Завод за принудно васпитање омладине у Смедеровској Паланци: Слике из живота под окупацијом

Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци, који је радио од јула 1942. до септембра 1944. године, био је један од делова репресивног колаборационистичког апарата у Србији у време Другог светског рата. Док је у послератној Југославији окарактерисан као концентрациони логор и „филијала“ злогласне Бањице, преживели чланови управе Завода, заједно с врхушком квислиншких снага који су после рата уточиште нашли на Западу и у емиграцији развили пропагандну делатност која ће се деведесетих прелити и у Србију, Завод за принудно васпитање омладине су у текстовима и јавним иступима представљали готово као рај, „острво спаса“ на комe су сигурну смрт избегле стотине његових питомаца. 

У првом случају они који су боравили у Заводу називани су „заточеницима“, у другом „питомцима“, а у трећем, неутралнијем, по коме је Завод виђен као нека врста поправног дома за политичке делинквенте, „штићеницима“. 

Идеја за оснивање Завода за принудно васпитање омладине дошла је директно од стране Димитрија Љотића. У томе су сагласне и једна и друга страна, али већ ту долази до размимоилажења. Док је за љотићевску емиграцију Завод био начин да се „заблудела омладина“ избави од немачке репресије и масовних стрељања талаца, али и да се окрене „правим светосавским вредностима“, за другу страну Љотићева основна замисао била је оснивање логора у комe би се под контролом држали млади људи који су били „левичарски и ненационално настројени“ и које је требало преваспитати како би одустали од отпора окупационој власти и промовисали нову националну политику Недићеве владе.

Предратни сукоби

Корени оснивања Завода сежу у године уочи избијања Другог светског рата. Масовно ширење комунистичког покрета на Универзитету у Београду, пре свега Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), довело је до оштре реакције државе. Ситуација се посебно заоштрава 1935. године, када је влада Краљевине Југославије донела одлуку о оснивању логора за студенте комунисте у Вишеграду.

Након тога креће талас студентских протеста, од којих је најпознатији Априлски штрајк 1936. године. Штрајк је почео 3. априла, а поред Београдског захватио је и Загребачки, Љубљански, Скопљански и Суботички универзитет. Сутрадан, 4. априла, у покушају да штрајк зауставе, полиција и студенти из десничарске „Организације националних студената“ (ОРНАС), студентског крила Организације југословенских националиста (ОРЈУНА), покушали су да упадну и заузму зграде факултета. У сукоба који је избио испред зграде Патолошког института Медицинског факултета, Слободан Недељковић, члан ОРНАС-а, ножем је убио студента права и комунисту Жарка Мариновића.

Ово убиство довело је до још већег студентског бунта, који су пратиле нове репресивне мере државе и сукоби са полицијом. Ипак, након протеста који су потрајали до 28. априла, студенти су, може се рећи, победили. Одлука о оснивању логора у Вишеграду је укинута, полиција је повучена са Универзитета, а тадашњи ректор, историчар Владимир Ћоровић је смењен и на његово место постављен Драгослав Јовановић.

Четврти април, дан када је Жарко Мариновић убијен, проглашен је касније за Дан студената на Универзитету у Београду.  

Ова студентска победа прилично је узнемирила Димитрија Љотића, који почиње битку на више фронтова. Лично се ангажује као судски бранилац Слободана Недељковића, успевши да издејствује крајње благу пресуду за свог клијента, који је за убиство Мариновића осуђен на само пет година робије. Љотићев Збор, иако организација са минорном политичком подршком (на изборима у мају 1935. Збор је добио само 0,84% гласова), покреће низ акција. Оснивају се бројне организације, на челу једне од њих, Антикомунистичке лиге, био је Милорад Поповић, касније управник Завода у Смедеревској Паланци, као и антикомунистичке новине, од којих је једне уређивала Поповићева супруга Драгојла, касније такође управница Завода.

По угледу на Мусолинијеве одреде, стварају су и својеврсне паравојне јединице, тако да су уочи рата забележени бројни случајеви пребијања студената, нарочито скојеваца и комунистичких симпатизера, али ни скојевци и комунисти им нису остајали дужни.

Врхунац ових сукоба био је упад наоружаних збораша на београдски Технички факултет 23. октобра 1940, како би се обрачунали са студентима левичарима. На срећу, масакр је избегнут, а полиција је од збораша који су упали на факултет запленила 11 револвера.

Овај упад влада Цветковић-Мачек је окарактерисала као покушај државног удара и искористила га као повод за забрану Збора. Како се наводило у оптужби, Збор је у сарадњи са Миланом Недићем, тада министром војним, планирао државни удар после когa би се устоличио десничарски режим близак силама Осовине, као и да је за то примао новац од Немачке.

Недуго затим Недић је смењен са места војног министра, са оптужбом да је радио на приласку државе силама Осовине, после наводног немачког обећања да ће Југославија као награду за то добити Солун.

О томе је, поред осталих, у својим мемоарима писао и Владимир Ваухник, војни аташе у Берлину, когa је Недић одредио за специјалног преговарача по овом питању. Сам Ваухник, као и Иво Андрић, који је тада био амбасадор у Берлину, били су изричито против овог Недићевог плана.

Након забране Збора, део ухапшених збораша је послат у логоре за политичке преступнике, од којих је један био и у Смедеревској Паланци. Сам Љотић је избегао хапшење бекством из Београда, да би потом неколико месеци провео у кућном притвору.

Прилику да се обрачуна са побуњеним студентима, пре свега комунистима, добио је врло брзо, када је постао човек од највећег поверења немачких окупатора.

Оснивање Завода

Почетком јануара 1942. године Димитрије Љотић је предложио Милану Недићу да се оснује једна установа „за спасавање од комуниста заведене омладине.“ „Када би млади људи знали какве последице доноси комунизам нашем народу, нико од њих не би био с њима“, говорио је. „Ми морамо створити школу у којој ће омладинцима бити објашњено шта је комунизам.“ 

Након што се Недић, са дозволом немачке команде, сложио са предлогом, у лето 1942. године донета је уредба о оснивању Завода, а његово организовање поверено је министру просвете Велибору Јонићу и министру унутрашњих послова Милану Аћимовићу. Tражило се погодно решење за његов смештај. Изабран је некадашњи логор у Смедеревској Паланци. 

Овај логор је основан 1939, одлуком владе Драгише Цветковића, а служио је за притвор политичких противника режима, пре свега припадника усташког покрета, ВМРО-а и комуниста. У њему ће након забране Збора 1940. боравити и један број чланова овог покрета. 

Логор је био смештен на периферији Смедеревске Паланке, у делу града познатом као Рудине. Преко пута је у предратном периоду постојао војни аеродром (данас је ту мањи спортски аеродром), чији ће се хангари током рата користити као део логора. Немци су логор реактивирали након Априлског рата, користећи га као стационар за заробљене југословенске војнике пре њиховог транспорта у заробљеничке логоре у Немачкој.

Након устанка у Србији, који је букнуо у јулу 1941, логор је постао место где су спровођени углавном заробљени партизански устаници. Највећи део њих је убијен у или одведен на Бањицу. Процењује се да је до јесени 1942. кроз овај логор прошло преко 2.000 заробљеника.

У тренутку формирања Завода за принудно васпитање омладине у логору је постојао 21 објекат, биле су то дрвене бараке различитих величина. У оним највећим биле су смештене спаваонице и учионице, док су у мањим направљене управне канцеларије, собе за смештај наставника, васпитача и стражара, кухиње, магацини... У једној од њих касније је био и злогласни „изолатор“, који је служио за затварање оних који су се одупирали „преваспитавању“.

Завод је од старог логора задржао ограду са бодљикавом жицом око барака, као и стражарске осматрачнице. Током постојања, Завод је чувало 30 наоружаних стражара. На улазу је постављен натпис: „Министарство просвете – Васпитни завод“. 

Управа Завода је била у рукама брачног пара Поповић – Милована и Драгојле. Они су у Завод дошли одмах по његовом оснивању, у септембру 1942. године. Милован је био управних мушког дела Завода, а Драгојла женског. Од априла 1943. Милован постаје управник комплетног Завода.

Како долазак у Завод није био добровољан (због чега у његовом званичном називу и стоји реч „принудни“), он јесте био логор, иако се разликовао од концентрационих логора на подручју окупиране Србије какви су били Бањица, Старо сајмиште и Црвени крст у Нишу, првенствено зато што у њему није било масовних егзекуција и систематског мучења затвореника, иако су физичке казне над штићеницима биле примењиване.

Део особља Завода је касније негирао његов принудни карактер. Тако је јануара 1991. у београдском листу „Дуга“ изашао фељтон Драгослава Бокана под насловом „Љотић у моралној анархији“, у оквиру кога је био објављен разговор урађен у Сједињеним Америчким Државама са Драгојлом Поповић, управницом женског дела Завода, у коме је она говорила како је жица око логора била ретка тако да није представљала никакву препреку за бег, а стражаре је описивала као старе, болесне и неспособне жандарме. За њу, баш као и за целокупну љотићевску емиграцију, Завод је био искључиво просветно-васпитна установа, која је игром случаја радила у простору некадашњег логора.

О природи Завода ни данас у јавности не постоји консензус. Поједини српски историчари га описују као „ни колеџ, ни тамница“, како је названа новосадска изложба о Заводу из 2013. године и која је изазвала мноштво контроверзи. 

Сличног мишљења је и историчар Александар Стојановић, који у раду Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци: старе контроверзе и нова тумачења одбија његово карактерисање као концентрационог логора. У издању Института за новију историју Србије управо је изашла и Стојановићева књига Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци 1942-1944.

Устројство Завода

За организацију Завода за принудно васпитање омладине био је задужен министар просвете Велибор Јонић, који је формулисао „интернатска правила“. Члан 20 овог правилника гласи:

„За прекршаје реда и дисциплине питомци ће бити кажњени:

• а) лакшим физичким радом;
• б) опоменом;
• в) прекомерним радом;
• г) тежим физичким радом;
• д) укором;
• ђ) са један дан затвора;
• е) са два до три дана затвора;
• ж) са неколико дана затвора;
• з) забраном примања посета у року од месец или више дана;
• и) са 15 дана затвора;
• ј) слањем у концентрациони логор.“

У правилнику се даље наводи да боравак „питомаца“ финансирају њихове породице, а уколико им то материјалне могућности не дозвољавају, трошкове боравка сноси држава. Отпуштање из Завода је одређено у правилнику о оцењивању, у комe се наводи:

„Питомци-ице који су показали добру вољу да се у сваком погледу поправе, и који су својим држањем и понашањем заслужили пуно поверење својих старешина и васпитача, тако да они за њих могу јамчити, биће предложени да им се смањи рок боравка у Заводу и да му се ублаже или укину казне изречене од школских власти.“

Васпитачима у Заводу је овим правилником наложено константно праћење понашања „питомаца“ и израда њихових досијеа, у које су били укључени и њихови полицијски картони. Без дозволе васпитача излазак из Завода није био могућ, а и долазак у Завод је исто тако био ван њихове воље.

По одлуци Недићеве владе, у Завод се долазило по одлуци полицијских органа и Министарства просвете. У Завод су упућивани средњошколци, студенти, али и млади људи без школске спреме старости од 14 до 25 година, за које је било оцењено да су „национално непоуздани“. За долазак у Завод није била потребна сагласност родитеља или старатеља. Минимални боравак у њему је био шест месеци, са могућношћу да се продужи до две године.

Немци нису превише благонаклоно гледали на оснивање Завода. Највише су се противили пријему у Завод младића и девојака преко 20 година, али Недићева влада успела је да их убеди у сврсисходност постојања овог Завода, добрим делом зато што су у предратни СКОЈ примани младићи и девојке старости до 25 година.

Управа Завода

Управник мушког дела Завода Милован Поповић рођен је 1909. у селу Бежанија у близини Београда, од оца Ђура и мајке Анке. Из првог брака учитељ Ђуро Поповић је имао сина Цвјетка, који је био један од сарајевских атентатора 1914, а из другог брака имао је три сина, Милована, Милоша и Богдана. Милован је дипломирао на Филозофском факултету 1937. године. Током студирања постао је близак са антикомунистичким организацијама, да би потом основао Антимарксистички институт. Од 1934. уређивао је десничарске Студентске новине у којима је објављивао нападе на левичарске студенте. По сведочењима савременика, Милован је био пријатељ са Милошем Црњанским и Станиславом Краковом, а једно време је провео у емотивној вези са Лепосавом Лепом Перовић, која ће доцније постати супруга Коче Поповића.

Иако Поповић није формално био члан Збора, одржавао је пријатељске односе са Димитријем Љотићем, који ће се посебно развити након женидбе Драгојлом Остојић. Пред само избијање рата Милован Поповић је постао асистент на Филозофском факултету.

Управница женског дела Завода Драгојла Поповић, рођена Остојић, рођена је 1912. године у Приједору. Након гимназијског школовања у Бањалуци прелази у Београд, где уписује студије медицине. Упоредо са студијама, политички се ангажује у Љотићевом Збору и постаје истакнута чланица покрета у коме иначе ниједна друга жена никада није дошла на вишу функцију.

„Антифеминизам је био једна од одредница Љотићеве идеологије, а проистицао је у највећој мери из осећаја угрожености мушкарца у односу на јачање улоге жене у друштву и представљао је покушај да се заговарају односи у којима би жена била потпуно подређена“, пише историчарка Љубинка Шкодрић у студији Жена у окупираној Србији. „Услед тога, модерни развој је посматран искључиво са негативног полазишта, као 'груб и неправедан' према жени, пошто је она заробљена у радионицама и канцеларијама и лишена природне улоге домаћице.“

Изгледа да је у Драгојлином случају Љотић направио изузетак. Поред теренског рада, Драгојла је учествовала у стварању Студентских новина, чије су прве бројеве финансирали њени родитељи, а у којима је уредник био најпре њен брат Никола, а потом Милован Поповић. Током рада у овим новинама зближила се са Милованом и с њим ступила у брак 1939. године. Други светски рат дочекала је као рејонска лекарка у Београду. (Tрећи Драгојлин брат Раденко Остојић након рата постао је филмски редитељ и, поред осталих, 1962. снимио и некада култни партизански филм Саша, о скојевским илегалцима у окупираној Србији.)

Пријатељство брачног пара Поповић са Љотићем, али и њихов предратни антикомунистички ангажман, био је најбоља препорука за управу новоствореним Заводом. Придружиће им се наставни и васпитачки кадар истих идеолошких опредељења, међу којима су били Александар Аранђеловић, Владан Бијелић, Мирко Будимир, Драго Дерикоња, Чедомир Веселиновић, Бранимир Ђорђевић, Миодраг Ђорђевић Уча, Ђуро Залад, Живорад Илић, Ана Јазић, Јосиф Марушић, Веселин Кесић… Највећи део њих је био у чланству Збора.

Живот у Заводу

Први младићи и девојке у Завод су стигли у септембру 1942, и то из затвора Специјалне полиције у Ђушиној улици у Београду (данас се у овој згради налази Рударско-геолошки факултет). Највећим делом, као и касније, то су били скојевци ухапшени у провалама.

Један део „питомаца“ у логор ће доћи по личној молби родитеља који су, у страху да ће им деца отићи у партизане или страдати у некој од немачких одмазди, тражили да их приме у Завод, рачунајући да је он мање зло. Било је и случајева да су родитељи своју децу у Завод слали мислећи да ће у њему добити бољу исхрану и услове живота од оних које би они могли да им обезбеде у тешким окупационим околностима.

То ће користити љотићевска пропаганда након рата, представљајући Завод као сигурну кућу за несрећну омладину. Много пута је испричана сентиментална скаска о мајци Слободана Пенезића Крцуна која се наводно на коленима захваљивала управи што су у Завод примили њену кћерку Милену, иако за то не постоје докази сем прича преживелих чланова управе.

По правилнику Завода, живот је био устројен готово као у касарнама. Дан је почињао у шест сати ујутро, након чега би следила јутарња гимнастика и ритуално поздрављање државне заставе. Након школских часова следили су послови на економији Завода, поподневни одмор, идеолошка настава и слободно време, а одлазак на спавање је био у девет сати увече. Од овог плана се и одступало, поготово када су „штићеници“ били кажњавани тиме што су уместо на часовима дане проводили радећи најтеже физичке послове. У заводу је било дозвољено примање писама и пакета, али је њихов садржај провераван и цензурисан, што се наводи и у правилницима Завода. Као једна од казни за изгреднике практикована је забрана пријема пакета и писама.

Из сећања оних који су прошли кроз Завод, али и преживелих из управе, види се да је Драгојла Поповић била фанатичнија од свог мужа. Упамћене су и њихове свађе и расправе, поготово када би Милован одређивао рад током црквених празника. Драгојла га је оптуживала за безбожништво и издају, након чега би сатима у знак протеста плакала и одбијала храну.

Трошкови и оскудица

Одлуку Недићевог Министарства просвете да трошкове боравка у Заводу сносе родитељи, најчешће није било могуће спровести у условима опште окупацијске оскудице, па су трошкови ишли на терет државе. Последица је била – глад.

После рата у саопштењу Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача наводи се да је глад била једно од средстава за мучење заточеника. Изгладњивање, ипак, није била вољна одлука управе. То показује кореспонденција са Министарством просвете. Тако у априлу 1943. управа Завода пише министру Јонићу: „Ништа од хране немамо, нити можемо добити. Шта да радимо?“ Министарство одговара: „Изволите спровести смањење порција.“

Такав однос ће се задржати до краја постојања Завода.

У своју одбрану, чланови управе ће након рата говорити да је глад била последица општег сиромаштва у земљи, али и да по питању хране није било подвојености између управе и „питомаца“, односно да су и једни и други добијали количински идентичне оброке. Идеја о побољшању исхране садњом поврћа и гајењем животиња на економији Завода највећим делом није успела, и то због невичности управе у пољопривредним пословима.

Ни смештајни услови нису били ништа бољи. Младићи и девојке су боравили у пренатрпаним баракама, намењеним знатно мањем броју „питомаца“. У извештају управе Завода из јуна 1943. наводи се: „Буџетом предвиђено је да Завод прими свега 400 питомаца-ица… Морали смо примити већи број него што има места и буџетских средстава, збивши питомце једно до другог, стрпавши их по 2-3 на једно лежиште. У женски интернат требало је примити свега 100 девојака, а данас има већ 156 питомица.“

Недостатак смештајних капацитета и огрева, поготово почетком 1944. године, довели су до заразе вашкама, што је погоршало иначе лоше здравствено стање младића и девојака међу којима је било и плућних болесника. Део њих је након рата оптуживао управницу Драгојлу Поповић да намерно није хтела да помогне оболелима од туберкулозе, иако је била лекарка по професији. Она је то одбацивала као неистину, говорећи да су најтежи случајеви слати у болнице. Најмање десет младића и девојака који су боравили у Заводу преминуло је од последица болести.

Ипак, услови у Заводу, нарочито током првих месеци постојања, били су, наравно, много бољи него у седиштима Специјалне полиције или у концентрационим логорима попут Бањице или Црвеног крста у Нишу.

Просветни и културни живот у Заводу

Крајем 1942. године у Заводу почиње да се организује гимназијска настава, као и стручна настава за ученике учитељских, трговачких и пољопривредних школа. У првим месецима часове држе заводски васпитачи, а од марта 1943. и гимназијски професори из Смедеревске Паланке. Највећи број штићеника је похађао часове као у Учитељској школи, а прве разредне испите су полагали у августу 1943. године. У склопу Завода постојало је и неколико мањих радионица, међу којима машинска, кројачка и столарска, у којима се вршила обука ученика занатских школа.

Поред похађања школских часова, младићи и девојке у Заводу били су упућивани и на неке од секција, међу којима су биле шаховска, музичка, литерарна и фудбалска. Посебно је на цени била драмска.

Дилетантска позоришна дружина Завода одиграла је низ представа, о којима је новинар и уредник РТС-а Ненад Ј. Ристић написао књигу Разбибрига у бараци N° 8: позоришни живот у Заводу за принудно васпитање омладине у Паланци.

Током постојања Завода организована су у њему и гостовања професионалних позоришта, па су Завод посетили тада чувени глумци Душан Животић и Јован Танић.

Заводски лист

У оквиру Завода издавао се Заводски лист, који је поред чланака о свакодневном животу и раду секција доносио и радове „преваспитаних питомаца“, највећим делом о националној историји, књижевности и филозофији, као и текстове предавања која су у Заводу држана.

Лист су уређивали питомци Милутин Дорословац, Даница Ивановић, Војислав Пајевић и Тиосав Велимировић, док је као одговорни уредник наведен васпитач Веселин Кесић. Као власник листа у импресуму је означен управник Завода Милорад Поповић. У Заводском листу прве књижевне радова објавили су потоњи писци Милутин Дорословац („Заводска химна“) и Бранко В. Радичевић (песма „Мајчина прича“). 

Како се савременици сећају, Милорад Поповић је био посебно поносан на овај лист, трудећи се да његове примерке дистрибуира у готове све школе и институције у окупираној Србији. Након 14 бројева лист је престао да излази.

Издаване су и Зидне новине, које је илустровао Бора Стојановић, показавши прилично графичко умеће. Данас се комплети Заводског листа и Зидних новина чувају у Народној библиотеци Србије.

Током прославе прве годишњице оснивања Завода у октобру 1943, филмске екипе су посетиле Завод, пратећи министра просвете Велибора Јонића у обиласку комплекс. Тако су остала сачувана два видео-снимка који су данас похрањени у Архиву Југословенске кинотеке: Јонића који са управом обилази Завод и снимак живота у Заводу.

Светосавље, а не марксизам

По доласку у Завод, затвореници су одвајани у мушки и женски део, а њихова међусобна комуникација била је забрањена. Распоређивани су у три групе. Прву су чинили студенти и ђаци који су били означени као прокомунистички и били делимично упућени у марксизам, другу су чинили највећим делом средњошколци који су се тек упознавали са њим, док су трећу групу чинили они који нису имали готово никаква идеолошка схватања. Настава и васпитање је прилагођавано њиховом познавању левичарске идеологије.

Током преваспитавања заблуделе омладине употребљавана су разна средстава. Током идеолошких часова антимарксизма коришћена је и марксистичка литература, па и она илегално штампана у предратној Југославији, као Марксов Капитал, Енгелсов Анти-Диринг, као и Историја Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) и Лењинова дела... Тако је Завод постао једино место у окупираној Србији у коме су се званично проучавала марксистичка дела.

Након читања класика марксизма, следили су часови антимарксизма, својеврсна мешавина национализма и клерикализма, током којих су одабрани наставници држали часове из националне историје, веронауке, филозофије, етике…

Како би се „питомци“ учврстили у својим ставовима, давано им је да пишу саставе на одређене теме, међу којима су биле: „Моје политичко убеђење“, „Шта мислим о Титовој акцији“, „Моји утисци о предавањима г. Љотића“, „Зашто нисам и зашто не могу да будем комуниста“, „Тито, генерал Михаиловић и Недић“, „За Светог Саву или Маркса“…

У Завод су као предавачи долазили интелектуалци крајње десне оријентације. Међу њима су били јеромонах Јован Рапајић, у предратном периоду близак са Димитријем Љотићем, а од 1944. године шеф Верског одсека четничког покрета Драже Михаиловића, као и истакнути збораши Ратко Парежанин, Димитрије Најдановић и Ђоко Слијепчевић, који ће након рата у емиграцији постати ведете љотићевске емиграције под покровитељством западних служби, али и Милица Богдановић, прва српска докторка правних наука, која ће због тога након рата бити осуђена на једну годину принудног рада.

Поред њих, Завод је као предаваче позивао и познатог проучаваоца лековитог биља Јована Туцакова, али и Ратибора Ђурђевића, који ће по повратку из емиграције у Србију 1992, постати издавач опскурних антисемитских књига, међу којима је и реактуализовао злокобни историјски фалсификат Протоколи сионских мудраца.

У Заводу је предавања држао и Димитрије Љотић. На једном од њих, у јулу 1943. рекао је: „Није Лењина покретала љубав него мржња, Маркса је исто тако покретала исконска мржња коју нико ко није Јеврејин не може да осети.“ Иако упознат са размерама страдања Јевреја (до средине 1942. године убијено је преко 90 процената Јевреја у Србији), Љотић је ипак наставио са мржњом према тада готово уништеној популацији. Он у томе није био изузетак, о чему је писао историчар Дарко Гавриловић у студији Мит о непријатељу. Антисемитизам Димитрија Љотића.

Насиље у Заводу

Након рата преживели припадници наставног кадра тврдили су да у Заводу није било реперкусија према „непреваспитанима“, са изузетком васпитних батина које су у том времену, како кажу, биле стандардни део образовног процеса.

Преживели то негирају. Тако Милка Недељковић, која је боравила у Заводу, сведочи: „Било је батина, него шта, шибали су нас по ноктима...“ Сећа се и следеће сцене: „Пронео се глас да је Недић наредио да носимо дуге косе. А дугу косу је тешко било одржавати, није се могла прати па је било екцема, пуна амбуланта болесних. И онда су девојке стале у ред за одсецање кика. Дође управник, прекине и све их саслуша. И сваку је испитивао да ли је за кике или против. Ниједна не сме да каже да је против кика. А он онда прокоментарише да је знао да смо сви за кику-партизанку. И отерао је све ошишане девојке у кажњеничку екипу.“ 

Постоје и супротна сведочења. Тако је Драган Стојановић, који је као скојевац ухапшен и послат у Смедеревску Паланку, да би након рата завршио у још једном логору, оном на Голом отоку, причао: „Ја сам за време рата био у Паланци, а за време слободне Југославије био сам на Голом отоку. Смедеревска Паланка је била Хајат у односу на Голи оток који је био као најпрљавија уџерица (…). Мој старији брат је био тврдокорни комуниста и веома је оштро дискутовао. Њега управница пита: 'Боро, шта би ти радио кад би ти нас заробио?' Он каже: 'Ја бих вас стрељао.' Видите колико је био слободан. Због таквих ставова је био, додуше, два-три пута у такозваној Белој кући, у затвору у логору.“ 

Првих неколико месеци Завода, од септембра 1942. до априла 1943, сви сведоци се слажу да је насиље било спорадично. Преокрет наступа после неуспеле побуне непреваспитаних.

Ђиткина побуна 

Део скојеваца који је боравио у Заводу месецима је спремао побуну. По послератном сведочењу Цветка Марковића, датом Државној комисији за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, заверници у Заводу били су у контакту са комунистичким илегалцима у Смедеревској Паланци. План је био да се уз њихову помоћ изврши препад на Завод, разоружају стражари и омогући бекство питомаца који би се потом прикључили партизанима.

Главни организатор бекства је био М. Ђ. Ђитке, млади скојевац из Ниша, а у заверу је било укључено најмање тринаесторо младића и девојака. Од бекства, на крају, није било ништа. Један од младића укључених у заверу пријавио је управи план за заузимање Завода.

Реакција управе је драстична. Поповић позива Специјалну полицију, која након жестоке тортуре и батинања у самом Заводу, тринаест побуњеника и још шест житеља Смедеревске Паланке спроводи на Бањицу. Сви су након мучења убијени у Јајинцима 14. маја 1943. Њихове пуне идентитете и краће биографске податке доноси Маја Николова у монографији Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци 1942-1944.

Након неуспешне побуне, природа Завода се мења. Стража око барака је удвостручена, а у њега долази комисија на челу са злогласним Бошком Бећаревићем, шефом београдског одсека Специјалне полиције. У Заводу ће од тада често боравити и још злогласнији Марисав Петровић, љотићевски командант који је директно учествовао у стрељањима у Крагујевцу. Он је додатним оружјем и муницијом снабдео стражаре у Заводу.

Батињања „непреваспитаних“ постала су готово свакодневна ствар. Направљена је и подела питомаца на две групе, на оне који су нису показивали знаке непокорности, и на потенцијалне бунтовнике који су били смештени у тзв. „изолатор“, одвојено крило Завода. Тамо су биле забрањене посете и примање писама и пакета, а уведене су тешке казне за непослушност, укључујући, по послератним сведочењима, физичку тортуру и изгладњивање. Део управе која је након рата завршила у емиграцији то пак негира, већ тврди да је ова подела уведена како би се избегло „заражавање здравих питомаца“.

Ипак, све те мере нису помогле. Како месеци пролазе, у Заводу све чешће избијају побуне. Крајем 1943. група младића и девојака ће искористити нестанак струје да побегне, а исто се понавља у јулу 1944. Како се пропаст Немаца у окупираној Србији ближи, тако се и Заводу ближи крај.

Последње групе младића и девојака отпуштене су из Завода крајем августа 1944, а Завод је званично престао са радом 10. септембра. Пре одласка из Завода, чланови управе су уништили готово комплетну документацију.

(Не)преваспитани „питомци“

Из извештаја управе Завода Министарству просвете, види се је она својим радом била тек делимично задовољна. Од укупно 1.270 омладинаца који су за непуне две године постојања Завода боравили у њему, тек стотинак њих је добровољно приступило Љотићевим, Недићевим и одредима Драже Михаиловића. У једној депеши Милорада Поповића Министарству просвете наводи се:

„Част ми је известити Вас да сам у вези Вашег строго поверљивог акта бр. 16 од 30. августа 1944. године послао данас у српске оружане одреде по добровољној пријави и слободном избору 104 питомца и то: у Српски добровољачки корпус 53, у Српску државну стражу 26, и у одреде Драже Михаиловића 25.“

Број оних који су завршили у партизанима био је знатно већи. Међу њима је био и Драган Марковић, млади скојевац ухапшен крајем 1943, који се након бекства из Завода придружио партизанима. После рата био је новинар, потом легендарни главни уредник НИН-а, а поред уредничког посла написао је књигу Отписани и сценарио за истоимену серију.

Мршавим билансом Завода ће посебно бити разочаран Веселин Кесић, васпитач у Заводу и после рата познати емигрантски публициста и теолог. У једном интервјуу је рекао: „Једина моја грешка је што сам веровао да су то само заведена деца, и да су они у ствари патриоте, да се боре за свој народ, а није увек било тако.“

Остали 

Највећи број оних који су боравили у Заводу изабрао је трећи пут – преживљавање. Прихватајући преваспитавање само привидно, они су у себи остајали при истим ставовима који су их и довели у Завод. Један од тих је био Милутин Дорословац. Као скојевски илегалац Дорословац је у једној провали ухапшен и спроведен у Завод крајем 1942. године. Током боравка у Заводу, повиновао се правилима Завода, као „преваспитан“ написао заводску химну и био уредник Заводског листа. Пред крај рата је пребачен на принудни рад у Аустрију, где ће остати да живи после рата и под именом Мило Дор направити значајну књижевну каријеру.

Пуриша Ђорђевић је о њему испричао:

„Године 1942. у логор је доведен Милутин Дорословац из Београда, ухваћен од специјалне полиције као секретар Месног комитета Скоја Београда. Скоро убијен на саслушањима, бачен је код управника Поповића. Поповић љубазно прима Дорословца, лечи га, Дорословац не спава са нама у бараци него у одељењу где је била такозвана српска стража. Хранио се са васпитачима. Наравно, то су чули илегалци и у листу 'Пролетер' 1943. изашла је вест да је издајник Милутин Дорословац осуђен на смрт. Управник је успео. Захваљујући свом богатом оцу, Милутин Дорословац је пре доласка Руса и партизана последњим возом побегао у Беч. Касније је својим знањем и талентом постао један од најбољих књижевних критичара Аустрије. После много година дошао је у Београд са сином. Многи су га знали не као Милутина Дорословца, него као Мила Дора.“  

Иако је Мило Дор после рата негативно писао о Заводу, као у романима Мртваци на одсуству и Бели град, у извештају Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача био је означен као „питомац – издајник“, вероватно због уређивања Заводског листа. С друге стране, нападала га је и љотићевска емиграција, оштро му замерајући на послератном писању о Заводу. Поводом његове смрти 2005. године, Иван Ивањи, који га је познавао, написао је:

„На матерњем, српском језику млади Дорословац је пре Другог светског рата објавио само шаку песама. Велики продор у свет књига успео му је 1952. године романом Мртваци на одсуству о Београду под немачком окупацијом. Био је то роман, а не аутобиографија. Живот Милутина Дорословца био је тих година комплекснији, рекао бих, 'романескнији' од оног што се догодило његовом јунаку, Младену Рајкову. Одмах после рата је онај исти човек, чији је живот Дорословац спасао неиздавши његову адресу под најтежим мукама, дошао у кућу његових родитеља, да би га убио, јер је 'провалио' организацију. Дорословац о томе није писао. Тек неколико година касније усудио се да опет дође у завичај, али су га и даље сумњичили. Онда су случајно пронађени записници о његовом саслушању, доказано је да издајник није био он. Стицајем околности први сам му јавио добру вест, а он је скромно, резигнирано рекао да је то грешка џелата, јер би брже падао у несвест него што би успео да 'пропева'.”

Због сличних сумњичења добар део питомаца Завода након рата радије је ћутао о свом боравку тамо.

Међу онима који су прошли кроз Завод били су, поред осталих, потоњи песници Либеро Маркони и Бранко В. Радичевић, редитељ Пуриша Ђорђевић, новинар ТВ Београд Светолик Митић, уредник НИН-а Драган Марковић, публициста и пуковник ЈНА Милош Крстић, синовац епископа Николаја Велимировића и судија Врховног суда СФРЈ Тиосав Велимировић и други.

Судбина заводске управе

Након распуштања Завода, чланови управе су се листом прикључили љотићевским, недићевским и четничким одредима. Тако се и управник Завода Милорад Поповић прикључује четничком одреду капетана Светислава Богићевића у Калабићевој групи и пребацује се у Босну. Током повлачења четника из Босне ка западу у пролеће 1945. губи му се траг. Ни данас се не зна његова конaчна cудбинa.

Драгојла Поповић пак са четничким јединицама стиже у Словенију, где је требало да послужи као веза између различитих националних покрета у бекству. Била је један од организатора сахране Димитрија Љотића 1945. године. Успела је да избегне заробљавање, а непосредно након рата је живела у делу Немачке под британском управом. Како је за њом у земљи била расписана потерница, ухапшена је и спроведена пред Маклинову комисију која се бавила судбинама политичких емиграната након рата, али је након испитивања пуштена на слободу.

Касније је отишла у Сједињене Америчке Државе, удала се за Марка Пивца, специјализовала интерну медицину, радила као лекарка и учествовала у раду љотићевских организација. Умрла је у Милвокију 1998. године.

Највећи део текстова зборашке емиграције о Заводу сабран је у зборнику Завод у Смедеревској Паланци. Острво спаса или робијашница. 

Трагична судбина Слободанке Стефановић

Једна од најтрагичнијих судбина везаних за постојање Завода јесте она младе илегалке Слободанке Стефановић. О њеном животу и смрти историчаркa Љубинка Шкодрић и Слободанка Цветковић написале су рад Слободанка Стефановић. Живот једне илегалке. 

Рођена је 1919. године у Раброву код Кучева. Након завршене гимназије у Пожаревцу уписала се на студије Пољопривредно-шумарског факултета у Београду. Током школовања приступила је СКОЈ-у, а у Комунистичку партију је примљена 1940. године. Била је део Актива студенткиња чланица КПЈ, и гајила блиске пријатељске односе са Даворјанком Пауновић, Титовом партнерком током рата, као и са Вером Милетић. Њих три ће бити послате као делегати на Први конгрес студентских удружења за мир одржаном 9-10. априла 1940.

Током илегалног партијског рада зближила се са Слободаном Пенезићем Крцуном с којим се, како неки тврде, пред само избијање рата и верила.

На почетку рата радила је као партијска илегалка у Пожаревцу. Иако је руководство партије имало одређених резерви према њој, Момчило Мома Марковић, члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију, упућује је на партијски рад у Петровац на Млави, где је радила на оснивању партизанских одреда. Први пут је ухапшена у јулу 1941, али је убрзо пуштена, а затим је поново ухапшена крајем маја 1942. и спроведена у затвор у Великом Градишту.

Како се наводи у раду Љубинке Шкодрић и Слободанке Цветковић, она је у затвору, упркос мучењима, испољавала велику храброст и држала се дрско и пркосно, све док јој нису запретили да ће јој ухапсити родитеље и мучити их док не проговори: „Према сведочењу Сибинке Драгутиновић, Слободанку су ускоро издвојили у посебну ћелију заједно са мајком, што је довело до промене у њеном држању. Касније је била одвојена од осталих ухапшених, а када је довођена на суочење са њима наговарала их је да све признају и да се не опиру истрази, што је утицало да се притворени деморалишу.“

Након признања спроведена је у зграду Специјалне полиције у Београду, где ће, како показују архивски документи, одати преко 90 комунистичких илегалаца. Међу њима је била и Вера Милетић, која је баш у тим месецима родила ћерку Мирјану Марковић, будућу супругу Слободана Милошевића. 

У јануару 1943. Слободанка Стефановић је спроведена у Завод у Смедеревској Паланци. Како се наводи у послератним сведочењима, држала се повучено. Један број заводских питомаца третирао ју је као издајника, док су је други посматрали као несрећну особу. Организатори неуспешне побуне у априлу 1943. планирали су да је поведу са собом, „да јој суди Пенезић“.

О њеном боравку у Заводу сведочио је једном приликом и Пуриша Ђорђевић: „У логору је био забрањен разговор између младића и девојака. О Слободанки Стефановић чуо сам од другова који су са мном били у логору. Наиме, да је била љубавница или другарица Слободана Пенезића уочи рата.“

Пуштена је из Завода у јуну 1944. Наредних пет месеци провела је у родитељској кући. Ухапшена је одмах по ослобођењу и стрељана од стране својих некадашњих партијских другова, 4. новембра 1944. Иако су одлуку о њеној егзекуцији донели службеници пожаревачке Озне, како говоре савременици, готово је немогуће да је није одобрио Слободан Пенезић Крцун.

У послератном периоду је Слободанка Стефановић, исто као и Вера Милетић, узимана као пример партијског издајника. О њој су се шириле приче и гласине, а једна од њих је да је чувени филм Јутро Пурише Ђорђевића инспирисан управо њеном судбином. Пуриша Ђорђевић је то негирао: „Ја сам, не знајући за овакву судбину Слободанке, у филму Јутро имао епизоду где партизанку убије њен друг, љубавник, јер је издала. Таквих случајева као са Слободанком било је много после рата.“ 

После рата

По ослобођењу Завод је окарактерисан као фашистички концентрациони логор и као такав постао предмет истраге Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Елаборат комисије, „Саопштење бр. 10“, који је потписао др Душан Недељковић, поред описа живота у Заводу донео је и спискове „злочинаца против народа“, „издајника народа“ и „народних непријатеља“.

На њему су се нашли готово сви чланови управе Завода, наставници, васпитачи, повремени предавачи, али и један „питомац“ – писац Мило Дор. Како је један део чланова управе Завода погинуо у ратним дејствима, а највећи део завршио у емиграцији, суђено је само предавачима, који су углавном добијали блаже затворске казне.

Ипак, нова власт је у првим послератним годинама прилично сумњичаво гледала на предратне скојевце и чланове партије који су преживели заточеништво у логорима. Посебно окрутна су била суђења у Љубљани названа „Дахауски процеси“, током којих је девет некадашњих бораца у Шпанском грађанском рату, који су завршили у нацистичком логору Дахау, оптужено да су организовали терористичко-шпијунску мрежу у сарадњи са Гестапом. Сви су осуђени на смрт, а судски су рехабилитовани још у социјалистичкој Југославији, 1986. године.

Ситуација са Заводом је била знатно блажа, али су сви предратни чланови СКОЈ-а и Комунистичке партије, који нису из њега побегли, након рата искључени из партије. Како део ревизионистичких историчара данас тврди, управо их је страх натерао да након рата лажно сведоче о тортурама у Заводу.

Не зна се да ли су припадници грчке војне хунте били инспирисани Заводом у Смедеревској Паланци, али током диктатуре у Грчкој на острву Макронисос основан је сличан логор за „преваспитавање“ комуниста. 

Педесетих година дошло је до политичког отопљавања, па боравак у Заводу није више посматран толико негативно. Некадашњи „питомци“ постајали су истакнути правници, војни историчари, књижевници, режисери… О самом Заводу се, ипак, није писало пуно нити је он постао место комеморативних скупова, најпре због мноштва других места на којима је страдање било много веће.

Некадашњи заводски комплекс је препуштен пропадању. По подацима из Народног музеја у Смедеревској Паланци, на месту некадашњег Завода направљен је фудбалски терен, а постављена спомен-табла није дуго потрајала. Украдена je током деведесетих година, нова до данас није постављена. Тако је и последњи физички траг постојања Завода за принудно васпитање нестао, а сам Завод отишао готово у потпуни заборав, све док сећање на њега није вратио ревизионистички талас. У томе су предњачили преживели чланови управе Завода, који су га представљали као рај на земљи. Завод је узиман, а узима се и данас у неким круговима, па и међу историчарима, као пример „хуманитарне мисије“ Милана Недића и Димитрија Љотића, и њиховог покушаја, како се наводи, „да очувају биолошки основ српског народа“.