Прикљученија Владка Мачека, најутицајнијег хрватског политичара Краљевине Југославије: Загребачки пријатељ кнеза Павла

Владко Мачек се у јесен 1941. године нашао заточен у концентрационом логору Јасеновац. Неколико месеци провео је у потпуно замраченој просторији, без контакта са спољним светом, ако се изузму усташки стражари и Љубо Милош, један од највећих усташких злочинаца. „Немојте ми ништа говорити. Знам да ћу за све што сам починио и што ћу још починити у паклу горјети. Али ћу горјети за Хрватску“, речи су Љубе Милоша које наводи Владко Мачек у својим мемоарима насловљeним У борби за слободу, које је први пут у нашој земљи управо објавила Академска књига.

„Иако нисам могао из своје собе ништа видјети, било је и превише тога што сам чуо и морао слушати“, пише Мачек о  данима проведеним у Јасеновцу. „Морао сам слушати јаук и запомагање уз пушчане хице. Морао сам слушати мучење и стењање невиних жртава. У самим пак мојим просторијама налазио сам се дању и ноћу у друштву најмање барем двојице усташа, не излазећи никуда из тих двију соба.“

Мешовито порекло

Владко Мачек је рођен 20. јула 1879. у Јастребaрском. На крштењу је добио име Владимир, али је надимак Владко (често се среће погрешан облик Влатко), који му је дала мајка, користио као званично име у приватном и јавном животу. Његов отац Иван Мачек, пореклом Словенац из околине Цеља, у Хрватску је дошао након студија у Грацу, добивши место грађевинског инжењера. Ступио је у брак са Идом Матасовић, кћерком аустријског официра. Мачекова баба са мајчине стране била је потомак пољског племства.

Мачеково мешовито порекло, „са мањком хрватске крви“, како се наводило у екстремистичким круговимa, често је било оружје за његове политичке противнике. Јосип Ваништа, познати хрватски сликар и један од најближих пријатеља Мирослава Крлеже, у књизи Skizzenbuch 1932–2010. Иза отворених врата, овако је пренео Крлежину опаску о Мачековом пореклу: „Био је свршен човјек. Није био ни Хрват, дијете словенских родитеља који су се похрватили, нешто најгоре.“

Како сведочи у мемоарским записима, питање националне припадности постало је за Мачека тема тек у касном детињству. Рано детињство проводи у окриљу аустроугарске административне касте „куфераша“. Свог оца се сећао као практичног човека, заинтересованог у првом реду за свој посао градње и одржавање путева и мостова. С друге стране, његова мајка је тежила нечем већем, гајећи наду да ће се њена деца прославити, како Мачек сведочи. 

Имао је десет година када се породица преселила у Загреб, где је његов отац добио нову службу. Након завршене основне школе, Мачек је уписао гимназију и у њој први пут директно дошао у додир са узаврелом национално-политичком ситуацијом тог времена и те средине, коју је тада највећим делом одређивао антагонизам између Мађара и Хрвата.

Национално и политичко буђење 

Слом неодрживог аутократског режима Хабсбуршке монархије озваничен је Аустро-угарском нагодбом 1867. године, чиме је решен сукоб Мађара и Аустријанаца. Остало је отворено питање области које су већински насељавали словенски народи, нарочито на подручју данашње Хрватске. Хрватско-угарском нагодбом следеће, 1868. године, и стварањем Краљевине Хрватска и Славонија номинално се кренуло у решавање проблема, али прилично ограничена права ове краљевине – она је била део Краљевине Угарске – довели су до турбулентних деценија борбе Хрвата за националну самосвојност и аутономију, нарочито у време двадесетогодишње репресивне владавине хрватског бана Кароља Куен-Хедерварија, од 1883. до 1903. године.

Поред Хрвата, и бројна српска заједница (по званичном попису у Краљевини Хрватска и Славонија живело је 653.184 православаца, што је чинило 25 одсто становништва) борила се за своја права. Срби су неретко, због специфичних разлога, у тој борби стајали на угарској страни, што је изазвало и прва српска-хрватска трвења.

Крајем 19. века ужареност хрватско-угарских односа је била толика да је доводила и до сукоба на улицама. Посебно бурна је била 1895. година. Приликом посете цара Франца Јозефа Загребу, који је дошао на свечано отварање Хрватског народног казалишта, уместо слављења монархије хрватски студенти су пред царем скинули мађарску заставу и спалили је испод споменика бану Јелачићу. Демонстрације су насилно угушене, ухапшено је преко 60 студената и активиста, међу којима је био и Стјепан Радић.

Тим догађајима је присуствовао шеснаестогодишњи Владко Мачек, који је био посебно фасциниран Радићевим хладнокрвним држањем и одбраном на суду. Није дуго прошло до њиховог судбоносног сусрета.

Поред одлуке да школовање настави на Правном факултету, Мачек је у 18 години одлучио да свој будући живот посвети борби за национална и сељачка права, прилично огорчен двоструком подређеношћу – економском и политичком. У својим мемоарима то образлаже речима:

„Ипак би било криво мислити да је само тај економски разлог био повод за рођење сељачког покрета и оснутак Хрватске сељачке странке. Било је ту још и нешто друго, осим господарских недаћа, што је сељаштво и те како тешко осјећало, а то је била социјална запостављеност. Када је наиме било укинуто кметство, остали су дотадањи господари без бесплатне радне снаге, те им није преостало друго него да постану чиновници, управници и суци. У развојаченој пак Војној крајини остали су и надаље дотадањи официри као цивилни управници. И једни и други задржали су свој пријашњи презир, једни према бившим својим кметовима, а други према својим бившим подређеним 'граничарима'.“

Стварање Хрватске сељачке странке

Мачек се директно укључио у политички живот након упознавања са браћом Стјепаном и Антуном Радићем. Они су 1904. основали Хрватску пучку сељачку странку (ХПСС), а Мачек је врло брзо постао један од њених најактивнијих чланова. Већ 1906. године изабран је за члана главног одбора странке и њеног представника у крапинском и зелинском крају. Те године је учествовао и у оснивању страначке штампарије која је била једно од њених пропагандних оружја.

Иако је докторирао на студијама права 1903. године, радећи доцније у судској служби, напослетку као адвокат, како сâм говори, за њега је адвокатска каријера била само начин за преживљавање. Неће се то променити ни када је 1908. отворио адвокатску канцеларију у градићу Свети Иван Зелина. 

Уочи избора за хрватски Сабор 1906. године, хрватска Странка права на челу с Франом Супилом је заједно са Српском самосталном странком Светозара Прибићевићева формирала Хрватско-српску коалицију. Ова коалиција, која је окупљала још неке мање странке и освојила већину на изборима, поред осталог залагала се за стварање шире јужнословенске заједнице, и као таква била трн у оку и Беча и Пеште и италијанских иредентиста у Далмацији. Због тога је 1909. уследио монтирани Велеиздајнички процес у Загребу против 53 члана Српске самосталне странке, који су осуђени на укупно 173 године робије, али пошто је Коалиција потом склопила споразум са угарским властима, а Супило иступио уз ње, следеће године су помиловани.

Мачек је у то време активиста младе Хрватске пучке сељачке странке. Наредних неколико година обилази Хрватску, покушавајући да подигне сељаштво, дотад прилично невидљиви, иако најбројнији друштвени слој. Идеолошка основа ХПСС-а садржала је три компоненте: борбу за национална права, демократизацију (давање права гласа сељаштву, али и право на слободну мисао) и социјалну правду.

Пред странком, како се испрва чинило, није била светла будућност. На првим изборима на које је изашла, 1906. године, није освојила ниједан мандат, на следећим само три, од којих ће једно по први пут освојити Стјепан Радић. Толико ће их освојити и на последњим изборима уочи Првог светског рата. Владко Мачек се испред ХПСС-а трипут кандидовао – 1910, 1911. и 1913. године – али ниједном није успео да победи у свом округу. 

На српском ратишту и у Албанији

По избијању Првог светског рата у аустроугарску војску регрутован је и Владко Мачек. Став његове странке о будућности монархије најбоље илуструју речи Стјепана Радића из 1914: „Побједа Аустро-Угарске у савезу с Њемачком цара Вилима, била би катастрофа за све народе Аустро-Угарске, изузев Нијемце и Мађаре. Расап Аустро-Угарске пак била би катастрофа за све народе Монархије, укључивши чак и Нијемце и Мађаре.“

Сличног става је био и Мачек који до краја живота није крио жал због пропасти двојне монархије.

На  почетку рата, у време првих ратних дејстава, Мачек је распоређен као аустроугарски официр на сремској обали Саве. Главнина хрватских снага, укључујући и њега самога, како у мемоарима тврди, није била претерано одушевљена ратом са Србијом. То илуструје следећом ратном сликом:

„Скочио сам дакле у ров и гледао оданле преко Саве, гдје се налазила слична српска пољска стража. Изашао је из рова један српски војник, спустио се до воде и почео неком посудом грабити воду. Мој заставник, видјевши то, гурне једног војника о раме, покаже му прстом на другу обалу и рече: 'Ето видиш, пуцај!' Војник брзом кретњом баци пушку на спремно, но након нишањења од једне секунде спусти пушку, погледа заставника и рекне: 'Госпон заставник, а морти има и он четверо деце как и ја?' Као заповједник сатније требао сам тог човјека одмах ставити пред ратни суд. Но само сам погледао заставника. Разумјели смо се да више вриједи сељачка човјечност него најдубље политичко или национално увјерење једног интелигента.“

Учествовао је у окршајима са српском војском током Сремске офанзиве 1914. године, када су под притиском савезничких сила српске снаге у септембру прешле Саву и започеле борбе у којима је погинуло 6.500 војника. Касније је, као део Поћорекових снага, кренуо у Србију. Приликом преласка реке рањен је у ногу и пребачен на лечење у Нови Сад, избегавши тако да учествује у Колубарској бици.

Његов релативно краткотрајни боравак на ратишту у Србији двадесетак година касније послужио је странци Милана Стојадиновића, која је штампала летке у којима је индиректно оптуживан за ратне злочине над Србима почињене у Мачви 1914. године, иако Мачек није био у тим јединицaма нити на том месту.

Након болничког опоравка отпуштен је из војске и послат у резерву. Године 1915. учествовао је као цивил у утврђивању Будимпеште, да би следеће године био послат у окупирану Албанију, где је добио задатак да надзире изградњу пута од Љеша до Скадра. Ове аустроугарске снаге, заборављене од Врховне команде, тавориле су у Албанији неколико месеци. Последње месеце рата је провео као заповедник батаљона на италијанском фронту. Деморалисана војска почела је да се распада знатно пре званичног пораза монархије. Иако је и сам схватао да је Аустроугарској дошао крај, чинило се да то не може у потпуности да појми. 

Противник нове државе

Насупрот ставовима Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба, Мачекова Хрватска сељачка странка је заузела негативни став према стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Камен спотицања је била природа нове државе. Насупрот централистичком уређењу Краљевине СХС, Мачекова странка је тежила федерализму, али и очувању хрватске самосвојности, барем у оном облику какав јој је био дат 1868. године.

Други, још већи камен спотицања био је страначки републиканизам. „Осим тога, сељаштво је дајући у рату највећи принос у крви, стекло (нећу улазити у питање да ли с правом или не) увјерење да су цареви и краљеви они који су криви за ратове, па се опредијелило за републику“, пише Мачек у мемоарима.

Децембра 1918. Стјепан Радић је одбио учешће у привременој Народној скупштини Краљевине СХС, а његова странка излази са идејом о стварању „Хрватске неутралне сељачке републике“, за шта је наводно било скупљено 260.000 потписа. Ту петицију је Мачек требао да однесе представницима савезничких сила током мировне конференције у Версају, али је то било осујећено полицијском акцијом. Стјепан Радић је ухапшен, ускоро и Мачек, под оптужбoм за велеиздају. Пошто је Стјепан Радић осуђен на две године робије, руковођење партијом, које је променила име у Хрватска републиканска сељачка странка, поверено је Мачеку.

Иако је странка учествовала на првим изборима и освојила добар део гласова на подручју Хрватске, поставши најјача хрватска странка у парламенту, она се оштро противи Видовданском уставу донетом 1921, највећим делом због брисања трагова Краљевине Хрватске и Славоније из 1868. године. Уследиће политички рат са радикалима Николе Пашића који ће потрајати годинама.

На изборима 1924. Хрватска републиканска сељачка странка осваја 70 од укупно 312 посланичких места. Иако су у градским центрима доминирали комунисти, у руралним крајевима на територији данашње Хрватске ова странка је освојила натполовичну већину. Ипак, ову изборну победу странка није капитализовала. Донета је одлука о бојкоту Народне скупштине, а борба је настављена на улицама.

Мачек у тим годинама напредује у страначкој номенклатури. За потпредседника странке именован је док је служио шестомесечну затворску казну. Спорадично се бавећи адвокатуром, са канцеларијом у Загребу, више као начином да обезбеди материјалне услове за живот, он из године у годину постаје све познатије политичко име. Политички успон прати и промена на личном плану. Након развода са првом супругом, жени се 22 година млађом Маријом Јурак 1924, што ће изазвати приличну саблазан у загребачким круговима. У браку су добили двоје деце, Агнезу и Андреја.

Радићев одлазак у Моску, привремено примирје

Политичка ситуација се још више компликује након одласка Стјепана Радића у Москву у јулу 1924, где је његова странка постала део Сељачке интернационале, која је деловала у оквиру Комунистичке интернационале. По појединим изворима, Стаљин је полагао велике наде у Радића, верујући да је његова снага већа од могућности Комунистичке партије, која је након Обзане и фракцијских борби престала да буде значајан политички фактор у земљи.

Радићев боравак у Москви је изазвао драстичну реакцију тадашње власти, која је за њим расписала потерницу, а Влада Националног блока, која је бранила централистички Видовдански устав и у којој је поред Пашићевих радикала седео и стари Радићев непријатељ Светозар Прибићевић, рад је странке забранила. По Радићевом повратку у земљу, он је ухапшен и спроведен у затвор. Ускоро је притворен у Загребу и Мачек.

До примирја је дошло у марту 1925. Павле Радић, који је мењао брата на челу партије у време његовог одсуства, изјављује да се странка одриче републиканизма и прихвата династију Карађорђевић. Како Виктор Новак пише у студији Magnum Crimen: „Седмогодишњи политички рат који је водио Стјепан Радић завршава се у фази када напушта републиканизам и површински сепаратизам, и прилази унитаризму и монархизму.“

С друге стране, Мачек и вођство странке, која је сада променила назив у Хрватска сељачка странка, ово виде само као тактички потез.

У сваком случају, дојучерашњи смртни непријатељи – радикали Николе Пашића и Хрватска сељачка странка – сада постају савезници. Формира се нова Влада Краљевине СХС, из које испада Прибићевићева Самостална демократска странка, а улази Хрватска сељачка странка. Стјепан Радић постаје министар просвете, а Мачек добија положај председника Обласне скупштине Загребачке области.

Примирје је потрајало мање од две године, након чeгa је Радићева странка отишла опет у опозицију. Коалиција са радикалима је пуно коштала странку, па је она на изборима 1927. значајно изгубила подршку бирача.

Мачека стиже и лична трагедија. Након три године брака, његова супруга Марија је преминула 1927. године.

Убиство Стјепана Радића

Политичка ситуација у Краљевини је из месеца у месец постајала све узаврелија, поготово након што је склопљена коалиција између некадашњих највећих политичких противника, Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића и Радићеве Хрватске сељачке странке, званично названа Сељачко-демократска коалиција.

Иронично, Светозар Прибићевић, који је неколико година раније забранио Радићеву странку, сада је постао његов најближи сарадник.

Коалиција Прибићевића и Радића постала је доминантна политичка опција у земљи, толико да је – додуше, прилично невољно – краљ Александар 1928. године Радићу понудио место председника владе. До тога ипак није дошло услед опструкције Пашићевих радикала.

Заступници Сељачко-демократске коалиције жестоко ударају на тадашњи режим, указујући на бројне корупционашке афере, богаћења државних службеника и политичку тортуру, али и запостављање „пречанских“ крајева, односно прекомерно запошљавање административних и полицијских службеника са подручја Србије у овим крајевима.

Ово надгорњавање политичких елита потрајало је све до последњих дана Краљевине Југославије. Свој економски израз је задобило у спису Економска подлога хрватског питања Рудолфа Бићанића из 1938, за који је Мачек написао предговор. На њега је група београдских економиста и политичара одговорила књигом Истина о економској подлози хрватског питања.

У јеку једне од расправа дошло је до трагедије која је обележила историју прве Југославије. Пуниша Рачић, члан Народне радикалне странке, у парламенту је убио посланике Ђуру Басаричека и Павла Радића и тешко ранио Стјепана Радића. Мачек у својим мемоарима овако види тај тренутак: 

„Говорница се налазила точно пред клупама које је била запосјела СДК, и гдје су у првој клупи сједили слијева надесно др Иван Пернар, Иван Гранђа, Стјепан Радић и Светозар Прибићевић. Из те чињенице, тј. што је предсједник Перић Пуниши Рачићу понудио ријеч, макар је он већ на њу резигнирао, и што га је позвао точно пред наше клупе, закључујем и данас још да је Нинко Перић био у тај нападај, који је безувјетно био унапријед смишљен, и упућен. Кад је Пуниша Рачић ступио на говорницу, извукао је одмах из џепа парабелум и повикнуо: 'Тко се стави између мене и Пернара, тај је мртав!' Нинко Перић завикне: 'Прекидам сједницу', и излети готово трчећи из дворане. Министар правде Вујчић, који је сједио тик иза говорнице, дигнуо се и ухватио Пунишу Рачића одотрага за десну руку у којој је држао парабелум, али га је Рачић одбацио да је заглавињао, и у исти час опалио хитац у Пернара, који је сједио точно пред њим на неколико корака. Др Пернар се без ријечи свалио изван клупе. Како сам сједио у трећој клупи точно иза Пернара (мјесто у другој клупи било је празно), скочио сам без правог размишљања, али очито по инстинкту самоодржања, напријед и лијево пред радикалске клупе, одакле сам видио даљњи ток, који се сав одиграо у неколико секунда. Након првог хица скочио је др Ђуро Басаричек, који је сједио покрај стола за стенографе тик уз говорницу, и хтио пограбити Пунишу Рачића, али је овај био бржи те му из близине од пол корака опалио свој други хитац у десно раме. Басаричек је био на мјесту мртав. Одмах затим уперио је парабелум на Стјепана Радића. Народни заступник Иван Гранђа обухватио је Стјепана Радића и хтио га гурнути под клупу, али је у исти час добио хитац у лијеву руку, на што је Гранђа одмакнуо руку, а четврти хитац погодио је Стјепана Радића у трбух. Стјепанов синовац, заступник Павле Радић, није се налазио у дворани, него пред вратима, па кад је чуо први хитац, појурио је у дворану и, кад је дошао на простор између свог стрица Стјепана и Пунише Рачића, добио је хитац кроз леђа равно у срце, и он је био одмах мртав. Ја нисам чуо, али су ми неки други рекли да је Пуниша Рачић, видјевши Павла Радића, рекао: 'Тебе баш и чекам!' Након испаљених пет хитаца Пуниша Рачић скочио је са говорнице и брзим кораком напустио дворану.“

Шестојануарска диктатура

Смрт Стјепана Радића, који је након непуна два месеца подлегао ранама задобијеним Народној скупштини, почетак је нове епохе и за државу и за Мачека. Као најближи Радићев сарадник, за време његовог лечења преузео је вођење странке, а након Радићеве смрти постао је њен председник. Сељачко-демократска коалиција је наставила са радом, али бојкотујући Скупштину.

Насупрот екстремистима, превасходно Анти Павелићу који у том тренутку отишао из Југославије у емиграцију, ова коалиција је тежила повезивању Хрвата и Срба са територије данашње Хрватске. Одржане су три партијске скупштине – у Сиску, Пакрацу и Госпићу – на којима је био донесен план за заједничко деловање Хрвата и Срба.

Краљ Александар зато позива у аудијенцију Мачека и Прибићевића. Мачек је краљу изнео свој план о реорганизацији краљевине у федерацију, предлажући административну деобу земље на следеће области: Словенија, Хрватска са Далмацијом, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Србија, Војводина и Македонија. Краљ је овај план одбио.

Мачек у мемоарима говори да је на почетку подржавао краљеву диктатуру, мислећи да ће она довести до смањења тензија у друштву. Остала је позната његова изјава новинарима коју je тада дао:

„Како видите, лајбек је раскопчан. Видовдански устав, који је преко 7 година тиштио хрватски народ, срушен је. Срушен је не само у свијести народа него и фактично рјешењем Његовог Величанства краља. Посве сам сигуран у слогу и зрелост, а према томе и јакост хрватског народа те с обзиром на велику мудрост Његовог Величанства краља, да ће нам успјети да остваримо идеал хрватског народа: да Хрват буде господар у своме дому, у својој слободној Хрватској.“

Ипак, Мачекове наде су се брзо изјаловиле. Проглашење диктатуре, промена државног уређења и забрана свих политичких странака, били су знак су за узбуну. Мачеков савезник, Светозар Прибићевић, ускоро је отишао у емиграцију, поставши највећи противник краља Александра, а ван земље се нашао и добар део руководства Хрватске сељачке странке.

Мачек је ухапшен крајем децембра 1929. године. Провео је неколико месеци у истражном затвору, да би у јуну 1930. био ослобођен кривице. Свечани дочек који му је био приређен у Загребу насилно је растурен.

Робијање

Наредне две године Мачек је користио за консолидацију своје званично забрањене странке, често путујући по Хрватској. Врхунац тог рада биле су „Загребачке пунктације“ из 1932. године, шест тачака у којима се тражило преустројавање Краљевине Југославије. Током једног скупа у Загребу Анте Трумбић, некадашњи председник Југословенског одбора, рекао је: „Ми Хрвати и Срби из Хрватске, Босне и Војводине морамо под сваку цијену остати заједно, а с онима преко Дрине толико колико буде у њих памети.“

Краљев одговор на „Загребачке пунктације“ био је жесток. Поред осталих, и Мачек је поново ухапшен. Најпре интерниран у градић Чајниче, након неколико месеци одведен је у београдску Главњачу, где га је чекао почетак процеса пред Судом за заштиту државе. Осуђен је на три године робије коју је издржавао у Сремској Митровици.

У затвору је Мачек имао специјални третман. Биле су му допуштене посете породице, а добијао је и политичке поруке. Међу њима је била и понуда краља Александра, посредством Ивана Шубашића, да дâ изјаву о лојалности после које би био пуштен из затвора. Мачек на то није пристао.

У митровачком затвору Мачек је од Анте Трумбића добио информацију да се краљ Александар састао са Хитлером, о чему у својим мемoарима пише:

„Ја сам се у прољеће 1934. налазио у затвору у Митровици, али сам, како већ рекох, могао примати извјештаје извана. Тако сам међу иним извјештајима примио и извјештај покојног др Трумбића, гдје ми саопћује да је дознао из посве поузданог извора да је краљ Александар имао недавно негдје у Баварској један тајни састанак са Хитлером, желећи постигнути двије сврхе: прво, наћи код Хитлера потпору за свој диктаторски режим, којему су Француска и Енглеска већ помало почеле показивати становите знакове несклоности, а друго, спријечити талијанске аспирације на Далмацију.“

Подаци о овом сусрету не постоје ни у једном другом историјском извору.

Мачек је у затвору дочекао и вест о погибији краља Александра у Марсеју, октобра 1934. Одлуком намесништва, на чијем је челу био кнез Павле, помилован је у децембру исте године.

Недуго по изласку из затвора оженио се трећи пут, и то Јосипом Јурак, рођеном сестром покојне супруге од које је био старији 30 година. Иако је ову одлуку правдао њеном бригом о деци из претходног брака, она је изазвала прилично контроверзи.

Вођа опозиције

Врхунац Мачекове политичке делатности дошао је одмах после његовог изласка из затвора. Свестан немогућности остварења својих политичких циљева без ширег коалиционог споразума, Владко Мачек постаје стожер окупљања више политичких странака. Тако се уочи избора 1935. прави опозициона листа Блок народног споразума у којој су били: Сељачко-демократска коалиција, Југословенска муслиманска организација и Демократска странка Љубе Давидовића. На другој страни се налазила тзв. Владина листа.

Предизборну кампању су обележили бројни сукоби, подметања, чак и убиства. Резултати су били на страни Владине листе, која је освојила 60% гласова, али нису решили кризу. Како се носилац Владине листе Богољуб Јевтић због злоупотребе полуга државне власти показао као неподесан кандидат за новог премијера, на то место је именован Милан Стојадиновић, који ће наредне четири године бити на челу Владе Краљевине Југославије.

Владко Мачек даље развија своју странку, стварајући и низ организација, међу којима је најзначајнија била Хрватска сељачка слога, али прави и одлучујући раскид са хрватским екстремизмом одбијајући понуду Анте Павелића, упућену преко Мила Будака, да подржи силе Осовине. Напротив, он у том тренутку покушавa да склопи споразум са династијом Карађорђевић.

Сусрети Владка Мачека са кнезом Павлом почели су одмах по његовом доласку на чело намесништва. Како се види из Мачекових мемоара, али и из сведочења кнеза Павла, њих двојица су успели да изграде својеврсни пријатељски однос, који ће ce наставити и након Другог светског рата. Томе су допринеле како сличности њихових карактера тако и слична визија политичког живота у Југославији. Мачек њихов сусрет 1936. године на Бледу овако описује:

„Кад смо примјерице разговарали о предностима монархије и републике, нисам ја ни најмање тајио свога републиканства, али сам концедирао да ја, па ни остали Хрвати, не бисмо имали ништа против монархије британског типа. Он се насмијешио и рекао: 'Будите увјерени да је и мени најсимпатичнији британски тип монархије, али вас питам да ли су', и сада је навео неколико србијанских политичара, 'да ли су то Британци?'“

Како се политичка ситуација у земљи даље заоштравала и хрватско питање постајало све ургентније, Мачек се састаје са водећим српским политичарима, међу којима и са Миланом Стојадиновићем, али до већег напретка није дошло.

Прекретница су били избори 1938. године. Мачек је кампању водио на подручју целе Југославије. У њој му је помогао и реторски таленат и радиофонични глас који се могао чути на све слушанијим радио-станицaма. Остала је посебно упамћена његова крилатица „туђе нећемо, своје не дамо“, коју је Јосип Броз Тито касније користио. Мачек је стекао велику популарност и на подручју Србије; када је дошао у Београд 14. августа 1938. сачекале су га хиљаде Београђана.

Изборни резултати су, и поред низа нерегуларности, донели огроман успех Мачековој коалицији. Листа Милана Стојадиновића јесте освојила 54 одсто гласова, али је опозициона листа Владка Мачека однела 44,9 одсто. На изборима је учествовао још само Љотићев Збор, који је добио 1 одсто гласова.

Нова влада Милана Стојадиновића није потрајала дуго. У фебруару 1939. кнез Павле смењује Стојадиновића и доводи Драгишу Цветковића на његово место. У свом програмском говору при ступању на дужност Цветковић је као кључно питање за нову владу навео решавање хрватског проблема. Мачеково време је напокон дошло.

Бановина Хрватска

Спремност Драгише Цветковића на сарадњу, односно кнеза Павла који је стајао иза њега, треба приписати и неумитном приближавању рата. Југославија је са нерешеним унутрашњим питањима представљала лаку мету, што као разлог за стварање Бановине Хрватске наводе сви директни учесници, укључујући и Мачека. Споразум о стварању Бановине Хрватске потписан је само пет дана пре напада Немачке на Пољску који је означио почетак Другог светског рата.

Прве обрисе будућег устројства бановине Мачек је дао током састанка са Драгишом Цветковићем у августу 1939, и то у возу заустављеном у Зиданом Мосту у Словенији. Како Мачек наводи у мемоарима, обојица су били прилично изненађени међусобном попустљивошћу, и то по питањима која су током претходних деценија изазивала најтеже спорове и сукобе. 

Већ 16. августа уследио је нови састанак у околини Загреба. Низ експерата је радио на споразуму наредних неколико дана, да би он био коначно утаначен у поноћ 20. августа. Створена је Бановина Хрватска. За бана је именован Иван Шубашић.

Свесни да ће стварање Бановине изазвати велике расправе, Мачек и Цветковић су одлучили та одлука не прође редовну скупштинску процедуру већ да буде донесена као ванредна мера.

Споразум Цветковић-Мачек, како је овај споразум врло брзо назван, довео је до формирања засебне административне јединице у оквиру Краљевине Југославије са великим законодавним, управним и судским овлашћењима, пренесеним са централног нивоа, па је тако она управљала просветним, културним, социјалним, здравственим и привредним институцијама. Не и мање битно, бановини је добрим делом препуштен и репресивни апарат, као и финансијска овлашћења.

Фактичку власт у бановини имао је бан, постављен од стране Хрватског сабора, који је добио одлике законодавног тела, али с тим да за све значајније одлуке оне морају да имају и супотпис краља Југославије. По Мачековом договору са Цветковићем, територију Бановине су чиниле некадашња Савска и Приморска бановина, уз низ других области. Бановина је заузимала знатно веће подручје од данашње територије Хрватске.

Одлука о стварању Бановине Хрватске је изазвала одушевљење на територији данашње Хрватске, а подржали су је чак и они који нису имали превише речи хвале за дотадашњи режим. Међу њима је био и Мирослав Крлежа.

С друге стране, у великом делу српске јавности одлука о стварању Бановине Хрватске није била добро примљена. На првом месту, ту је било питање територија које су ушле у њен састав, јер су међу њима били бројни крајеви у којима су Срби чинили већину.

Постављало се и питање устројства Југославије, а ширио се и страх да ће делимична федерализација земље довести до њеног распада.

Највећа замерка је ипак била давање посебног статуса само једном народу, па су уследили захтеви за стварање и српског ентитета у оквиру Југославије. Најгласнији у таквим захтевима био је Српски културни клуб под управом Слободана Јовановића.

Данас се на формирање Бановине Хрватске с једне стране гледа као на неуспешни покушај да Краљевина Југославија некако опстане давањем Хрватској оно што је изгубила уласком у Краљевину СХС, док се с друге стране она види као непотребни уступак, али и као претечa Независне Државе Хрватске.

Остављајући на страну доцнији развој ситуације, стварање Бановине Хрватске је сасвим сигурно најзначајнији политички догађај за Хрвате у историји прве Југославије. Њега је прилично спретно извео Владко Мачек, који је у том тренутку постао неспорни политички лидер Хрвата са готово плебисцитарном подршком.

Потпредседник Владе Краљевине Југославије

По Споразуму Цветковић-Мачек, одмах по стварању Бановине Хрватске приступило се образовању нове Владе. Поред Мачека на месту потпредседника, у Влади су шест места добили чланови Сељачко-демократске коалиције.

Та влада се одмах суочила са ратном опасношћу. У том тренутку за Југославију је највећу опасност представљала Италија која је отворено показивала аспирације према Далмацији. 

Крајем 1939. спроведена је превентивна регрутација војног кадра, и то укупно 700.000 војника, која је показала катастрофално стање у војсци Краљевине. Мачек то илуструје чињеницом да је у тадашњим војним магацинима било само 250.000 зимских униформи, па се већина регрутованих у зимским месецима смрзавала.

То је био само део проблема. Војсци је хронично недостајало модерно наоружање и муниција, посебно авијација, о чему је писао Владимир Ваухник, који је као војни аташе у Берлину по налогу Цветковићеве владе неуспешно покушавао да оружје купи у Немачкој. Са свешћу да је војна одбрана од евентуалног напада беспредметна, Цветковић и Мачек су приступили преговорима са Немачком.

Тројни пакт

Владко Мачек је био нескривени присталица приласка Југославије Тројном пакту, говорећи да је то био једини начин да Југославија као држава опстане:

„Читаво дјеловање кнеза Павла, Драгише Цветковића, па и моје, колико сам могао дјеловати на развој вањске политике Југославије, ишло је за тиме да Југославија буде спашена од рата, или ако је то немогуће, да буде ратним пожаром захваћена што касније. Кнеза и Цветковића водила је спознаја да је Југославија војнички потпуно неспремна да уђе у било какав озбиљнији заплетај, а ја сам уз то још и предвиђао да ће, с обзиром на нестишане страсти не само међу појединим народима него и међу појединим политичким групама, у земљи морати доћи у почетку рата до унутарњег слома.“

Зато је и потписивање Тројног пакта посматрао као једино могуће решење.

Мачек у том погледу није био усамљен, али постојали су и други гласови, поготово од стране намесника Раденка Станковића. Ипак, након Хитлерових притисака, одлука се морала донети. Цветковић – који је, иначе, у послератном периоду тврдио да је био изричито против пакта и да га је потписао под притиском кнеза Павла – одлази на преговоре у Немачку.

Склопљен је споразум који је садржао и тајне клаузуле о југословенској војној неутралности. Цветковићева и Мачекова влада, која је добила дозволу да те тајне клаузуле пакта обелодани у штампи, рачунала је да ће оне умирити југословенску јавност. Како сведочи Мачек, кнез Павле је седницу на којој је одлучено о приласку Југославије Трећем рајху закључио речима:

„Знам да вам је тешко; и мени је. Ви добро знате да сам ја британски студент. Многи данашњи британски државници су били моји студентски другови. Моја свастика је удата у британску краљевску кућу. Моја жена је грчка принцеза. Није, дакле, тешко погодити где ми је срце. Али ја имам и савест па не могу водити народ у кланицу, знајући унапред да нас чека безусловни пораз.“

Пуч и пропаст Југославије

Иако су до Мачека долазили подаци о могућем пучу као реакцији на потписани Тројни пакт, чак се и Душан Симовић помињао као његов организатор, ништа није било предузето да се он спречи. Мачек се 26. марта вратио из Београда у Загреб. Следећег дана га је затекла вест о пучу. За разлику од Београда, ситуација у Загребу је била мирна и 27. марта није било јавних манифестација на загребачким улицама.

Мачек се са кнезом Павлом, који је из Словеније кренуо пут Београда након вести о пучу, сусрео на загребачкој железничкој станици, а разговор су наставили у Банским дворима. Мачек је кнезу Павлу предложио да узме ствар у своје руке, смени војно руководство и постави ново, и предузме кораке да се пучисти ухапсе. Кнез Павле је то одбио говорећи да су му жена и деца у рукама побуњеника, али и да је уморан од вођења државе. Мачек је схватио да је ствар свршена.

Исте вечери позвао га је телефоном Душан Симовић, нудећи му да задржи место потпредседника Владе. У првом тренутку Мачек се нећкао, али након Симовићевог обећања да ће устројство Бановине Хрватске бити задржано, и да ће чак и њене надлежности бити повећане, међу њима и управљање полицијским снагама, он је прихватио понуду.

Добио је и уверавања да ће нова влада покушати на сваки начин да избегне уплитање у ратни сукоб. То је делом и покушано у наредним данима, грозничавим уверавањима да ће се нова влада држати одредаба потписаног пакта и да сукоба са Немачком неће бити.

Да од тога нема ништа, Мачеку је показала посета посебних изасланика из Немачке, Валтера Малеткеа и Едмунда Везенмајера, двојице нациста који су добили задатак да устроје будућу хрватску државе по Рибентроповим упутствима. Како Мачек тврди, Малетке му је приликом посете 3. априла понудио кључно место у независној Хрватској. Он је то одбио са образложењем да за тим нема потребе, јер ради на томе да Југославија остане при одредбама потписаног Тројног пакта.

Порука на растанку била је прилично злокобна. Малетке је Мачеку поклонио напуњен пиштољ, што је Мачека асоцирало на самоубиство мађарског премијера Телекија које се одиграло баш тог дана.

Мачек одлази на седницу Владе у Београд 5. априла. Слободан Јовановић у сећањима Записи о проблемима и људима 1941–1944. описао ју је речима: „Разлика између Симовића и Мачека била је тако велика увече 5. априла, да су неки чланови конференције предвиђали могућност распада Владе на састанку заказаном за 6. април пре подне.“

Јовановић овако пише о тадашњим Мачековим ставовима:

„Он није показивао никакве симпатије за Осовину, али је сматрао да наше учешће у светском рату нема никаква смисла, јер не може променити његов исход, него може само на наш народ навући велику несрећу. Он је готов био на све уступке Немцима, па чак и на пропуст њихових трупа преко наше територије; једино ако би нас они напали, требало би примити с њима борбу.“

С друге стране, Јовановић и Симовић су заступали другачији став: „Ако нисмо ради да се потпуно потчинимо Осовини, морамо јој дати отпора докле још има изгледа за неки озбиљнији отпор, а то је пре уласка Немаца у Солун.“

Јовановић у наставку ових записа на бројним местима заузима негативан став према Мачеку, а посебно према његовом заступнику Јурају Крњевићу у емигрантској влади. Предмет спорења су устројство Југославије, посебно питање Бановине Хрватске, од које хрватски политичари у емиграцији нису одустали.

Шестоаприлско бомбардовање је Мачека затекло у хотелу „Бристол“ у близини београдске железничке станице. У току тог дана је са другим члановима Владе евакуисан у Ужице, да би се сутрадан нашао у Бањи Ковиљачи на последњем заседању Владе Краљевине Југославије у земљи. Одбио је Симовићев позив за одлазак у емиграцију. За свог изасланика у емигрантској влади одредио је Јураја Крњевића.

Мачек је у Загреб стигао 8. априла. Три дана касније немачке снаге су умарширале у Загреб.

Проглашење Независне Државе Хрватске 

Бивши аустроугарски пуковник Славко Кватерник, противник југословенске државе и отац знатно познатијег усташког злочинца Еугена Диде Кватерника, априлске дане је провео скривајући се на тавану једне загребачке зграде одакле је пратио крах Краљевине Југославије. Како се Павелић још увек налазио у Италији, Кватерник, убеђен да је његов тренутак дошао пошто су загребачки бан Иван Шубашић и југословенска војска напустили град, себи је ставио у задатак да прогласи стварање Независне Државе Хрватске. 

Кватерник је сишао са тавана, „заузео“ потпуно празне Банске дворе и ту изговорио реченице о проглашењу Независне Државе Хрватске, које је касније поновио у радијском преносу.

Пошто је био свестан да његове речи готово да немају тежину, захтевао је, уз подршку немачких агената, да Мачек да изјаву којом би се усташама предало вођство над хрватским народом. Иако Мачек тврди да је то била протоколарна изјава, дата само да би се у земљи смирило стање, она јесте у том тренутку дала легитимитет усташком покрету. У изјави прочитаној на радију, Мачек је рекао:

„Позивам сав хрватски народ да се новој власти покорава. Позивам све присташе ХСС, који су на управним положајима, све котарске одборнике, опћинске начелнике и одборнике итд, да искрено сурађују с новом народном владом.“

Био је то политички крај Владка Мачека.

Мирослав Крлежа у Маргиналијама пише:

„Нашавши се као вођа народа једнога дана у рату, Мачек је пред читавим свијетом дао еклатантан доказ о својој очитој неспособности као политичар, о помањкању сваког смисла, па и најминималнијег, за сналажење у простору и времену. Слабоумно изгубљен пред догађајима, он се понио као јадник, шепртља и дилетант. Човјек који је у оном тренутку представљао 80% гласова свог народа, политичар који је у оном тренутку био аутентични представник политичке воље маса, даје свом народу проглас 'да нам се догодило највеће зло које може један народ да задеси, да смо се нашли у рату'. Он се ту изгубио у самоме рату и њега је рат однио у неповрат (…)“

Мачеку је замерено и што је припаднике Хрватске грађанске и сељачке заштите – формације које су деловале у оквиру Хрватске сељачке странке, а од стварања Бановине Хрватске биле део регуларне државне администрације – ставио на располагање новој власти. Управо су „Заштитари“ били ти који су добрим делом помогли усташама и Немцима током транзиције власти, а забележено је и њихово учешће у разоружавању и заробљавању југословенских војника и официра. Они ће по стварању НДХ бити распуштени, а део чланства ће ући у домобранске и усташке одреде.

Јасеновац и интернација

У току послеподнева 10. априла Мачек је намеравао да се повуче из Загреба у Купинец на своје имање, где је иначе живео од средине двадесетих, али немачка патрола га је зауставила и вратила назад у град, где је опет од њега захтевано да преузме власт над Независном Државном Хрватском. Немци су, наиме, испрва били скептични према Павелићу, пошто је он у том тренутку важио за италијанског човека. Након што је још једном одбио понуду, Мачек је пуштен. Према новој стварности заузео је пасиван став, одбијајући сврставање на било коју страну. Уверен да ће западне силе ослободити Југославију, он је чекао њихов долазак, мислећи да ће као легитимни представник хрватског народа поново стати на чело државе.

Иако у мемоарима објављује низ сведочења о усташким бестијалностима, Мачек им се активно не супротставља. Једно од сведочења у мемоарима је и ово:

„Кад су градови били довољно пацифицирани, бацили су се усташе свом жестином на уништавање српских села по Хрватској и сјеверозападној Босни. У мјесецу липњу 1941. поубијали су усташе сав српски живаљ у селу Гудовац крај Бјеловара, укључивши и жене и дјецу, уколико се нису успјели спасити бијегом. Некако пак у исто вријеме у Глини су усташе поубијали око тристо православних особа.“

Ипак, Немци не одустају од њега. Мачеково име се помиње у бројним комбинацијама, поготово након партизанског устанка.

Глез фон Хорстенау, немачки опуномоћени генерал у НДХ о томе пише у својим мемоарским записима, говорећи да је усташка злочиначка политика према Србима, пљачке и убијања, али и потпунa неспособност управљачког кадра, марионетску државу довела до колапса. Да су и Италијани у једном тренутку планирали пуч којим би Павелић био збачен са власти, сведочи и Владимир Ваухник у својим мемоарским записима Међу издајницима, шпијунима и јунацима. Ваухник, који је био нека врста посредника између Италијана и чланова Мачекове странке, пише да је италијански план био следећи: „Нову владу сачињавали би људи из круга сељачког вође др Мачека, Срби и Хрвати. Пре тога би Италија требало да окупира земљу.“

Ипак, до тога није дошло, могуће и зато што је та информација дошла до усташа. Низ предратних чланова ХСС-а је ухашпен, један број њих убијен, а Мачек октобра 1941. спроведен у концентрациони логор Јасеновац, где је боравио све до марта 1942. Иако у Јасеновцу није био подвргнут мучењима, пет месеци провео је у потпуној изолацији. „У том паклу проборавио сам пуних пет мјесеци, па иако се на храну и физички поступак нисам могао потужити, спао сам услијед душевних мука од 66 на 50 кг, а што се тиче живаца, то је посве сигурно да више никада нећу имати оне чврстоће живаца“, написао је у својим мемоарима.

Такође наводи да су усташки чувари логора били национални фанатици какве дотада никада није срео:

„Међу такве националне фанатике спадао је и мој непосредни шеф Љубо Милош. Ево једног карактеристичног догађаја. Како смо спавали у истој соби, знали смо увечер по који сат искрено разговарати. Видећи како се сваки пут прије него легне у кревет прекрсти, свео сам једне вечери разговор на религију. Приказао сам му сву безбожност његовог дјеловања и запитао га зар се не боји Божје казне. А он ми одговори: 'Немојте ми ништа говорити. Знам да ћу за све што сам починио и што ћу још починити у паклу горјети. Али ћу горјети за Хрватску.' Ето у какво стање човјека може довести било вјерски, било национални, било социјални фанатизам.“

Мачек у мемоарима не оставља детаљна сведочења о злочинима о Јасеновцу, ограђујући се да их није директно видео:

„Прозори су били осим њихове највише површине чврсто облијепљени тамномодрим папиром тако да не бих могао ништа видјети што се вани догађа, а још више вјеројатно зато да не би могао мене нитко видјети. Иако нисам могао из своје собе ништа видјети, било је и превише тога што сам чуо и морао слушати. Морао сам слушати јаук и запомагање уз пушчане хице. Морао сам слушати мучење и стењање невиних жртава.“

У пролеће 1942. је интерниран на имање у Купинецу, а од марта до септембра 1943. био је заточен у стану Вјекослава Лубурића и под његовом заштитом и присмотром. То је овако описао:

„Стрпаше нас дакле пред сумрак у два аутомобила и одвезоше у Загреб у приватни Лубурићев стан (Булићева улица 10). Ту смо били чувани од двојице усташа пуна два мјесеца, а да нитко није знао гдје се налазимо. С нама у стану живјела је заједно и старица, Лубурићева мајка, те двије сестре. Сам Лубурић није за вријеме нашег боравка становао у истом стану него негдје другдје. И данас ми је жао кад се сјетим Лубурићеве мајке, побожне старице, с којом је Лубурић, колико сам могао видјети, поступао с њежном синовском љубављу, а која се ипак плачући мојој жени потужила: 'Видите како ми је мој Вјеко добар. Па ипак, ако је само мали дио онога што људи о њему приповиједају истина, онда жалим што сам га родила.'“

Остатак рата је провео у интернацији у Купинецу и Загребу. Под усташком надзором, Мачек је само делимично могао да комуницира са спољним светом. Иако је спорадично добијао поруке од партизанских вођа, неколико пута и од четничких снага Драже Михаиловића, и даље је одбијао сврставање на било коју страну.

Јурај Крњевић, Мачеков представник у емигрантској влади у Лондону, 1943. године је у Југославију послао „Упуте за дјелатност Хрватске сељачке странке“, у којима је навео да Мачек треба да преузме вођство у Хрватској, а Дража Михаиловић на подручју где тренутно влада Милан Недић, страхујући да ће пасивност председника ХСС-а довести до његове потпуне компромитације. Није вредело.

Нови ударац за Мачека је масовност партизанског покрета, нарочито након пада Италије, у који је ушао и велики број предратних чланова ХСС-а, али и позив краља Петра II од 10. септембра 1944. да се све војне снаге у земљи ставе код команду маршала Тита. Крајња пресуда је извештај британског генерала Фицроја Маклејна који крајем 1944. наводи:

„Хрватска сељачка странка у својем садашњем стању дезинтеграције и компромитације нема никаквог реалног изгледа да се одржи, и сваку акцију коју бисмо предузели да помогнемо њено одржавање у животу, партизани би нама замерали као уплитање у њихове унутрашње послове.“

Мачек је ту стварност схватио тек на крају рата.

Поједини хрватски историчари тврде да је пред крај рата Мачек добио гаранције да неће бити прогоњен од нових власти, чак је и позиван да се састане са партизанским руководством, али је тај позив одбио. Пред сам одлазак из Загреба, 6. априла 1945. састао се са Алојзијем Степинцем. У Салцбургу се 10. априла пријавио америчкој војсци, која га је након провера спровела у Франкфурт. Као председник странке која је била део емигрантске владе Краљевине Југославије добио је специјални третман и дозволу за живот у Француској. У Париз је дошао крајем лета 1945. године.

У емиграцији

Краткотрајну наду да није изгубио сваки политички кредибилитет Мачеку је улио састанак са првим америчким амбасадором у послератној Југославији Ричардом Петерсоном, који је пре доласка у Београд посетио Мачека у Паризу убеђујући га да ће Сједињене Америчке Државе инсистирати на будућем демократском уређењу Југославије.

Иако су након споразума Тита и Ивана Шубашића, предратног бана Бановине Хрватска и председника краљевске владе у Лондону, чланови Хрватске сељачке странке постављени за министре у Привременој влади Демократске Федеративне Југославије, онемогућавање њихове делатности довело је до одлуке о напуштању Владе у октобру 1945. Изборе у новембру 1945. странка је бојкотовала, након чега је следио престанак њене активности у земљи.

У писмима кнезу Павлу са којим је остао у пријатељским односима и након рата Мачек с огорчењем говори о признавању нове социјалистичке Југославије од стране западних сила. У једном од њих, из 1949, каже: 

„Уза све то, немојте мислити да сам песимиста. Американци све више увиђају да не могу Европу и Азију препустити комунизму, ако не желе за коју годину да задеси и њих иста судбина. Нервира ме понешто најновија глорификација Тита, али ту жалибоже не можемо ништа, него чекати док дође разочарање. Онда долази наше вријеме.“ 

Мачек је после рата добре односе имао и са Драгишом Цветковићем, са којим се често састајао у Паризу. У Паризу се састао и са краљем Петром II Карађорђевићем, а са представницима српских политичких странака у емиграцији неуспешно је преговарао  о заједничком наступу.

У Сједињене Америчке Државе се преселио 1947, где је постао један од оснивача Међународне сељачке уније која је окупљала вође предратних сељачких странака, углавном из источне Европе. Иако је добијао понуде хрватских емиграната за уједињење комплетне хрватске емиграције чији би он био вођа – једна од тих понуда је дошла и од Ивана Мештровића – он је то одбијао.

Најопсежније податке о Мачеком животу у емиграцији донео је хрватски историчар Иван Тепеш у раду Политичко дјеловање Хрватске сељачке стране у емиграцији од 1945. до 1990. године. У њему Тепеш документује да се Мачек у Вашингтону налазио на платном списку Националног одбора за слободну Европу, који је контролисала америчка влада. Мачек је као политичар неукаљан сарадњом са усташама и нацистима представљао идеалног кандидата за будућу власт у Југославији након рушења комунизма. То добро показује и Титов говор из 1946. у коме је Мачека прогласио за највећег непријатеља хрватског народа због његовог деловања у емиграцији.

У извештајима америчке обавештајне агенције ЦИА, повезиван је са емигрантском групом у којој је као обавештајац деловао Владимир Ваухник. Мачекови сарадници, као и сам Ваухник, што се види из извештаје ЦИА, били су од помоћи приликом „обрађивања“ политичких емиграната који су се након рата нашли у избегличким камповима у Аустрији и Италији.

Досијеи југословенске тајне службе у Хрватској, за разлику од Србије, отворени су за истраживаче. Мачеков досије до почетка педесетих броји скоро 900 страница, док је наредних десет година његовог живота обрађено на само девет страница, што речито говори о томе колико је његова важност након раскида Тита и Стаљина постала минорна. Из досијеа се пак види да је до краја живота подржавао постојање Југославије, сматрајући Бановину Хрватску за најбоље решење питања хрватског народа у конфедералној Југославији, што је идеја коју је изнео 1956. године. Иако је задржао место председника странке која је деловала у емиграцији, његове идеје готово да нису имале одјека.

У покушају да упозна америчку јавност са својим деловањем, Мачек је 1957. објавио мемоарске записе In the Struggle for Freedom (У борби за слободу), у којима је дао приказ свог животног и политичког пута са мноштвом дотад непознатих чињеница и података. Иако су мемоари писани на хрватском језику, њихово прво издање је било на енглеском. Први пут су објављени у Хрватској тек 1992, а њихово прво српско издање изашло је недавно у издању Академске књиге. Писао је и песме, које су делом објављене у антологији Пјесме хрватских непјесника.

Умро је у Вашингтону 15. маја 1964. године. 

Његов син Андреј (рођен 1926. године) у Сједињеним Америчким Државама је завршио студије физике и доцније радио у НАСИ. Ових месеци је напунио 99 година.

Заоставштина

Мачекови посмртни остаци свечано су 1996. пренесени у Хрватску и похрањени у гробницу Стјепана Радића на Мирогоју. Доцније су му подигнути споменици у неколико хрватских градова и његовим именом назване многе улице, али чини се да Мачек у нововековној Хрватској нема ни приближно славу какву има Стјепан Радић.

Почетком деведесетих приступило се обнови Хрватске сељачке странке у земљи, али она се данас налази на маргини политичког живота у Хрватској.

Мачеков живот и политичка делатност били су добрим делом одређени чудноватим преокретима, који су били последица како историјских ломова, тако и његовог карактера склоног компромисима, због којег је Мачек занимљив и за контрафактуалну историју. Да је Мачек био на челу Хрватске уместо усташа у Другом светском рату, пише Иво Голдштајн у књизи Антисемитизам у Хрватској од средњега века до данас, вероватно не би дошло прогона Јевреја током Другог светског рата, или би га спроводили само Немци, али Јасеновца и усташких злочина према Србима готово сигурно не би било.

Такав став има и Миљенко Јерговић, који у једном тексту пише о Хрватској којом би Мачек управљао уместо усташа: „У том би случају Хрватска значајно друкчије изгледала. За почетак, била би то изразито вишенационална или вишеконфесионална земља, која би баштинила неку посве другу, али врло аутентичну хрватску традицију.“

Ипак, од тога није било ништа.