Човек који је створио Хитлерово оружје освете и амерички свемирски програм: Вернер фон Браун, отац балистичких ракета štampaj

Хитлеров препад 22. jуна 1941. није сломио Совјетски Савез, прву земљу радника и сељака. Неће проћи много и испоставиће се да Црвена армија није тако лак плен као што су немачки генерали мислили и да се њихова ратна авантура неће тако брзо завршити. Исход рата ће бити дефинитивно одлучен у фабричким халама четири године касније, као што се то, уосталом, догодило и у Првом светском рату.

Иако су немачки инжењери и висококвалификована радна снага, допуњена стотинама хиљада заробљеника, до капитулације Немачке произвели 61.780 тенкова и самоходне артиљерије, Руси су успели да им за исто време супротставе 105.232 новопроизведена слична оруђа. Тако су, поред моралне предности коју су имали као браниоци земље у великом Отаџбинском рату, Руси постали и технички супериорни над нацистичком силом.

Међутим, и поред повлачења немачке групе армија Север и прекида блокаде Лењинграда јануара 1944. године, а затим и опште руске офанзиве у јуну исте године – на фронту широком 1.100 километара са 2,5 милиона Црвеноармејаца жељних освете и 6.000 тенкова, 45.000 топова и хаубица и 8.000 авиона произведених у совјетским фабрикама – Хитлер није одустајао од своје стратегије „све или ништа“. Он је рачунао на адут који је годинама држао у рукаву чекајући тренутак за његову употребу – тајно оружје којим је желео да преокрене већ свима осим њему јасан исход рата.

Наиме, немачки научници су под надзором Гестапоа и СС-а током рата развијали неке војне програме започете још почетком тридесетих година, чија је сврха била производња оружја које није било забрањено актима донесеним након немачке капитулације у Првом светском рату. Међу њима је, поред осталог, био и програм развоја ракета на течно гориво.

Хитлерова атомска бомба

Како немачки историчар Рајнер Карлш наводи у својој књизи Хитлерова бомба, мало је недостајало да Хитлер добије трку са Американцима у производњи употребљивог нуклеарног оружја. 

Карлш је, између осталог, пронашао патенте о плутонијумској бомби које је немачка Управа за патенте одбила 1941. године. Пронађени су папири, али и физички докази, на основу мерења радиоактивности у Тирингији и на острву Риген, из којих произилази да су у том региону изведене две пробне експлозије атомских бомби.

Хитлерова А-бомба била је неупредиво мање разорне снаге од оне америчке бачене на Хирошиму, и била је сличнија, тврди Карлш, „прљавим бомбама“ какве би се данас могле произвести у многим земљама, него бомбама које су после рата производили Американци и Совјети. Немачка атомска направа садржала је релативно мало фисионог материјала око кога се налазила велика количина класичног експлозива.

Истовремено, у месту Пенеминде на балтичкој обали током рата настављени су предратни експерименти са ракетним системима и носачима који би били способни да носе евентуално смртоносно Хитлерово оружје.

Још 1934. године, талентовани инжењер Вернер фон Браун тестирао је ракете типа А које су могле да одлете два километра у висину. Оне су након тога унапређиване и сходно снази ракетног пуњења биле обележаване бројевима од 1 до 4.

Настанак Фау-2

Руководилац немачког ракетног програма Вернер фон Браун рођен је 1912. у пољском граду Вижиску. Његов отац, немачки барон Магнус фон Браун, од 1932. до 1933. био је министар за исхрану и пољопривреду у Вајмарској републици. Вернер је од детињства је био опседнут идејом лета у свемир. Са 22 је на Берлинском универзитету стекао докторат из космичког инжењерства и након тога почео да се бави развојем млазних авиона и балистичких ракета. Године 1936. укључио се у рад новоизграђеног ракетног центра у Пенеминдеу.

Шеф ракетног програма који се овде у тајности развијао био је генерал Валтер Дорнбергер, док је Фон Браун био технички директор постројења за развој оружја. Године 1937. Фон Браун је постао члан нацистичке партије, а 1940. приступа Вафен СС-у где стиче чин мајора. Касније ће рећи да је приступање СС-у био услов да би задржао своје место у „ракетном тиму“.

Године 1943. Хитлер је донео одлуку о убрзавању реализације програма А-4 који би омогућио и развијање тзв. „фау“ ракета, „оружја освете“ (Vergeltungswaffe), како га је назвао Гебелс, намењеног, за почетак, разарању Лондона.

Дана 7. септембра 1944. године, петнаест месеци после Хитлерове наредбе, на Лондон је пала прва ракета Фау-2 (V-2). Надаље, ове ракете су експлозивом, као кишом, свакодневно засипале Лондон. Немци су до краја рата лансирали више од 1.000 ракетних бомби на Велику Британију, од којих је 660 пало на Лондон.

Фау-2 је у суштини била једностепена ракета која је као погонско гориво користила алкохол и течни кисеоник, достизала је брзину од преко 5.000 километара на час, имала домет од 300 километара и носила је бојеву главу од 1.000 килограма. Била је то прва балистичка ракета на свету.

У свом првом успешном тестирању, октобра 1942. године, постигла је висину од 100 километара, поставши тако први објекат направљен људском руком који је досегао свемир. Ракети V-2 недостајала је само атомска бомба на њеном врху чиме би Хитлеров сан о тајном оружју био остварен.

У Хитлеровом штабу владало је неописиво одушевљење лансирањем V-2, и поред пораза на Истоку где је управо било изгубљено 28 немачких дивизија и 400.000 припадника Вермахта.

Али Вернер фон Браун, руководилац пројекта, није делио одушевљење. Пред својим колегама је прокоментарисао: „Ракета функционише перфектно, осим што је усмерена према погрешном циљу.“

Гестапо и eсесовци нису ни тренутка чекали, и Фон Браун је сместа ухапшен. Ово му уосталом није била прва изјава која се није уклапала у нацистички сан о тајном оружју које ће разорити Енглеску и Америку. Фон Браун је помињао и ракету „коју би требало развијати да би била послана у Земљину орбиту, а можда и на Месец.“

Наравно, у затвору се није дуго задржао. Након две недеље пуштен је на интервенцију Алберта Шпера и враћен у Пенеминде.

Бег на запад

Од почетка 1945, из источних и западних делова Пруске, Помераније и Шлезије милиони Немаца су у паничном страху бежали пред Црвеном армијом која је незадрживо надирала према Берлину. Свима је било јасно да је крај близу. У Хитлеровој „Вучјој јами“, међутим, сви су још фантазирали о тајном оружју и осветничкој ракети која ће преокренути ток рата. 

У Тирингији, у долини званој Јонастал, између Арнштата и Ордурфа, у априлу 1945. године догодиле су се две велике детонације после којих недељама никоме није био дозвољен приступ месту експлозије. Људи из околних места говорили су о некој ракети званој „Америка“, која ће понети тајно оружје и бацити га на центар Њујорка.

Вернер фон Браун је најбоље знао шта осветничка ракета V-2 може, а шта не може. Док су Руси око Берлина затварали обруч у коме је на сваких 1.000 метара било распоређено 650 топова који су у наредним данима на Берлин бацили 1,8 милиона граната, Фон Браун је позвао стотинак најближих сарадника из нацистичког ракетног програма и предложио им бег из пакла.

Русима нису намеравали да се предају јер су се плашили освете, док о Французима нису ни размишљали пошто би их они третирали као „најгоре беднике и робове“, како су сматрали. Енглези, пак, мислио је Фон Браун, нису имали пара за финансирање његових идеја. Одлучили су да се предају Американцима.

Пошто су се уз помоћ лажних докумената докопали једне железничке композиције, натоварили cу у вагоне све што су могли понети из Пенеминдеа и кроз већ опустошену Немачку кренули ка америчким претходницама. Предали су се првом америчком редову на кога су наишли и препустили се судбини.

Операција „Спајалица“ 

Схвативши колико су заробљени немачки инжењери важни и шта све носе са собом, Американци су убрзаним темпом кренули према подземној фабрици „Мителверк“ код Нордхаузена, где су се ракете V-2 производиле (у којој су принудно радили затвореници из концентрационог логора „Мителбау-Дора“), и ка Пенеминдеу, желећи да тамо по сваку цену стигну пре Руса који су имали податке да се на том месту већ годинама догађало нешто важно.

Американци су стигли први. Све ракете V-2, као и делови за њих, натоварени су у 300 вагона и упућени ка америчким бродовима, а хале и бирои дигнути су у ваздух. Руси су стигли са неколико дана закашњења. 

У јуну 1945. организована је операција „Пејперклип“ којом је Фон Браун са својим сарадницима пребачен у Америку. У војној бази Форт Блис у близини Ел Паса наставили су са послом којим су се бавили у Пенеминдеу.

У Форт Блису немачки инжењери су упућивали америчке стручњаке и техничко особље у тајне ракетних горива и навођених ракета. Америчке ракете V-2 су најпре тестиране у Новом Мексику, да би потом послужиле као основа за даље научне и војне програме.

Даљи пут Вернера Магнуса Максимилијана Фрајхер фон Брауна, шармантног, талентованог и образованог грофовског сина, био је обележен успесима.

Пошто је 1950. године именован за директора америчке Војне агенције за балистичке ракете, развио је ракету „Јупитер-Ц“, којом је 31. јануара 1958. лансиран први амерички сателит „Експлорер-1“. Овај догађај означио је рађање америчког васионског програма. 

Импресиониран оним што је Фон Браун постигао, амерички председник Двајт Ајзенхауер је 28. јула 1958. основао Националну агенцију за аеронаутику и свемир (НАСА).

Фон Браун је потом кренуо на развијање јаче ракете зване „Сатурн“, која је, као што је свима познато, 16. јула 1969. лансирала „Аполо 11“, који се спустио на Месец пет дана касније, 21. јула 1969. године.

Посада „Апола 11“, коју су чинили Нил Армстронг, Едвин Олдрин и Мајкл Колинс, испитала је површину Месеца и са собом на Земљу донела двадесетак килограма узорака Месечевог тла. Због овог историјског подвига Фон Браун је дочекао да га Американци носе на рукама.

Он је потом конструисао и развио ракету „Сатурн 1Б“, којом је у орбиту подигао прву свемирску станицу – „Скајлаб“. Крајњи домет и задатак „Сатурна“ била је историјска мисија спајања америчког „Апола“ и совјетског „Сојуза“, што се 1975. године у васиони и десило.

 После успеха програма „Аполо“, Вернер фон Браун је схватио да се његово гледање на васионски програм разликује од програма НАСА-е, која је желела да развија ракете у програму похода за Марс, тако да се из агенције повукао 1972. године и започео рад са корпорацијом „Fairchild Industries“ из Џермантауна у Мериленду, која се бавила пројектовањем разних врста летелица и телекомуникационих сателита. 

Међутим, убрзо сазнаје да болује од рака. Иако је оперисан 1976, болест је и даље напредовала. Умро је јуна 1977, у 65. години.