(1) Зашто су пали српски либерали: Вашингтонске депеше и московске интриге

Двадесет петог октобра 1972. Телевизија Београд је у Дневнику саопштила вест да је Централни комитет Савеза комуниста Србије усвојио оставке Марка Никезића на дужност његовог председника Латинке Перовић на дужност секретара, и разрешио их ових функција.

Био је то епилог скоро трогодишње агоније у којој се нашло руководство српских комуниста. Проблеми у односима с Титом почели су готово од првог дана откако су 1968. ступили на ове функције. Повод за то био је боравак Латинке Перовић у САД, где је, уз сагласност Марка Никезића, као секретар Централног комитета СК Србије у јулу и августу 1969. боравила на студијском путовању као гошћа „Governmental Affairs Institute". Тај боравак провела је на универзитетима и институтима где се највише интересовала за тамошња истраживања покрета '68. и Културне револуције у Кини.

Најпре је амбасадор у Вашингтону Богдан Црнобрња негативно известио о њеном боравку. Још док је била у Сједињеним Државама, Тито је њен пут у једном говору у Словенији поменуо као негативан пример, да би је затим и директно именовао на једном затвореном окупљању. То је дало основа за различите интриге. Латинка Перовић је после повратка разговарала с Титом, на своју иницијативу, али он је спорну тему лаконски скинуо с дневног реда признајући да је реч о „ружним интригама" и да је контроверза окончана.

Али, далеко од тога. Био је то само почетак.

Демонтажа федерације

Против Латинке почео је тада да говори Душан Ћетковић, за југословенску обавештајну службу важан извор вести из Кремља. О овој изузетно занимљивој, а на крају сасвим трагичној личности, нећемо много овом приликом, осим да је био лични пријатељ совјетског министра трговине Николаја Патоличева. Патоличев је био најдуговечнији совјетски министар, од 1958. до 1985, од Хрушчова до Горбачова. Као Стаљинов „кадровик" спасао је Леонида Брежњева и од тада су били нераздвојни пријатељи. Једна Ћетковићева сестра, Милена, била је удата за генерала и народног хероја Јову Капичића, а друга, новинарка „Борбе", Лола, за високог партијског функционера Батрића Јовановића, која се убила након што је се Јовановић одрекао, пошто није хтела да осуди Ђиласове чланке у „Борби". 

Ћетковић је најпре био „поуздан извор" пуковнику Стеви Кривокапићу, да би га 1969. преузео лично шеф Управе безбедности, генерал Иван Мишковић - Брк. Приликом њиховог разговора у септембру 1969, Ћетковић је рекао да су ствари веома озбиљне: „Јер, ево на пример, Тито се вратио, а већ је Латинка Перовић у свом кабинету рекла: 'Нека прича шта хоће, он је сам, не може он ништа'". Мало касније, 17. децембра правио је неукусне примедбе у Клубу књижевника на рачун Латинке Перовић, записано је у извештају Службе безбедности. 

Тих година почиње демонтажа федерације, а тиме и борба за власт коју Тито види. Секретар за одбрану Никола Љубичић и начелник Генералштаба Виктор Бубањ посетили су Тита 25. фебруара 1971. на Брду код Крања.

Љубичић је записао да им је Тито рекао: „'Видите', обратио нам се он, 'ја не бих желео да дуго останем на челу, нека и други понесу одговорност, нека се уче'."

Љубичић и Бубањ одмах су реаговали, образлажући да није моменат за повлачење, „јер само под његовим руководством могу да се уреде односи и створе услове да наша заједница крене брже у свом развоју".

Љубичић је 11. марта поново био код Тита. Тито му је рекао да га је „изненадила борба за функције младих другова" на IX Конгресу СКЈ. „Стварали смо ову земљу, ако се каријеризми испоље, шта ће бити са њеном судбином кад нас старијих више не буде?", упитао је Тито.

Тада се директно обратио Љубичићу: „Размишљам да створимо Председништво СФРЈ као колективно руководство. Сматрам да ће то спријечити борбу за највише функције, борбу за лидерство. Мислио сам да се повучем, али видим да још за сада не могу, није вријеме".

Писмо из Москве

Заплет је кренуо из Москве. Он се тицао пре свих Мијалка Тодоровића - Плавог, тадашњег секретара Извршног бироа, практично другог човека у партији и једног од лидера српских либерала. У осврту који је написао 4. фебруара 1974, дакле три године после догађаја, шеф Управе безбедности генерал Иван Мишковић наводи да је  у марту 1971. добио писмо војног аташеа у Москви, пуковника Стеве Кривокапића. Оно је било „веома карактеристично по одређеним иступањима, према верзији жене Вељка Мићуновића, против друга Тита, Титове политике и нашег курса". Мишковић је с тим писмом упознао Тита.

У вези с њим, међутим, подигла се „велика граја", забележио је Мишковић. Тада су Мијалко Тодоровић, а с њим и руководство Србије, изјављивали да неће ићи ни у какве акције, нити подржати Тита док се ово питање не рашчисти. Чак да неће ићи ни на предстојећу XVII седницу Председништва ЦК СКЈ у Загреб.

Када је Тито рекао да ће повести истрагу, Мијалко је одговорио да истрага није потребна. То све не би било толико значајно да иза тога није стајала оптужба против Мишковића и Тита, навео је генерал Мишковић.

Према њој, пуковника Кривокапића, управо зато што је руски човек, послао је у Москву генерал Мишковић, што значи да је и он руски човек; Руси су прислушкивали амбасадора Вељка Мићуновића и дали траку војном аташеу, овај генералу Мишковићу, Мишковић Титу, а Тито се њиме послужио да преко Руса ликвидира своје политичке противнике.

Титов специјални саветник за безбедност у то време, а пре тога дугогодишњи шеф војне Управе безбедности, генерал Иван Мишковић Брк, забележио је следеће:

„У својим папирима наишао сам на писмо Стеве Кривокапића. Писмо је писано из Москве, односи се на тзв. 'интриге' Вељка Мићуновића, његове жене и 'Плавога', о Титу и о сумњичењу Тита да је:

а) Озвучио Вељка Мићуновића преко КОС-а;
б) Да је ангажовао НКВД да би њега озвучио.

Врло тешке оптужбе, а у ствари све се своди на слиједеће: на страх од чињенице да је Плави тада као изасланик СКЈ на конгресу КПСС покушао да добије подршку Брежњева за своју позицију и за своје челно мјесто у југославенској кадровској комбинацији против Тита, односно визави Тита, односно после Тита. Наравно, такву подршку није добио, и из страха да се то не открије, а то је било откривено, јер је о томе знао и Коча, па је преко Вејводе и Микашиновића био обавештен и политички врх, да је управо из тога страха била покренута оваква кампања, па кад је Стево Кривокапић желио да то питање расвијетли, руководство Црне Горе, Веселин Ђурановић, Видоје Жарковић, Радомир Коматина и остали су га одговарали од тога јер су се плашили да би та истрага заправо открила детаље око антититовских ставова који су заузимани и акције које су предузимане и открила би се и подршка коју су за такве своје ставове тражили од Брежњева, од Совјетског Савеза. Наишао сам и на своје излагање, на своје биљешке које сам користио у разговору са Јуром Билићем и преко којега сам заправо поруку послао Владимиру Бакарићу." 

Смрт Милентија Поповића

Од 28. до 30. априла 1971. одржана је на Брионима 17. седница ЦК СКЈ. То је била седница, како каже генерал Иван Мишковић, на којој је Тито јасно ставио до знања „да зна да му раде о глави".

Уочи седнице један од водећих српских руководилаца, Милентије Поповић, наводно је, у сарадњи са руководством Србије, спремио реферат на 80 страна у којем би теоријски довео у питање Титову политику. Тито је, опет наводно, био обавештен о том плану, то је ставио до знања Поповићу и оштро се обратио Мијалку Тодоровићу.

„У организацији Коче Поповића и Мијалка Тодоровића планирате да ме смените на сутрашњем састанку Пленума!" , узвикнуо је Тито.

Слава Ђукић у књизи „Слом српских либерала" потврђује те драматичне догађаје и преноси да је Тито на Конгресу самоуправљача у Сарајеву 6. маја 1971. жестоко напао српско руководство, рекавши да у Београду има снага које хоће да доведу Русе у Југославију. Посебно је о томе причао с Милентијем Поповићем, наводи Ђукић:

„'У Београду је центар контрареволуције. Ја сам о томе обавјештен.' Поменуо је штампу, Универзитет, Добрицу Ћосића, отпоре уставним променама и пензионисане генерале. 'Завјера је против мене, а центар је у Србији. Ранковић се састаје са генералима Хамовићем (Раде) и Милојевићем (Милоје)!''

Када је примећено да је Ранковић у изолацији и да није активан, Тито је рекао да има информацију обавештајне службе: 'Да сам налог да се сва тројица ухапсе!'

Највеће запрепашћење изазвала је тврдња да је српско руководство, преко Мијалка Тодоровића, повезано са Русима.

'Ви знате, друже председниче, да Руси највише нападају Плавог', приметио је Милентије Поповић.

'Тодоровић је свашта говорио у Москви на њиховом Конгресу. Рекао је да смо Кардељ и ја у свађи, да је земља у расулу и да је могућ војни удар.'

'Чија је то информација?'

'Нашег војног аташеа у Москви', одговорио је Тито."

Реч је била о XIV Конгресу Комунистичке партије Совјетског Савеза који је одржан од 30. марта до 9. априла 1971. у Москви. На конгресу је усвојена резолуција „Програм мира" која је претпостављала низ мера с циљем побољшања међународних односа и принципијелну промену односа међу државама. Милентије Поповић је био веома потресен и узбуђен због Титових оптужби.

По повратку у Београд, Милентије Поповић је 9. маја испричао Тодоровићу шта се догодило у Сарајеву. После су заједно гледали филм у Клубу посланика на Дедињу. Милентије је ту умро, у фотељи, од срчаног удара. Тито му није дошао на сахрану, мада је био председник Савезне скупштине. 

Разјашњење

Сутрадан, у понедељак 10. маја увече, хитно су обављене консултације свих водећих фактора из Србије и одлучено је да се одмах тражи разговор с Титом. Закључено је да се пред Тита изађе одлучно и јединствено без икаквог попуштања и уступака, и да се тражи разјашњење о свему. Тражено је и одлагање седнице Извршног бироа на којој је Тито намеравао да изнесе те ствари.

Представнике Србије, њих укупно 18 - међу којима су били водећи функционери, председници покрајинских комитета, секретар Градског комитета Београда, сви чланови Председништва СКЈ из Србије и покрајина - Тито је на тражење Марка Никезића примио 11. маја у 10 сати. Разговор је трајао четири сата и 15 минута.

О том састанку Латинка Перовић у својој књизи „Затварање круга - исход расцепа 1971-1972", објављеној 2018, пише: „Тито нас је примио у Белом двору. Био је сам, са великим вучјаком. Љут и нерасположен. Нас је било доста: сви представници друштвено-политичких организација, скупштине и владе у републици, чланови Председништва СКЈ из Србије, Војводине и са Косова. Тито је рекао: 'Да видимо о чему се ради'..."

На том састанку, како сведочи Ђукић у књизи „Слом српских либерала", водио се следећи дијалог:

Драгослав Марковић: „Не знам на основу чега сте стекли утисак да Србија пружа отпор уставним променама. Ми смо на Брионима бранили своја гледишта."

Тито: „А професори? Михаило Ђурић плаче за предратном Југославијом, Ћосић вам је постао национални лидер... Ја добијам много писама. Људи питају: докле ће тако друже Тито? Ако треба, створићемо нову партију која ће се ослањати на радничку класу."

Мијалко Тодоровић: „Шта значи да мене прати и шпијунира војни аташе? И није тачно ништа од онога што је рекао!"

Тито: „Ја вас оптужујем!"

Мијалко Тодоровић: „А ја вас оптужујем због овога што радите!..."

Тито: „Па ви мене и сада оптужујете и нападате! Имам ја траку на којој све снимам!"

Драги Стаменковић: „Па зашто се љутите да је Плави рекао о Вашем неслагању с Кардељем када сте ви то мени лично рекли пре неколико година..."

Тито: „Говорио сам о извесним неслагањима." 

Ништа, међутим, није оставило такав траг као излагање Латинке Перовић: „Код српског народа постоји велико осећање увређености и озлојеђености због свега што се њему приписује и што се олако прелази преко жртава које је српски народ дао у револуцији. И ми смо некакви представници те Републике и тог народа, па можемо да изразимо и део тог његовог расположења..."

Тито упада: „Познајем ја расположење српског народа и оно је добро."

Латинка: „Шта значи да се из Србије оптужује час један, час други функционер? Изгледа да ћемо доћи у ситуацију да се о функционерима из Србије говори лепо само на сахранама, као што је то случај с Милентијем Поповићем кога је дотукло то што је све морао да прогута."

Онда је Латинка Перовић уперила прст у оне за које је мислила да су одговорни за овакву атмосферу: „Шта значи та пракса да Мијалка Тодоровића у Москви прати и контролише војни аташе? Ми знамо да се ви обавештавате и другим каналима. Али знамо и то да Војна обавештајна служба, која вас обавештава о стању у Београду и на Универзитету, подстиче провокације на Београдском универзитету. Ви сте говорили на IV Пленуму о атмосфери дошаптавања, неповерења, доушништва и страха од тога. Могу Вам рећи да у том погледу атмосфера сада није ништа боља, него је, напротив, гора него пред Брионску седницу".

После састанка Латинка Перовић је рекла да је доста распрострањено уверење учесника да је тек сада дирнуто у прави осињак, у Војну обавештајну службу, на чије се информације председник Тито дуго ослања.

О завршетку овог састанка и реперкусијама, Тито је на крају рекао своје мишљење: „Па дајте да то све ставимо ад акта".

"Тако је не само скинут са дневног реда случај Мијалка Тодоровића, него је на овом састанку договорено да Тодоровић уместо Милентија Поповића дође на чело Скупштине Југославије, мада је Милош Минић био Титов и Кардељев изабраник. Неколико дана после састанка у Белом двору, Тито је са задовољством говорио Вељку Влаховићу о разговорима са српским руководством: 'Тако са мном нико није говорио последњих 40 година. Мило ми је што има таквих људи у партији.'

Ипак, догађаји који ће уследити показују да је то било само привремено Титово повлачење. Већ тада је он био дубоко незадовољан либералима, а Тодоровић је требало да буде прва политичка жртва. Али, он никада није журио. Избегавао је ризичне ситуације, каква би била сукоб са српским руководством у тренутку када се највећим делом Југославије ширило незадовољство маспоком у Хрватској, пошто је овај разговор вођен шест месеци пре пленума у Карађорђеву.

Међутим, нема сумње да су либерали својим понашањем 11. маја 1971. дефинитивно определили своју судбину. Само је било питање времена и политичких околности. Службе безбедности и полицијске службе неуморно ће да прате и извештавају Тита о њиховим активностима и кретањима.

Постепено је измицан тепих испод њихових ногу, а 17 месеци касније, октобра 1972. Тито се поново састао са српским руководством, али у сасвим другим околностима. Мирно је гледао како се Срби међусобно гложе и очекују његову пресуду. Једним потезом скинуо је целу либералну гарнитуру", пише Слава Ђукић.

Милитаризација политике - Брк у заседи

Уверење је било да такав разговор као овај 11. маја у Белом двору с Титом нико није имао, али сматрало се и да Тито то никада не може да заборави нити да пређе преко тога.

Међутим, оно што Латинка Перовић тада није могла да зна јесте да је најодговорнија личност на коју је она упирала прстом, шеф Војне безбедности генерал Иван Мишковић, био иза „провидног стакла" овог разговора. Он је био у суседној канцеларији и слушао целу расправу. Тито је повремено излазио са седнице и долазио до њега.

Тадашњи шеф Управе безбедности, генерал Иван Мишковић - Брк, који ће за који дан да прослави свој 102. рођендан, у разговорима које смо водили описао је шта је Тито све тражио од њега за овај састанак.

Уочи разговора са руководством Србије, Тито је тражио од Вас, а и Ви сте то обезбедили, да буде обавештен шта и о чему српски руководиоци причају.

Мишковић: „Истина је следећа. Односи Хрватске и Србије се заоштравају. У Србији и Хрватској национализам буја. Тито притиска ове из Србије да се они обрачунају са националистима доле на универзитету. Међутим, постоји међу њима сагласност да се јединствено оде код Тита да му се стави до знања да не може руководство Србије водити активну битку са појединим националистичким елементима из Академије, овога и онога, где год је нешто било, ако се такође Тито одлучно не обрачуна са хрватским руководством. Тито је то знао прије доласка српског руководства, јер је у Србији постојала подвојеност. Биле су две струје: једна Никезић и група, а друга Марковић, Стамболић, Шане Петровић...

Када су ишли код Тита, он је мени рекао ово: 

'Долази ми српско руководство, тражили су. А да нису тражили они, тражио бих ја њих. И ту морамо рашчистити. Идите са мном, не знам у колико сати, у Бијелом двору.'

'Предсједниче, ако наређујете, морам извршити, али то није добро. Одмах ће рећи: Ви и полиција.'

'Нисте ви полиција. Ви сте мој специјални саветник.'

'Ма, ја сам за њих док сам жив полиција, не може их то нико разуверити.'

'Добро онда, ја ћу онда сам, а ви будите у другој соби.'

Ја сам био у другој соби, и слушао сам."

Јесте ли и суфлирали Титу?

Мишковић: „Нисам, то је измишљено. Нема то везе. Изашао је Тито једном или два пута, али није то било суфлирање. Испада да смо ми сад били на некој вези, али то нема везе, то није то. Био је то, међутим, мучан састанак.

Ту је Плави рекао: 'Стари, слушај, можеш да кажеш то и то, ти си у праву, али ти тамо дозвољаваш да дивља национализам, ми не можемо да се бранимо... знаш како то иде...'

И то је била паљба која је трајала четири сата. Да искрено кажем, Тито је онда њима објашњавао о чему се ради, објашњавао дијелове Устава, амандмана, неко је подржао, неко није. Не знам ко је рекао шта.

Драги Стаменковић, или неко други, рекао је да не разумије ништа, да он не схваћа шта то треба да се ради. Тито је њему или неком другом рекао: 'Ниси ти једини који не схваћа.'

И Тито је изашао ван и рекао: 'Е, сада и никада више сâм. Њих 18, а ја сам".

И тако је било. Ту су биле и покрајине, и сви су били јединствени. Кад је била ријеч о Хрватској, каже Тито: 'Видиш, богати, како су јединствени. Постигли су јединство по том, а одмах чекају да се посијеку двије руке кад изађу ван.'

Онда је рекао: 'А ови у Загребу ће ме чути. И ја сам неке ствари овде чуо.'

А у ствари шта је чуо? Тепавац је, чини ми се, ту износио ону информацију која је дошла преко ДСИП о плану Бранка Јелића, усташког емигранта, који је рекао да има намеру да се састане с неким из руководства Хрватске и да ће се састати. И то је представио као готову ствар, која је уговорена, па се после установило да тога нема. Онда је Тито и то питање потегао и касније се формирала цела комисија која је то питање рашчишћавала. Комисија, спољни послови, СИВ, Хрватска, јер то је био један камен смутње; малтене, отприлике, оптужба је била на рачун хрватског руководства да је спремно да пактира и са усташама, као што је тај Бранко Јелић, на линији хрватског национализма."

Наводите како сте стигли до информације шта је и о чему Мијалко Тодоровић разговарао кад је 1971. или 1972. био на конгресу Комунистичке партије Совјетског Савеза. О чему је ту било речи и како се стигло до тога?

Мишковић: „Мијалко Тодоровић је искористио једну легалну ситуацију у којој се нашао, као један од челних људи СК Југославије који је као гост присуствовао конгресу Савеза комунистичких партија Совјетског Савеза, а амбасадор је у то вријеме био Вељко Мићуновић. Мићуновић је био непрекидни опонент Титовој политици. Био је на неки начин везан за ову тзв. либералну групацију и слободно се може рећи да је било интрига које су се одатле проносиле. Наиме, о чему се ту заправо ради? Мијалко је тада у разговору, поред осталих, кад се разговарало о ситуацији у Југославији, о Титу којега је Брежњев поздравио, о здрављу, отприлике изразио тезу о томе да је Тито већ стар, да је болешљив, итд... Очекујући и нудећи на неки начин себе као човјека који је ту, који и сада води партију као секретар Извршног комитета, значи човјек број 2. И у том погледу је Брежњев ставио до знања да треба Тита подржавати и да је Тито гаранција на неки начин да се неће десити искакања, нити ексцеси.

Тај сусрет у четири ока је проваљен. О том сусрету, жена Вељка Мићуновића, Мишка, испричала је жени нашег војног изасланика пуковника Кривокапића дио тога разговора, а дио тога разговора је саветник у амбасади својим каналима пренио Кочи Поповићу.

Ви се позивате на писмо војног аташеа Стеве Кривокапића.

Мишковић: „Да, у писму Стеве Кривокапића пише о интригама и о томе да се оптужује Тито да је малтене организирао преко КГБ да се слуша Мићуновић, или преко КОС-а. Практично су бацили ту бубу да би сакрили целокупну игру и припрему која је постојала. Процена је била следећа: без обзира ко био сутра после Тита, ми морамо са Совјетским Савезом одржавати одређене везе. Будући да се тада овде на југословенским просторима радило на смјени Тита, о томе да Тито треба отићи, о томе да је он стар, о томе да их не обавјештава... значи, вођена је једна организована кампања у коју су покушали укључити секретара унутрашњих послова Радована Стијачића, покушали су укључити секретара за одбрану Николу Љубичића, углавном српске руководиоце или руководиоце Србе из БиХ. Тад се све то скупа покушало прикрити и онда је ту глупост Коча Поповић проценио као опасну ствар и то испричао Иви Вејводи..."

Један канал је преко ког сте Ви добили информацију, а други ...

Мишковић: „Је, један канал је преко Кривокапића, а други преко Коче Поповића. Коча је отприлике рекао Иви Вејводи: 'Незгодно ми је било да ја то чиним као Србин, а ради се о Мијалку Тодоровићу, били смо заједно, командант и комесар дивизије, да испада да га ја денунцирам.' Вејвода је то схватио, били су другови из Шпанског грађанског рата, амбасадор прије тога у Паризу, Лондону, Италији. Овај је то рекао Бранку Микашиновићу, овај рекао Јосипу Бољковцу, а Бољковац Стеви Крајачићу, и другим каналима је то дошло. Са два канала је дошло. И Тито је практично знао да се Мијалко није држао датих оквира једног куртоазног присуства конгресу, једног геста пажње, већ да је то искористио и за покушај сондирања терена за себе сутра."

Шта је према вашим сазнањима Мијалко Тодоровић тада рекао?

Мишковић: „Отприлике, теза је била да је Тито стар, да ми морамо да размишљамо о томе да треба доћи неко млађи. Другим речима, 'ја сам тај млађи, ја сам секретар Извршног бироа'. Тако се то протумачило, и да ми желимо и даље, а не само Тито, да имамо добре односе са врхом Совјетског Савеза. 'Ја сам ту, ја се нудим', то је практично јасно и гласно, ту нема никаквог двоумљења.

Тито је знао за акцију која је вођена у Београду. Он је знао за то да је Цвијетин Мијатовић звао Стијачића да му каже: 'Добро Радоване, мајку му, ја сам се договорио кад смо ишли горе да не оптерећујеш Тита сувише, да се окренеш мени и Мијалку Тодоровићу, да нас информишеш. Ти нас не информишеш, а ми ништа не знамо. Тито нас држи као у кутији шибица. Шта он тамо ради, он иде, ми не знамо све. Он не зна куда нас води.'

И Радован Стијачић каже мени: 'Молим Вас, хитно да се нађемо.'

'Што да се нађемо?'

'Да те нешто упознам.'

И он мени каже: 'Звао је Мајо (тако су звали Цвијетина), рекао ми је то и то. Рекао је: 'Знаш ти зашто смо ми тебе послали, шта смо се ми договорили.'

И тада је он схватио, да је фактички изабран због тога да служи њих, а не да буде лојалан министар. И каже то мени.

Ја му кажем: 'Радоване, или ћеш се ти лепо спаковати, па отићи код Тита, или ћу ја то морати њему да реферишем, јер то није приватан разговор. Ријеч је о крупним политичким и државним питањима.'

Онако нервозан, каже: 'Пусти ме да преспавам.'

Он је то преспавао, и други дан каже: 'Идем Титу.'

А ја сам организирао састанак. Он је отишао и Титу то испричао. Према томе, Тито је имао информацију о томе шта је Цвијетин рекао. Тито је имао информацију како се Мијалко понашао тамо, заправо Коча је то директно поручио Титу. Тито је имао потврду и преко нашег канала. Даке, Тито је имао довољно информација да види да се овде не ради о једном политичком курсу, него да се ради практично о једној акцији која има специфични карактер припрема нове гарнитуре власти, него смјене власти. То је личило опет на пуч, по неким елементима."

Бољковчеви наводи и Стево Крајачић

Јосип Бољковац у свом сведочењу у књизи „Истина мора изаћи ван" (2009) потврђује Мишковићеве наводе.

Он тврди да се Мијалко Тодоровић, који је у то време био секретар Извршног бироа, значи други човек партије, боравећи као гост на Конгресу КПСС, срео у четири ока са Леонидом Брежњевим, наводно нестао из хотела и ноћу разговарао с њим.

Иако је руководство Србије било за даље либералне реформе, сматрало Тита њиховим кочничарем и вехементно иступало против совјетске политике, оно је, наводно, затражило од Москве подршку за уклањање Тита. 

Након повратка у земљу, Тодоровић је почео реализацију овога плана. Њему се прикључио и Цвијетин Мијатовић који је био амбасадор у Совјетском Савезу шездесетих година.

Настојећи да укључи и друге српске руководиоце, Тодоровић се обратио и Кочи Поповићу с којим је био дугогодишњи пријатељ, још из рата када је био политички комесар Прве пролетерске бригаде. Испричао му је о чему је разговарао у Москви и тражио подршку.

Коча се није изјашњавао, али, мада се није слагао с Титом, то је сматрао другоразредним питањем у тим околностима. Одлучио је стога да све исприча двојици пријатеља из Карловца, дипломатама Иви Вејводи и Бранку Микашиновићу. Они су то што су чули пренели Јосипу Бољковцу. Бољковац  је све испричао Стеви Крајачићу, а Крајачић Титу.

Тито је сенилан

На питање Мишковићу да ли је он ипак Тита обавештаво о томе шта, рецимо, Латинка и Марко Никезић причају, он ми је рекао: „Они су некада излазили вани да разговарају, мислили су да то нико неће да чује."

„Никезић је, како се наводи у материјалима са прислушкивања, говорио Латинки за Тита, на пример, да је сенилан?", питао сам.

„Није Никезић причао то само Латинки. То се причало у тим круговима. То је рекао и Цвијетин Мијатовић Стијачићу да је Тито сенилан. Према томе, та прича о његовој сенилности није била искључива, и Тито је знао да се говори о његовој сенилности."

Али, није то чинио само Никезић. Петар Стамболић је 26. јануара разговарао с Кардељом пред Другу конференцију и рекао му да не би требало отварати нове проблем, мислећи на Србију. Кардељ му је одговорио: „То не долази у обзир. Тито је површан и више није у стању да дубље улази ни у једно питање, него да највише реагује на основу непосредних утисака или информација коју му даје војна обавештајна служба". Стамболић је онда предложио да би уже руководство Србије требало да оствари контакт с Титом и непосредно га информише о приликама у Србији. 

Здравко Вуковић, тадашњи генерални директор Телевизије Београд и један од водећих људи "либералне гарнитуре", у својој књизи „Од деформација СДБ до маспока и либерализма - моји стенографски записи 1966-1972" (1989), навео је да се из Хрватске најпре форсирало да Тито буде доживотни председник Републике, а сада се јавља идеја и да поред председника Републике, постоји Председништво СФРЈ.

Вуковић пише: „Поводом интриге о Мијалку Тодоровићу која је лансирана у мају, накнадно сам обавештен, пошто је Тито рекао да је то извештај војног изасланика у Москви, Кривокапића, да је Веселин Ђурановић о томе у поверењу разговарао с Кривокапићем, с којим је у некаквом сродству. Ђурановић тврди да је Кривокапић под заклетвом рекао да он такву информацију није дао Титу, што значи да је интрига смишљена највероватније у земљи".  

Он наводи и да је из појединачних разговора с људима који су „ближе упућени у извесне детаље" деловања неких служби код председника Републике, сазнао за појединачне случајеве који делимично илуструју односе и атмосферу: „Тито се већ дуже време скоро искључиво ослања на информације Војно обавештајне службе које му у великој мери обрађује и сервира Јованка Броз, која, иначе, држи већи део пратећих служби при резиденцији. У последње време, Тито је прилично изолован и главни гост куће је Бакарић који код њега у кући одседа када је у Београду и ту је главна веза с Хрватском и један од главних извора информисања (поред Војно обавештајне службе). Мика Трипало је такође стекао Титово поверење и може доста утицати на њега. Контакти с Кадељом су се охладили и углавном се своде на службене", записао је Вуковић.  

Наставак:

Зашто су пали српски либерали (2):
Како су смењени Марко Никезић и Латинка Перовић