Из историје Ибарског Колашина: Добро срце и жестока рука Шемси-паше Бишевца, од Рожаја до Стамбола štampaj

Годинама из Зубиног Потока стижу, као и из свих градова, очекиване и неочекиване вести, али неупућен читалац штампе могао се зачудити када је у том градићу, у Дому културе, недавно организован научни скуп под називом „Шемси-паша Бишевац и Ибарски Колашин".

Ко је био Шемси-паша, човек о коме се и данас говори широм Балкана и Турске, а понајвише у завичају где се причају анегдоте о његовом животу и раду, о јахању, оштрини и праведности? Сећање на њега се и више од века од његове смрти и даље освежава и у причи и у науци и у литератури. Зашто?

 Од Бишева до Порте

Шемси-паша Бишевац рођен је под презименом Чоловић 1842. у селу Бишеву, код Рожаја, од оца хаџи Деста Чоловића и мајке око чијег имена се сви аутори не саглашавају, али се зна да потиче из породице Ханкушић. Ејуп Мушовић тврди да се пашина мајка звала Шехрија. Био је несташно и радознало дете, а подаци кажу да је млад отишао на војне школе и градио војну каријеру. Многи тврде да је био најповерљивији човек Абдул Хамида II.

Једна од најубедљивијих прича о паши и његовом завичају везана је баш за сам одлазак на школовање. Одвојио се од куће, корачао по росној трави и већ су му се опанци распадали близу Берана. Срео га неки човек, православац, и попричали су. Видевши сиромашног младића у опанцима који се спремају да издају путника, човек му је дао две сребрне меџедије, нек му се нађе за опанке. Писац Заим Аземовић у роману Шемси-пашина балканска судбина наводи да се тај човек звао Никола са Полице. Григорије Божовић пак тврди да је то био човек по имену Миро Дедовић.

Шемси-паша је запамтио ту помоћ, онда кад је био сиромашни младић који креће да буде нешто. Касније, кад је као као паша пролазио кроз овај крај, свратио је да види онога који му је учинио добро и да му се одужи. Пружио је оронулом старцу пуну шаку златних турских лира; народна прича каже да је старац, већ заборавио на своје доброчинство, замолио да не узима поклон. „Прича се да си праведан. Ја бих, ако може, да ми добро чуваш народ као што чуваш све народе." Тако је, каже народна прича, старац одбио част за себе узевши сигурност за народ. 

Нагледао сам се, пратећи локалне политичке прилике у Новом Пазару много случајева кад старији руши млађега, гура га низ зидине као што је антички Дедал гурао сестрића Тала да га усмрти, нагледао сам се и незахвалних којима много чиниш и то им ништа не значи, и нагледао сам се многих који би све само за себе - можда баш зато, много, много пута ми је пала на памет ова прича о Шемсу и Николи или Миру или... није ни битно како се звао. Један је кренуо у свет, други земљак га је обавезао добротом, први се враћа да се одужи, а други опет не тражи ништа ни за себе ни за сина ни за унука - тражи да своју доброту узида у интерес свога народа. А први опет не окреће леђа свом земљаку, него остаје племенит да данас о њему и Срби, поред Бошњака и Турака, књиге пишу и живот му тумаче и сећају га се као честитог властодршца.

Сећања Григорија Божовића

Проф. др Драгиша Бојовић каже како је несумњиво Шемси-паша показивао заштитничку улогу према Србима, нарочито према онима у Старом (Ибарском) Колашину. „То је био један од разлога да Григорије Божовић о Шемси-паши Бишевцу остави драгоцене текстове", каже др Бојовић, најбољи познавалац Божовићевог дела. „Родно пашино село Бишево Божовић је посетио 1928. године, објавивши у Политици неколико путописа о њему и рожајском крају и приликама. Поред радости што је у прилици да види место где се паша родио и сретне се са његовим братом и најближим рођацима, Божовић не крије сету због сиромаштва локалних муслимана и других невоља које их притискају. Када је реч о Шемси-паши, писац, међутим, има много разлога да му плете венац славе. Григорије Божовић пише да је Шемси-паша излетао као орлушина да умири где је буна и да чује где се плаче и нариче. Замркивао у Вучитрну, освањивао у Призрену; вечерао у Пећи, ручавао у Гусињу; позивао народне старешине у Беране а обретао се у Сјеници и у пола ноћи будио телеграфиста у Новом Пазару да султану пошаље брзојаве." 

Народ приповеда да је Шемсо у Бишеву био несташан младић, а Григорије Божовић је од његових братствевника чуо да је он на војне школе примљен као младић из добре породице. Божовић, који је видео пашу, овако га описује: „Шемси-паша био је снажна, невисока појава. Плећат, веће лепо срезане главе, плав и плавих као небо очију, необично бео, а опет крупних потеза горштак..."

Описује га и као доброг јахача који је за дан могао коњем стићи од Сјенице до Косова или из Берана у Ђаковицу. Божовић истиче да је Шемси-паша пореклом био Куч. Када је реч о његовом карактеру, Божовић тврди да је „имао добро срце и жестоку руку."

Постоји анегдота да су Бишевци, кад су постали поносни што имају пашу, одбили да плаћају порез. Паша је, идући према Босни, свратио у родни крај и позвао земљаке на халву. Многи су отишли, а неки старац није смео. „Ако је то онај Шемсо што га памтим, појешћете халву на слободи, а сварићете је у затвору", рекао је старац у овој анегдоти. Наравно, лако је Шемсо убедио своје да плаћају оно што су дужни. Божовић наводи да је Шемси-паша четрдесет својих угледних рођака ухапсио.

Заим Аземовић пише да је неке бегове у Бијелом Пољу, који су спочитавали да је паша са села, научио памети... Народ приповеда да су, можда завидни, неки бегови у Бијелом Пољу истерали краве да их Шемси-паша сретне када уђе. Био је то „дочек" - Шемси-паша је сељачки паша па нека га краве дочекају. Шемси-паша се онда обраћа чаушима и наређује да ископају рупу и у њу сипају врео пасуљ па да тиме угосте бјелопољске прваке. Не знамо да ли је ова анегдота историјски утемељена, али постоји у Аземовићевом делу где је вероватно ускочила из народних уста.

Смрт у Битољу 

Шемси-паша је убијен 1908. у Битољу. Једни као име убице наводе име Атиф Бигољи, а други Атиф Камчил. Вероватно је реч о истој особи која је била у пратњи пашиној.

По народној верзији, паша је рањен и издисао је, а атентатор је побегао са лица места, рањен од других пашиних чувара. Паша је у предсмртном часу питао шта је с њим. Ближњи су му рекли да је атентатор већ убијен, али то су рекли само да би умирили пашу. А паша је рекао: „Укопајте га поред мене. Бог ће на Судњем дану пресудити."

Григорије Божовић наводи да је паша погинуо од три метка, а да су многи људи учествовали у завери, и као важну чињеницу истиче да је Шемси-пашином сину убрзо дат виши чин и повучен је у Цариград. Син ће 1915. дати живот у бици на Чанакалама, једној од највећих битака у повести, када су Османлије потукле уједињене снаге Британске империје и Француске.  

А шта је у Битољу било након пашине смрти? Сутрадан, у битољском хотелу „Београд", Григорије Божовић наводи да су заједно са Неџиб-бегом Ризванбеговићем и мостарским досељеницима „тајно оплакивали својега јуначкога земљака".

Убица је био члан Младотурског покрета. У Шемсовом родном селу његови рођаци и данас причају да су многи официри нудили паши да им се прикључи у покрету, али је он то одбио само из разлога што је код султана био у кући и код њега појео хлеб.

У његовом родном крају остао је и обичај да човек никад не треба да заборави у чијој кући је појео хлеб. Колико пута сам се сетио овог пашиног принципа кад сам био сведок како су политичари у Новом Пазару згазили овај наш стари обичај: једу један са другим, улазе један другом у кућу, годинама се госте на богатим софрама, а онда се испљују преко медија и навале један на другог као хијене на месо.

Многи сматрају да је смрт Шемси-паше била историјска прекретница у Османлијској империји. Коначну реч о томе треба да пружи историја. Божовић, Мушовић, Аземовић и Бојовић пишу о Шемси-паши са изузетним респектом - његова харизма долепршала је из века у век, а пашини земљаци, муслимани и православци, који су о њему за живота говорили више као змају него као човеку, и данас га помињу.

Не остаје за сваким прича да се приповеда...

Одлуком истанбулске општине Бајрампаша од 9. децемба 2021. године један булевар понео је име по Шемси-паши Чоловићу - Бишевцу.