 радника.

Кинески поход

Никога од њих Трамп не гађа својом одлуком да уведе царине на увоз челика, већ покушава да погоди Кину и Европу. Али, хоће ли село Радинац код Смедерева и овог пута бити погођено?

Јер и прошли пут Трамп је гађао Кину и Европу, а шта се на крају догодило? Кина данас производи више челика него што је производила 2018. године. Те године произвела је 928 милиона тона, а цео свет произвео је 1,8 милијарди тона – Америка 86,6 милиона тона, земље Европске уније 162 милиона тона.

А како ови подаци изгледају данас? Кина је и даље светска челична велесила. Од укупно 1,8 милијарди тона колико се произведе на свету, Кина произведе више од милијарду тона челика. Дакле, повећала је производњу. Европска унија данас производи 109 милиона тона челика годишње. Дакле, производња челика у Европи пала је за трећину. Пала је и производња челика у Америци и данас износи 72 милиона тона годишње.

Трампова реиндустријализација силом, која је имала за циљ да стимулише америчке произвођаче челика да га производе код куће, а да увоз дестимулише, у његовом првом мандату није успела. Трамп је гађао Кину, погодио Европу, одмогао америчким произвођачима челика. Европа је 2019. године као одговор на Трампове царине и јефтин кинески челик такође гађала Кину, а погодила железару у Смедереву.

И Трампу и Европској унији су се царине вратиле као бумеранг. Кину, светску велесилу у производњи челика на глобалном нивоу, нису успели да победе. У Србији, која је за кинески обим производње статистичка грешка у билансима, Кина „челични рат“ губи.  Хоће ли Кинези имати интереса да још дуго губе у Смедереву?