Четири сахране Алексе Дундића и три рата у Украјини: Декомунизација сећања

Осип Мандељштам и Јосиф Бродски као да потврђују тачност чувеног стиха Марије Цветајеве да су у овом најхришћанскијем од свих светова сви песници - Јевреји. Кад је, међутим, реч о прозним писцима, само једном припада круна највећег руског прозаика јеврејских корена. Реч је, наравно, о Исаку Емануиловичу Бабељу (1894-1940). Његова Црвена коњица спада међу неколицину кључних књига о рату из кога се након Октобарске револуције родио Совјетски Савез.

Бабељева књига је аутентично антихеројска: у њој рат није славна епопеја нити величанствена битка. Бабељев рат је прави рат: ружан, окрутан и прљав. Ту старог Јевреја кољу, а последња му је жеља да то његова кћер не гледа; ту човека бичују до смрти; ту рањеници једу по јарковима; ту деца умиру од тифуса; ту мртви војници имају изрешетано лице и ишчупан језик; ту се мокри по лешу; ту болеснике кундацима избацују из воза; ту се ране гноје од шуге. Па ипак кроз сву грозоту рата и окрутности људске понегде засија лепота природе као у пољима пурпурног мака на првој страници књиге. У његовим причама мешају се пурпур крви и пурпур макова, залазеће сунце и одрубљена глава, магловити брезици и застава сумрака, увело цвеће и мртви лептир, женске бунде и људски измет.

Бабељова књига није пропагандна епопеја о храбрости. У њој је права храброст ретка као доброта. Само на једном месту у Црвеној коњици Бабељ погибију једног свог друга описује као губитак „једног од најхрабријих људи које смо имали".

Тог човека писац описује помињући му презиме и националну припадност. Тај човек је, Бабељевим речима - „Србин Дундић". 

Дундић са Романије, из Имотског или Косјерића? 

Поменути Дундић је стварна, историјска личност и засигурно Јужни Словен с најзначајнијом улогом у Октобарској револуцији и настанку Совјетског Савеза. И мада га Бабељ назива Србином, по неким другим изворима реч је у Хрвату. Било како било, вреди покушати саставити причу од чињеница и претпоставки о овом храбром човеку.

О датуму и месту рођења Алексе Дундића ништа се поуздано не зна. Не знамо поуздано ни да ли му је име било Алекса, пошто се у литератури наводе и имена Тома, односно Иван. Колико-толико поуздан је једино податак да се човек презивао Дундић. По некима то указује на хрватско порекло пошто се термин дундо (што ће рећи - стриц) из кога је презиме изведено понајвише јавља у Далмацији (сетимо се Марина Држића и Дунда Мароја). Ипак, преурањен би закључак био да презиме Дундић постоји само у Далмацији и међу Хрватима. Дундића Срба има на Романији, у околини Хан-Пијеска и по једној предаји управо је Романија завичај Алексе Дундића.

По другој предаји, родио се у Далматинској загори, у селу у близини Имотског, док по трећој потиче из околине Сења. Хипотеза према којој је рођен у Србији, у близини Косјерића, а како су тврдили Миодраг Ашанин и Лазар Чолић, прилично је невероватна пошто је познато да је почетком Првог светског рата Дундић био мобилисан у аустроугарску војску, а што је у контексту рођења у Босни односно Далмацији тог времена и логично.

Дундић је, дакле, рођен у последњој деценији деветнаестог века, између 1893. и 1896. године, те је на измаку тинејџерских година, односно на прагу двадесетих мобилисан у аустроугарску војску. Постоји легенда да је као дечак провео неколико година код стрица у Јужној Америци (у Бразилу или Аргентини), односно, по другим изворима, у Северној Америци, и да је тамо научио јахати, али то је можда и много каснији хагиографски детаљ. Чак и ако је био по Америкама, дефинитивно се вратио на време да стигне да буде мобилисан.

Kа источном фронту 

Занимљиво би било пратити Дундићев ратни пут на Источном фронту, евентуалне сусрете са песнички расположеним саборцима Георгом Траклом и Милошем Црњанским („Чуј, плаче Месец млад и жут./ Слушај ме, драга, последњи пут."), али за то би нам требало више простора. Овде је довољно да поменемо како је познато да га је 1916. године заробила руска војска.

Даљи ратни пут води га (према неким изворима) од Српског добровољачког корпуса преко (што се поуздано зна) Црвене гарде до славне Црвене коњице још славнијег команданта Семјона Буђонија.

Почетком лета 1919. године Олеко Дундич (како су га звали у Русији) постаје заменик команданта Тридесет шестог пука Шесте коњичке дивизије. Био је познат по надимку „Црвени Дундић". И његов легендарни командант био је затечен његовом храброшћу.

Лист „Вороњешка комуна" објавио је 1919. године следећи Буђонијев опис:

„То је он, наш црвени Дундић, извршио дрзак упад у Вороњеж са четворицом другова, и то неколико дана пре него што су га ‘бели' напустили. Петорица ‘неустрашивих' су се пробили на Проспект Револуције и дигли такву панику као да је у град упао читав пук. Око педесет људи је опколило неустрашивог јунака и сукобило се са њим. Он је у левој руци држао сабљу, у десној револвер, а коња је усмеравао ногама. Сабљом је секао противнике ‘до седла', из револвера их је без грешке погађао у чело и срце, и за кратко време је побио двадесет четворицу, а остали су се у паници разбежали." 

Совјетска Русија и Пољска су 1919-21. водиле рат у коме су Пољаци покушавали да прошире своје границе на рачун украјинских и белоруских територија, а ново руководство Совјетске Русије тежило да у Пољској успостави совјетску власт и да одатле започне Светску револуцију.

Дундић је убијен у јулу 1920. код украјинског града Ровно у бици између Прве коњичке армије и пољских јединица.

Смрт хероја револуције

У својим мемоарима Пређени пут Семјон Михајлович Буђони овако описује Дундићеву смрт и сахрану:

„... Најзад се и у Великом Житину појавила коњица. У село је ушла бригада Чеботарева, коју смо тако нестрпљиво очекивали. Одмах нам је лакнуло. Сад више не треба да бринемо за Тимошенков десни бок.

Али шта је то? Испред нас, из долине, одједном искрсну јединица пољске пешадије и расу се по пољу.

Позвао сам ађутанта Зеленског.

Видиш ли Пољаке?", показах му поље пред нама. „Пошаљи курира Чеботареву у Житин. Нека одмах нападају."

Ађутант није ни стигао до коња, кад је из Житина касом излетела коњица, у покрету се престројила и јурнула на непријатеља. Био је то 24. коњички пук. Лако смо познали донске козаке. Али оно што нас је изненадило је да је испред њих на једно тридесет метара галопирао Алекса Дундић.

Пре пола месеца он је био постављен помоћника команданта 36. пука 6. дивизије. А како се обрео у 24. пуку - за мене је и данас загонетно. Можда је отишао да ухвати везу са бригадом А. А. Чеботарева?

Како било да било, али ми смо гледали Алексу Дундића сасвим изблиза. Висок златасти галопер, сабља која је светлуцала на сунцу, црна черкеска, кицошки забачена на потиљак кубанка и капуљача која је лепршала на ветру - све је то стварало слику бајковитог јунака. У својој неукротивој храбрости и по ратним подвизима то је заиста био легендарни херој. И сада је, као соко пуштен на слободу, летео је он у сусрет подвигу. Али зна ли ико шта му спрема судбина?

Тренутно сам пренео поглед са пука који је јуришао и обратио пажњу на експлозију гранате поред железничке пруге. И одједном, као бич, ошину ме узбуђени глас Ворошилова:

„Дундић!..."

Нагло сам се окренуо и стигао само да видим како је Алекса раширио руке и као камен пао с коња. Тако падају само мртви!

„Ено, она два бандита убише нашег Дундића", показа Климент Јефремович на двојицу војника који су бежали према грмљу. „Они су пуцали на њега."

Узбуђен, Ворошилов је дохватио карабин и почео да шаље хитац за хицем у правцу белопољака, који су кривудајући бежали пољем.

Био сам потресен ништа мање него Климент Јефремович. Као да ми је нешто пукло у грудима. Огорчен, извукао сам маузер и испалио неколико метака, заборавивши да је непријатељ далеко и да га моја зрна не могу достићи...

...У току дана 10. јула, конармејци су у Ровну, са свим војничким почастима и уз присуство великог броја грађана, испратили на последњи пут свог љубимца Алексу Дундића.

Стотине људи који су познавали хероја или чули за његове подвиге стајали су неми од туге поред тек ископаног гроба. Дундићев верни пријатељ, његов пратилац Вања Шпитаљни, ниско је опустио главу. Он је, ризикујући свој живот, под непријатељским куршумима, изнео са бојишта Алексино тело, ухватио и одвео у заклон његовог коња. Мени, као сигурно и Шпитаљном и многим другима, тешко је било веровати да смо изгубили нашег Дундића, који је презирао смрт, али и страсно волео живот, и често говорио да ће сигурно доживети потпуну победу пролетаријата у Русији и ослобођење српског народа од јарма националне и иностране буржоазије.

Дундића су у армији заиста дубоко волели. И кад данас размишљам о изворима те љубави, ја одлично схватам да је он није заслужио само личном храброшћу. Јер коњичка армија је имала веома много јунака. Мени се чини да је велики значај имала и околност што је у очима конармејаца Алекса Дундић био персонификација најплеменитијих одлика борца-интернационалца, који је добровољно дошао да се бори за слободу руског народа. Дабогме, имале су утицаја и дивне особине његовог карактера. Алекса је био човек великог срца, весео, мио и срдачан друг. Он је знао да цени другарство и био веома скроман. За свога друга Дундић је био у стању да без колебања да сву своју крв, као по кап.

Непријатељски метак је прекинуо живот ванредног човека, кога је Ворошилов сликовито назвао - лав са срцем детета."

Гроб у Ровном 

Украјински град Ривно (на руском Ровно, пољском Ровне), у коме је Дундић сахрањен, налази се на северозападу земље и административни је центар Ривањске области. У њему данас живи око 250.000 становника.

Након Октобарске револуције, Ривањска област била је поприште Пољско-совјетског рата 1919-1921, у коме је Дундић и погинуо, а сам град је прелазио наизменично у руке Пољака, бољшевика и украјинских националиста под командом Симона Петљуре, који је Равно, након губитка Кијева, накратко прогласио и престоницом независне Украјинске Народне Републике. Са завршетком рата 1921. Ривно улази у састав Пољске, све до 1939, када цела Ривањска област постаје део Совјетске Украјине, односно СССР-а.

Године 1927. пољске власти су ископале Дундићеве остатке из градског парка и пренеле их на гробље, сахранивши некадашњег хероја Револуције као "непознатог војника", да би их совјетске власти по освајању Ривна 1940. вратиле где су и били.

Од 1941. до 1944. Ривно је било седиште Рајхскомесаријата Украјине, административне територије формиране од стране нацистичке Немачке у току Другог светског рата. Црвена армија га је ослободила 1944. године.

Након рата, на Дундићевом гробу у централном градском парку 1959. постављена је бронзана биста, с натписом на постаменту:

„Црвени Дундић! Ко га може заборавити? Ко се може упоредити са тим правим херојем из бајке по храбрости, одважности, доброти и другарској топлини? То је био лав са срцем умиљатог детета."

Године 2002. бронзана биста је украдена а наместо ње стављена је гипсана. 

Алекса на филму

Дундић је постхумно одликован Орденом Црвене заставе, највишим совјетским војним одликовањем, а о његовом животу су снимљена два филма. Онај снимљен у совјетској продукцији двадесетих година прошлог века мање је познат, али филм „Алекса Дундић" из 1958. године, у југословенско-совјетској продукцији, ушао је у све озбиљније прегледе совјетске кинематографије.

Примера ради, за бразилског историчара Мојзеса Вагнера Франсисона, два филма парадигматична за конструкцију лика хероја унутар совјетске кинематографије су „Чапајев" из 1934. године који су режирали браћа Георгиј и Сергеј Васиљев, и „Алекса Дундић" Леонида Лукова. Иначе, Луковљева филмографија састоји се од 25 филмова, а овај је режисер чак два пута добио Стаљинову награду: 1941. и 1952. године.

Косценариста филма са југословенске стране био је Антоније Исаковић, самог Дундића је глумио Бранко Плеша, а од наших глумаца у њему су играли и Стојан Аранђеловић, Милан Пузић, Зоран Бендерић, Драгомир Фелба, Виктор Старчић те Љуба Тадић коме је то била једна од првих филмских улога уопште.

Музику за филм је направио Никита Богословски (1913-2004), један од најчувенијих совјетских композитора, човек на чију је песму „Тамна је ноћ" (из филма „Два ратника", 1943) откидао Винстон Черчил и чијим су презименом руски астрономи крстили једну малу планету дотад познату по броју 3710.

Богословски је након рата једно време био у немилости власти и од краја четрдесетих до Стаљинове смрти постојала је забрана извођења његових дела која је затим укинута на иницијативу самог Хрушчова. Има неке симболике у чињеници да он фигурира у филму који је прва уметничка илустрација совјетско-југословенског детанта након Стаљинове смрти и Хрушчовљеве посете Београду.

Мистериозни Алекса Дундић био је сјајна веза СССР-а и СФРЈ-а. Улице прозване његовим именом постојале су широм Совјетског Савеза, између осталог, у Москви, Петрограду, Вороњежу, Новосибирску и Новокузњецку. У Београду његово име носи коњички клуб, а улице које носе његово име постоје у Београду, Ваљеву, Крагујевцу, Смедереву, Сомбору и Бањалуци.

На различитим интернетским форумима повремено се поведе расправа о томе да ли је Дундић Србин или Хрват. Историјски гледано цела прича је депласирана. Човек није био ни Србин ни Хрват по данашњој мери, али било да су му родитељи славили Божић по грегоријанском или јулијанском календару, он је светоназор базиран на религији одбацио.

Такође, где год и како год да су га крстили, мање је важно од чињенице да је Дундић у Бабељевом ремек делу - Србин. Уосталом, мада га се поједини хрватски медији повремено присете, у Хрватској се, за разлику од Србије, његово име институционално не памти кроз називе улица и институција. Да ли је његовом брисању кумовало то што се сумњало да је ипак Србин или пак што је комуниста, мање је важно од чињенице да је избрисан.

Декомунизација памћења

Пишући о Дундићу ове реченице у чланку за Недељник поводом стоте годишњице Октобарске револуције, написао сам и следеће: „И макар Америка и Енглеска нису постале земље пролетерске, на обе стране Атлантика озбиљно се обележавала стота годишњица Октобарске револуције. На Балкану, па и у Србији, мрка капа. Алекса Дундић је засигурно један од најпрепознатљивијих наших ли(н)кова са тим великим историјским догађајем који је (пословично) потресао свет. Отуд и ово мало подсећање као могући пролог неком озбиљнијем истраживању."

Две године касније, новембра 2019. биста Алексе Дундића је одломљена са постамента над његовим гробом у градском парку у Ривну, тако да је остао само постамент са натписом. Све до прошле недеље.

У среду 9. јуна 2022. градске службе су срушиле и постамент и откопале Дундићеве остатке како би их пренели на локално гробље.

Украјински медији ову акцију поздравили су као део процеса декомунизације и десовјетизације, коју је руска агресија само убрзала, а поједини су Алексу Дундића, некада хероја револуције, сада назвали  бољшевичким борцем против независне Украјинске Народне Републике.

„У процесу декомунизације Украјине испуњавамо историјску правду", рекао је овим поводом градски секретар за културу и туризам Јуриј Фаевски.

Овдашње генерације, које су у школи читале Мопасанову Дунду, неће, очито је, дати новог Дундића, него тек плаћенике и псе рата.