Одило Глобочник, менаџер зла: Нациста словенског порекла одговоран за смрт два милиона људи

„Ђаволов помоћник“, „Менаџер смрти“, „Два милиона смо их побили“, „Оперативац Холокауста“, „Творац нацистичких логора смрти“ – само су неки од наслова књига и текстова посвећених Одилу Глобочнику. Да ово „демонолошко“ одређење Глобочниковог лика није далеко од истине, најбоље ће нам показати његов живот, али и његова смрт.

По једној од прича, а има их пуно, Глобочник је након самоубиства, које је извршио 31. маја 1945. године, остао без сахране. Римокатолички свештеник у градићу Патернион у аустријској Корушкој не само да је одбио да изврши црквени обред, већ је и строго забранио да се тело покопа на гробљу, верујући да ће његов леш обесветити освећену земљу.

Тако је Глобочник, по званичним подацима, без обреда бачен у јаму која је ископана на ливади на обали Драве. У питању је био пашњак назван Свињска ливада, по животињама које су ту пасле. Тако је убица два милиона људи, демон, како су га видели савременици, завршио – налик новозаветној причи о истеривању Легиона – међу свињама.

Дете K.u.K.

Одило Лотар Лудвиг Глобочник, како му је гласило пуно крштено име, рођен је 21. априла 1904. године у Трсту, тадашњем административном седишту Аустријског приморја, у породици Франца и Ане Глобочник. 

Франц Глобочник се у Трст доселио из горењског градића Нојмарктл (данашњи Тржич), где је добар део словеначког становништва услед дуготрајног притиска аустријске власти, али и бољих шанси за професионални успех, германизован. Тако је по бројним историчарима – пре свега Јозефу Попшечном, аустријском војном историчару који је написао капиталну студију Одило Глобочник, Хитлеров човек на Истоку – Глобочник потомак германизованих Словенаца. Он овај закључак изводи на основу архивских докумената, сведочења савременика, али и преко словенског порекла презимена Глобочник.

Одилова мајка Ана рођена је 1870. у Вршцу у породици Печинка (у неколико извора за њено презиме се помињу и облици Пецинка и Печенко). По једнима, породица Печинка је немачко-чешког порекла, други говоре о мађарском, а поједини и о српским и хрватским коренима Глобочникове мајке. Подаци из књига рођених у Вршцу нису од велике помоћи, јер је у тадашњим матичним књигама бележена само вероисповест родитеља.

Ипак, Глобочникови су себе сматрали етничким Немцима. У кући се говорило искључиво немачким језиком, деци су давана немачка имена, а поједини извори говоре о Аниним изразитим антисемитским ставовима и екстремном националном набоју који је пренела на сина током детињства.

Овај етнички галиматијас, својствен за Аустроугарску монархију, али и за све мултиетничке земље, одредиће добрим делом Глобочников живот. Одрастајући у средини удаљеној од националног центра, али и средини у којој је немачка заједница мањинска, иако на власти, Глобочник је свој идентитет засновао на екстрему којим је требало анулирати „сумњиво“ порекло.

Тако се он целога живота борио против непријатеља у нацистичким редовима који су га проглашавали за неаријевца, од чега га је добрим делом спасавао Хајнрих Химлер тврдећи да су Глобочникови преци Немци који су словенизовани. Ипак, сам Глобочник, о чему пише и епископ Јован Ћулибрк, никада није одбацио своје презиме, намерно га пишући са латиничним словом ч. Да забуна буде потпуна, нацисти најчешће нису могли да се „изборе“ са његовим презименом, па је добио надимак – Глобус. 

Корушка и Југославија

Глобочник је одрастао у средњокласној аустроугарској породици. Његов отац, некадашњи коњички официр, због недостатка новца за отпуст из војне службе (тада се одлазак из професионалне војске наплаћивао) радио је као поштански службеник у Трсту.

Одило је био јединац. Две кћерке које су Ана и Франц добили пре њега, умрле су у раном детињству, а исто се десило и са девојчицом која се родила након Одила. Зна се да је био добар ученик у тршћанској гимназији, након које 1914, полазећи очевим путем, уписује војну школу у Санкт Пелтену у близини Беча. Али избија рат. Глобочников отац је регрутован, али ипак не одлази на фронт због болести. У том периоду се породица Глобочник сели из Трста у Клагенфурт.

Одило Глобочник је године рата провео у војној школи. Како говоре оцене његовог владања, био је талентован ученик са пристојним понашањем. Школовање ће ипак прекинути. Након слома Аустроугарске, питомци војне школе су послати кућама. Разочарење због нагло прекинутог школовања бива сједињено са породичном трагедијом. Одилов отац умире 1919. у 51. години живота, остављајући породицу у потпуном сиромаштву.

Одило те године уписује Средњу техничку школу у Клагенфурту, али је школовање сада знатно другачије у односу на војно. Незадовољан је, што показује крајње разузданим понашањем. Због бројних инцидената два пута је добио укор пред избацивање из школе. Његова стручна спрема је предмет неслагања међу историчарима. Док једни тврде да је 1920. избачен из школе и тако остао без формалне образовне титуле, други говоре да је матурирао 1923. године. Сâм Глобочник се доцније представљао као грађевински инжењер.

У младости ради бројне послове – од ношења кофера на железничкој станици до рада у електрани – како би прехранио мајку и себе. Још битније, ангажује се током сукоба између Аустрије и новостворене Краљевине СХС 1919. године. Иако је због младалачких година (у том тренутку је имао непуних петнаест) тешко могао бити борац, Глобочник је тврдио да је био део аустријских војних снага које су браниле Клагенфурт од упада југословенских трупа.

Заправо, генерал војске Краљевине СХС Рудолф Мајстер, без директне команде и одобрења власти, са словеначким војницима и српским официрима упада на територију данашње Аустрије покушавајући да делове Корушке, где словеначко становништво чини већину, припоји новоствореној јужнословенској држави. Под притиском међународне заједнице војни сукоби су прекинути, а становништву Корушке је остављена одлука о избору будуће државе. На референдуму, касније названом „Корушки плебисцит“, под врло сумњивим околностима и уз бројне неправилности, победили су заговорници идеје о Корушкој у оквиру Аустрије.

Глобочник је на победничкој страни. С оне друге налазе се бројни Словенци, међу којима је и породица Петера Хандкеа с мајчине стране, која је била пројугословенски опредељена. Питању корушких Словенаца Хандке ће посветити део свог књижевног опуса, a њиховој судбини у Другом светском рату посебно роман Понављање и драму о корушким партизанима Још увек олуја. 

Млади нациста

Одило Глобочник се политички ангажује одмах по пунолетству 1922. године, постајући члан аустријских националистичких паравојних снага. Први импулс, борба против југословенског покушаја припајања Корушке, брзо ће бити смењен екстремним шовинистичким ставовима према словенским народима и Јеврејима. Иако су историчари у Глобочнику више видели патолошку личност која је искористила успон нацизма за изражавање зла и похлепе, његови иступи и схватања од ране младости у потпуности су идентични са нацистичким. 

У тим годинама се Глобочник верио, а преко веза будућег таста добија посао у локалној хидроелектрани као грађевински надзорник. На послу се Глобочник никада неће превише истицати. Заправо, тај посао је био само параван за илегалне партијске делатности. Под маском пословних путовања предузима бројне одласке до Минхена и нацистичке партијске централе. Тајно преноси партијски материјал из Немачке у Аустрију, а за нацисте прибавља податке о војном и политичком стању у Аустрији. Током илегалног рада посебно се зближава са Рајнхардом Хајдрихом.

Почетком тридесетих име Одила Глобочника први пут се појављује у аустријским полицијским досијеима. Због антидржавне делатности између 1933. и 1935. године четири пута је хапшен, а скоро годину дана проводи у затворима. У том периоду дефинитивно напушта посао и потпуно се посвећује партијском раду. Највећу подршку добија од мајке Ане која је једном и ухапшена с њим.

Приписује му се учешће у једном од првих терористичких напада у Аустрији. У јуну 1933. у Бечу је бачена бомба на радњу једног јеврејског драгуљара који је у нападу убијен. Како поједини историчари тврде, Глобочник је био организатор напада.

Гаулајтер Беча

Глобочник је један од најистакнутијих учесника у нацистичком покушају свргавања аустријске власти. Нацистичке паравојне јединице 25. јула 1934. упадају у парламент у Бечу и убијају канцелара Аустрије Енгелберта Долфуса. Велике борбе су се водиле у предграђима Беча и у Корушкој, али су пучисти поражени након заједничке интервенције аустријске и италијанске војске, нарочито у Корушкој. Мусолини је био близак са Долфусом, али ће ускоро променити страну.

Са вођством аустријских нациста који су избегли хапшење Глобочник бежи из земље. Једно време борави у Будимпешти, где је седиште аустријске нацистичке подружнице у егзилу, а често путује до Трста и Минхена. После наредбе Адолфа Хитлера, обустављају се сви насилни покушаји заузимања Аустрије. Заправо, купује се време.

Нови канцелар Аустрије, Курт фон Шушниг, знатно је слабија политичка фигура од претходника. Узмичући пред Хитлером, он 1936. Аустрију трајно веже са Немачком уговором у коме се обавезује да ће у својој политици спроводити идеју да је Аустрија „држава немачког народа“.

Пропаст је пред вратима. Курт фон Шушниг ускоро даје оставку, а Артур Зајс-Инкарт је виђен за његовог наследника. Како његово постављање не прихвата председник Аустрије, немачке војне јединице прелазе границу. Почиње Аншлус.

У његовој припреми Глобочник има велику улогу. Неки говоре и кључну, и то преко савета нацистичкој врхушки да је расположење у Аустрији такво да немачка војска неће наићи на било какав отпор.

Глобочник постаје нацистичка звезда у успону, што доводи до отпора старијег партијског ешалона који у њему виде опасну конкуренцију. Ипак, отпор није вредео. Након места државног секретара у влади Артура Зајс-Инкарта, Глобочник бива изабран и за посланика у Рајхстагу, да би напослетку Хитлер Глобочника поставио за гаулајтера Беча, партијског вођу регионалног огранка нацистичке странке, де факто деспотског владара Беча.

Овај положај ће из Глобочника извући најгоре особине. Најпре бестијалну нацистичку фанатичност. Поред прогона Јевреја одмах по доласку на власт – који је у прво време укључивао одузимање имовине и људских права, да би се затим претворио у физичке нападе и убијања – он креће и у напад на синдикате, комунисте и социјалисте, чак и на цркву.

Глобочник отима црквену имовину, протерује свештенике и распушта римокатоличке организације, што изазива отпор Аустријанаца. У октобру 1938. неколико хиљада верника у центру Беча узвикује у знак протеста: „Христ је наш фирер!“ Овакав Глобочников однос према цркви, како закључује Марк Мазовер у студији Хитлерово царство, био је разлог за његову смену.

Глобочник по доласку на власт у Бечу показује још две особине по којима ће остати „познат“. То је, на првом месту, склоност корупцији. За неколико месеци управљања градом, преко бројних махинација – које су, поред отимања имовине, укључивале и злоупотребу партијског новца и банкарских кредита, намештање грађевинских пројеката блиским пријатељима, али и куповину зграда по надуваним ценама – Глобочник је постао богаташ. Друга је била крајње разуздано сексуално понашање. Глобочник је остао упамћен и по оргијама, на којима су неретко учествовале девојке под присилом. 

Притиснут од партијског врха који му више није толерисао бројне афере, у јануару 1939. подноси оставку. Одузете су му све партијске почасти и звања, а по казни је послат у Вафен-СС јединице у чину каплара.

Ражалован дужности и у немилости режима, упућен је на војну обуку. Три месеца проводи у војном кампу у околини Минхена. Захваљујући пословичној педантности немачке администрације, сачувани су његови медицински картони. Сем инсомније, и то нервне, како стоји у медицинском картону, Глобочник је био у потпуности здрав.

Током овог периода зближава се са Хајнрихом Химлером, са којим често размењује писма и нацистичку лектиру. Како се чини, Химлер је у Глобочнику видео одличан материјал за оно што је наумио.

Есесовац у Лублину

Та прилика долази у јесен 1939. Након нацистичког освајања Пољске, у коме Глобочник није учествовао, Химлер га поставља за вођу СС полиције у окупираном Лублину. Дата му је друга шанса, коју ће Химлеру од тада отплаћивати беспоговорном оданошћу.

У новембру 1939. Глобочник постаје господар живота и смрти за скоро два и по милиона људи који су насељавали област око Лублина. У самом Лублину је живело преко 120.000 становника, од којих су једна трећина били Јевреји. Њих је, по нацистичком плану, било потребно ликвидирати како би се створио „животни простор“ за насељавање „аријеваца“. Тај задатак је добио Глобочник.

За своје најближе сараднике, поред припадника СС одреда који су највећим делом пореклом били из његове Корушке, Глобочник је регрутовао и локално немачко становништво стварајући по злу чувени одред Selbstschutz. По сведочењу савременика, овај одред је био под директном Химлеровом контролом и на њега нису могле да утичу друге нацистичке структуре.

Креће терор. Поред пљачке, пребијања и злостављања, већ у првим данима почињу убиства Јевреја и Пољака. Добар део драгоцености и новца који су заплењени Глобочник задржава за себе и на велико почиње да тргује конфискованим драгуљима. Ускоро почиње и ропски рад хиљада Јевреја који су присилно доведени у бројне радионице.

Као да све то није довољно, Глобочник са својим одредом предузима казнене експедиције усмерене према локалном становништву, па су остали упамћени бројни масакри у пољским селима. Само у насељу Радовец у близини Лавова у априлу 1940. Глобочник је са својим одредом масакрирао 27 цивила. Ликвидације су бестијалне. Живи људи се закопавају, пале и крвнички пребијају до смрти, а забележено је да су једном приликом живи људи разнети експлозивом.

Глобочникова управа већ почетком 1940. доводи до бројних жалби Пољака, али и цивилне немачке окупаторске управе. Жалбе нису од помоћи. Штити га Химлер, у исто време одобравајући успостављање јеврејског гета у Лублину под његовом управом. У првом тренутку је у њему заточено преко 30.000 људи, доцније ће их бити знатно више. Изгладњивања и злостављања ускоро ће се претворити у масовне ликвидације.

Операција Рајнхарт

Глобочнику се приписује стварање првог нацистичког логора за истребљење. Иако су концентрациони логори одраније постојали у нацистичкој Немачкој, они у Глобочниковој визији постају места индустријског уништења људских живота. Након састанка са Химлером у септембру 1941, Глобочник добија дозволу за оснивање првог логора тог типа. Та акција је добила кодно име Операција Рајнхарт.

Већ у октобру 1941. Глобочник оснива логор Белзец код Лублина. Његова скривеност у шуми, удаљеност од градских и сеоских насеља, али и непосредна близина железничке пруге – омогућили су неометану индустрију смрти.

За разлику од других нацистичких логора, Белзец није био ограђен бодљикавом жицом, а број стражара је био сведен на минимум. По плановима Глобочника, заточеници би у логору провели само неколико сати. Одмах по изласку из вагона, они су одвођени у дрвене бараке које су заточеницима представљане као тушеви радног логора. У њих су спровођени издувни гасови мотора, коришћени раније у Немачкој током ликвидација људи са хендикепом.

У првим данима су ликвидације ишле споро због техничких проблема, па је агонија заточених људи била још дужа и тежа. За Глобочника су посебан проблем представљали лешеви хиљада жртава, који су у прво време сахрањивани у масовним гробницама у близини логора. Тела су након неколико месеци кренула да израњају из земље. Тај проблем је касније у другим логорима решен изградњом крематоријума.

У периоду од марта до децембра 1942. у логору Белзец је уморено 434.508 људи.

Задовољан овим „резултатом“, Химлер Глобочнику поверава оснивање нових логора смрти. У мају 1942. основан је Собибор, такође у околини Лублина. Егзекуције су биле идентичне као у Белзецу. Процене су да је у Собибору уморено 250.000 људи.

На послератном суђењу СС-обершарфирер (водник техничке службе) Курт Болендер, један од чланова Глобочниковог одреда, овако је описао ликвидације заточеника: 

„Пре него што би се Јевреји скинули, СС-обершарфирер Херман Михаел држао је говор. Тада је често носио бели мантил како би заварао људе да помисле да пред њима стоји лекар. Михаел би рекао Јеврејима да ће бити послати на рад, али да пре тога морају да се окупају и да прођу дезинфекцију како би се спречила могућа епидемија заразних болести. Након што би се скинули, један СС-овац  их је пратио, док би иза њих ишла група од 5-6 Украјинаца који су их пожуривали. Након што би Јевреји ушли у гасну комору, Украјинци би затворили врата за њима. Мотор би најчешће палили Украјинац Емил Костенко и немачки возач Ерих Бауер. Пошто би жртве биле угушене, комора је отварана, а група јеврејских радника износила је лешеве напоље.“ 

Следи оснивање нових логора у Пољској. Хелмно у близини Лођа највећим делом био је намењен ликвидацији Јевреја који су били заточени у тамошњем гету. Процедура је била идентична, само што су овога пута уместо у баракама заточеници убијани у камионима душегупкама, идентичним онима који су коришћени у београдском Старом Сајмишту. У Хелмну је тако убијено преко 150.000 људи, а боравак у логору су преживела само два човека.

Највећи број жртава је прогутао логор Треблинка, такође под Глобочниковом контролом. Основан у близини Варшаве, он је највећим делом послужио за ликвидацију Варшавског гета. Логор је био камуфлиран у железничку станицу са истакнутим редом вожње како би се заварали заточеници. Поред ликвидација у гасним коморама, заточеници су били стрељани, некада и живи спаљивани. Поучен искуством из Белзеца, Глобочник у Треблинки наређује масовно спаљивање тела жртава. Ломаче су непрестано гореле, спаљујући свакога дана око 5.000 лешева.

За време постојања овог логора у њему је усмрћено више од 750.000 људи.

Размере Операције Рајнхарт најбоље се виде у телеграму који је Херман Хуфле, Глобочников заменик, упутио Ајхману на крају 1942. године (операција ће након овог телеграма трајати још шест месеци). У њему се наводе следећи подаци о броју логорских жртава:

Мајданек (Лублин) 24.733
Белзец 434.508
Собибор 101.370
Треблинка 713.555
   Укупно: 1.274.166

Највећа одговорност за све ове жртве пада на Одила Глобочника, који је био директни извршилац Операције Рајнхарт. Показујући бестијално дивљаштво, Глобочник је задобио потпуно Химлерово дивљење, толико да га у новембру 1942. унапређује у СС групенфирера, тј. генерал-мајора, што је био четврти чин по важности у СС хијерархији.

Дивљачко Глобочниково понашање доводи до низа побуна. Врхунац је устанак у Варшавском гету 1943, који је угушен нацистичким спаљивањем зграда и људи. Претходиле су му побуне у Виљнусу, Треблинки и Собибору. Свесни могућих реперкусија побуна, нацисти 1942. одлучују да ликвидирају сва гета и логоре. У Операцији „Фестивал жетве“ уништени су остаци жртава, али и све логорске зграде.

Глобочник је проглашен за кривца за ове побуне. Поред крајње хаотичног управљања логорима које је довело до анархије, барем како су то нацисти видели, он је оптужен и за непримерено понашање у опхођењу према сарадницима, најчешће у стању тешке алкохолисаности. На терет му је стављен и раскошан живот. Глобочник је током боравка у Лублину живео у отетој вили, организујући бројне забаве које су се најчешће претварале у оргије. Да све буде још страшније, у Лублину је са Глобочником једно време живела и његова мајка Ана.

Ту су и оптужбе за корупцију. Списак заплењених ствари који Глобочник подноси Химлеру 1943. садржи неколико густо куцаних страница текста у коме се наводе невероватне количине накита, драгуља, сатова, ножева, наочара, табакера, будилника… Само током 1943. године превезено је 1.900 вагона одеће која је одузета убијеним заточеницима. Одузет новац, у десетинама различитих валута, процењује се на неколико милиона рајхсмарака. Добар део тог новца и драгоцености Химлер и Глобочник су узели за себе.

Ипак, Глобочник се овог пута извлачи без казне. У јесен 1943. добија још једно унапређење и прекоманду. Постављен је за Вишег СС и полицијског команданта оперативне зоне јадранског приморја.

Повратак у Трст

Глобочник се враћа у родни град, сада са најближим сарадницима, одредом убица. Један од првих потеза по доласку у Трст било је оснивање новог логора смрти. У напуштеном погону за производњу пиринчаног брашна, у тршћанској луци, познатој као „Ризијера ди Сан Саба“, Глобочник прави логор.

У њему су заточеници тучени до смрти, вешани, дављени, у појединим случајевима и клани. Међу најстрашнијим методама се издвајало убијање маљевима и вучење затвореника са лисицама по дворишту логора све док не умру у највећим мукама. Ипак, највећи број логораша је уморен у импровизованој гасној комори у гаражи некадашње пиринчане. Егзекуције су обављали џелати из Пољске потпомогнути украјинским есесовцима које је Глобочник мобилисао. У марту 1944. у логору је изграђен крематоријум који се користио неколико пута седмично. Остаци жртава бацани су у море.

Поред тршћанских Јевреја, који су били највеће жртве логора, у њему су бестијално злостављани и убијани словеначки, италијански и хрватски антифашисти и партизани. Логор је једно време функционисао и као транзитни центар за ухваћене партизане који су спровођени за Аушвиц и Дахау. Кроз тршћански логор је прошло најмање 20.000 заточеника. Највећи део њих је доцније уморен у логорима Аушвиц и Дахау. Међу њима је био и чувени словеначки прозаиста Борис Пахор, који је оставио драгоцена књижевна сведочанства о овом периоду.

Поред убилачког рада у логору, Одило Глобочник је задужен и за борбу против југословенских партизана. Под његовом командом се налази немачки 97. армијски корпус који се директно сукобљава са Деветим словеначким корпусом Народноослободилачке војске Југославије, на чијем челу се налази Ладислав Амброжич. Почетком 1944. ова јединица ослобађа добар део територија у словеначком приморју, вршећи непрестане диверзије на пругама које су повезивале Трст са Аустријом и Немачком.

Од Италијана Глобочник готово да нема користи. Мусолинијева „Република Сало“ је марионетска творевина без велике подршке у народу, а сам Трст је претворен у немачки војни дистрикт под називом „Оперативна зона Јадранско приморје“. Градом управља гаулајтер Фридрих Рајнер који Глобочнику постаје најближи сарадник.

Цвеће за Љотића

У прво време Глобочник сарађује са словеначким тршћанским колаборационистима, окупљеним у организацији „Словенски народни варностни збор“. Глобочникова помирљивост према „лојалним“ Словенцима шокирала је житеље Трста у априлу 1944. На прослави Хитлеровог рођендана те године Глобочник је одржао говор на савршеном словеначком, убрајајући и Словенце у народе који ће просперирати када Хитлер победи. Наравно, ако буду послушни.

Како се пропаст све више ближи, и други народи, које је дотад убрајао у ниже расе и заговарао њихово истребљење, за Глобочника постају пожељни. Тако крајем 1944. и почетком 1945. у Словенију долазе четничке и љотићевске јединице. У Словенији тада бораве и Димитрије Љотић и четнички команданти Момчило Ђујић и Доброслав Јевђевић. Као специјални изасланик тада већ званично расформиране Југословенске војске у отаџбини, долази ђенерал Миодраг Дамјановић, кога је Драгољуб Михаиловић поставио за свог помоћника у децембру 1944. Свима њима командује Глобочник.

У априлу 1945. у Аустрију и Словенију долазе и патријарх Гаврило Дожић и владика Николај Велимировић, који су након тромесечног боравка у логору Дахау ослобођени на интервенцију Хермана Нојбахера, како би подржали идеју уједињења „српских националних снага“ пред одсудну битку против комуниста.

По сведочењу историчара Ђоке Слијепчевића, који је овим догађајима лично присуствовао и о њима писао у својој Историји Српске православне цркве, у аустријском граду Фелдену патријарха Гаврила и владику Николаја је посетио Одило Глобочник. То потврђује и Херман Нојбахер у телеграму који упућује Глобочнику када се овај састанак планира.

Путеви Глобочника са патријархом Гаврилом и владиком Николајем ће се још једном посредно укрстити. На сахрани Димитрија Љотића, 24. априла 1945. у Горици, испред огромног венца цвећа који је Глобочник послао, владика Николај говорио је о Љотићу као „највећем сину српства“.

Глобочник 18. марта 1945. покреће Операцију „Крај зиме“. Под његовом командом се налазе СС јединице, војници Вермахта, Власовљеви руски одреди, словеначки белогардејци, као и делови Српског добровољачког корпуса и четничких јединица. Циљ је уништење Деветог словеначког корпуса Народноослободилачке војске Југославије. Иако је претрпео тешке губитке, партизански корпус је успео да се извуче из замке и да дочека крај рата. Током ових борби, а нарочито након њих, добар део Глобочникових војника је дезертирао.

Операција је симболично завршена 6. априла, на дан када је тачно четири године раније нападнута Југославија. Била је то последња војна операција у којој је Глобочник учествовао. Заправо, када се мало пажљивије погледа његова биографија, он је прилично успешно избегао директна војна дејства, било она у Пољској или на Источном фронту, а и онај мали број ратних операција у којима је учествовао готово се по правилу завршавао поразом. Глобочник је једино био „ефикасан“ када је требало убијати ненаоружане цивиле.

Легион

Пред сам пад Трста, 2. маја 1945, Глобочник са најближим сарадницима бежи у Аустрију. Постоји прича, коју не подупиру докази, да је велики број драгоцености које је пљачком стекао током година рата сакрио на једном броду у тршћанском пристаништу којим је спремао бег. Да је то ипак легенда говори чињеница да је кренуо ка Корушкој. Почетком маја, по сведочењу становника Клагенфурта, говорио је на градском тргу позивајући на тотални отпор према надирућим савезницима, онако како је то наредио Хитлер. Глобочников говор није наишао на претерано одобравање међу окупљенима.

Након капитулације Немачке, Глобочник се крије у планинским пределима, често мењајући локације и логорујући на отвореном. Последње дане проводи у колиби на Караванкама, у друштву нациста са којима је побегао из Трста. Планирали су да преко Алпа побегну у Швајцарску.

Постоје бројне верзије Глобочниковог хапшења и смрти, неке говоре чак и да је преживео и живео све до шездесетих година у Јужној Америци, дружећи се са Хитлером и нацистичком врхушком.

Ипак, по званичној верзији која је потврђена сећањима официра који су га ухватили и фотографијама ухапшеног Глобочника, британске трупе су му ушле у траг код Меслахер Алма. Ухваћен је од стране 4. хусарског коњичког пука, коме је био задатак да трага за ратним злочинцима у Аустрији.

Из послератног сведочења британског официра В. К. Хедлија, написаног да би се развејале бројне легенде о Глобочниковој смрти, говори се да је британска јединица сазнала за његову локацију од СС официра у заробљеништву који је намерно слабо храњен како би био пријемчивији за доцнију „обраду“. Од њега сазнају да се Глобочник крије заједно са гаулајтером Рајнером у планинској колиби у близини језера Вајсензе. Након вишесатног успона, британска јединица стиже пред колибу у четири ујутру 31. маја 1945. Бегунци су ухваћени на спавању. Поред Глобочника и Рајнера, у колиби је било још неколико мушкараца и жена.

Притвореници су спроведени до градића Патернион, где их идентификују и испитују у дворишту затвора. Стигли су око 11 часова. Сви су сем Глобочника признали своје праве идентитете. Он је тврдио да је сиромашни трговац из Клагенфурта који је избегао са нацистима због страха од југословенске офанзиве. Био је толико убедљив да је замало преварио мајора Ремзија, али доушник, који је раније открио локацију, дојављује Британцима да је то заправо Глобочник.

Мајор Ремзи и Ведли прибегавају лукавству. Узвикују: „Глобочник!“, чекајући његову реакцију. Иако се није потпуно окренуо, глава му се померила. И то је било то. Глобочник је откривен.

Вендли одлази до своје собе, али га за неколико минута војници позивају да се врати у двориште. У њему је лежао мртав Глобочник. У устима су му пронашли капсулу са цијанидом коју је скривао од тренутка хапшења. Управо због тога није желео било какву храну или пиће откако је ухапшен, како би отров био ефикаснији.

Након одбијања свештеника да његово тело буде сахрањено на гробљу, Глобочников леш је убачен у ископану јаму на Свињском пашњаку. Гробно место није обележено. Ни данас се не зна његова тачна локација.

Дуга сенка зла

Када се зброје све жртве за чије је смрти Одило Глобочник директно одговоран, долазимо до невероватних података. Само током Операције Рајнхарт убијено је најмање милион и по људи. Када се на то надовежу раније Глобочникове акције и убиства у окупираној Пољској, али и егзекуције након доласка у Трст, збир његових жртава се ближи броју од два милиона људи. Том бројком се сам Глобочник хвалио док је службовао у Трсту. Сасвим сигурно, уколико би се правила листа највећих злочинаца током целокупне историје, Глобочник би био на њеном врху.

Толики број жртава, али и сама Глобочникова личност која је у себи обједињавала низ патологија, створила је мит о најгнуснијем нацистичком злочинцу, готово демону. У исто време, Глобочников крајње разуздани живот, изражен највише у оргијама и патолошкој похлепи, од њега су створили идеалног негативца. Стога и не чуди што је његов живот поред низа историчара и истраживача – неке од наслова књига о њему смо поменули на почетку текста – привукао и бројне уметнике.

Тако је Глобочник главни негативац у контрафактуалном бестселеру Роберта Хериса Отаџбина. У свету у коме је нацизам победио, Глобочник је оперативац коме је поверен задатак да уништи последње трагове Холокауста. Најава снимања игране серије по овој књизи још више ће „прославити“ његов лик.

Глобочник је и јунак књиге Обустављен поступак италијанског писца Клаудија Магриса, који у овом роману саставља упечатљиву слику ужаса Ризијере ди Сан Саба. Исто то чини и Даша Дрндић у роману Sonnenschein, документарној представи нацистичке бестијалности у Трсту.

Сасвим сигурно је најдаље отишао чувени словеначки редитељ Драган Живадинов у представи Одило. Затамњење. Ораторијум у којој ускрсава Глобочника на позоришној сцени како би, у последњим сценама, избрисао не само његово постојање већ и његово име, како се такво зло никада више не би поновило. Можда је то, заправо, и најпаметније: заувек обрисати сећање на Легиона са Свињске ливаде.