Последњи лет и неразјашњена смрт Дага Хамаршелда, шефа Уједињених нација: Плаћеници, шпијуни и борба за Конго

У ноћи између 17. и 18. септембра 1961. године, у Северној Родезији, данашњој Замбији, један четворомоторни авион очешао је врхове стабала на прилазу аеродрому у Ндоли, а затим свом силином улетео међу дрвеће и распао се у пламену и експлозијама. Иако се летелица срушила недалеко од аеродрома, спасилачким тимовима требало је пуних 15 сати да стигну до места трагедије.

Недалеко од олупине лежало је тело Дага Хамаршелда, другог по реду генералног секретара Уједињених нација, наизглед готово нетакнуто ударима и детонацијама. Беспрекорно бела кошуља и беж панталоне биле су тек местимично умрљане флекама од крви и блата, насталим вероватно док је грабећи рукама по земљи покушавао да се удаљи од пламена који је захватио летелицу.

Шездесет пет година касније, Хамаршелдова смрт и даље је предмет истрага, сумњи, оптужби и негирања одговорности. Иако је током последње деценије прикупљено више сведочења и докумената који указују на могућност да је авион оборен, коначног одговора још нема. Јужноафричка Република, Велика Британија и Сједињене Државе издвојене су у ранијим извештајима УН-а као земље у чијим се архивама највероватније налазе важне, још необјављене информације.

Случај је поново дошао у жижу јавности када су крајем прошле недеље, 4. новембра, Уједињене нације објавиле нови извештај танзанијског судије Мухамеда Ченде Отмана о Хамаршелдовој смрти.

У њему се испитује могућа улога америчке Централне обавештајне агенције, британског МI6, плаћеничких пилота и паравојних организација, као и сложена мрежа снабдевања сепаратиста у Катанги оружјем и авионима. Међу именима која се појављују у тој мрежи налази се и Ото Скорцени, некадашњи специјалац Адолфа Хитлера.

Ко је био Даг Хамаршелд?

Због Дага Хамаршелда Никита Хрушчов је у седишту Уједињених нација добијао изливе беса, Белгијанци и Французи су га мрзели, тајне организације га стављале на листе за одстрел. У решавању Суецке кризе 1956. блиско је сарађивао са југословенском дипломатијом и Јосипом Брозом Титом, који га је пет година касније, уз подршку Џавахарлала Нехруа и Гамала Абдела Насера, спасао од совјетских покушаја да га смене са места генералног секретара.

Подршка Тита, Нехруа и Насера, међутим, није значила и безрезервну подршку Хамаршелдовој политици. Југославија је оштро критиковала деловање мировних снага у Конгу и њихову неспособност да заштите Лумумбу, али је истовремено одбацивала совјетски предлог да се функција генералног секретара замени колективним руководством великих сила.

Дагу Хамаршелду постхумно је додељена Нобелова награда за мир 1961. године, за допринос јачању Уједињених нација и њихове улоге у очувању светског мира. Четири године раније исто признање добио је канадски дипломата Лестер Пирсон, са којим је Хамаршелд током Суецке кризе блиско сарађивао на успостављању првих оружаних мировних снага УН, касније познатих као „плави шлемови“. Пирсон је предложио њихово формирање, а Хамаршелд разрадио начин њиховог деловања и спровео тај концепт у дело.

Конгоанска криза

Последња мисија Дага Хамаршелда била је криза у Конгу. Она је почела свега пет дана пошто је ова афричка земља 30. јуна 1960. године стекла независност од Белгије. Побуна конгоанских војника против белгијских официра, који су и после окончања колонијалне власти задржали командне положаје, послужила је Бриселу као повод за војну интервенцију.

Шест дана касније, 11. јула, Моиз Чомбе, богати конгоански трговац и политичар, уз подршку белгијских рударских компанија и делова белгијског политичког и војног естаблишмента, прогласио је отцепљење и независност Катанге, рудом најбогатије покрајине Конга.

Земља, на чијем су челу били председник Жозеф Каса-Вубу и премијер Патрис Лумумба, нашла се пред распадом. На њихов захтев, Савет безбедности Уједињених нација је 14. јула одобрио слање мировних снага.

Један од кључних спорова између Конга и Белгије, некадашњег колонијалног владара земље, био је у томе што је Конго после стицања независности одбио да преузме и дугове белгијских компанија из колонијалног периода.

Власти у Бриселу су, заузврат, ускратиле новим конгоанским властима приходе од дивиденди њиховог рудног богатства. Укупна вредност резерви кобалта, мангана, уранијума, литијума, бакра, злата и осталих руда у овом делу Африке процењена је недавно на око 24 билиона долара.

У хаос који је завладао дојучерашњом белгијском колонијом умешао се и Совјетски Савез, који је првом премијеру независног Конга Патрису Лумумби пружио војну помоћ, укључујући наоружање и инструкторе. Сиромашна и дубоко подељена земља је тако, поред унутрашњег сукоба, постала и једно од попришта Хладног рата.

Смрт Патриса Лумумбе

У септембру 1960. године пуковник Жозеф-Дезире Мобуту, касније познат као Мобуту Сесе Секо, извео је војни удар и ставио Лумумбу под надзор.

Крајем новембра Лумумба је покушао да побегне из престонице, али је убрзо ухапшен. Дана 17. јануара 1961. године, заједно са двојицом сарадника, Морисом Мполом и Жозефом Окитом, авионом компаније „Ер Конго“ пребачен је у побуњену Катангу.

Током лета тројица затвореника била су изложена толико бруталном премлаћивању и мучењу да је радисти позлило и да се исповраћао, док је посада, према једном сведочењу, „била приморана да се закључа у пилотску кабину“.

Истог дана, после вишечасовног мучења, Лумумба је стрељан. Стрељачким водом командовао је белгијски официр Жилијен Гат. Лумумбино тело потом је уништено киселином како би се прикрили трагови злочина.

Вест о убиству Патриса Лумумбе објављена је непуних месец дана касније, што је изазвало талас огорчења и протеста широм света.

У Београду су 14. фебруара 1961. године одржане масовне демонстрације на тадашњем Тргу Маркса и Енгелса, данашњем Тргу Николе Пашића, које су предводили студенти. После митинга, демонстранти су се упутили ка белгијској амбасади, у данашњој Крунској улици, где су се сукобили с полицијом. Потом су упали у амбасаду, демолирали њене просторије и запалили службени аутомобил испред зграде. 

У знак сећања на убијеног конгоанског премијера, његово име понео је и студентски дом на београдској Звездари који је тада био у изградњи и који се и данас зове „Патрис Лумумба“. 

Праве околности убиства човека који је постао симбол афричког ослобођења деценијама су прикриване, а пуна истина о улози белгијских власти излазила је на видело постепено. Тек 2001. године, после парламентарне истраге, Белгија је признала „моралну одговорност“ за околности које су довеле до Лумумбиног убиства, али је белгијском правосуђу требало још четврт века да одлучи да пред суд изведе Етјена Давињона, некадашњег дипломату у Конгу и потоњег потпредседника Европске комисије (1981-1985), због умешаности у овај злочин. Када је средином марта 2026. године донета одлука о суђењу, Давињон је имао 93 године. Умро је два месеца касније, не дочекавши почетак судског процеса.

Последњи лет

Убиство Патриса Лумумбе није окончало конгоанску кризу, напротив. Даг Хамаршелд нашао се под све већим притиском да Уједињене нације зауставе распад Конга. У фебруару 1961. Савет безбедности усвојио је резолуцију која је омогућила одлучније деловање мировних снага, укључујући употребу силе као крајњу меру ради спречавања грађанског рата. У септембру су се мировне снаге УН нашле у отвореном сукобу са жандармеријом Катанге.

Сукоб плавих шлемова и Чомбеове жандармерије, коју су обучавали и опремали француски и белгијски плаћеници, био је логичан врхунац кризе коју су, суштински, проузроковале западне обавештајне службе у покушају да успоставе контролу над ресурсима у овом делу Конга. 

Хамаршелд је одлучио да лично преговара са сепаратистичким вођом Катанге Моизом Чомбеом. Непосредан повод за састанак била је нетом завршена битка ирских мировних снага и Чомбеових жандара и плаћеника код Жадовила. Циљ му је био да издејствује прекид ватре, спречи даље крвопролиће и отвори пут политичком решењу кризе. Истовремено, покушавао је да сачува ауторитет Уједињених нација, притиснутих супротстављеним интересима великих сила, бивших колонијалних господара и афричких држава.

На свој последњи лет „Дагласовим“ авионом DC-6B, регистрованим са ознаком SE-BDY и названим „Албертина“, Хамаршелд је кренуо 17. септембра, из Леополдвила у Конгу ка Ндолу у Северној Родезији (данашња Замбија), где је имао договорен састанак са Чомбеом. Авион се срушио петнаест минута после поноћи.

Међутим, америчка агенција Асошиејтед прес је током ноћи јавила да је Хамаршелдов авион слетео у Ндолу, те да се генерални секретар УН састао са локалним званичницима у покушају да реши растућу кризу. Иако је брзо демантована, ова вест је годинама изазивала контроверзе, па су амерички новинари нападани да су намерно ширили дезинформацију у покушају да прикрију још једно убиство у које је била умешана њихова влада. Тек шест деценија касније, септембра 2021, руски провладин портал „Газета“ објавио је могуће објашњење ове грешке. „Пре лета предузете су посебне безбедносне мере: како би се потенцијални терористи довели у заблуду, упућена је још једна летелица која се кретала алтернативном рутом. Тај други авион Уједињених нација, „Даглас“ DC-4, полетео је из Леополдвила око сат времена пре Хамаршелдовог авиона и те ноћи безбедно слетео у Ндолу“, навeo je руски портал.

Шефа Уједињених нација на писти у Ндоли чекао је и британски високи комесар за Родезију, лорд Алпорт, који је три сата после поноћи, пошто се Хамаршелдов авион није појавио, закључио да је генерални секретар вероватно одлучио да одлети на неко друго место. 

Убрзо затим затворен је и контролни торањ аеродрома и погашена су светла. Није сачуван ниједан магнетофонски снимак комуникације ндолског торња са авионом.

Разишла се тада и маса људи која је Хамаршелда, са транспарентима подршке уједињеном Конгу, чекала испред аеродрома. Сатима су претходно стајали испред зграде, јер је улаз у терминал био дозвољен само белцима.

На месту трагедије

Иако је недуго после поноћи било јасно да је изгубљен контакт са авионом у којем се налазио шеф УН, локалне власти су из необјашњивих разлога одуговлачиле почетак потраге, па су крхотине летелице званично пронађене тек 15 сати после удеса, иако су постојале раније дојаве о месту пада.

Један од првих новинара који су стигли на место трагедије описао је призор у којем је Хамаршелдово тело, за разлику од четрнаест осталих, остало готово нетакнуто пламеном, док су друга била раскомадана или угљенисана. Написао је и да се свуда осећао мирис смрти, као и да су се велике муве већ окупљале око лешева пре него што су тела прекривена покривачима и утоварена у камионе.

Хамаршелдово тело прегледао је и припадник мировних снага, норвешки генерал Бјорн Еге, који је сведочио да је шеф УН у рукама чврсто држао траву и лишће, што је, уз положај тела, наводило на закључак да је преживео иницијални удар те да је покушавао да испузи из запаљеног авиона, пре него што је подлегао повредама.

Направљено је и неколико фотографија, од којих је најпознатија она на којој се види Хамаршелдово тело на носилима, са видљивим траговима крви и блата на лицу и одећи.

Сведочење преживелог

Једини од шеснаест путника и чланова посаде који је пронађен жив након пада авиона био је амерички наредник Харолд Џулијан, који је, пре него што је подлегао повредама неколико дана касније, рекао да је чуо серију експлозија које су пратиле пад летелице, као и да је Хамаршелд у последњи час наредио посади да одустане од слетања у Ндолу и врати авион.

Џулијан је у болници разговарао са инспектором родезијске полиције Алфредом Винсентом Аленом, његове изјаве забележили су и лекар и медицинске сестре, али су ове белешке годинама биле недоступне истражитељима.

Према информацијама до којих су УН дошле још 2019. године, јасно је да су родезијске власти настојале да спрече јавно објављивање изјава сведока, те да су обавештајци запретили особљу и лекарима болнице да ни за живу главу не говоре о изјавама јединог преживелог путника, Харолда Џулијана. Родезијске власти збрзале су прву истрагу и за кривца прогласили пилота „Албертине“.

Други авион над Ндолом

Један од очевидаца, Давидсон Симанго, полицији је већ 18. септембра рекао да је у ноћи несреће видео два авиона како лете необично близу један другом.

„Звук мотора се полако губио, да би се убрзо затим поново појачао, након чега се видео бљесак после којег је једна од летелица пала на земљу праћена експлозијом. Други авион је одлетео у правцу из којег је дошао“, рекао је тада Симанго. Његове речи потврдио је још један сведок, Диксон Булени.

Још десетак сведока тврдило је да су у ноћи између 17. и 18. септембра видели или чули други, мањи авион, који су неки описивали као млазни. Сумња је касније пала на белгијског пилота Јана ван Рисегема, некадашњег припадника британског Краљевског ратног ваздухопловства и пилота у служби катаншких сепаратиста.

О њему се говори и у документарном филму „Нерасветљени случај Хамаршелд“ (Cold Case Hammarskjöld) из 2019. године, у којем Ван Рисегемов пријатељ Пјер Копенс тврди да му се белгијски пилот још 1965. године поверио да је управо он оборио Хамаршелдов авион.

Према Копенсовим речима, Ван Рисегем је испричао да је задатак извршио млазним ловцем „фуга мажистер“, али да у том тренутку није знао ко се налази у нападнутој летелици.

„Рекао је да му је једноставно наређено да обори авион, али да није знао ко је у њему“, навео је Копенс. „Скинуо је са авиона све што му није било потребно и монтирао топ. Испланирао је које ће аеродроме да користи, а затим је извршио напад.“

„Понекад, у животу мораш да учиниш нешто што не желиш, али то је било наређење“, наводно је рекао белгијски пилот када је сазнао да се у авиону који је оборио налазио генерални секретар УН.

Јан ван Рисегем је историчару ваздухопловства Лифу Хелстрому препричавао своје сусрете са Чомбеом, којем се, према сопственом исказу, представљао речима: „Ја сам ваш командант ваздухопловних снага.“

Говорио је и о транспортним авионима модификованим тако да могу да се користе за бомбардовање, а сећао се чак и како је дизајнирао амблем своје јединице.

Скорцени, ЦИА и тајни канали

Ваздухопловство Катанге користило је више типова авиона, од лаких транспортних летелица преправљених за бомбардовање до млазних школско-борбених авиона. Међу њима су били француски „фуга мажистер“, немачки „дорнијер“ Do-28 и британски „де Хевиланд дав“.

Набавку и употребу ових авиона пратиле су озбиљне контроверзе. Наиме, током истраге о каналима којима су немачки лаки двомоторни „дорнијери“ Do-28 доспевали у Катангу, испоставило се да је један од посредника био нико други до омиљени специјалац Адолфа Хитлера – Ото Скорцени.

И у новом извештају Уједињених нација наводи се да су „дорнијери“ у Катангу доспели као резултат сложене операције у којој је учествовало више обавештајних служби, које су за шверцерску акцију ангажовале Белгијанца Жана Карара и Скорценија.

Скорцени се током Другог светског рата прославио операцијом ослобађања Бенита Мусолинија из планинског хотела на Гран Сасу, али се његово име доводи у везу и са пропалом немачком операцијом „Коњићев скок“ из 1944. године, чији је циљ био да се десантом на Дрвар зароби Јосип Броз Тито и уништи партизански покрет. После рата Скорцени је побегао у Шпанију.

„Фуге“ за белгијске плаћенике

Осим „дорнијера“, у извештају УН помињу се и млазни авиони „фуга мажистер“, којима су располагале катаншке ваздухопловне снаге. Они су доспели су у Катангу у операцији у којој су учествовали белгијски посредници и једна америчка авио-компанија, повезана са Централном обавештајном агенцијом. Према документима Уједињених нација, три школска млазна авиона француске производње, оспособљена за борбена дејства и наоружана ракетама, бомбама и митраљезима, испоручена су катаншким сепаратистима у фебруару 1961. године, упркос настојањима светске организације да спречи њихово наоружавање.

Вест о „цијашкој муљажи“ испливала је сасвим случајно, пошто се један од „боинга“ којима су авиони пребацивани Чомбеовим снагама покварио на Малти. Летелица компаније „Севен сиз ерлајнс“ (Seven Seas Airlines) на острво је стигла из Луксембурга, а према пратећој документацији, њено крајње одредиште био је аеродром Ентебе у Уганди.

Овај аеродром постаће светски познат петнаестак година касније, у јулу 1976, када су израелски командоси извели спектакуларну операцију ослобађања талаца из авиона „Ер Франса“, који су отели припадници Народног фронта за ослобођење Палестине и западнонемачке организације Револуционарних ћелија, блиске групи Бадер-Мајнхоф. У тој акцији је као командос погинуо брат вишедеценијског израелског премијера Бенjамина Нетанијахуа.

Авион, међутим, никада није стигао до Ентебеа. Пошто је напустио Малту, посада је пријавила недостатак горива и затражила промену курса према Фор Ламију, данашњој Нџамени, главном граду Чада. Уместо тога, летелица је наставила према Елизабетвилу, престоници побуњене Катанге, где су „фуге мажистер“ испоручене белгијским пилотима у служби Моиза Чомбеа.

Првобитно је било планирано да Чомбеовим ваздухопловним снагама буде испоручено девет авиона „фуга мажистер“, али је испорука обустављена након што је председник Гане Кваме Нкрума оштро реаговао на развој догађаја у Конгу. Французи су, како се наводи у једној од депеша Стејт департмента, шест летелица задржали у Тулузу. Од три авиона која су стигла у Катангу, један је уништен у удесу, један су заплениле мировне снаге УН, тако да је у тренутку Хамаршелдове погибије Чомбеовој авијацији на располагању остао само један оперативни „фуга мажистер“.

Представници шведске приватне авио-компаније „Трансер“ (Transair Sweden AB), од које су УН изнајмиле авион којим је Хамаршелд летео, тврдили су да је „Албертину“ оборио један од авиона катаншких ваздухопловних снага. Према њиховом тумачењу, генерални секретар је и путовао ноћу како би избегао „фуге мажистер“, које су претходних дана нападале положаје мировних снага УН.

Ту тезу потврдио је, још 18. септембра, тадашњи амерички амбасадор у Конгу Едмунд Џулијан, који је реферисао Вашингтону да постоји могућност да је авион оборен.

„Постоји могућност да је авион оборио пилот који је и раније ометао операције УН. Идентификован је као Ван Рисегел, Белгијанац, који је прихватио да буде инструктор у ваздушним снагама Катанге“, наводи се у депеши. Амерички дипломата је, како се испоставило пола века касније, погрешио само у имену пилота.

Током најновије истраге УН, америчке власти доставиле су истражитељима и транскрипт разговора пилота који је пресрела прислушна станица на Кипру.

„Да, то је 'Трансеров' ДЦ-6. То је тај авион... Погодио сам га. Видим пламен. Пада, руши се“, наводи се у транскрипту. Није, међутим, јасно са ким је пилот комуницирао.

Француска тајна армија

Деценије оклевања да се испитају стварни узроци пада Хамаршелдовог авиона произвеле су талас теорија завере, према којима су за смрт генералног секретара УН оптуживани тајна друштва, велике компаније и владе различитих држава.

Пре четири године, француски новинар Морин Пикар дошао је у посед архиве Жака Фокара, који је у време конгоанске кризе био главни саветник француског председника Шарла де Гола за афричка питања.

Фокар је у коверти са ознаком „TRÈS SECRET“ („строго поверљиво“) чувао писмо из јула 1961. године, у којем је Организација тајне армије (Organisation armée secrète, ОАС) „осудила Хамаршелда на смрт“ због његовог мешања у европске интересе током кризе у Конгу. Ова француска крајње десничарска терористичка организација, основана исте године ради спречавања независности Алжира, окупљала је побуњене официре и заговорнике очувања француске колонијалне власти.

Два месеца касније, генерални секретар УН био је мртав.

Oво писмо је достављено и истражитељима УН, заједно са документима који указују на то да је Фокар појединим француским плаћеницима нудио могућност помиловања уколико се добро покажу у операцијама у Конгу. Однос француских власти према припадницима ОАС-а био је годинама сложен и противречан: док су неки уживали заштиту утицајних кругова, другима је због учешћа у оружаној побуни и терористичким акцијама повратак у Француску био онемогућен.

Теорија да је за Хамаршелдову смрт крив француски ОАС годинама је снагу црпела из претећих писама које су припадници ове организације упућивали Енрику Матеију, директору италијанске нафтне компаније ЕНИ, и градоначелнику Евијана Камију Блану. Обојица су убрзо страдала под сумњивим околностима.

Блан је убијен у марту 1961. године, у експлозији бомбе која се приписује ОАС-у, док је Матеи погинуо у октобру 1962. године, када се његов авион срушио недалеко од Милана, а истрага указивала на могућност саботаже.

У новом извештају истражитеља УН наводи се и да претње упућене Хамаршелду и Матеију показују упадљиве сличности у стилу и формулацији. Оне представљају разлог за даљу истрагу могуће умешаности ОАС-а, али саме по себи не доказују да је та организација одговорна за пад авиона.

„Иако засад нема конкретних доказа који повезују ОАС или њене припаднике са падом авиона, писани документи потврђују њихово присуство у Катанги и околини у релевантном периоду, као и претње смрћу које су упућивали особљу Уједињених нација“, наводи се у извештају истражитеља УН.

Суштински, истражни тим УН закључио је да новодостављене информације не пружају конкретне доказе о умешаности ОАС-а у пад Хамаршелдовог авиона, иако је ова организација несумњиво била способна да изведе такву операцију.

Четири истраге, кривац (не)познат

До сада, спроведено је више истрага о околностима Хамаршелдове смрти.

Прву је покренула родезијска управа за цивилну авијацију, према којој је за удес авиона у коме је Хамаршелд погинуо највероватније крива посада, мада није искључено да је пилот „Албертине“, дејством неке друге летелице, био принуђен да смањи висину, после чега је авион ударио у дрвеће.

Друга родезијска истрага, коју је спровела посебна комисија 1962. године, закључила је, без претераног задирања у проблематику, да је највероватнији узрок несреће грешка пилота, пошто су остала могућа објашњења одбачена.

Трећу истрагу покренуле су Уједињене нације. Њихова комисија је 1962. године саопштила да није успела да утврди узрок пада Хамаршелдовог авиона, али да не може да искључи ни саботажу, ни напад из ваздуха или са земље, нити људску грешку. Управо такав закључак оставио је простор за нове истраге.

После појављивања нових сведочења и докумената, 2015. године је тадашњи генерални секретар УН Бан Кимун именовао независни трочлани експертски тим, на чије је чело постављен танзанијски судија Мохамед Чанде Отман. Његови налази указали су на потребу за даљим испитивањем могућности да је Хамаршелдов авион био изложен нападу или неком другом спољном деловању.

Од тада, у архивима УН су пронађени извештаји о покушајима убистава других званичника светске организације у Конгу, као и наводи да су плаћеничке групе начиниле неколико спискова за ликвидацију Хамаршелдових сарадника.

Међу индицијама које подгревају сумњу да Хамаршелдова погибија није била несрећан случај налази се и изјава бившег америчког председника Харија Трумана, дата свега два дана после пада авиона. „Даг Хамаршелд је био на корак од тога да нешто постигне када је убијен. Обратите пажњу на моје речи – убијен је“, рекао је тада Труман.

Дан раније, „Њујорк тајмс“ је објавио да ће амерички председник Џон Фицџералд Кенеди доћи у седиште Уједињених нација у Њујорку како би се лично укључио у решавање кризе настале смрћу Дага Хамаршелда.

Совјетски Савез је још 1960. године предложио да се функција генералног секретара УН замени такозваном „тројком“ – колективним руководством које би чинили представници СССР-а, САД-a и једне неутралне земље. Предлог, који је изнео Никита Хрушчов, није наишао на ширу подршку, јер су му се, поред западних земаља, супротставиле и државе које су се налазиле ван блокова попут Југославије, Индије и Египта.

Совјети су почетком шездесетих жестоко критиковали начин на који је Хамаршелд водио мировне операције у Конгу, оптужујући га да, фаворизујући колонијалне силе, није успео да заштити Патриса Лумумбу.

Tито и Југославија су такође оштро критиковали пасивност Хамаршелда и грешке мировних снага УН-а на терену, сматрајући да су западне силе искористиле конгоанску кризу за очување својих интереса. Ипак, Југославија је подржавала саму институцију УН-а и Хамаршелдов концепт „превентивне дипломатије“.

Два месеца после трагедије у Конгу, у Хамаршелдову канцеларију на Ист Риверу сео је бурмански дипломата У Тант.