Шести ловачки пук и ваздушна битка над Београдом 6. априла 1941: Икарово братство

„Је ли узлетео 6. ловачки пук?!“

Очајним гласом завапио је млади краљ Петар II Карађорђевић према небу над Београдом које се црнело од немачких бомбардера.

Напола дечак, а напола човек, дојучерашњи престолонаследник кога су пучисти посадили на трон место његовог стрица кнеза Павла, голобради младић тужних очију сведок је најразорнијег насртаја на престоницу Србије у њеној историји.

Иза њега стоји уштиркани батлер и држи папуче, више забринут да његово височанство не назабе стојећи на хладном мермеру што прекрива степенице на улазу у двор, него што ће Герингов „Луфтвафе“ ускоро сравнити Београд са земљом.

Јутро је 6. априла 1941. године и нацистичка Немачка је отпочела инвазију на Краљевину Југославију која ће бити увод у четворогодишњу окупацију.

А млади краљ, уплашен и потпуно изгубљен, и не зна да ће ускоро напустити своју краљевину да се у њу никад не врати.

Не, ово није увод у неки историјски роман, већ сцена из телевизијске серије у којој се реконструише почетак ваздушног напада на Београд. Многи су се са правом питали зашто млади краљ, сав унезверен и скоро па прозебао, зазива управо 6. ловачки пук, а не своју краљицу мајку, своје генерале који су га убеђивали да до немачког напада неће доћи или политичаре који су му рекли да нема ничег лошег у томе да постанеш краљ пре него што си се први пут обријао.

Међу онима који су се питали чему све то, било је свакако највише и оних који су се такође питали шта то беше уопште 6. ловачки пук? И зашто краљ зазива баш њега?

Априлски рат који је Краљевина Југославија водила са Немачком је толико црна тачка у нашој историји ратовања да је у то црнило потонуло и херојство многих храбрих војника који су тих несрећних априлских дана положили своје животе бранећи државу која их је издала и краља који их је напустио.

Један од свакако најблиставијих момената у Априлском рату јесте ваздушна битка вођена на небу изнад Београда где се 37 југословенских авиона супротставило летећој нацистичкој армади од 468 авиона.

Тих 37 авиона припадало је управо елитном 6. ловачком пуку ваздухопловне одбране Краљевине Југославије.

Како је Луфтвафе напао краља и његове папуче

Ако је неки наш писац презирао Петра II Карађорђевића то је свакако био Милош Црњански. У свом мемоарском делу Ембахаде у којем евоцира успомене из своје богате дипломатске каријере писац Сеоба и Дневника о Чарнојевићу младог краља Петра назива „краљем лажова“ и „крадљивцем бициклета“. Али нарочито је занимљиво како Црњански описује држање младог владара управо током бомбардовања 6. априла:

„Нико краља Петра у Београду априла шестог није видео. Ниједан од његових умирућих, издишућих 'поданика'. Није то Карађорђевић, ДЕЗЕРТЕРОВИЋ ЈЕ ТО.“

Још занимљивије звучи опаска Црњанског на Петрове тврдње везане за бомбардовање Београда. Наиме, краљ у својим мемоарима (објављеним после рата, у тридесет и трећој години живота) каже ни мање ни више да је „преко својих приватних шпијуна“ још 4. априла, дакле два дана унапред, сазнао да ће Београд бити бомбардован. Сазнао је чак у које време. Каже Петар да је био сигуран да ће Немци прво напасти аеродроме и да је убедио генерала Симовића да авијацију треба повући у позадину.

Петар је иначе у том тренутку имао седамнаест година.

Али му је Симовић наводно поверовао, ослањајући се вероватно на Петрово војничко знање и ратничко искуство.

Остаје само питање како то да су немачки бомбардери затекли Петра у постељи, а мало касније на степеницама двора, док забринути батлер јурца са њим вичући „Височанство! Папуче!“, кад је он, како сам каже у мемоарима, не само знао дан напада него и тачан час?

Приписаћемо све то уметничкој интерпретацији једног филмаџије и бујној машти седамнаестогодишњака која нашег краља није, очигледно, напустила ни у зрелим годинама.

Али шта је заиста претходило дивљачком насртају Хитлерових летећих убица на Београд?

Сведоци кажу да је немачки фирер помахнитао од беса када му је саопштено да се у Београду десио пуч и да је влада која је потписала приступање Тројном пакту збачена. Велики вођа Трећег Рајха сместа је наредио војну интервенцију против Краљевине Југославије, кривећи за све Србе које је називао „прљавим варварима“ и „краљеубицама“.

Коју недељу пре тога, Александар Цинцар Марковић, председник збачене владе је у разговору за један немачки лист изјавио да су односи Југославије и Трећег Рајха „скоро па идеални“.

Што потврђује да кратковидост није особина само данашњих српских политичара.

Као да нико није слутио шта се ваља иза брега и какав пожар ће захватити ускоро читаву Европу. Једини који су знали за напад у ствари су били наши људи у берлинском посланству: познати књижевник Иво Андрић који је тамо већ скоро две године боравио као амбасадор и наш војни аташе, пуковник Владимир Ваухник. Они су чак и обавестили Београд о нападу и времену када ће се то десити, али новоформирана влада није веровала у такву могућност.

„Ваздушни напад на Београд 1941. године је првенствено имао политичко-терористички карактер и није имао ничег заједничког са ратом“, изјавиће касније на суђењу фелдмаршал Евалд фон Клајст, командант панцер јединица које су напале Југославију из правца југа. „То бомбардовање из ваздуха је било ствар Хитлерове сујете, његове личне освете.“

Шифровани назив операције довољно је говорио сам за себе – „Казнени суд“ (Strafgericht).

Југославију је дакле требало казнити, што због тога што је повредила сујету једног лудака, што због тога што је пореметила немачке планове везане за експанзију за исток.

Улогу судије и џелата Хитлер је поверио једином православцу међу својим генералима, човеку који је по мајци био Рус а у Првом светском рату пилот аустроугарске авијације – Александру Леру. Он ће касније, на суђењу које ће се окончати смртном пресудом, тврдити да је Хитлер наредио бесомучно даноноћно бомбардовање у етапама у коме не треба штедити цивиле али да је он, Лер, променио Хитлерова наређења и наредио пилотима да гађају искључиво војне циљеве. 

Никада коначно утврђен број Београђана погинулих тог дана који се креће од 4.000 до 20.000 не иде баш у прилог овој Леровој тврдњи. 

Напад је почео у рано јутро 6. априла налетима неколико формација бомбардера и ловаца. Било је укупно десет налета до 12. априла у којима је Београд страшно страдао. Срушене су многе важне зграде, бомбадован је радио, зоолошки врт, библиотека у којој је изгорео и последњи препис Слово љубве деспота Стефана Лазаревића као и велики фонд рукописа и књига од непроцењиве вредности.

Нацистичке бомбе нису штеделе никог, убијале су подједнако животиње, старце и децу.

Гледајући са ове дистанце, јасна је Хитлерова намера да нас сатре не само физички, већ да нам бомбама уништи наслеђе, културу, историју и колективно памћење.

У првим налетима је учествовало преко 600 авиона који су за нешто више од 48 сати на Београд бацили 440 тона бомби.

Иронија судбине је удесила да ваздухопловном одбраном Београда командује један од организатора пуча од 27. марта који је био директни повод за немачки напад, бригадни ђенерал Боривоје Мирковић. Он је на располагању имао 170 бомбардера, 135 ловаца и 30 извиђачких авиона. Колико је ова сила била мизерна и недовољна говори податак да је Луфтвафе на располагању имао преко 3.000 авиона.

Ипак, једна одважна група хероја, не марећи за своје животе, одлучила је да брани свој град и своју земљу, па и новопеченог краља коме још нису стигли да се закуну на верност, и насрнула је на вишеструко надмоћнијег непријатеља.

Између Београда и рушилачке нацистичке ескадре стао је 6. ловачки пук.

Лет у вечност

Свануло је.

Диван пролећни дан обећавао је небо без много облака и рутински извиђачки лет.

Пилоти су устали рано, чим се разданило.

На земунском аеродрому влада рутина војничког живота. Мало ћаскања и шале уз доручак, шоља кафе или чаја, џез који долази са звучника радија подешеног на таласе Радио Београда. Чини се, 6. април 1941. биће дан као и сваки други.

Али није тако.

Нека подмукла, језива напетост осећа се у ваздуху, увлачи се у кости... Ослушкују се вести са радија и из новина подједнако пажљиво као и сваки звук који долази одозго, са неба.

Синоћ је у 21 час је борбена готовост подигнута на највиши ниво, командант 6. ловачког пука, потпуковник Божидар Костић је издао наређења и наредио приправност. Пилоти су спавали у својим комбинезонима и опреми, неки одмах поред својих авиона.

Тачно у 4.30, у цик зоре, полетела је прва патрола. Авиони у којима су били капетан Милан Жуњић и наредник Вукадин Јелић. Њих двојица су претходно вече провели у кафани „Зора“, омиљеном пилотском састајалишту, где су заједно са друговима из ескадриле мучну атмосферу тих неизвесних дана одагнавали вином и дружењем. Прекинуо их је телефонски позив и наређење да се одмах врате у јединицу. Међу првима су се одвезли на аеродром.

Међу првима и лете у патроли овог јутра.

Небо плаво и бистро, нигде звука, нити наговештаја да је рат ту, пред вратима. Патрола се враћа назад у Земун и саопштава да је стање редовно.

Сат касније, у 5.30, креће друга патрола. Капетан Михаило Николић-Кајле као вођа и потпоручник Миодраг Бошковић, пратилац. Лете дуж румунске границе, изнад Вршца и Беле Цркве, не примећују ништа чудно, враћају се назад у базу у 06.25 часова и рапортирају – стање редовно.

У том тренутку стиже наређење команданта Прве ваздухопловне ловачке бригаде за дејство. Изнад Београда, који је заједно са Љубљаном и Загребом био проглашен за отворени град, огласио се знак за ваздушну узбуну.

Капетан прве класе Милош Жуњић је одсечно командовао:

„За мном! Пали и полећи по патролама!“

Пилоти 6. ловачког пука су брзо ушли у своје авионе и винули се пут неба.

Негде на хоризонту, из правца севера, два велики црна облака, један изнад Тисе, а други изнад Дунава, приближавали су се граду попут огромних летећих чудовишта. На њиховим телима су, налик на наказне ожиљке, били урезани црни германски крстови.

Битка за Београд може да почне.

Неко је запалио небо

„Полетео сам за вођом патроле и командиром Милошем Жуњићем. После 5 минута на висини 3000 метара између Батајнице и Панчева, приметио сам Немце. Командира нисам могао да опоменем, јер радио станица ми није радила. Повећао сам брзину, престигао га и крилима дао знак. Отпочела је борба са немачким ловцима, који су пратили бомбардере. У ваздуху је била цела група по патролама, сем команданта групе мајора Адума Ромеа, који је остао на земљи....
Из наше ескадриле су у ваздуху биле све четири патроле, осам авиона, јер је девети авион био оштећен при слетању 5. априла. Командир Жуњић је наставио у истом правцу и напао један бомбардер Хајнкел 111, па је одмах био изложен нападу ловаца Ме 109Ф и борио се са њима, погођен, долази до пожара, због кога искаче из авиона. Висећи на падобрану убијен је митраљеским рафалима немачких пилота ловаца. Схвативши да сам остао сам, напао сам три Ју-87 (Штуке). Напао сам одоздо најпре десну, која је одмах оборена, па леву, која је погођена из близине.
Затим сам се сукобио са три Ме-109 Ф, и на једнога сам усредсредио паљбу, светлећи метци су обележавали поготке, он се одвојио и кренуо понирући ка румунској граници. Гонио сам га на висини 300 до 400 метара над пругом управцу Вршца и отварао ватру. Успео је да се извуче, јер ми нисмо имали запаљиву муницију – тако да погодци нису имали жељени ефекат, а Ме 109Ф био је бржи за око 50 км/час од нашег Ме 109Е. Прекинуо сам гоњење јер је и гориво било при крају и вратио се на аеродром и слетео из правца Дунава. Сам без свога командира.“

Овако о почетку ваздушних борби са ловцима Луфтвафеа сведочи пилот Ђорђе С. Стојановић који је тог дана оборио три немачка Месершмита.

А битка је била више него неравноправна. Библијска. Као двобој Давида и Голијата.

С тим што је Давид унапред знао да не може на леђа оборити нацистичког дива, већ да, вршећи своју дужност, бранећи свој град, следећи кодекс витештва и војничке части, може само да сагори у тој небеској бици.

Командир ескадриле капетан Милош Жуњић био је прва жртва међу пилотима 6. ловачког пука. И убијен је на варварски начин јер, по неписаном пилотском правилу, у пилота који је искочио из авиона се не пуца. Немачки пилоти као да су тим дивљаштвом најавили какве ће све злочине починити војска Трећег Рајха када једном буде окупирала Југославију.

Није само Жуњић убијен на један такав кукавички начин. Наредник Владимир Горуп, који је оборен 7. априла 1941, недалеко од Гардиноваца, након што је и сам оборио један немачки бомбардер и био приморан да се катапултира из свог Mесершмита 109 Е постао је мета немачког авиона који му је рафалима запалио падобран. Горуп је извукао свој службени пиштољ и испалио цео оквир у нападача у потезу последњег очајничког отпора. Сељаци који су га нашли на земљи затекли су га како чврсто стеже свој пиштољ. Умотали су га у падобран и сахранили на локалном гробљу, како га се не би дочепали локални Фолксдојчери.

Југословенски ловци су били распоређени у ваздухопловне групе које су бројале по три ескадриле. Углавном су то били немачки Месершмити и британски Харикени и шест ИК3 домаће производње. Иако бројчано и технички инфериорнији, наши пилоти успешно су обарали немачке ловце и бомбардере.

Често се водио дуел једног нашег пилота са неколико немачких.

Капетан Михаило Николић је успео да обори једног немачког ловца и нападне бомбардер чија је пратња овај био, али му је заказао мотор након чега је био оборен. Успео је да преживи, иако рањен. У ваздушном окршају са немачким ловцима, капетан Саво Пољанец се борио са читавом групом немачких авиона, оборио је један а онда је погођен. Ипак, успео је да слети на земунски аеродром. Потпоручник Душан Борчић из 161. ловачке ескадриле је са својим ИК-3 оборио два немачка авиона пре него што је оборен. Поручник Васа Коларов из 32. групе с аеродрома „Крушедол“ оборио је два Месершмита. Након тога је погођен и тешко рањен али се спасио искакањем из авиона.

Пошто се битка на небу распламсала а одбрана Београда попуштала пред налетима Луфтвафеа којих је само 6. априла било чак четири, у авион је сео и полетео и командант 6. ловачког пука, потпуковник Божидар Костић.

Успео је да обори два немачка авиона.

Капетан Николић из 102. ловачке ескадриле овако је описао своје искуство „догфајта“ над главним градом Србије:

„Улетели смо у ову збрку ни не сањајући да немачки бомбардери имају јаку ловачку заштиту која је летела изнад нас. Прво смо угледали Штуке како лете у формацијама од по седам авиона. Било је толико мета да нисмо морали да их јуримо. Напао сам једну групу одоздо с леве стране али се десна страна групе одмах спустила како би њихови митраљесци пружили заштиту нападнутим авионима. Ово је очигледно била увежбана тактика јер се група није распала. Напали смо неколико пута и нисмо обраћали пажњу на резултате. Мало касније сам приметио да се једна Штука запалила. Група нападнутих бомбардера се по команди одмах разишла плашећи се експлозије.“

У првом дану окршаја над Београдом српски пилоти су оборили 30 немачких авиона и успели да оштете још толико, уз губитке од само 11 авиона. Уз све то противавионска одбрана Београда оборила је 30 немачких авиона.

Ово је изненадило немачку команду, чак и фелдмаршала Лера који ће касније написати:

„Отпор југословенске авијације био је спретан и врло храбар. Он је ометао јединственост нашег напада, тако да смо у току првог дана рата изгубили 10 одсто летелица, док је 10 одсто било оштећених. Били су вешто вођени и увек су могли да се прикупе на помоћним аеродромима...“

Ипак, биланс на крају тог првог дана бомбардовања је био поражавајући. Погинуло је девет пилота, а рањено је осам, пук се свео на само 16 авиона.

Ипак, отпор се наставио.

Пилоти су били исцрпљени, пошто су неки од њих имали и по 7-8 летова дневно, а у међувремену је оборено још три авиона тако да је пук сведен на само тринаест летелица од којих су неке биле оштећене. Упркос томе, тог 7. априла 1941. пилоти 6. ловачког пука оборили су још 14 агресорских авиона.

Преостали авиони 7. и 8. априла морали да се пребаце на помоћно летиште код села Велики Радинци у близини Руме. Луфтвафе је напала и то летиште али су њени пилоти опет морали да воде ваздушне дуеле са тврдокорним Србима па су том приликом изгубили два Месершмита.

Командант пука, потпуковник Костић, касније је у заробљеништву у Пољској написао књигу у којој је изнео своје сведочење о борбама над Београдом. Он тврди да је оборено 42 немачка авиона а да за још 19 то не може тачно да се утврди. Погинула су једанаесторица наших пилота, десет из 6. ловачког пука и капетан Жикица Митровић из 31. групе 2. ваздухопловног пука. Рањено је девет пилота. Изведено је укупно 250 борбених летова.

Крај рата 6. пук је дочекао у Сарајеву 17. априла 1941. након што се повукао са аеродрома у Бијељини где су уништени преостали авиони. Према једној верзији приче, летелице су уништене на писти током напада немачких ловаца, према другој, уништили су их сами пилоти како не би пали у руке Немцима.

Хероји из „Зоре“

Једна улица у Београду данас носи име капетана Милоша Жуњића. Његово име представља симбол отпора нацистичкој Немачкој у Априлском рату.

Српски пилоти који су тако срчано бранили Београд од Лерових летећих терориста били су елита, не само у погледу војне обуке, знања и умења, већ у оном најбитнијем смислу...

Пилоти 6. ловачког пука и њихова браћа по оружју били су велики људи.

Углавном су то били младићи у средини својих двадесетих, или зрели тридесетогодишњаци попут капетана Жуњића, официрчине које су сламале срца младих Београђанки, боеми који су дочекивали јутра у „Зори“ уз песму и смех, интелектуалци међу којима је било свршених архитеката и књижевника и, показало се, хероји који нису презали да оду у смрт у својим авионима који су им били попут другог тела.

Ако је постојао идеал нашег ратника у Другом светском рату, несрећном времену око којег се и данас ломе копља историчара, идеолога и манипуланата, онда тај идеални ратник није носио ни кокарду ни петокраку, није био ни за Дражу ни за Тита, он је носио пилотску јакну и летео у Месершмиту и Харикену.

И своју приврженост отаџбини, истини и правди доказао је водећи унапред изгубљену битку против једног од највећих зала у историји човечанства.

У тренутку када су са писте полетели у плаветнило неба над Београдом, неки од њих да се никада не врате, пилоти из 6. ловачког пука знали су шта бране.

А то није био малолетни краљ који је касније у мемоарима лагао шта је и како радио тог судбоносног 6. априла, то нису били политичари који су нас увели у рат са тада најмоћнијом војном силом у Европи, то није била посрнула и оронула држава коју су разједале националне и верске поделе...

Не.

Капетан Жуњић и остају јунаци из 6. ловачког пука бранили су пре свега обичне људе, доле, на београдским улицама. Сељаке који су изашли на Каленић да продају воће и поврће, мајке које су извеле децу у шетњу, библиотекаре које ће заједно са њиховим књигама нацисти сатрти запаљивим бомбама, убогу београдску сиротињу што је дрхтала у склоништима и господу сакривену у подрумима својих раскошних кућа на Сењаку и Дедињу...

Не зна се тачан број Београђана погинулих у нападу 6. априла.

Број је, кажу, велик.

Али такође, засигурно је велики број и оних који су преживели захваљујући херојском жртвовању пилота 6. ловачког пука.

Читава прича те херојске групе пилота има истовремено и једну трагичну ноту, оставили су иза себе ови сјајни момци породице, децу, мајке и веренице, препустили их злом времену окупације које ће доћи. Они који нису погинули су заробљени и депортовани, а неки од пилота који нису допали заробљеништва су се у Египту прикључили РАФ-у и тако наставили борбу против сила Осовине.

А било је и оних којима су њихови авиони постали вечна почивалишта.

Негде педесетих година у Ковиљском риту пронађен је и извађен срушени Месершмит 109 Е. У њему, остаци тела наредника Миливоја Бошковића. Пошто је било прошло доста времена, нису могли да га идентификују па су довели његову мајку.

Препознала га је. По џемперу који му је исплела још пре рата.

Остало је и сведочанство написано у књизи Пламен на Београдом потпуковника Костића, команданта 6. ловачког пука.

У својој књизи сећања на херојску ваздушну битку са тада најмоћнијом ратном авијацијом света, овај скромни човек је написао:

„Мислим да се моји пилоти нису обрукали.“