Најкраћи пут до пакла: Декарт, арсеник и старе сплетке štampaj

Рене Декарт (1596-1650), француски филозоф дуго је оклевао је да прихвати понуду шведске краљице Кристине Августе која је желела да га постави за свог приватног учитеља. Кристина је већ са своје 23 године била предузимљива и упорна жена посвећена стицању знања, а Декарт са своје 54 цењени човек високих филозофских способности, утемељивач школе рационализма, и необично великих доприноса у математици, где је увео у употребу  картезијански координатни система као темељ аналитичке геометрије. Највећи део својих научних открића Декарт је већ био изложио у Принципима филозофије (Principia Philosophiae), објављеним у Амстердаму 1644. О његовим широким интересовањима говори и чињеница да се у једној књизи бавио се развојем и формирањем фетуса (De la formation de la foetus), а поздравио је и Харвејево откриће циркулације крви, надајући се да ће и он направити неко важно откриће у медицини.

Шведска краљица Кристина, која је на трону била од 1622. до 1654. године, желела је да Шведска буде узорна земља са школама у којима ђаке уче најбољи европски учитељи. Кад је за француског амбасадора у Шведској постављен Пјер Шани, Декартов пријатељ, шведска краљица чула је о Декарту много задивљујућих ствари, па је с њим ступила и у преписку сматрајући да као владарка има право на траћење времена великих људи.

Декарт јој је послао једну расправу о љубави, а потом и о страстима душе, што је краљицу навело да по њега пошаље један ратни брод са све адмиралом, који је имао задатак да филозофа безбедно доведе у „земљу медведа“. Декарт је унапред добио обећање да ће у Шведској бити основана академија наука с њим на челу.

На дан 1. септембра 1649. филозоф је већ био на путу са мачем за појасом који је увек и врло радо носио. Кад се обрео у Штокхолму, зима је била једна од најхладнијих у историји те земље.

Напредовање болести

Краљица је због мањка слободног времена наложила Декарту да у њеном дворском салону буде сваког дана у 5 ујутру, како би с подучавањем почињао што је раније могуће. Декарт је прихватио задату обавезу и од првог дана у Шведској путовао је сваког јутра у зору кочијом до дворца. После четири месеца почео се осећати болесно.

Увече, 2. фебруара 1650. било му је зло; легао је у кревет да би се следећег јутра пробудио због пробадајућих болова с десне стране стомака. Онда се од пнеумоније разболео његов пријатељ амбасадор Шани уз кога је стално био и помагао му, иако је и сам био болестан. Кад му се пријатељ опоравио онда је и он пао у кревет, испоставило се заувек.

Јавиле су се дрхтавице, шлајм у грлу и подригивања који су га мучили десетак дана, а онда је „отац нове филозофије“, како га је назвао Артур Шопенхауер, изненада умро. Било је то 11. фебруара 1650. године.

Али, шта је био узрок смрти мислиоца који је одбацивао цркву, ставивши у центар свога размишљања сумњу у оно што она тврди?  „Заиста је све то што се догодило са филозофом, права загонетка“, писао је један дворјанин. Краљица је са своје стране објавила да је њен мудри посетилац подлегао запаљењу плућа.

Ипак, приче се нису могле зауставити. Свуда се говорило о смрти проузрокованој тровањем. А у оно време то се није могло тако лако и доказати.

Три века касније

Тек 1996. године шведски историчари подгрејали су стару сумњу. Игром случаја, појавило се писмо Ван Вулена, једног од краљичиних личних лекара, у коме су описани врло необични симптоми болести познатог филозофа, који су указивали на тровање. Нико није могао бити сигуран да је посреди било убиство. Међутим, писмо краљичиног лекара окренуло је нови лист књиге о животу Рене Декарта.

Заслугом професора Теодора Еберта из Ерлангена у Немачкој, на светлостi дана појавили су се 2009. године нови подаци о загонетној смрти чувеног филозофа. Три дуге године истраживао је професор Еберт архиве од Штокхолма до Париза, тражећи записе очевидаца о Декартовим последњим данима, тако да је на основу докумената створена једна прилично јасна медицинска слика.

Сходно тој слици, филозоф је од самог почетка боравка у Шведској патио од болова у желуцу и вртоглавице. Онда се појавио јак секрет из носа, што указује на типичну „арсенску кијавицу“. Осмог дана болести краљичин лични лекар видео је у мокраћи филозофа оно што је најгоре: крв. И то је, поред осталог, указивало на интоксикацију.

Професор Еберт је најзад навео и име вероватног атентатора. Слободоумни Декарт отрован је, наводно, руком апостолског мисионара Жака Виогеа (Jacques Viogue) који је с њим становао u француској амбасади – под истим кровом. Атентат на филозофа изведен је отровном нафором. Оно што личи на заверу сличну оним у романима Ден Брауна, данас је предмет велике дебате.

Хамбуршки филозоф Ролф Пустер, који се бавио  истраживањем Декартовог живота, презентовао је својим колегама јасан доказ о Декартовом тровању, док је Декартова биографкиња, Женевјев Родис-Луис, мисли да је прича о тровању будалаштина.

Конци завере

Неспорно је следеће: смрт мислиоца догодила се у време велике мржње између католика и протестаната. Последње борбе тридесетогодишњег рата тек су завршене. Два хришћанска лагера – католички и протестантски – задали су једни другима ужасне ране, све у име Бога и вере. Пола Европе било је у пепелу.

На том опустошеном пољу Декарт је желео да постави рационалне темеље новог света. Формулисао је једну од најчувенијих реченица у филозофији: „Cogito, ergo sum“ – „Мислим, дакле постојим“. Међутим, клер који је управљао Римом био је још увек моћан. Већ је био присилио Галилеја на порицање сопствених идеја (1633) што је био тежак ударац за све слободне духове тог доба.

Декарт се из предострожности најпре склонио у Холандију, у којој се крио и Британац Џон Лок и у којој је Томас Хобс штампао своје књиге.

„Значај Холандије као једине земље која је у 17. столећу дозвољавала слободно мишљење, још није довољно добро процењен“, писао је филозоф Бертран Расел.

Али, и у земљи лала морало се бити на опрезу. Неке списе Декарт је објавио анонимно. У јавном животу играо улогу доброг католика, а омиљена изрека била му је: „Larvatus prodeo“ („Носећи маску идем сопственим путем“).

Декарт никада није много радио нити читао, тако да су његови доприноси математици били резултат необично велике концентрације у кратким временским периодима. Бертран Расел допушта да је Декарт уживао у улози отменог аматера који се правио да ради мање него што заиста ради. То би можда објаснило огромна и скоро невероватна Декартова достигнућа уз исто тако невероватно мали уложени труд.

Жак Виоге, августинац, студирао је на Сорбони и био је значајан човек у свом реду. Истовремено, служио је Папи као апостолски мисионар за северне земље. Требало је да Риму поврати изгубљени терен. Тај свештеник кренуо је на посао прикривено, али са успехом. У једној тајној депеши Виоге је обавестио Рим о добрим надама да ће се краљица вратити под скуте старе цркве. То се и догодило.

У овоме је професор Еберт видео мотив убиства Декарта. Свештеник се од раније жалио да кућни учитељ просветитељских намера утиче на краљицу, што може довести до њеног удаљавања од Рима и католичанства . Тачно је да је Декарт своју ученицу желео да изведе на пут рационалности. Знао је да на велики сто распростире цртеже и мапе неба, објашњавајући јој законе небеске механике. Са становишта Виогеа, то је било ужасно. Сматрао је да се тако нешто мора оставити само Господу.

У вечерњим сатима оба Француза седела би често у француској амбасади испред камина, жучно расправљајући, пре свега о еухаристији. Католичка црква и данас сматра да је хлеб у облику нафоре заиста Христово тело и да вино заиста оличава његову крв, и то никако симболично, него стварно.

Декартово гледиште о томе било је да католичко веровање, у ствари, представља сујеверје. Његове теорије о физици говориле су му да је транссупстанција немогућа. На тај начин је и суштину ритуала причести довео у питање.

Осумњичени

Али, да ли је то било довољно да један свештеник почини убиство? Било како било, отац Виоге, човек непоколебљивог веровања, желео је да своју оданост папи јасно докаже. Виоге се одлучио на акцију. Последица те акције била је Декартова болест која је почела с тешким пробадајућим боловима са десне стране стомака.

Данима су га мучиле температуре и недостатак апетита, а тело је патило због јаких болова. Осмог дана болести лични лекар је записао: „И даље подригивање, црно повраћање и неравномерно дисање“, Све то су јасни докази атентата арсеном.

Сумњу на атентат побуђује и околност да је филозоф непосредно пре појаве болести био на причести. Миса се одиграла у малој капели у дворишту француске амбасаде. Нафору је делио отац Виоге.

„Било је прилично лако ставити мало арсеника у нафору и онда је дати жртви“, тврди професор Еберт. Смртна доза арсена износи око 0,1 грам. Иако Еберт као историјски детектив нема чврсте доказе у рукама, успео је да реконструише низ индиција.

Тровање није било ништа необично у то време. Папа Александар VI и његов син Чезаре Борџија, слали су на онај свет своје непријатеље користећи бели прах арсена. Језуита Хуан Маријама (умро 1624), сматрао је арсен дозвољеним средством за уклањање неверника. Изгледа да је Папа Урбан XIII и сам био жртва тровања, и то нафором.

Осмог дана својих мука, Декарт је изненада затражио вино и помешао га са дуваном, желећи да повраћа. Професор Ебер тврди да је тај поступак имао смисла једино уколико је Декарт посумњао да је отрован!

За спас је било сувише касно. „Све је готово“, нотирао је лекар. „У желуцу и цревима настало је крварење.“

Накратко пре Декартове смрти појавио се Виоге поред болесничког кревета. Самртник није више могао да говори. Његове очи биле су отворене и укочене.

Присутни су молили свештеника да самртнику да опрост како би Декарт био ослобођен свих грехова чиме би му се отворио пут – директно у рај. Али Виоге је тражио изговоре и није урадио оно што је од њега тражено. Због тога професор Еберт у својој књизи о Декартовој смрти пише: „Све што је католички свештеник желео био је најкраћи пут којим ће Декарта послати у пакао.“

Филозоф је умро 11. фебруара 1650. Сахрањен је у Шведској. Четири године касније Кристина је абдицирала и пришла католицима, што је био један од тежих пораза протестаната. Декартова дела црква је забранила 1663. године.

После много преговора Шведска је вратила Француској Декартове кости које су и данас испод споменика у Сен жермен де Преу. Лобања славног човека пристигла је у Француску 1822. и сада је у једној музејској витрини у Паризу. Декартов дух је свуда наоколо.