Уз стоту годишњицу смрти Владимира Иљича Уљанова Лењина: Тамо где улице немају (нова) имена štampaj

Има још у Београду старијих таксиста који данашњи Булевар Михајла Пупина зову Лењиновим булеваром. Има у Сарајеву још старијих таксиста који данашњу Грбавичку улицу зову Лењиновом. Питам се: Колико је само у Југославији било Лењинових улица и како ли се све оне данас зову?

И још: Колико је у земљама бивше Југославије остало Лењинових улица и где се све налазе? Има их понајпре рекао бих на словеначком приморју и у Истри, а затим још у Војводини, али је ово импресионистичко мишљење, а не резултат неког истраживања. 

Било је у Југославији и институција што су се звале по Лењину, као и споменика Лењинових, па би било интересантно знати и шта се с њима све догодило. Јер није свеједно да ли је Лењиновим именом прозвана нека „стара“ улица или пак улица која је у социјалистичкој Југославији направљена тамо где је некад била ледина.

Зрењанин је, примера ради, и пре 1945. био озбиљан град који се само друкчије звао. Пре 1945, међутим, (бившег) Пуцарева није ни било. Док је случај Кидричева, примера ради, нешто између.

(Пре)именовање

Другим речима: Кад Крунској промените име у Пролетерских бригада, па када на власт дође режим коме до Пролетерских бригада није стало, онда је лакше бранити „рестаурацију“ односно повратак на старо, него кад булевару који пре него је именован Лењиновим именом није ни постојао одједном дате име Михајла Пупина.

А тај Пупин, осим што је „наш“ и што је био велики научник, у колективном памћењу Срба се чува и као „велики пријатељ Вудроа Вилсона“, а испоставља се, ето, да су Лењин и Вилсон, двојица људи који су у великој мери утемељили модерни свет, па и судбину Срба и осталих Јужних Словена, умрли у мање од две недеље. (Лењин је умро 21. јануара 1924, а Вилсон 3. фебруара исте године.)

Сам Вилсон је у Краљевини Југославији, за разлику од Лењина, још двадесетих година прошлог века „добио“ своје улице у више градова. Након Другог светског рата, неке је „изгубио“, а неке „сачувао“. Међу потоњима је и чувено сарајевско шеталиште које с једне стране омеђује кварт Грбавица, баш као што га, на свој начин, с друге стране омеђује Лењинова улица.

Имају две песме „загребачког“ (Сулиног) Забрањеног пушења у којима се најживописније слика распад предратне сарајевске социјалне идиле. Хронолошки ранија, па ваљда и логично знатно огорченија, зове се „Филџан вишка“. Лајтмотив је идеја да се уз сваку (турску, безбели) кафу закувану у Сарајеву, крај џезве остави „филџан вишка“ за случајног намерника, односно, како песма каже „ако ко наиђе, јебига“.

Онда пролећа 1992, „врели челик разнесе све комшилуке и све дернеке“, а под изговором да је све претходно било „завјера усташко-џихадска“. Нараторовом оцу тај „врели челик“ уништава дом и аутомобил, тачније „жутог Југу“ и стан, али он не жали толико ни за једним ни за другим, колико за чињеницом да никад више неће остављати „филџан вишка“.

Имајући у виду цинично призивање завере „усташко-џихадске“, јасно је за кога се неће остављати филџан.

Неколико година касније, међутим, у песми у којој је поново Југо као аутомобил, тачније „Југо 45“ синегдоха бивше заједничке државе и некадашњег идиличног заједничког живота, ствар се поставља понешто друкчије. У њој кад крене да мирише барут, „Момо, Фрањо и дајџа Мирсо“ се налазе у башти да потврде један другом „на комшију се не може“.

Велика историја остаје иста, али интима и успомене остају сачувани. Наратор у тој песми онда каже: „Побјегли смо једног јутра / С двије кесе најлонске / Прво мало Лењиновом / Па преко Љубљанске“.

Ко зна топониме тог дела Сарајева, јасно препознаје итинерер бекства, али пошто је песма увек паметнија од свог аутора, у песми је и још нешто. Ако је Југо симбол државе, онда су и имена улица симболи, што би значило да су у корену распада Лењин и Љубљана, што у неком смислу и није нетачно.

Што би рекао Дејан Јовић, Југославија као држава је „одумрла“, а аутор концепта „одумирања државе“ био је управо В.И. Лењин. А одумирање се у пракси заокружило сецесијом Словеније, односно себичном одлуком Љубљане да се „откине“, без икаквог интереса или саосећања за оне који остају.

Крлежине почасти

Нико у југословенској књижевности није Лењину толико свечано и емфатично одао почаст као Мирослав Крлежа. Могло би се рећи да је Лењин једна од тема којим се Крлежа бавио од почетка до краја живота.

У време кад је Лењин умро, Крлежи је било тридесет година. У то доба, он уређује часопис „Књижевна република“. У двоброју 5-6, Крлежа потписује чланак под насловом „Савременици о Лењину“. Чланак се састоји, како наслов и сугерише, од ставова Лењинових савременика о његовом лику и делу, уз уводне Крлежине коментаре. Цитати потичу из есејистичке литературе о Лењину (Х. Џ. Велс, Б. Расел, М. Харден, Т. Ман), из политичке публицистике и из актуелне штампе. Само се у делу њих, и то претежно у онима преузетима из новинских чланака, говори о Лењиновој смрти, док остали потичу из текстова написаних за Лењиновог живота.

Избор цитата није тенденциозан: неки садржавају отворено или условно похвалне исказе о Лењину, а неки и врло негативне судове. Крлежини коментари односе се на ауторе из чијих текстова цитати долазе.

У истом броју „Књижевне републике“ објављена је и приповетка „Домобранци Гебеш и Бенчина разговарају се о Лењину (Из записка једног ратника)“, која, могуће, став самог писца о славном револуционару посредује директније. Како се каже у секундарној литератури:

„Слика јесењег угођаја што је у болесничкој соби војне болнице доживљује аутор-наратор, допуњује се маштањем о кретању, слободи. Маштање се оснажује гласом рањенога војника, Гебеша Стубичанца, повратника из рускога заробљеништва. Наратор тај глас доживљује као 'глас витешке јуначке трубе'. Гебеш, наиме, дојмљиво прича о једноме Лењинову говору. Дочарава Лењина као рускога сељака који говори о сељачкој буни, о касарни, о рату и о срамоти борбе за господу умјесто против њих. Та се слика поклапа с болећивим маштањем о спасењу. (...) У сјећање потом опет навире тешка и безнадна болничка атмосфера, супротставља јој се визија снаге што је пружа Лењин, а одмах јој се придружује противљење, тј. оспоравање водника Бенчине, којему је рат против господе 'жидовска глупост'. Између Гебеша и Бенчине заподјене се оштра свађа коју смирује болесник-наратор (који је очито више наклоњен Гебешевим ставовима)“.

Лет у свемир

Биће код Крлеже касније и разрада лајтмотива и анегдота које је призивао у време Лењинове смрти. Нарочито је сугестивна његова верзија описа сусрета Лењиновог са Х.Џ. Велсом. Ту с једне стране имамо британског господина писца левичарских усмерења. С друге стране имамо човека који је, ипак и успркос свему, владар.

У теорији, први би требало да буде, штоно кажу, опуштенији. Ипак, из Велсове перспективе Лењин се понаша одвећ инфантилно. Пред собом има велику карту Совјетског Савеза налик на дечији модел железнице где на местима градова и насеља стоје мале сијалице, те он са необичним уживањем пали те сијаличице призивајући тако план масовне електрификације.

У необично надахнутом херменеутичком завршетку есеја, Крлежа каже, парафразирам по сећању, да се писац научно-фантастично-утопијских проза током и након тог сусрета понаша као малограђанин, док револуционар пројектује прогрес који ће на крају и у стварности да доведе и до лета у свемир, онога о чему је господин писац могао само да машта.

Из сата у сат

Лав Александрович Данилкин, аутор једне од рецентнијих Лењинових биографија, „Лењин: Пантократор сунчевог праха“, на близу хиљаду страница (објављена и код нас у издању „Службеног гласника“ и преводу Јелене Вуковић и Снежане Кондић), бележи негде да Лењинов живот спада међу најистраженије животе свих времена и да заинтересован историчар може открити шта је Лењин у животу радио из дана у дан, а често и из сата у сат.

У обиљу материјала, Данилкин се концентрише на карактер:

„Лењин је баш попут бића из некакве више расе, које врши интелектуални пресинг на људе око себе, чак и када износи очигледне будалаштине. Не либи се полемичког приступа који би се могао показати и као крајње безочан – па тако пујда Валентинова на Плеханова, користећи врло личну информацију коју је од њега добио, и то само зато што околности дозвољавају такву прљаву борбу. До најситнијих појединости видимо како тачно функционише механизам ’ограђивања’ од блиских, ’својих’, људи. Лењину је својствен непријатан манир да у приватни живот преноси политичке, па чак и филозофске симпатије и идиосинкразије, и пошто малтене психопатолошки није у стању да пријатељски комуницира с људима који не деле његове погледе на политику и филозофију, Лењин се за дан-два из занимљивог саговорника и доброг друга претвара у типа који у човеку буди жељу да га удари...”.

У времену потпуне доминације визуелног, било је у социјалистичким земљама понешто и помодно да се копира Лењинов имиџ. У мом детињству, с телевизије сам знао човека који је од свих које сам видео највише личио на Лењина и чинило се да је свесно гајио ту сличност.

Био је дечији писац, уредник листа „Весела свеска“, председник Удружења књижевника БиХ. Звао се Јаков Јуришић. Живео је на Грбавици где се једног јутра пробудио као човек непожељног етничког порекла. Тамо је злостављан и вођен на принудни рад, да би напослетку био и убијен. Оставио је иза себе ратни дневник, необично потресну књигу под насловом „Школа страдања“. Вероватно би остао жив да је побегао поменутом рутом „прво мало Лењиновом, па преко Љубљанске“.

Јуришић је био начитан човек и био је песник, па је вероватно знао стих Вујице Решина Туцића „Маркс, Енглез, Лењир“. Не знамо, међутим, је ли му икад пало на памет, да се он, за кога је спас могао почети бекством кроз Лењинову, звао и презивао практично идентично као Јаков Јуровски.