Живот и прикљученија Петра Протића Драгачевца, првог школованог српског артиљерца: „Бој Срба с друзима пакла“ и друге приче

Последњу деценију постојања СФРЈ они који су рођени крајем шездесетих и током седамдесетих можда памте и по искушењу пред којим су се налазили сваког божјег недељног преподнева. Тада су готово у истом термину на два једина ТВ програма емитовани дечји квиз „Музички тобоган“ и емисија посвећена припадницима ЈНА „Дозволите да се обратимо“, у оквиру које је редовно приказиван и неки партизански филм. Четрдесет година касније, и најузгредније помињање једне од најбољих домаћих телевизијских емисија за децу код многих буди сентиментално сећање на све медијске благодети којима је било обележено одрастање у земљи које одавно више нема, док се „Дозволите“, истина у другом термину, и даље емитује на другом програму РТС-а!

У једном од скоријих издања ове емисије приказан је и прилог о Џејмсу Ривсу, америчком адвокату и пасионираном љубитељу ватреног оружја, који на свом јутјуб каналу бројним пратиоцима износи утиске о пушкама и пиштољима из којих је имао прилику да пуца. Позитивно мишљење о пушкама наше производње, које је први пут држао у руци током једног међународног сајма наоружања, Ривса је довело у Крагујевац, где је на стрелишту „Застава оружја“ тестирао пушке српске производње. Након што се врло похвално изразио о свим перформансама наших пушака, Ривс је изјавио како се нада да ће следећи пут у Србију доћи са супругом, те да ће тада поново моћи да проба нашу ракију.

Није тешко претпоставити да су љубазни домаћини америчког госта током његовог боравка у Крагујевцу одвели и до тамошњег музеја „Стара ливница“, где је, између осталог, могао да сазна и како су пре тачно стотину и седамдесет година на том месту изливени први српски топови. Још је лакше замислити како, неколико сати касније, Ривс и његови домаћини у некој од крагујевачких механа испијају по још једну ракијицу, док музиканти певају Тозовчевог „Јеремију“.

Тренутак као створен да се у кафанском жамору, кроз дувански дим и уз звецкање прибора за мезетлук, радозналом госту каже још понешто о октобарским данима 1853. године, када су у крагујевачкој Тополивници изливени наши први топови.

А готово свака повест о напорима да се Србија модернизује и развија у корак са развијеним светом јесте заправо прича о изузетном појединцу, његовој безрезервној посвећености општој добробити и великој личној жртви чију величину тадашње друштво не само није умело да цени него је често гледало да несретника колико год може понизи и омаловажи. У овом случају, то је прича о Петру Протићу Драгачевцу, нашем првом школованом артиљеријском официру и дописном члану Друштва српске словесности, који је у октобру 1853. године учествовао у производњи првих српских топова у Крагујевцу, да би потом постао и управитељ тамошње Тополивнице. 

Од очеве школе у Негришорима до Артиљеријско-инжињеријске школе у Берлину

Петар Протић рођен је 1825. године у засеоку Раздоље шумадијског села Негришори. Рођени брат његовог деде био је Петар Молер, сликар и један од вођа Првог српског устанка. Сликарством су се бавили и Петров отац Јанко, као и оба стрица, Јеремија и Аверкије. Јанко Михаиловић Молер био је свештеник, сликарски занат је учио у Италији и Русији, а његове бројне иконе и иконостаси налазе се не само у родном Драгачеву, већ и по црквама и манастирима у другим деловима Србије, укључујући и Жичу, те цркву у Тополи, коју је „моловао“ још 1811. године. Био је један од старешина током Другог српског устанка, а у боју на Ртарима код Чачка 10. јуна 1815. године посекао је Врања-пашу, једног од заповедника турске војске.

Шеснаест година касније, прота Михаиловић је у родноме селу, код „мјестне цркве“, основао школу „о собственом трошку... како за своју, тако и за осталу селску децу“. Петар Протић је основно школовање наставио у Чачку, а потом и у Београду, да би у јесен 1836. године био примљен у први разред крагујевачке Гимназије, коју ће завршити баш у време када је одлучено да Лицеј, највиша школска институција у тадашњој Србији, буде премештен у Београд.

Тако је Протић своје „високо школовање“ отпочео 6. септембра 1841. године, а убрзо је, као и током гимназијских дана у Крагујевцу, успео да код Попечитељства просвештенија издејствује стипендију – благодејаније. Протић се определио за студирање правних наука, али је пре тога морао да заврши двогодишњи течај филозофије. Наставни план у првом разреду садржавао је седам предмета: науку христијанску, философију, теоретическу геометрију, обшту историју, француски језик, немачки језик и начертаније.

У једном извештају из 1842. године, професор немачког језика др Сава Јанковић каже како је незадовољан постигнутим успехом, јер полазници имају „мрзост на исти језик, и учење истога, као неки намет и терет сматрају“.

У Протићевој генерацији, на Лицеј се уписало само четрнаест полазника. Биле су то године у којима је у Србији владала „глад за чиновницима“, па су се свршени средњошколци између наставка школовања и започињања чиновничке каријере много чешће опредељивали за ово друго. Оваква друштвена клима највероватније је и кумовала Протићевој одлуци да  након завршетка прве године филозофије привремено прекине школовање и затражи пријем у државну службу. У својој молби упућеној Високославном правленију Књажевства србског он наводи како је „завршио шест велики србски школа“, а да му је преостала још једна година филозофије „коју по правом реду извршити не могу, предмети тешки а ја одавно учим па сам већ изнемого и ослабио“.

Постављен је за практиканта крајем 1842. године, две године касније је унапређен у звање канцелисте, у јуну 1845. постаје експедитор да би након само четири месеца био произведен у звање регистратора. Те године је и положио чиновничку заклетву у којој се обавезао да ће „владајућем Књазу Србском веран, Уставу и законима покоран и налозима претпостављени ми власти послушан бити“.

Протић је озбиљно схватио ове речи, а награда за ревност стигла је половином јула 1846, када је расписан конкурс за избор питомаца ради школовања на страни о „правитељственом“ трошку. У својој пријави Протић је и навео како за „војену струку... особиту склоност и жељу има“. Његова жеља је услишена и одлучено је да као државни питомац буде послат на школовање у Берлин, на тамошњу Артиљеријско-инжењеријску школу.

К напретку свога отечества

Протић је на школовање у Берлин кренуо са још тројицом питомаца. Међу њима се налазио и Ранко Алимпић, касније генерал српске војске и министар грађевина, кога ће историја најпре упамтити као човека који је, не могавши да отрпи задиркивање Ђуре Јакшића, наредио својим подређенима да га избатинају, што су они урадили тако савесно да је песник од последица пребијања након неколико дана преминуо.

Српски ђаци су на одредиште стигли 28. септембра 1846. године, где одмах беху примљени у Артиљеријско-инжењеријску школу. То, међутим, није значило и да одмах могу да почну са похађањем предавања, јер их је чекао припремни период, који ће потрајати скоро целу прву годину боравка у Берлину, завршно са полагањем пријемног испита.

Требало је пре свега добро научити немачки језик, али и слушати предавања из научних дисциплина не би ли се проширио ниво општег образовања. Протић је након четири месеца интензивног учења језика затражио од управе Универзитета да му дозволи факултативно похађање предавања из појединих предмета. Након што му је молба одобрена, он је од априла до августа 1847. слушао предавања из филозофије, физике и националне економије.

Упоредо са интензивним припремама за похађање редовне наставе, наши питомци су се суочавали са бројним проблемима које је са собом доносио студентски живот. Највећи број тих проблема био је изазван материјалном оскудицом.

Сваки питомац је из државне касе на име годишње стипендије примио три стотине талира. Врло брзо ће се испоставити како тај новац неће бити довољан да би се покрили сви основни животни и бројни школски трошкови, па ће упркос ретким повећањима износа државног благодејанија материјална оскудица бити и остати стални пратилац њиховог школовања у Берлину.

Али, упркос сталним суочавањем са помањкањем новца којим би могли да плате не само најосновније трошкове становања и исхране, већ и књиге, те додатне приватне часове, српски државни стипендисти су уз велики труд и много учења врло брзо успели да се снађу у за њих потпуно новим животним околностима.

У томе им је много помагало и међусобно интензивно дружење, и то не само са српским питомцима који су одраније били на студијама у Берлину, него и са онима из других тамошњих универзитетскиих центара. Међу њима се нашао и потоњи познати књижевник и аутор чувених „Писама из Италије“ и „Писама из Немачке“ Љубомир Ненадовић, који је у то време путовао по Европи и на више универзитета слушао предавања из разних научних дисциплина.

Можда је и ово познанство утицало на то да се Протић током студентских дана у Берлину опроба и на књижевном плану. Тако је у листу „Подунавка“ у августу 1848. године објављена његова песма „Бој Срба с друзима из пакла“. Две године касније, у „Србским новинама“ штампана је беседа коју је Протић изговорио на гробљу у Халеу, приликом постављања споменика његовом другу Кости Петровићу-Јечменићу, који је у том граду преминуо од туберкулозе последњег дана 1846. године.

Петровић је у Халеу студирао права, али су лоша материјална ситуација и оштра клима утицали на погоршање његовога здравља, које је било нерушено и пре него што је постао стипендиста српске владе. Да би му се у тим тешким тренуцима нашао при руци, Протић је са још једним нашим студентом кренуо возом из Берлина у Хале, али су последњи део пута морали да препешаче, јер је пруга из неких разлога тих дана била затворена за саобраћај. Покушали су да му помогну колико је било у њиховој моћи, али несрећни младић је ускоро преминуо.

У Халеу су у то време, сем Петровића, на студијама била још четворица наших питомаца, а на његову сахрану је из Берлина дошло девет Протићевих српских колега. Погребна колона била је велика. У њој је било преко две хиљаде људи, међу којима и око четири стотине студената са тамошњег универзитета. Од Петровића су се на самоме гробу опростили један наш студент и Пољак Токарски, да би „надгробне стихове“ изговорио Словак Јаков Грајхман. Потом су сви студенти своме прерано умрлом другу на немачком отпевали „опроштајну песму“.

Извшетај о Петровићевој смрти и сахрани објављен је у „Новинама читалишта београдског“, а неколико месеци касније на страницама овог листа објављено је и писмо које је тада већ тешко оболели студент написао својој мајци. У овом писму, Петровић се каје што је, иако свестан своје болести, оставио „стару, готово сакату матер и слабу сестру у туђој кући с 3–4 цванцика без послуге и потреба“.

Српски студенти су од својих ионако малих стипендија одвајали новац не би ли подигли надгробне споменике Петровићу и још двојици наших студената који су се разболели и умрли током студирања у Немачкој. Споменик Кости Петровићу-Јечменићу коначно је постављен 31. марта 1850. Говорећи пред окупљенима, Петар Протић је, између осталог, рекао:

„Кад си ти безпристрасно о моралној важности твога рада судио, увидио си необходиму нужду , из љубави к напретку твога отечества, твоју стару без синовље потпоре мајку, твоју сестру и сродне оставити, само да плоде изображенија у цветајућим државама скупљаш, и младим их способним србским умовима саобштаваш.“

Ипак, чини се да је најважнији писани траг о своме школовању за артиљеријског официра Петар Протић оставио у споменару Мине Караџић, која је у фебруару 1849. стигла у Берлин заједно са Вуком.

„Као што се ружа са своим красним мирисом краси, тако треба твоје младо срце, да се с добродетелима краси. Млади Срби ће у теби заслуге твога Оца почитовати јербо, као и што зраци сунца вечно се са сјајношћу краси, тако ће се србски потомци с његовим услугама за отечество дичити.“

Протић је ове речи Мини написао 8. марта 1849, а већ сутрадан је следећу страну „Споменара“ својим рукописом испунио Јакоб Грим. 

„Наученост постиго с којом отечеству од ползе може бити“

Након што је крајем септембра 1847. године положио пријемни испит и тако постао редовни студент Артиљеријско-инжењеријске школе, Петар Протић је за најужу струку одабрао артиљерију. На самоме почетку школске године, њега и остале српске питомце на разговор је позвао директор школе, пуковник Ритих. Дао им је до знања да зна са каквим су се препрекама до тада суочавали, те да се, свестан чињенице да се о њима за време студија нико неће непосредно старати, обавезује да ту обавезу прими на себе. Протић и остали питомци су се пак обавезали да ће чинити све према својим „силама“ и да ће се подвргавати свим правилима и школи који важе и за пруске студенте.

У једном од многих писама које је током школовања из Берлина послао Попечитељству просвештенија, Протић је написао и како им је полковник Ритих „дао предња места у школи, да боље чујемо и разумемо, препоручио учитељима, да се смемо на њи с питањима обраћати, ако што разумели нисмо...“

Ова писма Протић је често писао и у име осталих наших питомаца а њихов садржај је био увек исти: државни стипендисти су од министарства просвете упорно тражили да им се одобри повећање износа годишњег благодејанија а министарство је на њихове молбе углавном остајало глуво.

„Овде се наодимо удаљени од отечества, родитеља, пријатеља и свега што би нам у несрећи не помоћ служити могло“, писало је у једном од тих писама. „Шта нам још остаје него новац, као последње средство у овом многољудном и интересантном свету.“ На крају наводе и како се суздржавају „од свега светског уживања и само за најнужније цељи помоћ иштемо“, те подсећају како су „за цељ Отечества и Правитељства нашег послани“.

Образлажући надлежнима своју одлуку да за ужу специјалност изабере артиљерију, Протић, између осталог каже: „Оставио сам све моје личне користи и изабрао сам по мојој природној наклоности такву струку, с којом ползи Отечества и жељи Високославног правитељства у пуном смислу одговорити могу.“

Даљи догађаји ће показати како се у овим наизглед сладуњавим речима заправо налази сав Протићев живот.

Сходно датом обећању пуковнику Ритиху, настојао је да током школовања за артиљеријског официра прво добро савлада градиво из свих теоријских предмета, а потом да стечено знање покаже и на великим шестомесечним маневрима, који су 1850. године одржани у околини Магдебурга. Протић је за време трајања маневара добио чин поднаредника, да би, по њиховом завршетку, управа Артиљеријско-инжењеријске школе упутила предлог српском кнезу Александру Карађорђевићу да га унапреди у потпоручника. Кнез је на овај предлог одговорио потврдно, а у своме указу је навео Протићеву „нарочиту отличну способност, ревност и верност.“

Половином наредне године Петар Протић је завршио школовање за артиљеријског официра. Док је чекао да ли ће му правитељство наредити да се одмах враги у земљу или ће добити инструкције да крене у обилазак европских центара војне индустрије, Протић је започео интензивно учење француског језика, а узимао је и приватне часове из математике, док је на универзитету слушао предавања из филозофије природних наука. На његов предлог, кнез Александар Карађорђевић је, као знак захвалности за помоћ коју је пружио српским питомцима, пуковнику Ритиху поклонио вредан прстен.

Интересантно је како се Протићевом предлогу противио већ помињани Алимпијевић. Чини се да је између двојице питомаца све време њиховог школовања тињала нека омраза, о чему сведочи и заједљивост са којом је Алимпићева супруга Милева о Протићу писала у својим мемоарима.

Овај ривалитет је чак био тема на једној седници Државног савета, када се попечитељ финансија похвално изразио о Алимпићу, на шта му је кнез рекао:

„Жали Бог! Од наших официра у Пруској, ми ћемо добити само једнога да вреди, и то је Протић. Ја сам уверен да ће тај одужити нашој држави што је и на друге потрошила.“

У складу са овом изјавом, кнез Александар Карађорђевић је у фебруару 1852. донео решење којим се Петар Протић поставља за професора тек основане Артиљеријске школе у Београду. Протићу је, међутим, одобрено да пре него што ступи на ову дужност отпутује на стручно усавршавање у Француску и Енглеску. На име трошкова додељено му је шест стотина талира благодејанија.

Али пре него што је кренуо на пут, Протић је у Берлину дочекао Константина Магазиновића, кога је српска влада била овластила да у европским индустријским центрима покуша да пронађе кадрове који би се прихватили руковођења тополивницом у Крагујевцу. Током вишедневних преговора са највишим државним и војним представницима Пруске, Протић и Магазиновић су половином априла 1852. били на ручку који је у њихову част приредило Војно министарство Пруске. Ручку је присуствовао и пуковник Ритих, али од пруске власти на крају нису добили одобрење да српска влада ангажује тамошње тополивце и друге стручне раднике.

Магазиновић је потом отпутовао прво у Лијеж, а онда у француски град Дуеу, где ће успети да приволи Шарла Лубрија да пође у Србију.

Протић је средином маја напустио Берлин и кренуо на пут током ког ће посетити Мец, Париз, Лондон, оближњу луку Вулвич и Брисел. Потом се вратио у Берлин, одакле ће се преко Вроцлава и Беча, где се према ранијем договору састао са Илијом Гарашанином, тадашњим министром унутрашњих дела, вратити у Србију 10. септембра 1852. године.

Сећајући се година проведених на школовању у Берлину, Протић је у „Аутобиографији“ записати како је то град у коме је „наученост постиго с којом отечеству од ползе може бити“. 

Шумадинац пали топа

Карађорђеви устаници први пут су запуцали из „гвозденог“ топа у марту 1804. године. Набавио га је Јаков Ненадовић, преко новосадског владике Јовановића. Цев му је била нешто дужа од „пола хвата“, а кришом је поправљен и снабдевен муницијом и каром у Новом Саду. Са овим топом је код Кленка, у Србију прешао и неки Мата Немац, јер „Србијанци нису умели тада топ да употребе“.

Други метални топ је почетком маја набављен из Аустрије истим каналом, а трећи топ је „увезен“ у Србији тек у децембру 1804.

Три године касније, српска војска је имала више од педесет артиљеријских оруђа. У то време је и донета одлука „да се поправе зидови београдске тврђаве, да се у доњој тврђави подигне арсенал, заснује тополивница и радионица за оружје, за ливење танади, савијање фишека, да се подигне ковачница за бајонете и копља...“.

А онда је 1813. дошло до слома, а током Другог српског устанка Срби су имали само четири топа.

Политичке прилике су биле такве да се о сопственој производњи оружја озбиљније разговарало тек 1837. године, када је 21. јануара у Крагујевцу одржано саветовање војних команданата. На овом саветовању је, између осталог, изнето и мишљење да се „каквим год начином доведе један мајстор искусан у ливењу топова, па да се у Крагујевцу направи тополивница таквог капацитета у којој би могли да се непрестано лију топови, звона и све друге потребе“.

Требало је да прође цела деценија да би били начињени значајнији кораци у подизању тополивнице, али је овога пута за њену локацију изабран опет Београд. Све се то дешавало у време револуционарне 1848. године, када је српска свлада предузимала озбиљне кораке да реорганизује своју војску и снабде је оружјем.

Увиђајући значај производње оружја у земљи, Илија Гарашанин је предложио Савету да се „устроји такво заведеније, у коме ће се војне потребе лити и израђивати“.

У складу са овим смерницама, у дворишту Главног војног штаба направљена је пећ за ливење топова у којој су изливена два „шестофунтна“ топа. Приликом пробе се испоставило да вода пролази кроз порозне зидове цеви, тако да је овај први покушај ливења пропао.

Одлучено је да руководица тополивнице треба потражити у иностранству. Начелник главног војног штаба Коста Магазиновић је због тога отпутовао у Белгију, где је успео да ангажује  пољског емигранта, артиљеријског мајора, тополивца и конструктора Максимилијана Нијепрека. Са њим је склопљен четворогодишњи уговор, којим се Нијепрек обавезао да ће руководити радом тополивнице, али да ће упоредо обучавати домаће кадрове.

У Белгији су набављене и нове машине, подигнути нови објекти, сазидана пећ која је, према Нијепрековом пројекту, била у стању да излије три топа недељно.

У тој пећи је изливено седаманест топова, али су цеви поново биле порозне. Сва је прилика да Нијепреку никако није успевало да добије одговарајућу легуру бронзе. Питомци које је Нијепрек обучавао у тополивници говорили су за свога учитеља да је „ваљан теоретичар у својој струци али врло слаб у извршавању“.Тако је Нијепрек отпуштен из службе у марту 1851. године, а у мају је закључен уговор са Августом Дешанжом, тополивцем из Лијежа. До реализације овог аранжмана, међутим, није дошло, а у то време је, због све сложеније међународне ситуације и директних ратних претњи које су стизале од Аустрије и Турске, одлучено да се тополивница „смести и заведе“ у Крагујевцу. 

Устројење заведенија

За локацију крагујевачке Тополивнице изабран је простор на десној обали Лепенице, у близини цркве Кнеза Милоша (Старе цркве), која је подигнута 1818. године. У кругу фабрике се налазила и стара зграда крагујевачке гимназије.

Упоредо са изградњом објеката трагало се за стручњацима који ће управљати радом фабрике. Након што је договор са Дешанжом пропао, ангажован је Лудвик Лашосе. Овај инжењер и власник фабрике из Лијежа стигао је у Крагујевац 30. јула 1851, допремивши парну машину коју је требало сам и да монтира. Он се, међутим, одмах по доласку разболео и након шест дана умро.

Потом је склопљен уговор са мајором Добреом, вицедиректором лијешке тополивнице, али он је преминуо и пре него што ће кренути за Србију!

Тада је у Попечитељству унутрашњих дела одлучено да се посао око налажења стручњака који ће управљати ливењем топова повери Петру Протићу, али је потом ипак решено да се на пут поново пошаље Магазиновић. Овај је, након описане посете Берлину, а уз велику помоћ Илије Гарашанина, издејствовао да уз допуштење француског министра рата и сагласност цара Наполеона Трећег склопи уговор са Шарлом Лубријем, „надзорником тополивнице у вароши Дуе“.

Лубри је са породицом пошао из Париза 24. децембра 1852, а 16. јануара 1852. је стигао у Београд. Пет дана касније с Лубријем је закључен уговор на годину дана и он је одмах потом отпутовао за Крагујевац.

Тамо су га већ чекали машиниста Таушинт Делурс и тополивац Кинон, који су своју службу у Србији започели још док је постројење било у Београду.

Желећи да Лубрија искористи и за обуку домаћих кадрова, а увиђајући да ће „на терену“ морати да има нашег човека који, сем што добро говори француски и немачки, поседује и довољно потребнога знања, српска влада је у Крагујевац послала Петра Протића. 

Прорадња и радња за нешто веће

Протић је у Крагујевац стигао у лошем расположењу. Овај изненадни премештај у потпуности је пореметио његове планове.

Одмах по повратку у Београд, у септембру 1852. године, он је отпочео са израдом наставног програма за артиљерију, а наставу је почео да држи почетком децембра. Први курс био је посвећен баруту, његовим својствима, подели, начинима производње и практичне примене.

И док је довршавао предавања о изградњи барутних слагалишта, из Попечитељства унутрашњих дела стигло је наређење о хитном премештају у Крагујевац. Протић је, по мишљењу надлежних, за време својих студија „теорична знања прибрао“ и сада ће бити у прилици да „још у самој практики вештине добије, како се маса за ливење саставља, како се ови производе“. Било је планирано да са Протићем у Крагујевац оду и три питомца Артиљеријске школе, који ће у Крагујевцу научити вештину ливења топова.

Протић је сматрао да је до његовог премештања дошло због „тражења једног официра", те да је „у Крагујевац отићи морао“. Према његовом мишљењу, био је придодат Лубрију пре свега као тумач, те као особа која ће међу радницима ангажованим у Тополивници одржавати ред и дисциплину. Сматрао је како је премештен „на брзу руку“, да су сви знали да то јесте велика штета за новоосновану Артиљеријску школу, „али се оснивање Тополивнице и њена прорадња и радња за нешто веће сматрало“.

На нову функцију Протић је отишао уз обећање да ће се тамо задржати кратко и да ће се вратити на место наставника у Артиљеријској школи чим у Тополивници почне производња.

У Крагујевцу ће остати седам наредних година! 

Досадања немогућност претворена у могућност

И Аустрија и Русија су се противиле оснивању Тополивнице у Крагујевцу. Аустријски министар спољних послова гроф Буол-Шауегштајн рекао је поверенику кнеза Александра Карађорђевића у Бечу како српском народу није потребно оружје, па предложио: „Подајте ви њему будак и секиру у руке, то је за њега, а не оружје“.

Барон Мајндорф, руски посланик у Бечу, питао је Илију Гарашанина: „Па нашто вам, и војска и наоружање, нико на вас неће и не сме... Нашто вам арсенал који се зида?“

Половином јуна 1853, генерал-мајор Мајерхофер, иначе бивши аустријски конзул у Београду, посетио је Србију на својеврсној турнеји на коју га је послао цар Франц Јозеф Први. У Мајерхоферовом итинереру се налазио и Крагујевац, где је требало да прибави податке о припремама за рад Тополивнице.

Знајући за ову Мајерхоферову намеру, пре његовог доласка сакривене су машине и други материјали, па му се, приликом обиласка платоа на десној обали Лепенице, оно што је тамо видео учини ништавним „и он лаковеран човек оде с убеђењем да је овај завод мали а незначећа ствар“.

Упоредо са све интензивнијим припремама за почетак ливења топова у предвечерје Кримскога рата и са настојањима да се право стање „пројекта“ сакрије од радозналих очију представника ненаклоњених нам великих сила, требало се најзад определити за модел топова који ће бити изливени у јамама крагујевачке Тололивнице.

Петар Протић је именован за члана комисије која је добила задатак да утврди типове и калибре топова који ће се производити у Крагујевцу. Након много расправа, на крају је већину гласова добио предлог да се треба определити за мешовиту артиљерију, што ће рећи комбинацију француских и пруских калибара, док би се лафети израђивали по француском начину. Протић се залагао за систем пруске артиљерије и био против „мешовитог решења“, тврдећи како ће такав систем само поскупети производњу и отежати обуку војника. Сада је одлуку са којом се није слагао морао да спроведе у дело.

Највећи проблем приликом припрема за ливење топова била је управо локација крагујевачке Ливнице. С обзиром да су објекти подизани у непосредној близини реке, вода се прво појављивала у њиховим темељима, а потом и приликом копања јаме за ливење топовских цеви. Пошто нису имали цемента, Лубри је на крају дно јаме озидао циглама, али је тиме било отежано ливење већих топовских калибара.

Ипак, након много одлагања, услови за почетак ливења топовских цеви створени су средином октобра 1853. године. Лубрију су, најнепосредније помагали и машински инжењер Тусен Делур и тополивац Аугуст Кинон, док је Протић био спона између њих и представника највиших државних органа.

Сем што је успешно обављао посао „официра за везу“, Протић се прихватио и „управљања људским ресурсима“. Тако је својим војничким приступом врло брзо успео да уведе строгу радну дисциплину, али и да се посвети оснивању Занатлијске школе, у којој је требало да стасавају будући мајстори.

У Тополивници се тих дана радило даноноћно, а и у фабрици и у самој вароши осећала се изузетна напетост, јер су се сви плашили да се не понови Нијепреков београдски неуспех. Завршним припрема за изливање првих српских топова присуствовао је и кнез Александар Карађорђевић.

Најзад је дошао и тај 15. октобар (по старом календару) када су у присуству кнеза и других највиших чланова уставобранитељске владе изливене четири цеви топова од шест фунти тежине и две цеви за кратку хаубицу. Овај догађај се претворио у општенародну светковину.

Протић је записао како је плотун из једанаест топова обзнанио „досадању немогућност претворену у могућност“. Један други сведок овог догађаја забележиће како је „срећан излазак тешке ствари узроковао неописиву општу радост и весеље“.

О самом Протићевом доприносу успешном исходу овог предузећа, Илија Гарашанин је у једном писму упућеном Стевану Книћанину рекао како ће за првог школованог српског артиљерца „бити бадава Берлин ако у Крагујевцу не докосури ову потребну народну“.

Испоставиће се како ће крагујевачка Тополивнница докосурити Протића. 

„Ми се немамо с ким бити...“

Пошто је успешно окончано ливење првих топова, српска влада је гледала да са Шарлом Лубријом што пре потпише нови уговор. Лубри је уз сагласност француске владе на то пристао, а кнез га је за дотадашње заслуге наградио сребрним сервисом и са четрдесет дуката.

Кнез је Протићу поклонио „једног лепог, младог ата са седлом новим и прибором“. Поклонио му је и „једну фину сабљу од дамаска, еполете, гајтане за прси“.

После успешног почетка производње, Лубри је обећавао да ће нови топови бити изливани свакога месеца, али од тога ипак није било ништа. У јами за ливење опет се појавила вода а дошло је до проблема са увозом бакра. Ипак, до његовог одласка изливено је још четрдесет и шест топовских цеви различитих калибара а почела је са радом и радионица за израду лафета, као и школовање тополиваца.

Лубри је решио да се врати у Француску још почетком 1854. године. Иако је говорио да у Србији неће моћи да остане због болести, чини се да је његовој одлуци кумовала и дискретна сугестија француских власти да не мора да баш толико ревносно обавља своју уговором преузету дужност. Протић је записао како је Лубри додатно изгубио вољу за радом након што је избио Кримски рат. Почео је да испољава нетрпељивост према радницима, да одуговлачи ливење, и одбија да испитује питомце који су учили за тополивце.

На крају је Попечитељство унутрашњих дела, уз кнежеву сагласност, почетком августа 1854. прихватило Лубријеву молбу да буде разрешен дужности директора крагујеваче Тополивнице. Његову дужност преузео је Петар Протић.

Док је Лубри обављао последње припреме за повратак у Француску, Протић је уграбио прилику да га упита: „Има ли при ливењу још који тајни, или оно само што смо видити могли?“ Лубри му је одговорио да нема ништа више и онда на папиру написао начин поступања који је Протићу већ био добро познат.

Лубрија је на пут испратио цео Крагујевац. „Лубри је врло свечано испраћен био“, записао је један очевидац овог догађаја. „С плачним очима растављао се он и његова фамилија од познаника из Крагујевца.“

После краћег одмора у Београду, Лубријеви су отпутовали за Француску, у коју су стигли четвртог октобра. Само пет дана касније, Лубри је напрасно умро. Његова удовица није оклевала да од кнеза Александра Крађорђевића затражи помоћ, наводећи како нема „никаквог узрока роптети против једне земље, где смо били тако добро примљени, где се са нама тако добро поступало...“ Државни савет је одлучио да се Лубријевој породици упути једнократна помоћ од две стотине дуката.

За то време, Петар Протић се трудио да у што краћем року унапреди рад Тополивници и свих осталих установа које су биле основане да би подржале њен ефикасан рад. Тако је до почетка наредне године успешно изливено још девет нових артиљеријских оруђа, уведен је ред како у Занатлијској школи, тако и у самој Тополивници.

Још у време Лубријевог управљања, Протић је иницирао оснивање „Болесничке касе“ која је требало да реши питања здравственог осигурања радника ангажованих у Тополивници. Овај чин се може сматрати клицом пензионог осигурања радника и неком врстом зачетка синдикализма код Срба. У Тополивници је, истина, за време Протићеве управе, избила и радничка побуна, која се може сматрати и првим штрајком у Србији.

Тополивнички ентузијазам уставобранитеља а и самога кнеза Александра Карађорђевића почео је да сплашњава и пре него што је окончан Кримски рат. Од Протића је већ средином марта 1855. затражен детаљан извештај о тренутном стању у Тополивници и даљим плановима, да би Државни савет на својој седници одржаној 14. априла донео неопозиву одлуку да се у Крагујевцу произведе још двадесет и једно оруђе, те да се потом ливење прекине.

Протић је на све начине покушавао да се одупре овој одлуци, али су у Београду били заузети међусобним оптужбама и омразама које ће се завршити на Светоандрејској скупштини, након које ће се на српски престо вратити кнез Милош Обреновић.

Пре него што је дошло до смене династија, Протић је безуспешно тражио премештај у полицијску струку, јер је сада професорско место у Артиљеријској школи у Београду било заузето. За све то време жестоко се опирао све гласнијој идеји да Србији у новонасталим међународним односима и није потребна војна индустрија. „Ако се вели, како се говорило“, писао је, „шта ће нам војска и топови, ми се немамо с ким бити, онда није требало ни ово лити“.

Да би детаљно и стручно описао све што је у крагујевачкој Тополивници урађено, а са надом да ће се власти, након што размотре његове аргументе, предомислити у вези са коначном судбином овог „заведенија“, Протић је 30. априла надлежнима доставио „Мемоар“. Узалуд. Последњи топ у крагујевачкој Тополивници изливен је 26. маја 1857. године, а Протићев „Мемоар“ је остао прворазредна грађа за све проучаваоце војне, али и друштвене историје Србије половином деветнаестога века. 

Дописни члан против сеоског свештеника

Иако је све брже губио подршку за идеју о опстанку Тополивнице и то управо од оних који су га у Крагујевац, мимо његове воље, пре четири године послали, Петар Протић је у јануару 1857. године изабран за дописног, илити „кореспондентног“ члана Друштва српске словесности, институције која је претеча данашње САНУ. Тако је Протић постао први војни официр који је постао члан институције основане с идејом да окупља најумније људе српскога друштва. С обзиром на то да је у то време био болестан, Протић је тек половином марта у писму захвалио на избору.

„Ја имам чест овим моју благодарност Друштву Србске словесности изјавити, што је своју вниманелност на мене обратило и сачланства ме свога удостоило. Премда ми је дужност у којој се наодим доста тешка, но ја ћу се потрудити, колико узмогао будем, да и томе новоме позиву одговорим.“

А пре примања овако велике части, Протић је одговорио још једном позиву коме ни тада ни данас тешко могу да одоле многи људи блиски власти. Реч је о корупцији којом је Протић успео да помогне рођеном брату, али је при томе од „система“ тешко настрадао потпуно недужни човек.

Реч је о свештенику Василију Константиновићу, чија је парохија 1855. године обухватала јужне крајеве Драгачеве. Сељаци су волели свога попа, лепо су са њим живели а он је лепо живео од њих. Али ову идилу је прекинуо управо Петар Протић, који је залагањем код ужичког владике Јоаникија успео да педесет домова Константиновићеве парохије буде додељено Јосифу Протићу. Константиновић се побунио и, мада му је владика Јоаникије у замену понудио других педесет кућа, он је наставио да шаље жалбе митрополиту Петру и ресорном попечитељу просвештенија.

Како ниједног одговора није било, он се жалбом обратио Државном савету, а онда и самом кнезу, где је на једном месту написао како је „дошавши до огорчења свога живота“ спреман на све. Ово бива схваћено као претња самоме књазу, па Константиновић прво бива затворен у Управу београдске вароши а потом му по хитном поступку изричу меру лишавања свештеничког позива, да би га убрзо осудили на смрт. Касациони суд ову пресуду преиначује у дванаест година робије, а сироти свештеник бива помилован тек на Светоандрејској скупштини. 

Последње раздобље

Само двадесетак дана од доласка у Београд и преузимања власти, кнез Милош је наредио да се због крађа и других злоупотреба затворе и окују у гвожђе сви официри Артиљеријске дирекције и Тополивнице. Протић бива именован као „главни окривљени у тополивничким злоупотребама“.

Формира се комисија у чији састав улази и Протићев колега са студија Ранко Алимпић. Анализирајући пословање Тополивнице од њеног оснивања па све до почетка 1859. године, комисија закључује да се одговорност за пропусте не може приписати управитељима и другим официрима. Кнез Милош даје налог да сви официри буду ослобођени, а убрзо својим указом Петра Протића „благоволио у истом званије милостивејше утврдити“.

Тако се оклеветани управитељ крагујевачке Тополивнице враћа у Београд, у Главну војну управу, где обавља дужност начелника артиљерије. Жени се, добија кћерку. Након доласка на власт кнеза Михаила кратко обавља и дужност начелника Војне управе, али после инцидента који је изазвао одбијањем да дворском стражару каже одзив на лозинку, бива враћен на место начелника Војнотехничког одељења Главне војне управе.

Сви ти догађаји су очигледно утицали на стање његовога здравља. Из писма које је капетан Димитрије Караџић 5. јула послао у Беч сестри Мини Караџић Вукомановић сазнајемо да је 4. јула Протић доживео мождани удар, те да му је одузета цела једна страна тела. Три месеца касније, Протић умире а новосадски „Србски дневник“ јавља да је напрасно преминуо „наш врстни Протић“.

Вратите ли се на почетак приче, где је наведен и датум рођења првог српског школованог артиљеријског официра и домаћег управитеља Тополивнице у Крагујевцу, израчунаћете да је живео једва нешто више од тридесет и осам година.

Премало за превише.