Економија
Нобелова награда за економију: Микроекономске основе макроекономске стабилизације по новокејнзијанском моделу
понедељак, 12. окт 2026, 09:23 -> 17:01
Економски развој карактеришу наизменични падови и успони. Подстицање или успоравање економије у право време може обезбедити стабилност и омогућити нам да избегнемо дуготрајне рецесије или неконтролисану инфлацију. Истраживања Роберта Е. Хола и Мајкла Вудфорда довела су до промене парадигме у политици стабилизације. Нови кејнзијански модели, проистекли из њихових истраживања, омогућавају нам да објаснимо и квантитативно измеримо утицај политике стабилизације на привредне циклусе. Данас их користе централне банке и министарства финансија широм света.
„Централна банка мора да снизи референтну каматну стопу како би покренула привреду.“
„Влада треба да подстакне привреду повећањем расположивог дохотка домаћинстава и јачањем потрошње.“
„Више каматне стопе или смањена потрошња морају се користити за хлађење економије, иначе ћемо изгубити контролу над инфлацијом!“
Овакве изјаве често се могу чути у јавним расправама о економској политици. Све оне односе се на инструменте политике стабилизације, односно мере које владе и централне банке предузимају како би ублажиле привредна колебања. То може подразумевати да централна банка прилагођава своју референтну каматну стопу или да влада повећава или смањује порезе и новчана давања, попут дечјег додатка, како би утицала на куповну моћ домаћинстава.
Циљ стабилизационе политике јесте да ублажи привредна колебања – промене у стопи незапослености и привредном расту – како економија не би запала у ситуацију са веома високом незапосленошћу или неконтролисаном инфлацијом, или се у таквом стању задржала. Стабилан и уједначен макроекономски развој бољи је и за домаћинства и за предузећа него непрестано смењивање дубоких падова и наглих успона. Претерана привредна колебања нарочито тешко погађају сиромашнија домаћинства, која располажу веома ограниченим финансијским резервама.
Истраживања Роберта Е. Хола и Мајкла Вудфорда cу нас боље опремила за управљање економским падовима. Они су поставили темеље новокејнзијанске парадигме, у којој се модели граде на микроекономским основама, односно одоздо нагоре. Економски исходи резултат су милиона одлука које на микро нивоу доносе домаћинства и предузећа.
Ослањајући се на моделе засноване на таквом приступу, уместо да привреду посматрају искључиво из макроекономске перспективе, такорећи из птичје перспективе, Хол и Вудфорд су својим истраживањима довели до промене парадигме у теорији стабилизационе политике.
Политика стабилизације је постала неефикасна
Увид да стабилизациона политика може донети велике користи потиче још из радова Џона Мејнарда Кејнза, насталих пре готово једног века. Његова идеја, која и данас представља темељ стабилизационе политике, била је да се укупна тражња домаћинстава и предузећа за робом и услугама не усклађује аутоматски с оним што привреда може да произведе. Ако је тражња прениска, долази до високе незапослености и слабог раста. Ако је превисока, привреда се прегрева, а инфлација расте. Успони и падови могу се ублажити подстицањем тражње (убрзавањем) када је она прениска, односно њеним обуздавањем (кочењем) када је превисока.
Традиционални кејнзијански модели заснивали су се на претпоставци да су статистичке корелације између кључних макроекономских величина, као што су инфлација, потрошња, незапосленост и производња, стабилне. Један пример је однос између инфлације и незапослености – такозвана Филипсова крива – која показује да је инфлација обично ниска када је незапосленост висока, и обрнуто.
Други пример је претпоставка да потрошњу одређује укупан расположиви доходак домаћинстава: већи расположиви доходак доводи до веће потрошње. Сматрало се да су односи између ових величина приближно линеарни, тако да ако се једна варијабла промени, друга се промени пропорционално. Полазећи од те претпоставке, било је релативно једноставно израчунати колико привреду треба убрзати или успорити. Међутим, показало се да је овај приступ сувише поједностављен да би доследно функционисао.
Током нафтних криза седамдесетих година двадесетог века, односи између макроекономских варијабли постали су много нестабилнији него што су истраживачи и доносиоци одлука веровали. Инфлација је расла упркос растућој незапослености, а веза између прихода и потрошње показала се мање поузданом него што се претпостављало. То је значило да политика стабилизације није функционисала: било је превише стимуланса у погрешно време, што је имало дугорочне последице у виду дугогодишњег ниског раста и високе инфлације.
Утицајни економисти, попут Роберта Е. Лукаса Млађег (добитника Награде за економске науке 1995. године), тврдили су да је проблем кејнзијанске стабилизационе политике управо у претпоставци да су односи између макроекономских величина стабилни.
Да би такви модели могли да функционишу, морали су, уместо тога, да имају микроекономске темеље, односно да се заснивају на поузданим микроекономским однсима.
Инфлацију одређују одлуке о ценама које доносе хиљаде појединачних предузећа. Укупна приватна потрошња произлази из одлука милиона домаћинстава, док одлуке појединачних предузећа и запослених одређују обим производње.
Макроекономске појаве могу се разумети само ако се проучи понашање појединачних економских актера и сагледају њихови укупни ефекти.
Лукасова критика наишла је на широк одјек, али изградња модела заснованих на микроекономским темељима била је лакша на речима него на делу. Такви модели морали су да реше проблеме с којима традиционални кејнзијански модели нису могли да изађу на крај, а истовремено су морали да буду довољно једноставни и разумљиви да би могли да уђу у широку употребу.
Једно од нарочито важних питања за стабилизациону политику јесте како се одређује приватна потрошња. Ранија теоријска истраживања указивала су на то да потрошња зависи барем подједнако од очекивања појединачних домаћинстава у погледу будућих прихода колико и од њихових садашњих прихода. То компликује вођење стабилизационе политике, јер очекивања домаћинстава у погледу будућности нису константна, већ на њих утичу промене различитих чинилаца, као што су порези, каматне стопе или инфлација.
Међутим, хипотезу о значају очекивања било је тешко проверити и квантитативно измерити. Очекивања домаћинстава нису непосредно уочљива.
Многи истраживачи покушавали су да пронађу индикаторе за очекивања домаћинстава у погледу будућих прихода како би утврдили да ли се одлуке о потрошњи могу предвидети. Али нико у томе није успео – све док Роберт Е. Хол није почео да размишља на потпуно нов начин.
Хол из корена мења истраживачки приступ
Холова основна идеја била је да, ако потрошња домаћинстава зависи од њихових очекивања у погледу будућих прихода и других релевантних чинилаца, онда су њихове одлуке о потрошњи најбољи показатељ тих очекивања: ако су оптимистична, домаћинства ће трошити више него ако су песимистична.
То такође значи да ће домаћинства прилагодити своју потрошњу само ако промене процену будућности, а за то је неопходно да се појаве нове и релевантне информације. Пошто се нове информације, по самој дефиницији, не могу предвидети – јер у супротном не би биле нове – не могу се предвидети ни промене у потрошњи, под условом да је теорија тачна.
Хол је тако преокренуо дотадашњи истраживачки приступ: уместо да траже показатеље помоћу којих би могли да предвиде потрошњу домаћинстава, истраживачи би требало да провере хипотезу да промене у потрошњи није могуће предвидети.
Показало се да је Холова хипотеза тачна. Ниједна варијабла није се показала пресудном за предвиђање промена у потрошњи. Чак су и Холoве најскептичније колеге биле убеђене; увид да сада постоји природна референтна вредност био је подједнако важан као и потврда саме теорије.
Промене у потрошњи које се ипак могу предвидети морају зависити од одступања од претпоставки теорије – на пример, из чињенице да нека домаћинства не могу да узму кредит или немају уштеђевину, па живе од данас до сутра. Користећи референтну вредност теорије, истраживачи су могли да процене колики се део потрошача налази у таквој ситуацији.
Хол је своје резултате представио у чланку објављеном 1978. године, који је за истраживаче представљао својеврстан тренутак откровења. Његов рад постао је кључан за развој савремених истраживања потрошње.
Још један важан чланак Хол је написао заједно с Фредериком Мишкином 1982. године. Користили су микроподатке за одређени број појединачних домаћинстава и показали да је око 80 одсто њих доносило одлуке о потрошњи у складу с теоријом, док су остала живела од данас до сутра.
Ти удели се мењају током времена и разликују се од земље до земље, али их је могуће проценити. Увид да нека домаћинства, када одлучују колико ће трошити, узимају у обзир будућност, док друга то не чине, представља важан елемент макроекономских модела које данас користе централне банке и министарства финансија.
Разумевањем утицаја очекивања на одлуке о потрошњи, Хол је решио проблем који је дуго збуњивао истраживаче. Његова сазнања имала су пресудан значај за промену парадигме у макроекономији коју је донео нови кејнзијанизам.
Вудфордов модел
У књизи објављеној 2003. године, Мајкл Вудфорд представио је целовит новокејнзијански макроекономски модел заснован на микроекономским темељима. У књизи су сажети резултати ранијих чланака које су написали Вудфорд и други истраживачи.
Тај макроекономски модел, састављен од три једначине, постао је прототип свих новокејнзијанских модела који су уследили. Његова сврха је да служи као својеврсна лабораторија за доносиоце економских одлука. Шта се дешава с бруто домаћим производом и инфлацијом ако се каматна стопа снизи? Колико треба повећати каматне стопе да би се инфлација стабилизовала у одређеним привредним околностима?
Традиционални кејнзијански модели нудили су одговоре на та питања, али се показало да су ти одговори непоуздани. Нови модели ослањали су се на микроекономске темеље, описујући како појединачни економски актери доносе одлуке о потрошњи, производњи и ценама производа, и пружали су поузданије одговоре.
Један од важних елемената Вудфордовог модела јесте објашњење начина на који се одређује потрошња. Она у већини земаља чини највећи део укупне тражње за робом и услугама. Значај потрошње био је препознат и у традиционалном кејнзијанском приступу, али револуционарна новина било је укључивање Холовог резултата – да потрошња зависи од очекивања домаћинстава у погледу њихових будућих прихода.
Потрошња зависи и од каматне стопе. Ако централна банка снизи своју референтну каматну стопу, штедња постаје мање профитабилна, па ће потрошња данас бити већа у односу на очекивану потрошњу у будућности. Тек када је каматна стопа на одређеном средњем нивоу, који се назива неутралном (или природном) каматном стопом, она нити подстиче нити смањује потрошњу.
Појам природне каматне стопе увео је крајем деветнаестог века Кнут Виксел, један од шведских међународно утицајних економиста. Инспирисан Викселовим радом, Вудфорд је показао да централне банке могу да подстичу или обуздавају привредну активност прилагођавањем каматних стопа, уместо променама количине новца у оптицају. То је био важан допринос који је новокејнзијанске моделе учинио кориснијим у пракси.
Други елемент модела објашњава како се одређује инфлација. Он полази од тога да појединачна предузећа утврђују цене знајући да би било прескупо да их мењају сваки пут када се промени тражња или трошкови производње. Зато су цене ригидне, односно споро се прилагођавају променама.
Ова тешкоћа у прилагођавању цена представља основни разлог због којег је, према Кејнзовом схватању, тражња толико важна за производњу. Ако тражња опадне, а цене остану непромењене, настаје вишак понуде, а тиме и неравнотежа између понуде и тражње која може довести до економског пада.
Када се у модел укључи начин на који појединачно предузеће одлучује о ценама, постаје јасно да оно, када мења цену, мора да узме у обзир и будућност. Ако предузеће верује да ће цене његових конкурената и његови сопствени трошкови расти, најбоље је да одреди вишу цену него што би је одредило када би очекивало супротно. Према томе, и одлукама предузећа управљају њихова очекивања.
Пошто предузећа приликом доношења одлука гледају у будућност, очекивања у погледу будућих каматних стопа важна су за инфлацију. Због тога су кредибилитет и транспарентност важне одлике централне банке.
Овај увид, које није било део традиционалног кејнзијанског приступа, имао је велики практични значај за централне банке: јасно и уверљиво саопштавање начина на који размишљају и онога што намеравају да предузму постало је од суштинске важности за њихов рад.
Други чинилац који одређује инфлацију јесте производни јаз, појам који је Вудфорд увео како би описао притисак тражње у економији.
Ако је притисак тражње висок, што значи да је јаз позитиван – као што је обично случај у периоду привредног успона – цене расту, па ће инфлација бити виша од уобичајене. Ако је притисак тражње пренизак, што значи да је јаз негативан – а то се најчешће дешава током привредног пада – цене су под притиском да падају, па ће инфлација бити нижа од уобичајене.
Формално посматрано, јаз представља разлику између стварног и природног нивоа производње, односно нивоа производње који би постојао када би тржишне цене могле слободно да се мењају, а тражња се тако савршено усклађивала с понудом. Величина јаза стога се може посматрати као мера удаљености привреде од ефикасног коришћења ресурса, док је задатак стабилизационе политике да тај јаз сведе на нулу.
Природни ниво производње може се мењати током времена. Изненадне промене називају се шоковима понуде. То могу бити нагли скокови цена енергената, поремећаји у међународним ланцима снабдевања или други догађаји који изненада утичу на производни потенцијал економије.
Ако услед негативног шока понуде природни ниво производње опадне, а тражња остане непромењена, производни јаз постаје позитиван. То је могуће ако предузећа, упркос повећаним трошковима, не повећају адекватно своје цене. Тражња ће тада бити превисока, иако се сама није повећала.
Чак и ако тражња, а самим тим и производња, донекле опадну услед негативног шока понуде – можда због појачаног песимизма домаћинстава, која зато смањују потрошњу – производни јаз и даље може остати позитиван ако природни ниво производње опадне више него стварни.
Ова врста шока понуде може, дакле, истовремено довести до инфлације, смањења производње и повећања незапослености. За разлику од традиционалних кејнзијанских модела, Вудфордов модел у таквој ситуацији препоручује мере за хлађење привреде, попут повећања каматних стопа, како би се избегла неконтролисана инфлација.
Његова сазнања омогућила су да се на недавне шокове понуде одговори делотворније него током нафтних криза седамдесетих година двадесетог века.
Вудфордов модел делује једноставно, али су за стварање тог новог модела заснованог на микроекономским темељима била неопходна пионирска истраживања самог Вудфорда и неколицине других макроекономиста. Захваљујући једноставности модела, али и његовој способности да добро описује стварност, он је брзо стекао наклоност доносилаца одлука у централним банкама и министарствима финансија.
Модел се, такође, може усавршавати и прилагођавати околностима у свакој појединачној земљи. Тако, на пример, шведска централна банка има сопствени новокејнзијански модел, прилагођен условима у Шведској.
Прилагодљив модел
Као и код свих промена парадигме, новокејнзијанизам није представљао последњу реч, већ почетак процвата једног правца економских истраживања.
Истраживања настављају да напредују, а од објављивања радова овогодишњих лауреата модели су даље развијани и усавршавани. Може се очекивати да ће се тај процес наставити како се наше економије буду мењале. Модели се лако могу прилагодити различитим околностима с којима се суочавају домаћинства и предузећа.
Новокејнзијанске моделе данас користе министарства финансија и централне банке широм света, а они им помажу да доносе утемељене и уравнотежене одлуке о стабилизационој политици. Једноставно речено, нема других одрживих алтернатива. Зато, када следећи пут ваша централна банка буде одређивала каматну стопу, можете бити сигурни да ће један од елемената на којима се њена одлука заснива бити прорачуни добијени помоћу новокејнзијанског модела с микроекономским темељима.
Истраживања овогодишњих лауреата омогућила су да се великим макроекономским кризама управља далеко делотворније него раније. То је било од огромне користи током пандемије и енергетских криза последњих година, које нису оставиле тако дугорочне последице по привредни раст и инфлацију као кризни периоди седамдесетих година двадесетог века. Нисмо потонули у катастрофалну економску депресију попут оне из тридесетих година прошлог века. Рецесије и епизоде високе инфлације нису нестале, али трају краће.