Црне руже маршала Тита за Рускињу која је 1941. отпевала песму „Ноћ над Београдом“ štampaj

Лета 1941. Хитлерова Немачка је на врхунцу моћи. Њене трупе, које су прегазиле Европу и сада наступају према Москви и Лењинграду остављајући пустош за собом, чине се непобедивим. Југославија је раскомадана и избрисана са географских карата, али већ током јула у њој се диже покрет отпора, најснажнији у Србији.

Током лета и јесени 1941. године, у Совјетском Савезу се, у знак подршке југословенским устаницима, али и храбрењу сопствених људи да нису остали сами на свету да се туку са нацистичким злом, снимају два филма чија је радња смештена у Србију – Сто за једнога и Ноћ над Београдом. Овај други филм непосредно након рата добиће и наставак, али не на филмском платну.

Али, кренимо редом.

Борбени филмови

Неколико недеља по нападу Немачке на Совјетски Савез, у московским и лењинградским студијима почињу да се снимају краћи пропагандни играни филмови приказивани у оквиру филмског журнала насловљеног Колекција борбених филмова – Боевой киносборник. Током 1941. и 1942. године снимљено је укупно петнаест ових журнала у којима је приказано четрдесетак остварења.

Испрва снимани у Москви и Лењинграду, ови филмови су од краја лета 1941. године снимани углавном у Средњој Азији, у Алма Ати и Ташкенту, где су совјетски студији били измештени пред немачком офанзивом. У филмовима Кинозборника поред приказа пожртвоване и херојске борбе Совјета против окупатора било је и неколико који су за тему имали и рат савезника против Немачке – Британаца и Југословена.

Већ у другом Кинозборнику, с датумом 11. август 1941, међу пет кратких филмова приказаних у њему, емитован је и двадестоминутни филм Сто за једнога, редитеља Герберта Рапапорта. Радња овог филма одвија се, како се на његовом почетку каже, „у једном од градова Југославије, поробљене од немачких фашиста“.

Филм почиње сценом у којој два немачка војника током полицијског часа на улици наилазе на један љубавни пар и почињу да га малтретирају. Када један од Немаца покуша да силује девојку, младић му се супротставља, у кошкању девојка отима од војника пиштољ и убија војника.

Окупаторске власти доносе наредбу да се спроведе одмазда. Наредба гласи „Сто за једнога“ – сто цивила ће платити животом смрт једног немачког војника. У покушају да спрече одмазду, младић и девојка се предају признајући кривицу, међутим, Немци их само прикључују осталим таоцима и воде на стрељање ван града. Када стигну до места одређеног за егзекуцију, таоци нападају војнике, ослобађају се и беже у шуму где се придружују партизанима.

Овај филм је премијерно приказан 11. августа 1941, недељу дана пре него што ће Немци, с циљем гушења устанка у Србији који се ширио, на Теразијама у Београду обесити тела пет српских родољуба и два месеца пре него што ће немачки окупатор заиста почети са одмаздама „сто за једнога“. Опуномоћени главнокомандујући генерал у Србији Франц Беме је 10. октобра издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет. Уследиће, поред осталих, масакри у Крагујевцу и Краљеву у којима је стрељано пет хиљада цивила.

Ноћ над Београдом

Исте јесени 1941, у далеком Ташкенту, у режији Леонида Лукова сниман је филм с темом из окупираног Београда, насловљен Ноћ над Београдом. Први пут је у приказан у осмом Кинозборнику, 7. фебруара 1942. године.

Радња филма почиње на руском фронту. Тамо се међу црвеноармејцима нашао и један Србин, бивши припадник покрета отпора из Београда. Он је насилно мобилисан у Вермахт и послат на Источни фронт, где је дезертирао и предао се совјетској војсци. Он сада окупљеним војницима прича догађај из окупираног Београда.

Уводне кадрове Београда прати песма са стиховима: „Спаљен је и срушен Београд / камење вришти за освету.../ мој град је страдао у великом рату, / али народ ће изборити победу.../ срећни људи ће певати... / мој вољени слободни Београд...“

Следе сцене у којима немачке патроле на београдским улицама хапсе и убијају илегалце, а затим како двојица бахатих војника малтретирају Мирка, власника једне београдске кафане који пред окупатором није показао дужну понизност. Када немачки војници Мирка назову Јеврејином, он им хладнокрвно одговара да није Јеврејин већ Србин, на шта му ови, уперивши у њега оружје, кажу: „Фирер ће вам свима подићи споменик на главном тргу, а на твом ће писати: 'Овде лежи грозна српска свиња која није разумела величину германске расе'.“

Кафеџија Мирко се тада позива на заштиту војног команданта града, оберлајтанта Фишера, који станује на спрату његове крчме, и они га поштеде.

У следећој сцени видимо Фишера који је у собу довео локалне музичаре да га разоноде. Музиканти му пркосно свирају мелодију песме о спаљеном Београду с почетка филма, на шта Фишер бесно каже: „Зашто музикант не плаче? Ти не поштујеш немачке официре, данашњи музикант мора да свира уз сузе.“

Београд у Ташкенту

Испоставља ce да Мирко није обичан кафеџија, већ вођа покрета отпора у Београду. Под његовим вођством, београдски илегалци у маниру Отписаних узимају Фишера за таоца, а онда проваљују у зграду Радио Београда. Мирко улази у студио и уживо чита проглас „Словенског комитета“ из Москве којим се сви словенски народи позивају на борбу против окупатора.

„Слушајте ме, Срби, Хрвати, Црногорци, сви Словени – саслушајте ме... Данас у Москви  устали су наши другови, представници угњетених народа свих словенских земаља... Устајте и ви на борбу против германског фашизма... Београд је зверски разрушен, крв за крв, смрт за смрт!... Народи Совјетског Савеза и Црвена армија су с нама, с нама су све демократске земље, читаво напредно човечанство. Устаните у борбу за ослобођење, против хитлеризма! Смрт фашистичким бандама Хитлера и Мусолинија, тим убицама словенских народа! Живела наша победа над крвавим хитлеризмом!“

Мирко с илегалцима затим одлазе, а спикерка, коју игра Татјана Окуњевска, закључава се у студију, стаје пред микрофон и почиње да пева пркосну песму „Ноћ над Београдом“, са рефреном:

Пламен беса у грудима гори,
пламен беса у поход нас води,
спреман је час обрачуна:
смрт за смрт, крв за крв,
у бој Словени, зора ће сванути!

У том, стижу немачки војници и убијају спикерку, али њена песма даље одјекује уз кадрове који приказују народ који се масовно диже на устанак.

Речи песме из филма „Ноћ над Београдом“ написао је Борис Ласкин, аутор многих популарних совјетских песама, док је мелодију написао Никита Богословски, композитор, поред осталих, и познате песме Тамна је ноћ, компоноване на стихове Владимира Агатова.

У филму Ноћ над Београдом, као ни у Сто за једнога нема никаквих идеолошких конотација, нигде се не спомиње комунизам, већ се братски словенски народи позивају на борбу против хитлеризма који свим Словенима прети истребљењем.

Нема ни националних конотација. Иако су јунаци филма Срби, позив на устанак упућен је и Хрватима и Црногорцима, а у самој песми „Ноћ над Београдом“ каже се, поред осталог: „Хрватско небо мило, стење карпатских гора, грозном се куну силом, непријатељу пружиће отпор.“

Песма „Ноћ над Београдом“ надживела је и рат и филм за који је написана. Свој нови живот започеће у – ослобођеном Београду.

Београдска премијера

Октобра 1944. године, неколико дана пошто су борбе за ослобођење Београда завршене, у Народном позоришту, испред кога тек што је била ископана гробница у којој су сахрањени погинули црвеноармејци, организована је приредба за совјетске и југословенске војнике.

Ову приредбу је у репортажи за московску Правду описао Константин Симонов, писац, песник и новинар, код нас најпознатији по песми Чекај ме, ја ћу сигурно доћи, коју је рецитовао Раде Шербеџија и певао Тома Здравковић.

У публици су, пише Симонов, били партизани и црвеноармејци, али и неколико српских свештеника у првом реду, у црним ризама и с великим крстовима на грудима. Врхунац вечери у Народном позоришту био је наступ Рускиње по имену Дусја Жељабова.

Дусја је 1941. радила као расветљивачица у филмском студију у Ташкенту где је сниман филм Ноћ над Београдом, да би се у пролеће 1942. пријавила у Црвену армију као добровољац, и на крају стигла с њом до Београда. Како је певачица оркестра који је требало да наступи у Београду погинула у борби три месеца раније, за приредбу у Народном позоришту заменила ју је Дусја.

Она је те вечери уз пратњу хармонике отпевала неколико песама, а онда, затворених очију, присећајући се снимања филма прве ратне године у Ташкенту, и песму „Ноћ над Београдом“.

„Завршила је песму и отворила очи; публика је ћутала као омађијана“, пише Константин Симонов. „А онда се догодило нешто што Дусја никада до тада није видела. Људи су почели да пљешћу. Пљескали су све јаче и јаче. Затим су почели нешто да вичу и један по један да устају и даље пљешћући. Дусја је схватила да неће отићи са позорнице док ову песму не отпева још једанпут. Попут детета је подигла руке пред усклицима и аплаузима који су одјекивали. Дворана је на то заћутала исто онако изненадно и покорно, као што је изненада и силовито претходно устала на ноге...

'Ова песма', рекла је тада Дусја начинивши корак напред, 'настала је због филма о вашем Београду. Снимили смо тај филм пре три године, врло далеко одавде, у евакуацији. Немци су тада већ заузели Харков и били су близу Москве. Али ми смо тај филм ипак cнимили. Тада сам радила у филмском студију...'

Као да се тада постидела због тога што је поменула себе, начинила је корак уназад и рекла збуњено:

'Ево... певаћу поново.'

И поново је почела да пева.

На великој позорници Народног позоришта у Београду стајала је мала, ружњикава девојка у војничкој блузи и грубим чизмама од кирзе, и несигурним, звонким и ломним гласом певала песму 'Ноћ над Београдом'.

А у сали су сви плакали. Плакали су ти људи, бивши партизани који су три и по године не једном гледали смрти у очи.

Кад се сада присећам ове вечери, Дусја можда и није баш добро певала. Али људи су плакали.

Ето то је, у ствари, све што сам хтео да кажем.“

Симонов на крају чланка позива надлежне совјетске службе да када буду слали филмове у Југославију обавезно пошаљу и Кинозборник са филмом Ноћ над Београдом: „Можда тај филм и није добро снимљен, али у њему је очито и снага наде и дар предвиђања. А то је оно што дира људска срца, као и највећа уметност.“

Филм у Београду

Дусјин наступ у Народном позоришту, након кога је песма „Ноћ над Београдом“ почела да се пева у ослобођеној престоници, и Симоновљев чланак о београдској приредби објављен децембра 1944. године у московској Правди, скренули су пажњу и на песму и на филм.

Совјетске власти позвају Татјану Окуњевску, глумицу која је у филму глумила спикерку и која је отпевала песму, да је поново сними у студију. Песма је и у СССР-у и у ослобођеној Југославији, али и у целој Источној Европи, муњевито постала велики радијски хит.

На таласу популарности песме, већ почетком 1945. године договорена је дистрибуција филма Ноћ над Београдом, а ускоро је уследио и званичан позив да глумица и певачица Татјана Окуњевска присуствује југословенској премијери филма и одржи концерт.

Совјетске власти тада одлучују да Окуњевској организују турнеју у свим земљама куд је прошла совјетска војска – у Бугарској, Румунији, Југославији, Мађарској, Чехословачкој, Аустрији, Пољској и Немачкој. У сваком месту на турнеји биће приказан један од филмова у којима је Татјана Окуњевска играла – Ноћ над Београдом, Александар Пархоменко или Било једном у Донбасу, а након пројекције ће се одрђати и њен солистички концерт.

О томе како је ова турнеја одредила судбину Татјане Окуњевске, она сама ће сведочити у аутобиографији Татјанин дан, објављеној у Русији 2002. године.

У овој књизи Окуњевска описује свој живот и говори о догађајима чија се веродостојност делом доводи у питање. Нешто од овога што следи свакако се одиграло, а да ли баш онако како Татјана Окуњевска описује у својим мемоарима, не може се са сигурношћу утврдити.

Совјетска звезда

Татјана Кириловна Окуњевска рођена је 1914. године, у месту Завидово у Московској губернији. Са седамнаест се удала за студента режије Дмитрија Варламова, каснијег Ејзенштајновог асистента и познатог редитеља научно-популарних филмова. С њим је 1933. добила ћерку Ингу, али се убрзо потом од њега растала.

Године 1934. снимила је први филм, Дунду по Мопасановој причи и у режији Михаила Рома, да би већ следеће године добила главну улогу у комедију Врели дани. Улога у овом филму учиниће је совјетском филмском звездом. Друсна, једра, пуна живота, ликом и стасом била је оличење узорне комсомолке.

Након Врелих дана Окуњевска почиње да наступа и у позоришту, а затим 1936. снима филм Последња ноћ, након чега се њена филмска каријера нагло гаси пошто су у Стаљиновим чисткама 1937. нестали њени отац и баба, а она била стављена на црну листу. 

Три године касније удаје се за утицајног совјетског књижевника Бориса Горбатова, партијског секретара Савеза писаца СССР-а, и њена филмска каријера се наставља.

Управо је филм Ноћ над Београдом означио њен повратак на сцену. За њим ће уследити ратни наслови Александар Пархоменко (1942) и Било једном у Донбасу (1945), који су обновили њену некадашњу славу. Позоришна представа Сирано де Бержерак у режији Серафиме Бирман, у којој је играла Роксану, главну ролу, постао је московски позоришни хит.

Крајем рата Татјана Окуњевска има статус државне уметнице првог реда, уз све привилегије које с таквим статусом иду, укључујући и дружење с високим партијским функционерима.

Уочи југословенске турнеје, Окуњевска добија позив да пред партијским вођама одржи концерт у Кремљу, али после поноћи, што је било уобичајено доба за разоноду совјетских моћника.

Окуњевска одлази у Кремљ, али концерт није одржала. У својим сећањима описује мучну сцену – те ноћи ју је силовао свемоћни шеф НКВД-а Лаврентиј Берија.

Београдски концерт

Септембра 1945. године Окуњевска са својим супругом стиже у Југославију.

Филм Ноћ над Београдом већ је дистрибуиран у земљи и она је дочекана као велика звезда, што је за њу изненађење. Чини јој се да су је Југословени помешали с Марлен Дитрих и Гретом Гарбо, пише у својој аутобиографији. Наступа у Љубљани, Загребу, Сарајеву, Титограду, Скопљу и Београду. Предусретљив домаћин и водич на југословенској турнеји био јој је Радован Лалић, слависта и уредник културне рубрике Борбе.

У разговору са београдским новинарима Борис Горбатов је рекао да је њега и његову супругу довела љубав коју сваки совјетски човек осећа према народима Југославије и жеља да упознају, како је рекао, људе нове Титове Југославије и разгледају земљу чији су се синови четири године тако предано борили против немачких фашистичких окупатора. „Од свих земаља света, од свих народа у Совјетском Савезу највише воле Југославију и Југословене“, рекао је Горбатов. „У Совјетском Савезу завиде онима, који су посетили Југославију. Нема тога који не жели де дође у вашу земљу. Сви они који су били у Југославији, враћају се у Совјетски Савез као југословенски родољуби.“

Београдски концерт Татјнае Окуњевске био је главни догађај на југословенској турнеји.

У публици је у првом реду седео маршал Тито с читавим генералштабом. Концерт је завршен овацијама. Песму „Ноћ над Београдом“ Татјана Окуњевска отпевала је на бис три пута. Бина је била затрпана цвећем.

Сутрадан је добила позив на ручак у Белом двору, Титовој новој резиденцији. У књизи се Окуњевска сећа првог сусрета с Титом.

„Обична капија, и иза ње према мени иде маршал у цивилном оделу – на концерту је био у униформи – са баштенским маказама и управо одрезаним црним ружама, уз ногу му је леп овчарски пас који очима пиљи у мене.

'Сада ћемо да проверимо како се ви односите према мени. Ако лоше, Рекс ће Вас одмах пред мојим очима раскомадати!'.“

Окуњевска у Татјанином дану описује Тита, његов велики прстен с црним брилијантом који му, како јој је рекао, доноси срећу, затим чланове његовог генералштаба присутне на ручку – „сви млади, високи, лепи, у дивно сашивеним униформама“.

Међу њима је и Владимир Владо Поповић с надимком Шпанац, предратни питомац НКВД-ове школе, шпански борац, партизански генерал, први амбасадор нове Југославије у Москви и Титов човек од највећег поверења.

Атмосфера је била весела, опуштена, Тито се Татјани удварао, како она пише у својој књизи, а ручак који је послужен изненадио ју је обилатошћу, за разлику од скоро сиротињског какав јој је послужен у Црној Гори. Сећаће се Окуњевска касније и „шармантног Ђиласа“ и других југословенских комуниста, сасвим другачијих, како пише, од совјетских којима је била окружена.

За дедињски пријем у част совјетске глумице и Титову заинтересованост, наравно, зналe су и совјетске службе.

Татјана напушта Београд, наставља турнеју по Источној Европи, а по повратку у Москву Берија је поново силује, пише у Татјанином дану. Она је понижена и посрамљена. „Што не причаш како те је дочекао југословенски маршал“, пита је Берија цинично. „Лепотан, а?“

Валцер с Титом у хотелу „Метропол“

Крајем маја 1946. године Тито долази у дводенедељну посету Москви. О овој посети и атмосфери у којој одржана исцрпно пише Ђилас у Разговорима са Стаљином. Књига Татјанин дан евоцира је на другачији, чини се доста слободан начин. Совјетска глумица у књизи наводи и једну епизоду у којој је она наводно одиграла главну ролу.

Наиме, у Титову част, по речима Окуњевске, организован је пријем у московском хотелу „Метропол“. На пријем је дошла с мужем, Борисом Горбатовом.

На прве звуке валцера, Тито јој прилази и праћен погледима присутних моли је за плес. Он је у маршалској униформи оперваженој златом, а она у „сомотској хаљини боје крви“, пише Окуњевска у својој књизи. „Нисам могла да претпоставим да један маршал тако сјајно плеше“, каже, „као царски официри што су плесали“.

Окуњевска потом описује разговор који су она и Тито наводно водили током плеса који су плесали сами на подијуму, окружени погледима званица.

Док плешу, Тито јој на уво тихо говори:

„– Ево, коначно вас држим у загрљају. Мислио сам да вас никада нећу дочекати, чак ни моји обавештајци нису могли да вас пронађу. Ја сам лично удесио овај пријем и бринуо се да ли ћете бити слободни да дођете. Сутра играте у Сирану, могу ли да дођем да вас гледам у позоришту?

– Шта је с вама! У нашем позоришту нема званичних ложа, они би растурили позориште да би вас свеједно примили, и све би то отишло до Централног комитета.

– Онда дозволите, позваћу позориште да с вашом представом дође к нама у Југославију... А сада, молим вас, наставите да се осмехујете и слушајте ме, другу могућност да разговарам с вама нећу имати... Ви сте ми неодољиво потребни, ја без вас не могу ни да живим, ни да постојим, сада већ одавно, од када сам вас у рату видео у Ноћи над Београдом, ја сам био тај који је наредио амбасадору да вас позове у Југославију! Смешкајте се, молим вас, као да ћаскамо о ситницама. Ја знам све о вашој породици, али чак и када бисте се ви сагласили да будете моја жена, међу нама су непремостиве препреке: ја немам права да се вама оженим, у земљи су смутна времена и ја се никако не бих могао оженити странкињом, па још Рускињом, видите како се мењају односи Русије према нама после рата, па просудите како би то изгледало да вас оженим. Али ја вас позивам у моју домовину Хрватску, ми ћемо за вас у Загребу, који вам се толико свидео, изградити студио, моћи ћете да снимате шта желите, језик ћете научити, а у прво време ће вам преводити. Све сам смислио. Ви сте видели како вас је примио народ у Југославији, заборавићете све тешкоће.

– Не могу да одем из своје земље... Али имам идеју: преселите се ви код нас, а ми бисмо вам припремили неко топло месташце у ЦК! Осмехујте се! Као да говоримо о безначајним ситницама!

Он се насмејао.

Била сам задихана од валцера, узбуђења, напора.

– Молим вас, мислите на мене, размислите добро о свему, и ако ја не будем дошао још једном да вас загрлим, макар у плесу, ви своју одлуку реците Владу, амбасадору, с којим сте се већ упознали, ја њему апсолутно верујем.“

Када је плес завршен, прича Окуњевска, Тито ју је отпратио до њеног мужа Бориса Горбатова, који је сијао од среће. „Било ме је срамота када је Борис поскочио и улизички нам потрчао у сусрет својим ситним корачићима“, написала је Окуњевска. Односи између супружника одавно, по њеним речима, нису били добри.

Сутрадан су Татјану позвали из њеног позоришта и рекли јој да их је звао лично маршал Тито и распитивао се да ли може да дође на представу Сирана, а кад му је речено да протокол то не дозвољава, Тито је онда упутио позив позоришту да гостује у Југославији. Требало је само добити дозволу совјетских власти.

Окуњевска је увече наступила у Сирану. У публици није био „њен маршал“, како су је у позоришту већ задиркивали. Али био је ту југословенски амбасадор Владимир Поповић.

Након завесе, на позорницу су изнели огромну корпу са две стотине црних ружа. Публика је била затечена. То није био уобичајен поклон глумици у московским позориштима. На поруци закаченој за корпу писало је: „Ове руже нису убране мојом руком, али јесу у оном врту, пре неколико сати... Ја стално мислим на вас, а ни ви никада нећете моћи  да ме сасвим избришете из свога срца...“

Татјана и Тито се више нису видели. Гостовање њеног позоришта у Југославији совјетске власти нису дозволиле.

Лепи Црногорац

Након епизоде у „Метрополу“, амбасадор Владо Поповић наставља да позива Окуњевску у Југославију. Маршал тражи од ње да дође, говорио јој је, али Окуњевска то не жели. А онда, након неколико сусрета, амбасадор и глумица, како у својој књизи пише глумица, започињу страсну љубавну везу.

Окуњевска се заљубила у лепог и кршног Црногорца „с невероватним христоликим очима какве имају готово сви Јужни Словени, и дивним, искреним, добрим рукама“, како га описује. И амбасадор је, каже, до ушију заљубљен. „Опрости ми све – и нетактичност, и уплитање у личне односе с маршалом“, говорио јој је Поповић. „Изгубио сам главу, волим први пут, волим те свим својим бићем, непромишљено, још од првих кадрова филма у коме сам те видео...“

„Опијеност... опсесија... Топим се у његовим христоликим црногорским очима...“, сећала се касније Окуњевска своје, како каже, највеће животне страсти.

С временом њихова веза постаје све компликованија. Поповић јој наводно нуди брак, али она не може да се разведе. Амбасадор чак позива на разговор несрећног Бориса Горбатова како би разрешио мучну ситуацију... Узалуд.

У међувремену, односи Југославије и Совјетског Савеза постају све лошији. Након Резолуције Информбироа, совјетски тенкови су на границама Југославије, а Константин Симонов потписује памфлет у коме Тита упоређује с Гебелсом и назива га издајником и западним шпијуном. 

Веза Татјане Окуњевске и Владимира Поповића се прекида. Године 1948. Поповић је опозван из Москве. Након тога ускоро одлази за амбасадора Југославије у Вашингтон, а Татјана Окуњевска – у логор.

У процесима против „информбироваца“ у Југославији помињала су се и имена Татјане Окуњевске и њеног супруга Бориса Горбатова у контексту пријема и пијанки у њиховом московском дому за полазнике московске више војне академије „Ворошилов“ и врбовања југословенских официра за совјетске службе.

Песма „Ноћ над Београдом“ скинута је са свих радио станица и у Совјетском Савезу и у Југославији и временом је пала у заборав.

Од звезда до логора

Септембра месеца 1948. по Окуњевску у њен стан долази тајна полиција. Налог за хапшење потписао је, како наводи у својој књизи, Беријин наследник на месту шефа полиције Виктор Абакумов.

Абакумов, бивши шеф СМЕРШ-а („Смрт шпијунима“) био је не само бруталан егзекутор каквог га описује Солжењицин у Првом кругу већ и опседнут глумицама и певачицама. Окуњевска је једном одбила његово насртање и ошамарила га. Сада ју је послао у злогласну Лубјанку, под оптужбом за издају, противдржавно деловање, везе са странцима, београдски пријем на коме је наводно играла гола на столу пред Титом, и планирано бекство у Југославију...

Истрага је трајала тринаест месеци и Татјана Окуњевска је на крају осуђена због антисовјетске агитације и пропаганде на десет година затвора. Шаљу је у гулаг, најпре у Степлаг у Казахстану, а затим Вјатлаг у Кировској области. Док је она у логору, 1953. умире Стаљин, крајем године убијен је Берија, следеће Абакумов.

Године 1954. умире и њен муж Борис Горбатов. Ништа добро о њему Окуњевска у својим мемоарима није написала, презирала га је док су били у браку. Константин Симонов је поводом смрти Горбатова, чији је пријатељ био, написао песму о Окуњевској, описујући је као лењу, хистеричну и лажљиву.

Након пет логорских година, Окуњевска је пуштена на слободу. Покушава да се врати глуми, али неуспешно. Оптужује Константина Симонова да сплеткари против ње. До краја седамдесетих наступа као певачица, а на концертима пева и мексиканске и аргентинске песме.

Накратко је у браку с грузијским глумцем Арчилом Гомијашвилијем, који ће се касније прославити у улози Остапа Бендера у екранизацији Дванаест столица Иљфа и Петрова из 1971. године. Од осамдесетих година игра на филму и телевизији, али углавном епизодне улоге.

С падом СССР-а, међутим, њено име почиње чешће да се појављује у руским медијима. Некадашња дива совјетске кинематографије добија закаснеле почасти, новинари с њом раде интервјуе а о њеној судбини се снимају документарни филмови.

Татјана Окуњевска је имала 86 година када је отишла на пластичну операцију затезања лица. Операција се искомпликовала, она је добила хепатитис Ц, затим цирозу јетре, па рак костију. Две године проводи у кревету, не примајући никога. Умрла је 15. маја 2002. године.

Када је 2005. постхумно изашла њена аутобиографија Татјанин дан, Татјанина ћерка Инга, удата за Виктора Суходрева, преводиоца за енглески Хрушчова, Брежњева, Косигина, Андропова и Горбачова, изјавила је да у мемоарима њене мајке има веродостојних чињеница, али и доста претеривања и конфабулирања, те да њеној мајци не треба веровати баш све што је у књизи написала.

Титових црних ружа Инга се није сећала. Поповићевих букета – да.

Песма „Ноћ над Београдом“, која је променила судбину Татјане Окуњевске, последњих година захваљујући Јутјубу изронила је из вишедеценијског заборава.