Агрокор као филмска прича: Како је Александар Костић скинуо Дијамант са старе пословне круне Ивице Тодорића

Радња се дешава на бензинској пумпи: сви једу сендвиче, возе ролере, бицикл, ђускају и све време сипају огромне количине мајонеза преко шунке и краставчића. Као да из точилице, уместо горива, са мајонезом цури и ендорфин, срећни су и пекар који прави сендвиче, и дечак и девојчица који их једу па се љубе, и девојке које ђускају крај паркираног аутомобила из кога трешти добра музика.

Ово није сцена из стварног живота, већ готово филмска реклама за мајонез „Дијамант“ који је 1989. године емитовала Телевизија Београд, а која се данас чува у архиви РТС.

А у стварном животу, те 1989. године Ивица Тодорић основао је „Агрокор“, у чијем је саставу фабрика „Дијамант“ из Зрењанина пословала од 2005. па све до 2017. године, када је овај велики регионални концерн банкротирао. 

Случај Тодорић

„Он је свој први милион зарадио на трговини цвећем“, за Око магазин подсећа Синиша Малус, новинар загребачког „Пословног дневника“. Претходно је Ивица, свршени студент Економског факултета, 1976. године позајмио новац од пријатеља, узео кредит и покренуо бизнис са цвећем. Из Холандије је увезао луковице за лале и тако је почела његова пословна каријера. Тодорићи су држали четрдесет одсто тржишта цвећем, и почели затим да тргују воћем, поврћем и житарицама.

„Ја сам се готово 12 година дизао у четири сата ујутру и својим аутом развозио цвеће. Прво сам имао неку стару 'бубу', а сећам се да сам био уверен како сам успео у животу кад сам, неколико година касније, купио 'Фолксвагенов' комби“, говорио је касније Ивица Тодорић о томе шта се у његовој пословној каријери дешавало пре него што је основао „Агрокор“ и постао алфа и омега регионалне бизнис сцене.

Оно што није рекао јесте да су се његови пословни почеци поклопили са једним трагичним догађајем у животу његовог оца. Наиме, Анте Тодорић био је шесдесетих година директор „Агрокомбината“, привредног гиганта који је у Југославији био познат по слогану „Свако јутро једно јаје организму снагу даје“.

А онда је 1971. године у породичну кућу Тодорића упала полиција и ухапсила оца Ивице Тодорића. Осуђен је на четири и по године затвора због привредног криминала и сумње да је проневерио шест милиона немачких марака.

Управо тај догађај из биографије његовог оца с почетка седамдесетих одредио је даљу судбину Ивице Тодорића. Његова каријера заправо је и почела ризиком, јер млади Тодорић, у време када му се отац вратио из затвора, није имао шта да изгуби. Зато је позајмио новац и уложио га у луковице за лале.

И само овај детаљ из биографије хрватског тајкуна који је банкротирао 2017. године већ би био довољан за филм. А потенцијална прва сцена филма могла би да крене једним стварним догађајем из 16. октобра 2017. године, који се десио испред дворца грофа Кулмера на ободу Загреба, луксузном здању у коме  породица Тодорић још живи. Капије двора су се отвориле, а из аутомобила марке „сузуки“ изашао је Анте Тодорић, отац Ивице Тодорића. Тог дана је почела акција „„Агрокор““ у којој је хрватска полиција почела с хапшењима.

Иако Анте Тодорић, кога су тада снимиле новинарске камере, није дао ниједну изјаву за медије, било је јасно да му се у глави мотају слике с почетка седамдесетих када је полиција упала у његову породичну вилу на Пантовчаку. И сасвим сигурно се питао да ли ће и његов син Ивица доживети његову судбину.

Успон Миодрага Костића

Ових дана Ивица Тодорић и његова судбина су поново вест у региону, јер је продат зрењанински „Дијамант“. Правни наследник Тодорићеве фирме, холандска „Фортенова“, саопштила је да је купац компанија МК група из Србије. На фотографији потписивања уговора о купопродаји су насмејани Фабрис Перушко, извршни директор „Фортенова“ групе и Михаило Јанковић, генерални директор МК групе.

Радња потенцијалног филма могла би паралелно да прати и судбину Миодрага Костића, који је преминуо у новембру 2024. године, а један од јунака филма могао би да буде и његов син Александар Костић, наследник пословне империје и председник МК групе.

Ако би обе породице у овом филму, и Тодорић и Костић, у паралелној монтажи биле смештене испред телевизора на коме се 1989. емитује реклама за „Дијамант“ мајонез, Александар Костић не би био испред малог екрана јер тада није био ни рођен. Али, можда би редитељ могао на двосед испред телевизора да смести његовог оца Миодрага и мајку Маријану Чолић, данас Матеус. У то време, наиме, Костић је већ власник МК комерца, којег је основао 1983. године.

На питање како би каријеру Миодрага Костића описала тада, 1989. године, када се емитује ова реклама, економска новинарка Ружа Ћирковић за Око магазин је одговорила: „Према неким биографијама Миодраг Костић већ тада је био на челу МК групе, односно успешне МК комерц фирме, која је у то време чак добила и награду као једна од најуспешнијих приватних компанија у Србији. И спремао се да запроси Александрову мајку, познату Маријану Матеус.“

Шалу на страну, компанија „Дијамант“ из поменуте рекламе била је део некадашњег моћног Пољопривредног комбината „Серво Михаљ“ из Зрењанина. Данас је то једна од највећих уљара у земљи са традицијом дугом скоро 88 година.

Професор Економског факултета Горан Петковић примећује да је једна од заједничких карактеристика већине бизнисмена из овог региона да граде компаније које се различитим бизнисима баве на начин да подсећају на некадашње комбинате. Укључујући и онај из Зрењанина, ПК „Серво Михаљ“.

Шта је МК група купила?

За економске новинаре из региона нови власник зрењанинске уљаре није изненађење. Та имовина већ је тражила купца, сматра Синиша Малус, новинар „Пословног дневника“. „Знало се да ће бити продата, знало се и одакле могу да дођу потенцијални купци. Није их баш било пуно. МК група се ту позиционирала као логичан купац“, каже Малус.

Цена по којој је МК група купила „Дијамант“ није позната. „Форбс Србија“ незванично сазнаје да је зрењанинска фабрика продата за износ између 100 и 150 милиона евра.

Новинарка Ружа Ћирковић подсећа да је када је „Фортенова“, правни наследник „Агрокора“, изнела списак својих фирми које су на продају. Процена је била да „Дијамант“ вреди нешто мање од „Фрикома“, који је такође био део некадашње Тодорићеве пословне империје, а који је пре неколико година купио британски инвестициони фонд „Nomad Foods Europa Limited“. „Процена је тада била да 'Дијамант' вреди између 84 и 144 милиона евра. У међувремену је тржиште јестивих уља, нарочито у свету, експлодирало, a очекује се да ће и даље расте. Верујем да је и ова фирма добила на вредности“, каже Ћирковићева.

У МК групи информацију о цени за Око магазин нису могли да потврде. Како наводе у одговору, чекају одобрење Комисије за заштиту конкуренције. „У овом тренутку нисмо у могућности да додатно коментаришемо детаље уговора, комерцијалне услове нити вредност саме трансакције“, кажу из МК групе.

Судећи према консолидованом финансијском извештају ове компаније, а последњи објављен на сајту Агенције за привредне регистре је онај из 2023. године, на списку фирми у којима је МК група већински власник налази се чак 26 привредних друштава. На списку нема АИК банке, а редом су излистане ове фирме: „Агроунија“ из Инђије, „MK Lake Resort“, „Кућа вина Крчедин“, „Ashmore Carnex Holdings Limited“ са Кајманских острва, „Карнекс“ из Врбаса, „Ердевик“, „MK Agriculture“ из Новог Сада, „MK Мountain Resort“ са Копаоника, ПИК Бечеј, ПИК Агробечеј, ПИК Ветерина, али и хотел „Бела лађа“ за који се наводи да је у процесу ликвидације.

На списку повезаних компанија су и „Карнекс Ветерина“, „МК Агропанонија“ из Куле, „БГ Арго“ из Добановаца, „Карнекс Сточарство“, „МК логистика“. У „Victoria Group Non Core“ МК група има 67% власништа. Исто толико износи власнички удео и у компанији „Victoria Starch“ из Зрењанина. У компанији „Agrofamily“ из Бачког Петровог села, МК група има 66,33% власништва.

Ту је и компанија „Vobex Intersoja“ из Москве за коју се за 2023. годину власнички удео не наводи, а претходне, 2022. године, био је 56,95%. Разлог за то, како се види из финансијског извештаја, јесте што је 20. октобра 2023. године та компанија ликвидирана, а промена је заведена и у Руском регистру привредних субјеката. На списку повезаних фирми су и „Конаци Сунчани Врхови“ са Копаника и „Kopaonik Construction“, фирма која је регистрована у Београду. На списку нема, рецимо, компаније „Суноко“ за производњу шећера из Новог Сада, али је она такође преко фирме „Wheat Corn Holding“ из Амстердама повезано предузеће.

Када се погледа овај списак компанија, јасно је зашто је ово преузимање „Дијаманта“ за МК групу важно. Јер, када је реч о прехрамбеним производима, уз „Суноко“ шећер, „Карнексове“ месне производе и прехрамбене производе ПИК Бечеја, МК група сада ће производити и уље. Али ће добити и „Кикиндски млин“, који послује у оквиру „Дијаманта“.

„Овим преузимањем Александар Костић је купио једног од два највећа произвођача уља у земљи“, каже професор Горан Петковић. „Уз бренд 'Искон' Викторија групе, 'Дијамант' уље је један од најприсутнијих брендова на полицама домаћих трговаца. 'Витал' као трећи бренд има неке финансијске проблеме, бар како приказују финансијски извештаји. Остале уљаре су знатно мање и има их још две или три у Србији. Али је тим преузимањем Костић купио велики удео на тржишту. А купио је и велики утицај на малопродавце. Јер он је, да се не заборавимо, највећи снабдевач шећером и уљем, а то је значајан део полица трговинских ланаца. Његова преговарачка моћ у односу на малопродавце расте. То посебно није добро за мале малопродавце“, примећује Петковић.

Уљарски бизнис

Друга тржишна околност која Александру Костићу иде на руку јесте да је после почетка рата у Украјини тржиште јестивог сунцокретовог уља у овом делу Европе порасло. То је зато што је до тог рата Украјина била највећи произвођач сунцокретовог уља на свету.

„Погледала сам неке светске статистике, светско тржиште је 2023. године вредело 20 милијарди долара, а до 2030. године ће порасти до 30 милијарди долара. Реч је дакле о укупном светском тржишту, где су Русија и Украјина и даље водећи произвођачи“, каже Ружа Ћирковић и додаје да производња сунцокретовог јестивог уља и у овом делу Европе расте.

То потврђују и подаци Привредне коморе Србије. Само током 2024. године извоз сировог сунцокретовог уља из Србије порастао је за 11,7%, извезено је 78.000 тона уља у вредности 68 милиона евра. Мерено у количинама, раст је био чак 18,6%. Уље из Србије извози се у Турску и Италију, а када је реч о рафинисаном уљу наша главна тржишта су Босна и Херцеговина, Црна Гора, Северна Македонија, Турска, Хрватска и Словенија.

Ипак, извоз рафинисаног уља из Србије је те 2024. године пао за 5,5% у односу на претходну годину. Цео извоз вредео је 81,6 милиона евра, али тај податак не би требало да завара, јер мерено у количинама и ту се бележи раст. Тај раст је био још већи у 2025. години, а ПКС има податке за првих 11 месеци. Извоз рафинисаног уља у првих 11 месеци прошле године био је већи за чак 21,2 одсто. У парама, вредео је 89,5 милиона евра. У количинама, тај раст био је 3,3%, а извезено је више од 65.000 тона.

Тај потенцијал сигурно је препознао и Александар Костић, поготово зато што су капацитети фабрика „Дијамант“ и „Viktoria Oil“, два највећа произвођача уља у земљи, двоструко већи од потреба домаћег тржишта. Важно за ову пословну рачуницу је и то да су ова два произвођача и најзначајнији снабдевачи јестивог сунцокретовог уља за земље у региону.

На све то, у плану је и повећање квота за извоз јестивог уља у Турску, тако да није тешко закључити како су Александар Костић и менаџери МК групе донели одлуку да скину „Дијамант“ са некадашње пословне круне Ивице Тодорића.

МК група у Хрватској

Друга важна ствар у вести о преузимању „Дијаманта“ јесте да је МК група могла у Хрватској да се појави као купац пошто се тамо већ уписала као инвеститор. Наиме, МК не купује први пут фирме које су у власништву хрватских бизнисмена. Покојни Миодраг Костић један је од првих српских привредника који су 2017. године пробили лед када је реч о улагањима у Хрватској. Тада је купио „Skipper Resort“ у Истри.

До тада, у Србији је велики број хрватских привредника већ био уписан као инвеститор, али је те 2017. године однос српских инвестиција у Хрватској према хрватским инвестицијама у Србији био у односу 1:16, то јест 50 наспрам 800 милиона евра.

„После 2000. године није се могло замислити да нека фирма из Србије инвестира нешто у Хрватској и Словенији, а да то не наиђе на хистеричну реакцију“, подсећа Ружа Ћирковић. „С друге стране, словеначке и хрватске фирме овде су инвестирале редовно и у великом броју. Немам ништа против тога, они су се показали као бољи послодавци него други странци који су долазили. Али, чини ми се да сада имамо један обратан процес. Из продаје 'Дијаманта', 'Фрикома' и 'Кикиндског млина' видимо да се некадашњи 'Агрокор'', а данашња 'Фортенова', повлачи са ових тржишта. Више се окрећу према хрватском тржишту. 'Фортенова' је чак недавно купила једну фирму за дистрибуцију пића у Хрватској ('Хермо' из Вараждина), а продају 'Дијамант'. А наше компаније, као што је МК група, шире се у региону без икаквих проблема. Ја то морам да поздравим.“

„Чинило се као да постоји отпор према српским инвестицијама у Хрватској“, додаје Синиша Малус, новинар „Пословног дневника“. „То је у неким случајевима можда и било тако, али у неким другим случајевима није било. Радило се о чистом пословном односу у коме је онај који продаје изабрао себи бољу понуду. У овом случају апсолутно никаквих препрека за једну такву трансакцију није било“, каже он.

Крах Агрокора

У последњих 20 година, Александар Костић ће бити трећи власник зрењанинске уљаре. У септембру 2005. „Дијамант“ је на берзи купио хрватски тајкун Ивица Тодорић. „Агрокор“ је банкротирао 2017. године, али компанија која је широм региона запошљавала 60.000 људи била је превелика да би пропала. А Тодорићеви дугови, како се касније испоставило, тада су били већи од 7 милијарди евра.

„О чему ми причамо? Па шта је неко у Хрватској мислио? Да ја могу да развијем хрватску индустрију и хрватску малопродају ни из чега? Из зрака?“, рекао је за свој Јутјуб канал Ивица Тодорић у јеку афере „Агрокор“ пре седам година.

А све је почело једном објавом агенције „Мудис“ почетком јануара 2017. године, када је саопштено да је кредитни рејтинг компаније смањен, и наведено да она више није у стању да одржава висок ниво обавеза. Процене економиста у Хрватској су биле да је „Агрокор“ тада чинио чак три одсто бруто домаћег производа (БДП) земље. Концерн је запошљавао више од 60.000 људи, а само дугови према добављачима били су већи од милијарду евра.

Хрватска држава је убрзо, већ крајем марта, донела Lex Agrokor, закон којим практично национализује Тодорићеву фирму, да би почетком априла сам Тодорић овај закон активирао. Касније је тврдио да је на то био натеран, али тада је саопштио: „Све што имам предајем држави.“

Процес ослобађања „Агрокора“ од дугова био је компликован, трајао је дуго и само о њему би се могло написати неколико књига. Али ако би цео поступак морао да се сведе у неколико реченица, то би изгледало овако: током реструктурирања мењало се неколико стечајних управника или, што би рекли Хрвати, повјереника. У процесу ослобађања дугова прво су се, после нагодбе са повериоцима, а било их је чак 5.700, као власници са највећим уделом уписали руски банкари (ВТБ и Збер банка са укупним уделом већим од 46%). Управљање компанијом је 2019. године преузела холандска фирма „Фортенова“, а након рата у Украјини руске банке, које су биле под европским санкцијама, морале су да изађу из „Агрокора“.

Ништа од тога није било тако једноставно као што звучи у ових пар реченица, цео процес пратило је неколико судских спорова у којима је свако тужио свакога, и држава Тодорића и Тодорић државу и „Фортенову“, а на суду су биле и руске банке. Ако би данас морала да се подвуче црта, званично је „Фортенова“ власник некадашњег „Агрокора“ (који је променио име), а власник „Фортенове“ је од 2023. године хрватски бизнисмен Павао Вујновац.

Синиша Малус објашњава да је реч о бизнисмену који је поприличан новац зарадио у енергетском сектору: „Он је човек који је ушао у причу око Фортенове у тренутку када је 'Фортенова' на неки начин заправо тражила спас. У том тренутку је Вујновац као бизнисмен, један од најмоћнијих у Хрватској, схватио да је то за њега добра прилика да се позиционира као још важнији играч, не само на хрватском него и на регионалном тржишту, и ускочио је у тај влак у правом тренутку. Паралелно су постојали ту и велики проблеми, не само што се тиче дугова саме компаније, који су се тада процењивали на две милијарде евра, него и нерешени односи са бившим руским сувласницима и чињеница да читаво ово време траје правна битка између с једне стране руских сувласника и с друге стране Вујновца и његове екипе, која је дошла у позицију у последњих неколико година. То је у међувремену завршено, Вујновац је успео завладати и сада држи већински пакет у 'Фортенова' групи.“

Дуг Тодорићев, проблем наш

А када је 2017. године фирма Ивице Тодорића због дуга већег од 7 милијарди евра банкротирала, то није био проблем само хрватске економије, већ и целог региона. У Србији је у „Агрокоровим“ фирмама у том тренутку радило више од 11.000 људи, што је тада било двоструко више него у Железари у Смедереву, на пример. На списку Тодорићевих фирми тада су били „Меркатор С“, у оквиру кога су пословали трговински ланци „Рода“ и „Идеа“, као и „Фриком“, „Дијамант“, „Мг Мивела“, „Кикиндски млин“ и „Нова Слога“. Ако би се данас тражили власнички листови ових фирми, иза „Меркатора С“, „Нове Слоге“ и „Мг Мивеле“ је „Фортенова“. Иза „Фрикома“ је „Nomad Foods Limited“, а иза „Дијаманта“ и „Кикиндског млина“ биће МК група. 

Добра ствар за нас у овој драми јесте да су Тодорићеви бизниси у Србији били и остали здрави. Од онога што је у Србији остало од некадашњег великог концерна, чини се да је најважнија фирма „Меркатор С“.

„То је светски значајна групација“, каже професор Горан Петковић који се деценијама бави трговином са стручне стране. „Они се налазе на 221. месту светских највећих малопродаваца коју прави 'Дилоит'. Илустрације ради, 'Прада' је иза њих по величини промета. Тако да ми овде имамо значајнијег регионалног трговца“, сматра он.

Иначе, у власништву Ивице Тодорића је пре банкрота у региону било чак 159 предузећа, рачунајући и српске фирме. Данас је на списку „Фортенове“, како наводе у овој компанији, 29 производних погона с годишњим приходима већим од 5 милијарди евра, а у којима ради више од 45.000 људи.

„Сваки пут када погледам тај фантастични списак фирми које је поседовао Тодорић, од фирми које су се бавиле пољопривредом до клиника, то чак мало запрепасти“, каже Ружа Ћирковић. „Нема шта није имао. Он је имао толико фирми да када је 2017. 'Фортенова' први пут изашла са продајом првог пакета, понудила је чак 80 фирми на продају.“

Новинар Синиша Малус пак каже да је од онога што је некад био „Агрокор“ остало врло мало. „Међутим, када гледамо малопродају, они су још важан регионални играч. Ако гледамо и Словенију и Хрватску и Србију, па и Босну и Херцеговину, мањим делом Црну Гору, 'Меркатор' је изузетно јак играч. Малопродаја је сада најјача снага 'Фортенова' групе“, сматра Малус.

Прича о Меркатору

А та малопродаја која је данас најјача карика од кусура некадашње Тодорићеве империје, 2017. године била је најслабија тачка на којој је „Агрокор“ пукао. Годинама је Ивица Тодорић претходно покушавао да купи „Меркатор“, али политички отпор Словенаца био је велики.

Карте су му се коначно отвориле почетком 2014. године, када се Тодорићу поклопило све, осим пара. Није их имао.

Тодорић је у ту годину већ ушао са великим дугом према руским банкама. Прво је од Збербанке позајмио 600 милиона евра и тиме укупан дуг према тој банци подигао на више од милијарду евра, а онда је од друге руске банке, ВТБ-а, узео додатних 300 милиона евра. Али то није било све.

Ивица Тодорић исте године емитује петогодишње хартије од вредности, такозване ПИК обвезнице у износу од 485 милиона евра. Реч је о ризичном финансијском инструменту који инвеститори зову „темпирана временска бомба“.

Посебно ризично у овој финансијској конструкцији је било то што гарант за кредит нису биле поједине фабрике из састава концерна, као што је раније био случај, већ је Тодорић за овај зајам гарантовао сопственим деоницама у „„Агрокору“. Што је значило да власници ПИК обвезница имају право да се упишу као власници „Агрокора“ за случај да Тодорић дуг не врати.

А зашто се зајам колоквијално зове „темпирана временска бомба“ јасно је када се погледа начин отплате – цео дуг доспева у једном дану, са све каматом. У јесен 2014. године, када је Тодорић купио „Меркатор“, себи је изнад главе заправо запалио фитиљ на темпираној временској бомби. Дуг је на наплату доспевао у лето 2018. године.

Данас је јасно како је та бомба пукла изнад Тодорићеве главе годину и по дана раније.

„У причи око 'Меркатора' почињу заправо за Тодорића проблеми“, каже новинар Синиша Малус. „Он је по сваку цену желео 'Меркатор'. Био је неколико пута одбијен од словеначке државе и само његова упорност и тврдоглавост га је довела до куповине. Али на крају га је она скупо коштала. Прескупо, ја бих рекао. Да је био мало стрпљивији с том причом око 'Меркатора', да је мало причекао, мало набилдао финансије, мислим да бисмо га и даље гледали као фактора, као алфу и омегу бизниса у целом региону. Овако, тај један погрешан корак га је заправо коштао свега. Као коцкар који све баци на један број и онда тај број не испадне, а лова оде у ветар“, поентира Малус.

Ипак, чак и после пропасти, Ивица Тодорић, некадашњи алфа и омега и даље живи на ободу Загреба у Кулмеровим дворима. Након краха, једно кратко време чак и овај дворац је био у малим огласима. Изнајмљивао се за прославе и венчања.

„Кулмерови двори су где су и били, Тодорић са породицом тамо и живи“, каже Синиша Малус. „Он и даље живи живот, иако је то тешко рећи, као да се ништа није догодило. И даље га видите у граду или негде, Тодорић и даље има тај гард великог бизнисмена, играча, човека који је рушио све пре собом. Међутим, мислим да су Кулмерови двори практично једино видљиво што му је остало.“

А на своје име Ивица Тодорић данас има само свој Јутјуб канал. А и он је неактиван. Пре две године најављивао је улазак у политику, али се тај покушај неславно завршио.

„Ако нема новца, нема ни високе политике“, каже Малус. „Нико баш није скакао њему у помоћ да му помогне у финансирању тога подухвата, а с обзиром да он свог новца више нема, онда није од тога било ништа.“

Ко је ко у филму?

„Ја се чудим да о 'Агрокору' није направљен неки играни филм, или бар неки роман да није написан“, каже новинарка Ружа Ћирковић. „Све те приватизационе аномалије, и личне и политичке и глобалистичке, могу се видети из случаја 'Агрогор'. У њему се преламају све лоше стране тих приватизација из деведесетих и двехиљадитих година, када је дошло до огромног преливања друштвеног и државног капитала у приватне џепове.“

Годину дана пре Тодорићевог пословног краха, 2016. године, снимљен је, ипак, документарни филм „Газда“ редитеља Дарија Јуричана, који показује контроверзан начин пословања Ивице Тодорића. Званично није био забрањен, али је имао проблема у дистрибуцији и потешкоће приликом приказивања у биоскопима у Хрватској.

Али прави филмски заплет за Тодорића се догодио годину дана касније и још није добио епилог.

Бивши газда „Агрокора“ сигурно није једини привредник из региона о коме би могао да се сними филм. Како год да су ишле каријере овдашњих бизнисмена, све су за филм.

Јунак једног од њих могао би да буде и Миодраг Костић, а у њему би сигурно била и популарна српска поп певачица Наташа Беквалац, која му је после смрти посветила песму. Али би Миодраг Костић у њему морао да буде приказан и као крупни српски капиталиста који је преокренуо перцепцију јавног мњења о себи.

Од бизнисмена кога је пратила прича о куповини три шећеране за три евра, Миодраг Костић је умро и као задужбинар, а не само регионални привредник. Иза себе је оставио као задужбину Палату науке, центар за истраживање и популаризацију науке у Србији, у коју је уложио 25 милиона евра.

То би био епилог филма о Миодрагу Костићу у коме би се сигурно као нови власник „Дијаманта“ појавио и његов син Александар.

А шта би у том филму био „Дијамант“?

На списку 159 некадашњих Тодорићевих фирми, зрењанинска уљара била би кусур. Павао Вујновац, нови власник „Фортенове“, у филму, а и у животу, „Дијамант“ би видео као део агробизниса и индустрије хране са којом се раскусурава. Продаје и ПИК Врбовец, а „Звијезду“ је већ продао.

За Александра Костића, „Дијамант“ би пак био део рачунице у индустрији хране МК групе, део који доноси додатну вредност и представља за компанију велику аквизицију, најважнију после смрти његовог оца. 

У играном филму вероватно не би било Зрењанинаца. А за Зрењанинце „Дијамант“, део старе Тодорићеве пословне круне, најважнија је фабрика у граду. Зато још од времена када је био део Пољопривредног комбината „Серво Михаљ“, никада није било небитно ко му је газда. А сигурно је да је сваки од претходних газда био тема за филм.