Храбро срце и благе очи Тине Модоти: Била је све што је хтела štampaj

Ове јесени светска рок штампа је скренула пажњу на дебитански албум „opaque“ бенда који се зове Mo Dotti. Дуго сам гледао име бенда. Чинило ми се познатим, али нисам знао одакле. Онда сам се сетио. То је заправо модификовано презиме Тине Модоти (Tina Modotti), колоритне личности с почетка 20. века. Видео сам њене фотографије кад сам једини пут, 2012. године, био у музеју МоМА.

Тина је била талентовани фотограф, комуниста и фатална заводница. Повезала је Холивуд и московску централу Коминтерне. Била је опака жена. У једном фановски интонираном тексту каже се да је растурала бракове, крала мужеве, а онда их варала с другима мушкарцима. Оптуживана је за саучесништво у убиствима и атентатима на председнике држава, била је међународни бегунац с потерницама у више земаља и на различитим језицима, тајни агент, денунцијант и издајица најближих пријатеља, љубавница плаћених убица, борац у грађанском рату, муза и инспирација славних песника, сликара и фотографа.

Тина је била све шта је хтела. Ешли Џад је глуми у филму Фрида. Сцена хомоеротског плеса Тине и Фриде Кало (Селма Хајек) из тог филма никог није оставила равнодушним. Године 2018. најављена је ТВ серија о њеном животу. Предвиђено је било да је глуми Моника Белучи. Не знам шта је било с тим.  

Рокери су одувек били фасцинирани Тином и њеним животом. Памти се песма омиљене групе београдских рокера-интелектуалаца Fugazi под именом „Recap Modotti“, неки се сећају и нумере „Stop Tina Modotti“ бенда Trash Wednesday.

Мадона је продала свој аутомобил марке „мерцедес“ на аукцији да би тим новцем била организована велика ретроспективна изложба Тининих фотографија.

Последњих година расте интересовање за Тинин уметнички легат. Сачувано је око 400 фотографија. Организују се бројне изложбе од Њујорка и Филаделфије, преко Санкт Петербурга и Париза, све до недавне у Барселони.

„It girl“ на острву Елис

Прича о Тини је филмска. Главна јунакиња се на почетку зове Асунта Аделаида Луиђа Модоти Мондини. Касније је скратила име и постала Тина Модоти.

На почетку приче, 8. јула 1913. године, видимo је на острву Елис, где је био главни прихватни центaр за емигранте који су из Европе стизали у Сједињене Државе. Има шеснаест година. Допутовала је сама из Италије паробродом „Молтке“.

Кренула је из Ђенове 24. јуна те године. У прихватном центру је описана као „155 сантиметра висока, ментално и физички здрава девојчица“. Код себе је имала сто долара и возну карту до Сан Франциска. Рекла је да је тамо чекају отац Ђузепе и старија сестра Мерцедес.

Тина Модоти је била прототип оног што англосаксонски писци и публицисти називају „It girl“. То је нека врста фаталне жене, „femme fatale“ што би се рекло.

Синтагмом „It girl“ означавају се особе женског пола која на неодољив начин привлаче пажњу околине. Оне имају „то нешто“ („It“) што зрачи, што их чини неодољивим припадницима оба пола. „То нешто“ је неухватљиво и неописиво. Не може да се сведе на лепоту, шарм, црте личности, карактерне особине, сексуалну привлачност, социјалне вештине.

То је неки квалитет који се не да претворити у речи. Сличан је оном „дашку“ о којем у једној причи пише Иван Буњин. Можда је најбоље погледати филм „Фрида“ и видети како је Ешли Џад представила Тину Модоти. Тада може бити јасније шта је „то нешто“ што издваја и чини уникатним поједине персоне.

Један мој друг има тезу да ће „то нешто“ што издваја и дефинише одређене особе најпре да дезавуише вештачку интелигенцију. Наиме „то нешто“, што смо под утицајем недавних догађаја идентификовали код Криса Кристоферсона – он је био идеални „it boy“ – немогуће је створити у вештачким условима. Можеш да имаш најбољи могућ софтвер, најмоћнији компјутер – мисија је немогућа.

„То“ је „дашак“ који ти нека виша сила удахне на рођењу. Јединствен и непоновљив квалитет који издваја, даје неку врсту магнетизма, посебну привлачност и заводљивост.

Ко има „то“ може „ако је мушкарац да има све жене, а ако је жена може да има све мушкарце“, писала је енглеска списатељица Елинор Глин. Тачност овог исказа потврђује турбулентан и кратак живот Тине Модоти. Она је била „’It’ девојка“ авангардног света у првим деценијама 20. века. Може се рећи да је „жарила и палила“ где год се појави – од Холивуда до московске централе Коминтерне.

Сан Франциско – Холивуд

Кад је стигла у Сан Франциско Тина је почела, са својом старијом сестром, да ради у фабрици кошуља. Лепа италијанска девојчица привукла је пажњу власника. Искористио је њену фотографију за пропагандни постер своје фабрике.

Паралелно, Тина се бавила глумом унутар италијанске емигрантске колоније у Сан Франциску. Њена радијантна појава није никога остављала равнодушним. Глас о лепој, заводљивој Италијанки брзо је стигао до Холивуда. Пионири филмске индустрије позвали су је тамо. Неки кажу да јој је Д.В. Грифит – човек који је „измислио филмски језик и његову синтаксу“ и дао образац како да се третира време на филму – лично упутио позив.

Тина је у Холивуду остварила неколико филмских улога. У Холивуду је постала део боемске екипе. Са својим тадашњим партнером, неки кажу и супругом, који се звао Робо де л’Абри Ричи, била је активна на седељкама на којима се расправљало о политици, психоанализи, филозофији, уметности.

Ту је упознала проминентног америчког фотографа Едварда Вестона. Он је постао њен ментор – учио ју је фотографском послу – и љубавник.

Љубавни троугао Робо–Тина–Едвард успешно је функционисао. Пут их је одвео у Мексико. Робо се изненада разболео од малих богиња и умро. У једном писму Тина је то троугласто време овако описала: „Ох! Како је било лепо. Вино–књиге–слике–музика – светлост свеће – очи у које гледам – и онда мрак.“

Мексико

Тинина неодољива појава привукла је пажњу артистичких кругова у главном граду Мексика. Врло брзо је постала стални члан кружока у чијем центру су били мексички муралисти Дијего Ривера, Хозе Клементе Ороско, Давид Алфаро Сикејрос и Хавијер Гереро. Ту је наравно била и Фрида Кало.

Мексико Сити је у то време, између два светска рата, био космополитски центар. Ту су били европски емигранти, од Сергеја Ејзенштејна и Лава Троцког до човека који је своје романе потписивао псеудонимом Б. Травен и чешког хумористе Егона Ервина Киша. Друштво су им правили карипски и јужноамерички левичари који су, бежећи од прогона у својим домовинама, ту нашли уточиште.

Сликари муралисти, уз то и комунисти, заједно с Фридом Кало креирали су посебну атмосферу која је погодовала уметничком стваралаштву. У тим околностима Тина практикује своју фотографску уметност. Прави веома занимљиве фотографије које прожима оригинални сензибилтет. Мексички аутор Мануел Алварез Браво њену уметничку праксу дели на два дела: романтични и револуционарни.

Први, романтични део, док је још била у вези са Едвардом Вестоном, обележен је апстрактним приступом. То се најбоље може видети на чувеним фотографијама „Телефонске жице“ (1925), коју су Џон Зорн и Бил Фрисел ставили на насловну страну албума „More News For Lulu“ и која је у сталној поставци музеја МоМА.

Слично је и са фотографијама „Степенице“ и „Стадион“.

Касније, кад се Вестон вратио у САД својој законској супрузи, Тина се окреће социјално ангажованој фотографији. То коинцидира с њеним приступом Комунистичкој партији Мексика 1927. године. Тај чин као да је потврдио ону фројдистичку максиму да је дете отац човеков.

Срп и чекић

Тина је, наиме, рођена крајем 19. века у Удинама, у радничкој, вишечланој породици. Отац зидар и мајка фабричка радница, кројачица, нису могли да обезбеде адекватне приходе за свакодневни породични живот. Живело се у сиромаштву. Печалба је била једини излаз. После вишегодишњег слабо плаћеног рада у Аустрији, отац и најстарија ћерка одлазе у Америку. За њима ускоро креће и Тина.

Трауме и фрустрације из детињства проживљеног у беди и немаштини предодредиле су Тину за левичарски политички ангажман. Свакако је томе допринела и страсна љубавна веза са сликаром Хавијером Герером, који је био, као и Ривера и други муралисти, члан мексичке комунистичке партије.

Чланство у партији повезано је и с новим мотивима који се појављују на Тининим сликама. Фотографије као што су „Радничке руке“, „Парада радника“ и нарочито оне где се срп и чекић стављају поред сомбрера, гитаре, реденика и клипа кукуруза мени су најзанимљивије. Левичарски лист „El Machete“, који је Гереро основао, редовно објављује Тинине фотографије.

На сајту музеја МоМА стоји да Тинин артистички кредо гласи: „Не трудим се да створим уметност већ искрене фотографије, без дисторзије или манипулације.“

Атентати

На позив совјетских комуниста Гереро 1927. године одлази у Москву. Тина остаје у Мексику. На демонстрацијама које су организоване поводом егзекуције анархистичког пара Сако и Ванцети, у августу 1928. године, упознаје кубанског револуционар Хулија Антонија Мељу. У складу са својом хиперсексуализованом природом Тина ступа у љубавну везу с њим.

Само четири месеца касније, 10. јануара 1929. године, Меља бива убијен у атентату док се с Тином враћао кући из канцеларије Црвене помоћи. Црвена помоћ је била организација коју је основала Коминтерна и која се бавила пружањем помоћи политичким затвореницима и њиховим породицама.

Тина бива оптужена за саучесништво у убиству. Током процеса стан Тине Модоти је био више пута претресан. Пронађене су њене наге фотографије које је снимио Едвард Вестон. Све мексичке новине су их објавиле. На тај начин хтели су да је дискредитују и прикажу као жену лаког морала.

Захваљујући правној помоћи коју су јој обезбедили Дијего Ривера, Фрида Кало и остали познати мексички интелектуалци и уметници, Тина је ослобођена оптужби.

Неколико месеци касније био је организован атентат на мексичког председника Паскала Ортиза Рубија. Настала је општа антикомунистичка и антиемигрантска хистерија. Тина, као проносирана комунистичка активисткиња, била је на удару медија. Описивана је као „необуздана особа с крвавим рукама“. Такав след ствари довео је до њеног протеривања из Мексика 1930. године.

Прогон

Ту почињу њене година лутања између Берлина, Москве, Рима и Париза. После 1931. године Тина се више није бавила фотографијом. Постала је апаратчик Коминтерне. Као тајни агент те организације обилазила је европске земље и извршавала разне задатке. У то време била је у љубавној вези са италијанским комунистом и Коминтерниним агентом Виторијом Видалијем. Када је 1936. године почео грађански рат у Шпанији, Тина је под псеудонимом „Марија“ отишла тамо. С њом је био у то време и Видали, познат као „Капетан Карлос“.

Кад је републиканска армија доживела пораз 1939. године, Тина и Виторио су тајно отишли у Мексико. Ту је једне вечери, 6. јануара 1942. године, док се враћала с вечере са бившим директором Баухауса Хенесом Мејером, умрла на задњем седишту таксија. Имала је само 45 година.

Лекари су рекли да је умрла од срца. Дијего Ривера, њен партијски друг, заштитник и по мишљењу многих њен први мексички љубавник, мислио је другачије. Мисли да ју је убио Виторио Видал, њен тадашњи партнер, по директном наређењу Јосифа Висарионовича. „Много је знала“, рекао је Дијего Ривера.

Неруда

Последње редове овог огромног текста препуштамо једном Нобеловцу. Пабло Неруда је био сведок Тинине смрти. Његово виђење тог догађаја разликује се од Ривериног. У својим мемоарима „Признајем да сам живео“ (Космос издаваштво, 2018) он пише:

„Дванаест година касније, тихо је пресахла снага Тине Модоти. Мексичка реакција покушала је да оживи срамоту зачињавајући њену смрт скандалима, исто онако као што се раније беху намерачили да њу умешају у Мељину смрт. У међувремену, Карлос и ја смо бдели над њеним ситним мртвим телом. Посматрати једног тако снажног и одважног мушкарца како пати није ни лако ни пријатно. Тај лав је крварио док су му роварили по живој рани, сипајући у њу смртоносан отров својим срамотним покушајима да поново укаљају Тину Модоти, не остављајући је на миру чак ни мртву. Командант Карлос је урликао закрвављених очију; Тина је непомично лежала у свом малом ковчегу изгнанице; ја сам ћутао, немоћан пред призором оноликог бола и патње људи окупљених у оној соби.

Новине су се утркивале у изношењу сензационалистичких прљавштина и неистина. Називали су је 'тајанственом женом из Москве'. Неки су додавали: 'Умрла је јер је превише знала.' Подстакнут Карлосовим зверским болом, био сам донео једну одлуку. Написао сам песму у знак одмазде према онима који су вређали нашу драгу покојницу. Послао сам је свим новинама, без имало наде да ће је ико објавити. Али, ето чуда! Наредног дана, уместо нових небулозних открића најављиваних у претходним издањима, моја песма пуна огорчености и бола због неправде осванула је на насловним страницама свих новина.

Песма се звала 'Тина Модоти је умрла'. Прочитао сам је онога јутра на мексичком гробљу, где смо њено тело оставили да заувек почива под плочом од мексичког гранита. На тој плочи урезане су строфе моје песме.

Никада се више у штампи није појавила ниједна ружна реч о њој.“

Неруда је доста превођен код нас. Песма „Тина Модоти је умрла“ до сада није. 

Слушаћемо и младе рокере Mo Dotti који су за своје име одабрали Тинино презиме.

„Бледо овално лице уоквирено са два црна крила скупљене косе, крупне баршунасте очи које још увек гледају из даљине прохујалих година“, како је Неруда описао Тину Модоти, биће испред нас.