Пут части Фрање Бојц Бидовец: Илегалка, управница партизанске болнице „Фрања“, докторка којој су се дивили и поштовали је štampaj

Фрања Бојц Бидовец, управница партизанске болнице у близини Церкна у Словенији, која је баш по њој добила име „Фрања“, ухапшена је у јулу 1944. и то, ни мање ни више, него од стране партизана. Силне ратне недаће, ко зна колико бегова, погибије њеног брата и сестре у партизанима, чак и неколико хапшења од стране окупатора, како је говорила, много је лакше поднела него притвор од стране својих ратних другова.

Партијски комесари су је оптужили за немарно обављање дужности, али и за „недовољан надзор и бригу о важним рањеним друговима“. На ове нимало пријатне оптужбе, поготово у тренуцима немачких офанзива, надовезале су се још озбиљније. Фрања је од стране партијских комесара Алојза Хермана Душана и Бранка Карапанџе окарактерисана као особа која „разбија унутрашње јединство и борбено расположење међу партизанима“. Казна за овако тешке прекршаје у ратним условима могла је бити и смртна. Можда су баш њу и желела двојица комесара препоручујући Фрањино најтеже кажњавање на партијском суду.

Агонија ће трајати пуна два месеца, која ће Фрања провести у својеврсном притвору, одвојена од болнице. Како је написала у мемоарима, тај период ће искористити да анализира свој живот не би ли тако боље разумела ситуацију у којој се нашла.

Предратни период

Фрања Бојц Бидовец је рођена 26. новембра 1913. у насељу Немшка вас (Немачко село) близу градића Рибница у Словенији (тада у Аустро-Угарској). Одрасла је у земљорадничкој породици Ивана и Марије Бојц, као треће од седморо деце које су добили. Спас од тешког живота словеначких земљорадника тог времена Фрањин отац ће покушати да пронађе тако што ће упоредо радити и као превозник дрвне грађе. Захваљујући подршци породице, Фрања са успехом завршава основну школу у Рибници.

Како је примећен њен таленат за природне науке, добија стипендију за наставак школовања. Године 1927. прелази у Љубљану где ће похађати женску гимназију, коју ће завршити 1933. године. У првом тренутку станује у манастирском интернату у Љубљани. Изузетно строги интернатски услови неће превише погодовати Фрањи. Остало је забележено да је из интерната избачена због бенигног несташлука, преписивања једног школског задатка из веронауке. Како мала стипендија није била довољна ни за основно преживљавање, почиње да даје часове деци из богатих породица. Све до краја школовања тако ће се издржавати, живећи крајње скромно.

Након матурског испита, 1933. уписује студије медицине на Универзитету у Љубљани. Иако је била једна од ретких студенткиња на овом факултету, својим знањем и истрајношћу успева да фасцинира професоре. Како су у Љубљани у том тренутку студије медицине биле непотпуне, одлази у Београд на наставак школовања.

Студије завршава 1939. Обавезни стаж ће одрадити у Загребу током исте године, да би 1940. године прешла у љубљанску акушерску болницу, где борави на стручном усавршавању. У мемоарима ће завршетак студија овако описати:

„Била је јесен 1939. године. На Истоку је већ почео Други светски рат, који ће се касније тако кобно одразити на мој живот, али ја то тада нисам осетила. Знала сам само да је дошао крај гладовању, да је крај лепих ноћи које сам провела у читању књига, али и да је крај живота проведеног у домовима за незапослене кућне помоћнице. Знала сам да сам коначно постала лекарка...“

У тим годинама зближава се са левичарским организацијама поставши члан Друштва „Њива“ и Друштва земљорадничких младића и девојака. Остало је упамћено да је у родној Рибници управо због продавања часописа ових организација Фрања од стране локалног жупника окарактерисана као комунистичка симпатизерка, што ће је у једном тренутку коштати губитка студентске стипендије. Током Другог светског рата добар део чланства ових организација бориће се у партизанским јединицама.

Први посао добија 1940, када је као лекарка послата у Бохињску Бистрицу. Почетком 1941. враћа се у Рибницу, у којој отвара лекарску ординацију, скоро у трену када избија рат.

Лекарка и илегалка

Већ крајем 1941. године повезује се са припадницима Освободилне фронте Словеније, стављајући им се на располагање. Остаће забележено да је због природе свог посла успела да партизанским јединицама дотури велику количину санитетског материјала. Успева, такође, и да за партизане преноси илегалну штампу и бројне информације на релацији Рибница-Љубљана.

Њен илегални рад није промакао италијанским окупационим снагама, које је након дојава током 1942. и 1943. године три пута хапсе и испитују. Ипак, због недостатка доказа, али и њене неопходности у граду као здравствене раднице, никада се није дуже задржала у затвору.

Одмах по италијанској капитулацији 1943. године, Фрања одлази у партизане. Првобитно ће радити у партизанској болници у Рибници, која се након велике немачке офанзиве повлачи на Травну гору у септембру 1943. Болница ни ту неће дуго потрајати, немачке снаге је нападају.

Током борби је погинуо велики број партизанских бораца и рањеника, међу којима је био и Фрањин брат Јанез, а остатак рањеника, партизана и болничког особља је заробљен. Фрања је заједно са сестром Павлом, која је такође била у партизанским јединицама, спроведена у Трст. Током суђења ће се бранити својом професијом, говорећи да је Хипокритова заклетва обавезује да помогне свим људима, без обзира на њихова идеолошка схватања.

Професија је опет спасава. Највероватније због недостатка лекарског особља, Фрања је крајем 1943. послата у Љубљану у возу са пратњом. По упутству које је добила у затвору илегалним партијским каналима, заједно са сестром требало је да изађе из воза у Логатецу, где ће их сачекати партизански симпатизери. Ипак, план је пошао по злу.

Током бега је ухапшена Фрањина сестра Павла, која ће недуго затим бити ликвидирана од стране словеначких колаборациониста. Фрања је имала више среће. Успева да се придружи партизанима, где ће је сачекати чувена партизанска лекарка Павла Јерина, која ће, као и Фрања, добити задатак да оснује болницу. Она ће бити направљена на Трновског гозду, добивши име партизанска болница „Павла“.

Партизанска болница „Фрања“

Фрања је по задатку распоређена у партизанску болницу, подигнуту у клисури Пасице, која се налазила у близини насеља Горењи Новаки код Церкна. Била је намењена за лечење бораца Деветог корпуса НОВЈ. Болница је ту смештена крајем 1943. од стране лекара Виктора Волчјака, на препоруку мештанина Јанеза Петернеља. Кључни разлог за оснивање партизанске болнице на овом месту била је неприступачност клисуре.

Након првобитне бараке за смештај рањеника, почетком 1944. приступа се изградњи објеката за мноштво рањеника који пристижу. Тако ће у наредним месецима бити подигнуто укупно 14 објеката, међу којима су биле бараке за смештај рањеника, операциона сала, просторија за изолацију, лекарске ординације, барака за рендген-апарат… Саграђени су и објекти за смештај бораца, вешерница, столарска радионица, а при крају рата направљена је и импровизована електрична централа.

Како је клисура била прилично уска, током ратних предаха партизани су минирали околно стење како би ослободили простор за изградњу додатних зграда. У доцнијем периоду подигнути су и додатни објекти ван клисуре.

Током скоро годину и по дана рада болница је остала неоткривена од стране Немаца. Колико је томе допринео њен положај у неприступачним планинама, подједнако су томе припомогли мештани околних села који су у строгој тајности чували њену локацију. Остало је забележено и да су они пружили кључни допринос одржавању болнице тако што су допремали храну за рањенике. Од марта 1944. болница се снабдева највећим делом од савезничке помоћи која је испуштана из авиона.

Као додатно средство да се заштити локација болнице коришћен је низ метода. Како би избегли евентуално одавање локације од стране рањених партизана, који би у заробљеништву могли да је одају током мучења, свим рањеницима је приликом доласка у болницу, али и по отпуштању из ње, стављан повез на очи. Такође је специјална партизанска екипа након пријема сваке нове туре рањеника заметала трагове њиховог доласка.

Последња одбрана су била извидничка места испред клисуре са митраљеским гнездима, као и пећине и земунице у самој клисури које је требало да послуже за скривање рањеника и особља у случају немачког напада. Рањеници су двапут пребацивани у скровишта, у априлу 1944. и у марту 1945, када су се немачке јединице приближиле болници, али нису стигле до ње.

Током постојања болнице у њој се лечило скоро 1000 људи, а од тога је било 578 тешких рањеника. Преминуло је око 70 пацијената. Поред словеначких, лечени су и српски и хрватски партизани, а није мањкало ни страних бораца. Тако су у болници лечени Совјети, Французи, Италијани, Пољаци, чак и два Аустријанца. У болници ће боравити и оборени амерички пилоти, па ће након рата болница добити специјално признање Америчког удружења ваздухопловаца.

Иако није била највећа партизанска болница у Југославији – то је била партизанска болница на Петровој Гори у Хрватској, која је у последње три деценије препуштена потпуном пропадању – „Фрања“ ће остати упамћена као једна од најефикаснијих, али и као партизанска болница чији су сви објекти остали сачувани до данас.

Управница болнице

Одмах по доласку у болницу у јануару 1944. Фрања заузима истакнуто место. На предлог доктора Виктора Волчјака, оснивача болнице, постављена је на њено чело као управница. Ускоро ће по Фрањином имену болница бити и названа. Поред Фрање и Виктора, у болници ради још неколико лекара, као и 25 болничарки и болничара, најчешће партизанки које су управо у овој болници обучене за медицински рад.

У њој су се неретко изводиле најсложеније операције, а посебна брига је вођена о припреми и стерилизацији медицинских инструмената. Колико је болнички живот био развијен говори и чињеница да су чак израђиване и протезе за инвалиде. Сама Фрања је обавила на десетине операција.

У жељи да опоравак рањеника буде што бржи, Фрања као управница болнице организује културни и друштвени живот. Одигране су бројне приредбе и позоришне представе, основан је мушки и женски хор, а организоване су и забаве. Чак је издаван и часопис, пригодно назван Bolniški list.

По сведочењима пацијената, Фрања је рањеницима приступала са пуно нежности, разумевања и доброте, а њена стручност је постала надалеко чувена. Душан Фурлан, један од рањеника, оставио је сведочење:

„Фрања је имала ретку особину да уме да бодри људе, јер је и сама била храбра и одлучна. Мислим да је у њеној природи постојао велики животни оптимизам, који је био изражен у њеном раду и опхођењу са људима. Зато смо је ценили и могу слободно да кажем да смо јој се и дивили…“

Помагала је и мештанима околних села, а посебно је остало упамћено спасавање једногодишње бебе која је у болницу доведена на граници смрти. Како бележе савременици, рањеници су често у знак захвалности према Фрањи трипут узвикивали ура.

У исто време, Фрања је била вешта организаторка која је у нимало лаким ратним условима успела да координише набавку хране, санитетског материјала, али и да се брине о давању задатака особљу, хигијени, евентуалној евакуацији рањеника… Све то је, како сведоче рањеници, успела да савршено усклади. Управо ће је тај успех замало коштати главе.

Оптужница

Иако је почетком 1944. постала чланица Комунистичке партије, руководиоци јој шаљу комесара Алојза Хермана Душана са задатком да се брине о „идеолошкој исправности“ болнице. Сукоби између њих двоје крећу брзо. Иако Алојз нема баш никакво медицинско знање, он покушава да Фрањи наметне како да управља болницом, у исто време исказујући потпуну неспособност. Приликом евакуације рањеника у априлу 1944, када су се немачке снаге приближиле клисури у којој је била смештена болница, добио је нервни напад и само су захваљујући присебности лекарског особља рањеници успешно евакуисани.

Након овог догађаја Фрањини и Алојзови односи дошли су до најниже тачке. Одбацујући Алојза као потпуно неспособног за било какав рад, она истовремено себи ствара смртног непријатеља. Алојз почиње да пише доставе против ње, а у лето 1944. добија подршку од стране још једног комесара. У болницу на лечење долази Бранко Карапанџа, заменик дивизијског комесара.

У каснијим доставама, напослетку и оптужници, Карапанџа ће Фрању оптужити за лош однос према вишим партијским руководиоцима, наводећи као доказ сопствени пример. Како се наводи у његовим доставама, она му је пружила исти третман као и осталим рањеницима, а чак му није обезбедила ни бољу храну у односу на ону коју су добијали остали пацијенти. Жали се и на импровизоване утеге и осталу медицинску опрему, сматрајући да он као партијски комесар заслужује лечење какво одговара његовом чину.

Алојз Херман Душан и Бранко Карапанџа се у јулу 1944. удружују правећи заједничку оптужницу против Фрање, у којој наводе личне несугласице с њом, али и доносе низ оптужби. Круна ове оптужнице су наводне Фрањине саботаже и партијска недисциплина. Поред Фрање, оптужен је и њен колега Виктор Волчјак. Док је он притворен у болничком шатору под стражом, Фрања је лишена управљања и послата у болницу корпуса, где је била у својеврсном притвору. Обоје су неколико пута испитивани.

Епилог долази након два месеца, у јесен 1944. Најистакнутији партизански лекари – међу којима је био и чувени Богдан Брецељ, доцније лекар Јосипа Броза Тита – стају на Фрањину страну, сведочећи о њеном професионализму и пожртвованости. У својим мемоарима Франц Дерганц, такође партизански лекар који је сведочио у Фрањину корист, је записао: „Рекао сам им да су оптужбе измишљене, стручно неосноване и злонамерне.“

Узета су у обзир и сведочења рањеника који су листом стали на Фрањину страну. Оптужница је одбачена, а Фрања враћена на место управнице болнице, док је комесар Алојз Херман Душан премештен из ње. Комплетна оптужница, али и сведочења свих актера сачувани су у зборнику Partizanski zdravniki in pravniki med stroko in politiko.

У мемоарима ће о овим догађајима Фрања записати: „Огорчење заменика дивизијског комесара што га због високог положаја нисмо лечили, хранили и неговали онако како је он мислио да треба, баш као и његово нерасположење, у оптужници је исказано као незадовољство свих рањеника... Неспоразум са повереником Душаном, због његове неактивности и занемаривања дужности, окарактерисан је као раздор у управи. То је оно о чему данас размишљам док листам оптужницу и записнике са саслушања. Тада сам знала само за неправду која ми је учињена. Сад знам да би уз непристрасну правну процедуру оптужница већ првог дана била срушена као кула од карата, али ја сам доказивала истину два дуга месеца.“

Након ратa

Враћена на место управнице болнице, Фрања ће се на тој позицији задржати све до маја 1945. Успевши да одржи болницу неоткривену и у наредним месецима, она ће се са једним од највећих опасности у току рата сусрести током марта 1945.

Велика немачка офанзива, коју предводи Одило Глобочник, стиже близу болнице. Изузетно захтевну евакуацију свих болесника предводи Фрања. Како рањеници нису могли бити смештени на једном месту, морала је да непрестано иде од једног до другог склоништа, где је обилазила пацијенте, али и обављала операције. Како би Немци били заварани, Фрања наређује спаљивање неколико спољних објеката ван клисуре. Варка је успела, Немци заобилазе клисуру.

Болница ће радити све до краја рата, а последњи пацијенти и особље ће је напустити 5. маја 1945. У мемоарима ће о тим месецима записати: „Није било победе над неправдом, моје ране су и даље веома пекле, а сећање на велика и мала разочарења била су превише жива.“

У овим месецима Фрања ће упознати Франца Бидовеца, апсолвента медицине и партизанског борца. С њим ће у болничком комплексу ступити у брак у фебруару 1945. Доцније ће добити два сина.

Ипак, борба се и даље наставља. У мају је премештена у Горицу, где ће бити управница ратне болнице. Следећа станица је Трст. У току Тршћанске кризе управница је ратне болнице у Трсту. У тим месецима је добила два велика југословенска одликовања: Орден за храброст и Орден заслуга за народ.

Од 1946. ради на хируршком одељењу ратне болнице у Љубљани. Сели се у Београд 1950, где ће живети наредних седамнаест година, радећи упоредо на Клиници за гинекологију и акушерство Клиничког центра и на Медицинском факултету, где ће бити шеф на катедри за акушерство. Са породицом се враћа у Љубљану 1967. До пензионисања 1973. биће управница гинеколошког одељења у Војној болници у Љубљани и чланица Већа народа СФРЈ.

У послератном периоду Фрања ће објавити преко 30 научних радова. Добиће и низ највећих државних ордена, али и постати чланица бројних удружења, као и почасна грађанка два словеначка града. Савременици сведоче да је у професионалној каријери до последњег дана показивала несмањену приврженост пацијентима, поготово према младим породиљама.

У пензији се посвећује сређивању успомена. Године 1984. објавиће мемоарску књигу Нема бесконачних путева. Писма сину (Ni neskončnih poti. Pisma sinu) у којој ће описати свој животни пут, посебно говорећи о ратном периоду. Преминула је на свој рођендан, 26. новембра 1985. године.

Заоставштина

Како су сви објекти у болници „Фрања“ сачувани, они недуго након рата постају музеј, свечано отворен 19. маја 1946. након њеног говора.

Током наредних деценија ову болницу-музеј су посетиле десетине хиљада људи. Године 2001. партизанска болница „Фрања“ стављена је на пробну листу светске баштине Унеска, а у међувремену је постала део програма Европске уније „Ознака европске баштине“, која чува споменике од највећег значаја за историју Европе. Приликом великих временских непогода 2007. болнички објекти су тешко оштећени, али су успешно обновљени. Музеј је и током непогода 2023. оштећен, а нова обнова је у току.

 У Фрањину част, један од највећих спортских догађаја у Словенији је 1982. године добио назив Бициклистички маратон „Фрања“. О њој је 2012. снимљен документарно-играни филм „Фрања“ у режији Јасне Хриберник.

Као својеврсни аманет свом сину, у мемоарима је записала реченице које вероватно најбоље описују њен живот:

„Уколико желиш да имаш ауторитет и углед међу људима, сам их мораш стећи својим понашањем и радом. Углед ти нико не може дати, ниједна власт га не може доделити декретом. Могу те поставити на високу позицију, могу ти дати блистава одликовања, али не могу ти дати углед. Али га ни узети. Могу ти одузети слободу, могу ту узети и сам живот, али углед остаје и после смрти уколико си га имао.“