Бог нам се већ трипут обратио и рекао све што је имао да нам каже: Језик и тон аврамских књига

Одлука да се с ловачке и номадске културе пређе на узгајивачку и стајаћу није старија од десет хиљада година. Решеност око очувања земље паралелна је одлуци око очувања људског живота: па ипак је требало додатних девет миленијума да стекнемо однос према смрти који је сличан данашњем. Он је оформљен, кажу антрополози, тек око VIII века пре наше ере, у доба Хомера.

Резултат комплексних спознаја из VIII века - или можда пре - јесте да је живот ултимативна вредност и да ћемо га очувати ако следимо одређена правила. Нотирам две упадљиве последице. Прва - животни век је данас де факто физички у просеку два и по пута дужи него што је запамћено у антици. Друга последица је континуирани дијалог с Богом. Историчари лоцирају опис прве такве инстанце - Аврамове аудијенције - у VI век пре наше ере. Занимљиво је да се Аврамов дијалог с Богом тицао права над земљом.

Живот се и 2.600 година касније драговољно жртвује због очувања вере или територије. На Западу, међутим, где је растућа сила атеизам (1,2 милијарде људи или 16% светске популације) очување живота је еволуирало у ултимативну вредност која долази пре сваке друге: он се, како сведочимо потоњих година током пандемије короне, данас пази паничније него икад. 

Тон светих аврамских књига

Шаман који општи с духовима или вештица којој богови дарују моћ гледања у будућност су једно. Али народ - ма колико древан био - или човек - ма колико дугу браду пустио и дубоко се у пустињу повукао - који тврди да се једини Бог обратио баш њему?

У најгорем случају, могу га прогонити, судити, мучити, погубити. У бољем, могу га прогласити за јеретика, преваранта, лудака. У још бољем, могу му приписати грех гордости. Изузетно, постоји још једна градација: таквом могу поверовати. 

Наш древни аврамски рефлекс интуитивно оставља места за ретку и посве невероватну могућност да нам се Бог повремено ипак обраћа. Он нам дели послушања, саопштава законе, открива будуће догађаје или саветује, посредством снова, анђела или одабраних људи, око исправног делања.

И заиста, тек у пророковању може се демонстрирати терминална спознајна и поетска зрелост. Тек у светој књизи може се заронити безболно у најочигледнију истину и изронити тик до најскривеније тајне. Питање које се овде помаља јесте може ли читалац из самог текста закључити да ли из неког говори Бог или не.

Прва препрека коју гласник дијалога с Богом мора да савлада како би говор окупао у светости  - звао се Мојсије, Исус или Мухамед - јесте одговарајући тон. Грчки и римски богови могли су себи да дозволе људске страсти и грехе - дакле да лажу и обмањују, да се претварају и ћаскају, да се хвалишу и скривају. Али како, када и зашто уопште проговара Бог над боговима, Једини, Свевишњи, Јахве?

Он је истинит и праведан. Учи нас како да га будемо достојни. Шапуће нам о исправности и сврси, моралном животу и спокојној смрти. Пророци се изражавају свечарски, архаично, уз неопходну дозу реторичких украса, јер такав је божји језик. Они стварају у трансу и задужени су да индукују транс код слушалаца или читалаца.

Ту и тамо се пророци ухвате и за нешто конкретно, одајући препознатљиве трагове. Каткад идентификују земаљске локације (десет божјих заповести су обзнањене на планини Синај), или пак препознатљив небески персонал (Куран је реч по реч диктирао анђео Габријел).

На крају крајева, и свете аврамске књиге су такође приче: нису правоснажне без реторике, не могу да издрже тест времена без литерарне вредности. И оне су се, као и друге књиге, носиле с кључним проблемима приповедања. 

Свака књига је магијски запис

С једне стране, књига мора да одговори на захтев оригиналности, а с друге универзалности. Писац у извесном смислу увек решава исту квадратуру круга, јер свака књига - била света или не - јесте, како вели мој пријатељ Велимир Абрамовић, магијски запис. Али свете књиге ту предњаче, чак царују; оне се одмећу у универзалност егзистенције пре него друге, оне нас надахњују више, поучавају сугестивније, погађају диретније, опомињу беспоштедније.

Прете нам тежим казнама.

У погледу форме, свете књиге најсродније су поезији или музичким партитурама. Није случајно да се њихов садржај мантра или запева. У њима се говор узноси до неслућених висина: језици који немају свете књиге практично су лишени поузданог темеља. Неретко је постојање светих књига гаранција овековечења језика. Јер говорни језик се мења, а језик у светим књигама остаје конзервисан. Више нико, изузимајући свете књиге, не чува тако љубоморно латински, црквенословенски, старогрчки, санскрит. И нико га не би неговао да није светих књига.

Чак су и сами преводи Новог завета извршили пресудан утицај на културе и нормирали језике, иако је логичније да је обрнуто. И наше заблуде умеју да буду корисне, а грешке продуктивне. Само једна тенденциозно преведена реч у Лутеровом Новом завету довела је његове следбенике до тачке да владају светом већ две стотине година.

Свете књиге иду најдаље у мапирању граница од свега што је људски род ставио на папир. Свеопште по теми, упечатљиве по приступу, инспиративне по тону, строге по законима - оне су нескривено субјективније и неумереније, али у исти мах упадљиво референтније и сугестивније од свих знаних списа. Узвишеност светих књига проистиче из уверења да је дијалог с Богом могућ, да се његова реч беспоговорно слуша и да од највишег ентитета логично потичу највише истине.

Речју, с питањима о оптимизацији људских граница, о очувању живота и његовом смислу, о остварењу и максималном искоришћењу људских потенцијала - и, с тим у вези, припреми за достојанствен и миран одлазак - обраћали смо се великом Богу више пута. Сви интуитивно знамо - чак и они који томе не посвећују ни тврду веру ни дужну пажњу - колико су ова питања есенцијална за егзистирање.

Бог се, са своје стране, показао доследним: увек нам је давао у бити исте одговоре. 

Археологија подсвести 

Код светих књига три главне аврамске религије јавља се неколико постојаних тенденција. Прво, оне сажимају персонал и време. Као да смо у вештини опхођења с Богом узнапредовали, као да смо од VIII века пре наше ере до XII века наше постали самоуверенији. И можда смо се негде од XIV века мало и осамосталили од Његове паске.

Збирку Танах стварала је армија писаца и редактора између VIII и II века пре наше ере. Нови завет их, поименце, има девет; записан је 60-115. године. Како то обично бива с текстом, уређивање се показује кудикамо захтевније од самог писања. Један људски живот је прекратак за редактуру свете књиге. Истина, едитовање хришћанске свете књиге трајало је двоструко краће него код јудаизма: Нови завет је званично постао аморфна збирка од 27 књига крајем IV века. Куран пак има само једног аутора. Његове визије су трајале 23 године, 610-632. Записивач и редактор је био један човек, који је завршио посао до 655. године.

Али последица тога јесте друга, забрињавајућа тенденција - да аврамским светим књигама опада литерарна вредност. Овде не говоримо искључиво у категоријама теорије књижевности. Ту се јавља и антрополошки моменат: свете књиге јесу нека врста археологије људске подсвести. Фројд је гро својих теорија, па и ону о колективно несвесном, извео из читања Старог завета.

Дакле што је брзо, то је и кусо, а будући да су Јевреји били најспорији и најтемељитији - њихова редактура је трајала најдуже - старозаветни списи следствено имају и највећу књижевну вредност. Она понешто опада код Новог завета, а још више код Курана. Журба није добра дугорочна политика за писце - нарочито ако се специјализују за свете књиге.

Треће, по питању прозелитизма, пропагирање религије и ширење текстова аврамских светих књига евидентно је све агресивније. Као у хиндуизам, у јудаизам човек ступа искључиво рођењем. Потоња религија је од почетка била окренута Јеврејима. Међу њима и даље влада уверење да им се Бог обраћа с добрим разлогом.

Хришћанство је по том питању другачије. Исусов однос према прозелитизму био је универзалнији: наложио је апостолима да објаве вести „свим народима света". Као што је на неки начин Међународно друштво за свесност Кришне „хиндуизам за неиндусе", хришћанство се да објаснити као „јудаизам за нејевреје". Богови, истина, нису тада први пут умакли из етничких граница, али ниједна религија пре хришћанства није тако гласно и фанатично проповедана - чак и по цену прогонства или смрти својих апостола и присталица.

Коначно, ислам отуђује дотад искључиво јеврејску франшизу комуницирања са Свевишњим. Он је ширен најагресивније, силом оружја. Мухамед је лично јахао на челу десет хиљада верних кад се вратио у Меку наоружан до зуба. Још за његовог живота, ислам је имао између сто и двеста хиљада поклоника и заузимао је територију највећег полуострва на свету. 

Жене у светим књигама

Четврто, аврамске религије и свете књиге с временом постају патријархалније. Међу антрополозима кола недоказана хипотеза да је у праисторији на снази био матријархат. У Вавилону, старом Египту и античкој Грчкој има и прељуба и сексуалног насиља међу боговима. Али аврамске религије укидају баланс међу половима. Оне су ратничке и мушке, с мушким пророцима, мушким заветима, мушким принципима и, што је нарочито важно - мушким свештеничким кастама.

Сами аврамски пророци, истина, остављају доста простора за жене, али с временом свештенство овај простор полако цензурише и сужава. Као да је аналогна патријархална чистка спроведена током векова код Јевреја, хришћана и мухамеданаца.

Јудаизам је пролазио кроз неку врсту постепене патријархализације. Фамозна фигура Првосвештенице првог храма у јудаизму некуд се изгубила у преводу. Жене су из светих аврамских књига прогнали редактори током векова.

Слично важи и за хришћанство. Иницијално, Марија Магдалена је важан сведок Исусове мисије. Она је прва угледала ускрслог месију. Како то да није задобила апостолски статус све до нашег времена, а стекао га је Павле, који Христа није ни упознао?

Мухамед се женио неколико пута. Умро је последњој жени на рукама и сахрањен је поред њене куће. Није случајност што Куран даје најдетаљнију регулацију брачног живота и породичних односа не само међу аврамским светим књигама. Како онда у исламу жене имају тако пасивну функцију?

Хришћанство је по том питању другачије - оно махом прећуткује ова питања. Можда зато што нам долази посредством личности која је по сведочењима следбеника изгледа била мање путена од пророка других религија.

У Танаху, Новом завету и Курану се и после свештеничких интервенција назиру протофеминистичке ноте. Али генерална тенденција аврамских религија је иста: с временом су све конзервативније, све патријархалније, све мушкије. Код Јевреја нема фамозне католичке кривице; код ислама је женски принцип још потиснутији него у хришћанству. 

Два могућа приступа религији

Велики Бог нас, изгледа, не само више обавезује него мали, него нас је у прво време - неких хиљаду и петсто година - обавезивао више. Ово дугачко сазревање људског рода огледа се у непрестаној потреби за дијалогом с Њим. Штавише, Бог нам изгледа веродостојно једино ако нам се обраћа аврамски, са истом строгошћу и на сличан начин као тада.

Чињеница је да се дијалог с Богом наставио. Појединци су и после Мухамеда обелодањивали своје аудијенције код Њега, али с мање успеха; све мање људи обраћа пажњу на такве инстанце. Као да масе на то кажу: али Бог нам се већ трипут обратио. И рекао све што је имао да нам каже.

Данас аврамске религије - јудаизам, хришћанство и ислам - доминирају земаљским шаром. Више од пола светске популације одано је или хришћанству (2,4 милијарде верника или 31% светске популације) или исламу (1,9 милијарди или 25%).

Постоји широк консензус да су текстови светих књига аврамских религија - Танаха, Новог завета и Курана настали као резултат божанског надахнућа. Мање има слагања кад су у питању свете књиге бахаи религије, сведенборгијанаца или растафаријанаца - али и то су аврамске религије и један број људи их схвата дословно.

Јевреји и Срби имају слично историјско искуство. У питању су релативно мали народи који су живели стешњени између многољудних и моћних империја. Јевреји између Вавилонаца, Грка, Римљана и Арапа - Срби између Отоманске и Аустроугарске империје. Силом прилика и једни и други израсли су у ратничке народе да би уопште опстали.

Још једно питање ту моли за пажњу: да ли религија треба да буде културно специфична? Да ли, попут кухиње, она одговара на конкретне локалне потребе становништва - као што је то био случај с грчким градовима, који су сваки бирали своје божанство? Или треба да буде идентична за целу планету - слично такозваној интернационалној кухињи, холивудским филмовима и глобалном капитализму? Да ли дијалог с Богом треба да буде гласан или интиман? Да ли религија треба да буде глобална, синтетичка и агресивна, попут хришћанства и ислама, или локална, пречишћена и наменска, попут хиндуизма и јудаизма?