Крвави краљевачки октобар 1941: Српска хала, најтужнија веза Краљева и Винер Нојштата štampaj

„Тетка Љиља је отишла до лагера, тамо јој је отац стрељан.“

То је реченица коју је моја нана Милица изговарала кад год би joj сестра Љиља, моја баба, дошла у Краљево у посету. Увек би прво одлазила до лагера. Свако у граду знао је некога коме је неко тамо страдао.

Са школом, организовано, сваког 14. октобра, сви краљевачки ђаци одлазили су у Спомен-парк „Краљевачки октобар“. Сећам се да сам непомично седео у амфитеатру и гледао представе. Нарочито се сећам једне представе у којој су Немци били обучени у црна одела и носили застрашујуће црне маске због којих сам хтео да побегнем одатле. Те црне маске дуго сам памтио.

Сећам се и почасног плотуна који је тог дана испаљиван и да су се деца увек разлетала да покупе чауре од метака. И сећам се да никад нисам могао да јурим заједно са њима.

Сећам се и често понављане приче у локалним новинама и на телевизији о ватрогасном оркестру који је свирајући успео да прође поред Немаца, изађе из града, оде на Гоч и тамо се придружи партизанима.

Сећам се и филма „Црвена земља“ у којем је као статиста учествовао и један породични пријатељ, чију су ситну улогу у филму код куће увек чекали и говорили: „Ево Бранка“. Сећам се и да се то што се обележавало у Краљеву 14. октобра звало „Октобарске свечаности“, да се није обележавало само у лагеру и да се говорило „о жртвама фашистичког терора“.

Култура сећања

Наравно, све ово што наводим је само једно дечје сећање и импресија на оно што се некако административно зове културом сећања. Тај израз и ја користим, немам бољи. Али та култура сећања имала је јак утицај на мене. У део града где се налази спомен парк никад нисам волео да одлазим, нисам волео да прелазим пругу, нисам волео ни железничку станицу која се ту налази, нити да идем на утакмице на оближњем фудбалском стадиону.

Касније, када сам радио емисије које су се бавиле културом сећања, био сам, као Краљевчанин, и помало љут на Крагујевац, јер њихову причу сви знају, али краљевачку не. Прича о крагујевачким ђацима је, наравно, потреснија од било које друге, а „несрећна околност“ за културу сећања јесте што обе приче „падају“ у исто време, у октобру. Али ако би се број жртава упоредио са бројем становника које су ови градови тада имали, могло би се рећи да је у Краљеву у октобру 1941. стрељано процентуално више људи него у Крагујевцу, и да је зато оно што се у њему десило од 15. до 20. октобра 1941. – „убило град“.

Ипак, никад нисам волео ни бројеве ни „такмичење у броју жртава“, увек ми се то чинило погрешним и бездушним, иако се нажалост култура сећања код нас често само на то своди.  Не сећам се да сам као дете или касније запамтио име неког човека који је стрељан у лагеру, не сећам се чак ни имена оца тетка Љиље.

Хала смрти

Део приче о краљевачком октобру јесте и прича о краљевачкој „хали смрти“, у којој су људи били затворени пре него што су изведени на стрељање. О њој се у Краљеву мало зна, причу о њој донедавно нисам знао ни ја.

Локомотивска хала Железничке радионице у Краљеву, изграђена од цигли и гвожђа, 1941. је постојала тек неколико година. На име ратне одштете после Првог светског рата, Србија је 1920-их година добила новац за изградњу велике радионице намењене одржавању шинских возила и изради локомотива. Одлучено је да она буде у Kраљеву. Хала је завршена и прорадила је 1936. године.

Тридесетих година Kраљево је било индустријски центар, кроз који је дневно пролази чак 36 возова. Осим фабрике вагона, у граду је тадила радила и фабрика авиона, а у Краљево пристижу и радници из свих делова Југославије – Марибора, Сарајева, Славонског Брода, Суботице...

Године 1942. хала је расклопљена, спакована у 400 вагона, и са краљевачке железничке станице одвезена 780 километара северно, у Аустрију, у град Винер Нојштат, шездесетак километара од Беча, где су је поново склопили логораши Маутхаузена. 

Српска хала у Винер Нојштату

Краљевачка хала је преживела Други светски рат и још увек стоји у Бечком Новом Месту. Колоквијално је зову „Српска хала“, мада ретко ко у овом граду од 40 хиљада становника зна зашто је српска и откуд она код њих. А прича је таква да звучи немогуће да раније није била испричана. 

Откуд, дакле? 

Као и Краљево између два рата, и аустријски град Винер Нојштат, 780 километара северније, био је индустријски центар. Још у доба Аустроугарске и у време Великог рата, овај град је био центар војне индустрије. У њему се налазила и војна академија у којој су се школовали и Срби пречани из некадашње Војне крајине. Најпознатије име винернојштатске академије је хрватски песник српског порекла, генерал Петар Прерадовић, чија унука Паула фон Прерадовић је написала стихове актуелне аустријске химне.

Када је нацистичка Немачка 1938. припојила Аустрију Трећем Рајху, Винер Нојштат је био важно место за немачку војну индустрију. У њему су радиле сличне фабрике као и у Краљеву – фабрика авиона и вагона. Након аншлуса, највећи немачки произвођач локомотива, фирма „Хеншел“ из Касела, наставља да користи фабрику у Винер Нојштату.

Хитлерова војска у Краљево је стигла у априлу 1941. године. Стигле су у град потом и избеглице из разних делова Југославије, највише из Словеније. 

Рат стиже у Краљево

У лето 1941. у Србији се диже устанак, у августу се у околини Краљева организују диверзије против окупатора, ометају саобраћајнице, пале се општински архиви, лепе плакати против нациста. У циљу гушења устанка, крећу и немачке одмазде.

Kрајем лета, 28. августа 1941. на главном градском тргу Краљевчани су затекли два обешена тела: леш Драгомира Вилотијевића, једног од организатора партизанског устанка из околине Краљева, који је претходно стрељан у касарни поред железничке станице, и леш убијеног Милоша Ђорђевића, оптуженог за сарадњу са комунистима.

Тела су остављена да висе и наредног дана, пошто је сутрадан био пијачни дан у граду, како би се становништво додатно застрашило.

У немачким рацијама по селима у околини убијено је више од 250 мештана. Црну историју на овим просторима писала је 717. посадна дивизија, односно 749. пешадијски пук немачког Вермахта. Дивизија је била већином састављена од војника регрутованих са територије данашње Аустрије.

Опуномоћени главнокомандујући генерал у Србији од септембра био је генерал Франц Беме, такође рођени Аустријанац. Велике одмазде крећу у Шапцу, а Беме, у пропаганде сврхе, како би мобилисао војнике рођене у Аустрији, користи и сећање на Први светски рат и поручује: „Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију треба створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво.”

Након рата, о томе су у Аустрији није говорило, преовлађујући наратив био је да је Аустрија била прва жртва нацизма.

„После рата у Аустрији се није много причало о понашању Вермахта и СС-а у Југославији, постојали су неки судски процеси, али оно што се дешавало у рату није било велика тема“, каже Бертранд Перц, професор савремене историје на Универзитету у Бечу и коаутор књиге о „Српској хали“. „И да, постојала је теорија да је Аустрија била прва жртва нацизма. Наравно да многи нацисти у Аустрији нису мислили да су жртве, али им је било угодно да причају из позиције жртве изгубљеног рата како се не би могли прогласити кривцима.“

Крвави октобар

Али вратимо се на октобар '41. Четничке и партизанске јединице заједно нападају Краљево. Била је то њихова последња заједничка акција. Здруженим партизанско-четничким штабом у опсади Краљева командовао је мајор Радослав Ђурић, који ће се касније придружити партизанима.

Град је тих дана био у опсади, али и живот је стао. Нису радили пијаца, пекаре, надлештва, нису излазиле новине, а од сталних сукоба устаника и Немаца пуцали су прозори и рушене куће. Почетком октобра радници Фабрике авиона позвани су да се упишу и приме плате које су већ неко време касниле. У кругу фабрике 4. октобра 1941. нашло се око 600 радника. 

„Уредно су пописани, речено им је да ће бити одведени у Локомотивску халу Железничке радионице“, прича Мирјана Савић, музејски саветник Народног музеја у Краљеву. „Алфонс Мацијевич, командант Краљева, лично се појавио и рекао да је то због тога што имају сазнања да међу радницима има сарадника устаника, али да они то чине да би их заштитили од устаничких банди.“ Тако је прва група, од 600 радника, кренула у халу.

„Моји су пре рата имали неке познанике у Жандармерији, један од жандарма је дојавио да ће бити хапшени. И мој отац, рачунајући да ће скупљати само мушкарце, склонио се у Врњачку Бању“, прича историчар Љубодраг Ристић. „Отац је успео је да побегне, у кући су остале моја бака Милица Ристић и њена ћерка, моја тетка Љубица. Био је и мој стриц који је био болестан, њега нису дирали. Покупили су баку и тетку, оне су одведене по нашем суду због тога што су биле из комунистичке породице.“

Краљево је било опкољено, а становништво из околних места бежало је од сукоба у град. Ка граду је из Рибнице кренуо и казанџија Стојан Спасић са породицом. Заустављен је на мосту, породица је одвојена на страну, а Стојан одведен у лагер.

Локомотивска хала Железничке радионице постаје сабирни логор.

Немачки војници су 10. октобра привели и раднике Железничке радионице, њих 800, а 14. октобра је ухапшено око 360 радника Железнице.

Међу таоцима

У хали од 19 хиљада квадрата нашли су се таоци од 16 до 60 година, 108 њих имало је мање 18 година, углавном ученици или шегрти. Мушкарци између 25 и 45 година, у пуној снази, били су већина у хали. Породице су им до улаза у халу доносиле храну, а они су им из хале писали писма.

У једном од њих се на пример наводи: „Стано, ела, пошаљи ми купус или друго нешто што могу да једем кашиком и бар пола кила ракије јер је ладно. Пази на децу, љубим те и Владу и Веру.“

Или: „Надо, молим те пошаљите ми пола пакла оног дувана што ми је остало на ормару и нек ми шура узме два табака хартије папирлије.“

„Међу таоцима је било и инжењера од којих је Драгослав Антонијевић био један од најталентованијих инжењера оног времена“, каже Мирјана Савић. „Они су све време на прашњавом поду цртали шеме како би требало да се заврши хала и да се оптимално искористи њен простор.“

Затворени у хали нису знали за немачку наредбу број бр. 2848/41 од 10. октобра. Генерал Франц Беме је у њој написао: „Буде ли губитака међу немачким војницима или фолксдојчерима, територијално надлежни команданти, све до команданата пукова закључно, наредиће одмах стрељање противника према следећим стопама – за сваког убијеног немачког војника или фолксдојчера 100 заробљеника или талаца, за сваког рањеног 50 заробљеника.“

„Ноћ пред стрељање у хали је један из даље родбине мом деди предложио да побегну“, каже Владимир Спасић, Стојанов унук. „Он му је рекао: 'Имам децу, шта ћу да бежим, нисам ником скривио ништа.' По том детаљу види се колико нису били свесни да ће их стрељати. Тај рођак је побегао и он је преживео.“

Одмазда

Људи су веровали да ће у хали бити неколико дана колико траје блокада. За ову квоту Вермахта нису знали ни устаници, четници и партизани. Велики напад на Немачку војску десио се 15. октобра. Страдало је 80 устаника, али и Немци су бројали жртве: 14 убијених и 10 рањених.

Уведено је ванредно стање, у 9.20 ујутру наредба је излепљена по граду. Био је то тренутак када је требало испунити квоту Франца Бемеа. У квоту није ушло оних 80 убијених устаника.

„Врата од хале се затворише и ми остасмо напољу. Било нас је око 100. Показаше нам гомилу алата и наредише да свако узме ашов, пијук или лопату. Тада нас постројише по тројицу и под стражом поведоше уз пругу према Ложионици. Зауставили су нас на великој ледини, обраслој жбуњем, у кругу Железничке радионице… Немци су нам рекли да не копамо ровове према средини већ само около, тако да је сада оно што смо копали представљало велики квадрат на чију смо средину бацали ископану земљу.“ 

Ово је сећање Марка Сломовића, једног од свега неколико људи који су преживели стрељање у октобру 1941, а сви претходно били заточени у хали. Речено им је да иду да копају ровове, они су се радо латили посла јер су данима били затворени у хали и жељни чистог ваздуха. Копали су ровове који су постали њихове раке.

Марко Сломовић се касније присећао: „Приметио сам испред нас неколико митраљеских гнезда… Све наде у живот одједном су пале у воду… Неки су излетели из нашег строја и на немачком почели да објашњавају да имају малу децу, други су мирно чекали да им митраљеска зрна прекрате живот, а неки су почели да грде Немце, да их псују, проклињу. Митраљески рафали су све то прекинули …”

Током прва два дана, 15. и 16. октобра стрељано је 1.755 људи, међу њима и 19 жена. Убијене су и Милица и Љубица Ристић.

„Међу женама је била и докторка Милева Карајовић која се на савршеном немачком језику обрадила Алфонсу Мацијевичу позивајући се на Женевску конвенцију, Црвени крст… Стрељана је заједно са другим женама“, каже Мирјана Савић.

Како би се испунила прописана квота, померане су старосне границе, прикупљани су млађи од 16 и старији од 65, тинејџери и људи из болница.

Много је прича из тог октобра 1941. године, попут оне да су једном дечаку Немци прелазили руком преко браде како би открили да ли се брије и да ли их лаже за године.

Сакупљали су људе по улицама и болницама, Димитријевићи су остали без девет мушких глава, свештенику Петровићу убијена су три сина, апотекар Марковић је убијен заједно са своја два сина, железничар Блажевић заједно са три сина.

Краљево је тада имало око 13 хиљада становника, у самом лагеру убијено је 2.200 цивила. Заједно са убијенима ван лагера тај број је још већи. За само неколико дана, од 15. до 20. октобра 1941. године „убијен је град“.

„Дан или два пошто су му убијени мајка и сестра, отац је за то сазнао, док је био још у Врњачкој Бањи. У породици се причало да је он те ноћи, када је сазнао, потпуно оседео, имао је тада 40 година“, прича Љубодраг Ристић.

„Како ми је тетка рекла, у граду се знало одмах“, сећа се Владимир Спасић. „Након одређеног времена покупили су жене и децу, и наредили им да оду до стратишта. Видело се да је то нова рака. Тамо су били некакви немачки сарадници, који су пазили на њих и онда им рекли: 'Тамо су ваши.'“

780 километара северније

У то време у Винер Нојштату компанија „Хеншел“ из Касела осим вагона почела је да производи и топове. Али за нове послове била им је потребна и нова хала. Стратези Трећег Рајха досетили су се где ту халу могу да пронађу. У априлу 1942. одлучују да Локомотивску халу железничке радионице, или лагер – краљевачку халу смрти – расклопе и пренесу у Аустрију.

Хала саграђена од цигли и гвожђа била је једноставне конструкције, па је тај посао био могућ. Али Немци нису могли да нађу радну снагу, тражили су је и у Крагујевцу. Крајем године су расклопљену халу у 400 вагона из Краљева послали за Винер Нојштат.

Затим су заробљеници из концентрационог логора Маутхаузен пребачени у Бечко Ново Место, на посао склапања хале о чијој историји нису ништа знали. Градило ју је око хиљаду логораша. Када је Српска хала завршена, постала је део концентрационог логора Маутхаузен.  

„Нигде се није десило да се једна цела хала конфискује и из једне државе пребаци у другу као што је случај у Винер Нојштату“, каже Бертранд Перц.

Од 1943. Српска хала наставила је да исписује ружну историју. Разлика је била само што су унутра сада били логораши других нација – највише је било Пољака и Француза. У њој је кренула производња ракете „фау 2“, прве ракете дугог домета којом је бомбардован и Лондон. Разлог је био тај што је у хали високој 30 метара могла да стоји усправно.

Убрзо, међутим, савезници почињу бомбардовање овог града. Винер Нојштат је био први град на територији Аустрије на који су савезници бацали бомбе, то је и највише бомбардован град у Аустрији. „Када су 13. августа 1943. кренули напади, тада је производња 'фау 2' ракете увелико радила. Савезници су желели да онеспособе производњу авијације, док су нацисти пак мислили да савезници знају за производњу ракета, што није био случај. У новембру 1943. се десило највеће бомбардовање. Тог тренутка се прекида производња ракета, коју су нацисти пребацили у подземна склоништа код Нордхаузена“, каже Перц. 

Српска хала као део логора Маутхаузена постојала је све до 1945. Овај подлогор евакуисан је пред налетом Црвене армије. Месец дана је 550 логораша марширало, гоњено СС чуварима. Не зна се тачан број страдалих током марша.

Историчар Михаел Розекер из Комитета „Маутхаузен“ у Винер Нојштату један је од најзаслужнијих што је на улици испред хале 2005. године постављен споменик који подсећа на њену судбину. Kаже да је споменик подигнут упркос власнику хале који се томе противио. На споменику пише да је Српска хала била део логора Маутхаузен, али се споменик односи на други део историје, од 1943-1945. године, догађаји из Kраљева нису поменути.

„Српска хала је двоструки сведок злочина нацистичког режима, најпре злочина Вермахта, а онда и злочини кроз индустрију и привреду, кроз стварање концентрационог логора и принудног рада“, каже Михаел Розекер. „Једном годишње овде организујемо меморијални догађај где се између осталог прича и о злочинима почињеним у Србији и Краљеву. Не делимо приче из Другог светског рата, причамо отворено о свим почињеним злочинима, како би показали повезаност удруженог злочиначког подухвата нацистичког режима тог времена.“ 

У Српској хали 2023.

Снимајући емисију о судбини краљевачке хале, хтели смо да снимимо и како она данас изгледа изнутра, али камери РТС-а то није било дозвољено. У халу сам ушао и прошетао њом заједно са Владимиром Спасићем, потомком стрељаних. Он је у халу довео и сина, историчара који студира у Бечу, како би му показао где је његов прадеда Стојан провео последњу ноћ пред стрељање.    

Онда смо изашли. У руци смо имали фотографију краљевачке хале из 1941. и тражили смо најбољи угао да халу снимимо споља, како бисмо упоредили њен изглед некад и данас. Хала је временом претрпела промене, неки делови су дограђени, али улаз у Српску халу данас верно подсећа на краљевачку халу смрти из 1941. године.

Након Другог светског рата хала је мењала власнике и намене. Данас је у приватном власништву. Натпис на хали „Rogue“ односи се на презиме једног од претходних власника које је каснији власник задржао. Српску халу данас изнајмљује компанија која је користи као складиште робе. У Краљеву би рекли лагер. Реч је о немачкој речи која означава складиште.

Повратак у Краљево?

Од 2018. хала је под заштитом аустријске државе, то значи да не може да буде срушена, али у њој нема никакве табле која подсећа на њену ружну историју. Шта с њом? Недавно је од министра и Краљевчанина Горана Весића стигла иницијатива да се хала откупи од власника и врати у Краљево.

„Ја сам одрастао на успоменама на стрељане, али причу о хали, да је пренета у Аустрију и да је неким чудом преживела рат, то никада нисмо учили у историји“, каже Горан Весић. „Ово је заиста дивна прилика да се хала врати назад како би се овде направила стална поставка. У међувремену сам сазнао да је та хала код њих била део комплекса логора Маутхаузен и да због тога и за Аустријанце има одређену вредност, али с обзиром на њену величину један део те хале заслужује де буде у Краљеву како би и ми овде имали поставку на један од најтрагичнијих догађаја у Србији у Другом светском рату,“

„Идеју да се хала врати у Србију имао сам и ја, заједно са Милицом Томић, српском уметницом и професорком у Грацу, али тада хала још није била под заштитом“, каже професор Бертранд Перц. „Моје мишљење је да хала повезује многе приче из прошлости, масакр у Краљеву и концентрациони логор Маутхаузен, а после рата у тој хали одржан је један од највећих штрајкова икада у Аустрији. Мислим да је дошло време да се озбиљно позабавимо тим питањем и нађемо паметно решење. Јер сећање на ту халу мора да остану и у Винер Нојштату, као и у Србији, наравно.“

Професорка Универзитета у Бечу Гордана Илић Марковић за халу у Винер Нојштату је чула кад је истраживала догађаје из Првог светског рата, нарочито после објављивања књиге о Рода Роди, аустријском пропагандном новинару и писцу:

„Случајно, када сам кренула на пут да бих прошла пут Аустроугарске војске и видела оно што је записано о њему, дошла сам у Винер Нојштат и купила карту за представу 'Последњи дани човечанства' Карла Крауса, која се изводила управо у Српској хали. И ту већ почињу помешана осећања, Знала сам шта је Српска хала и како је стигла у Бечко Ново Место, и наравно да сам се питала зашто је представа у тој хали. Међутим после одгледане представе која траје седам сати, управо у том простору сам доживела све оно што је Карл Краус и хтео да постигне писањем те драме – његова представа није могла да има боље место. У тренутку када сам била на представи, моје мисли су биле посвећене 1914. години, али пар дана касније дошла сам у Краљево и видела фотографије из октобра 1941. Као да је неко режирао тај мој пут. Тако да се то дубоко урезало у мени, и та хала коју зовем Краљевачка хала, и све у вези са њом.“

Неиспричане приче

На месту некадашњег лагера у Краљеву се налази велики спомен парк. Ограда спомен парка одавно је украдена, испред парка је вагон који је пре неколико година запаљен. Вагон је симбол избеглица које су се нашле у Краљеву 1941, мислећи да су побегли од смрти. Ни њихове приче нису испричане.

Једна од неиспричаних је прича о сату једног Словенца, чије је име заборављено, а који је био радник Фабрике авиона. Сат је сачувао његов колега Савко Николић који је у лагеру имао задатак да сахрањује стрељане. Међу њима је пронашао још увек живог друга из фабрике, који му је предао свој сат да га однесе његовој породици за успомену – ако преживи рат и ако их пронађе, а ако не, да га он сачува.

Савко Николић је преживео, али није успео да нађе породицу убијеног и чувао је његов сат читавог живота. Са њим је и умро.

Могла би у Српској хали да се исприча прича и о бициклисти из Краљева Стојану Стојићу. Није био у бициклистичкој репрезентацији Краљевине Југославије, али се сам пријавио да учествује на Олимпијским играма у Берлину 1936. године.

Са бициклистом Далетом Нишовићем, кренуо је на пут из Грчке, из Зевсовог храма у Олимпији, да би преко Србије, Беча, Будимпеште и Прага стигао до Берлина.

Њихов пут је био медијски пропраћен и у самој Немачкој, штампане су разгледнице са њиховим ликовима и подацима, од чије продаје су финансирали повратак у Краљево где им је приређен величанствени дочек. Из Берлина су донели и књигу коју су потписали Хитлер и друге фашистичке вође, као и олимпијску заставу.

Заточеном у краљевачком лагеру није помогло ни што је немачким војницима показао књигу са потписима Хитлера, Гебелса и Геринга, како каже Мирјана Савић из краљевачког музеја.  

Не разумем се у меморијале, али знам какав је утисак на мене оставио Јад Вашем: страдали имају своје сандучиће, свако сандуче чува по једну животну причу, а осамдесет година касније подаци о страдалима и даље пристижу. Свестан сам да за Јад Вашем ради читава армија људи широм света, али ипак замишљам Српску халу као део спомен парка Краљевачки октобар.

Могло би се у Српској хали испричати и о познатом краљевачком хармоникашу Светозару Живковићу, стрељаном у лагеру, оцу касније чувеног певача Предрага Живковића Тозовца који је наследио очеву хармонику и на њој научио да свира…

У хали би могло да се нађе више од 600 фотографија страдалих који се данас чувају у Народном музеју у Краљеву: Милице и Љубице Ристић на пример, предмети које је Љубица извезла.

Могла би да се нађе фотографија апотекара Марковића, индекс са Прашког универзитета Радмиле Карајовић или фотографија стрељаног казанџије Стојана Спасића на којој стоји поред казана насмејан, окружен потомцима, глава породице. Култура сећања је ваљда да се сећаш људи и њихових живота.

Ових дана сазнао сам како се звао отац тетка Љиље с почетка приче. Звао се Станоје Марковић, живео је у селу Ратина, имао је продавницу са поврћем и вођем у центру града. Кад је кренула рација, сакрио се. Када су немачки војници отишли, мислио је да је готово и изашао из радње, али Немци су се вратили и одвели га. Жена је трчала за њим, носећи му капут, а он јој је рекао: „Врати се и пази на Љиљу.“ Љиља је тада имала једну годину.

Док сам за ОКО магазин монтирао прилог о Српској хали у Винер Нојштату, јавили су ми да је тетка Љиља умрла.