Улога Троцког и троцкизма у светској револуцији: Зашто италијански и француски комунисти нису дошли на власт

Пре неколико година, док сам поново читао књигу Лешека Колаковског Главни токови марксизма, запањио ме је његов немилосрдан портрет Лава Троцког. Колаковски према њему није имао нимало обзира. Али није ствар у томе да је Колаковски био подједнако оштар према сваком марксисти који је дошао после Маркса, јер се у то време – после 1968. године, када су Главни токови писани – он још увек био у процесу удаљавања од комунизма своје младости и кретања ка ономе што ће касније у животу постати: конзервативац и религиозни фанатик. Зато су његове оцене многих мислилаца о којима пише у Главним токовима (Лукач, Грамши, Плеханов, па чак и Лењин) далеко уравнотеженије и често прожете дивљењем. Али Троцки је за Колаковског био обичан „позер“. О потоњим троцкистима пише:

„Никада није постојало нешто што би се могло назвати троцкистичком теоријом – постојао је само свргнути вођа који је очајнички покушавао да поврати своју некадашњу улогу, који није могао да схвати да су ти напори узалудни и који није хтео да прихвати одговорност за стање ствари које је сматрао чудном дегенерацијом.“ (Главни токови марксизма, књ. 3, стр. 219)

Питање које сам себи поставио било је: зашто? Покушао сам да на њега одговорим у тексту који сам написао у августу 2021. године, а који сам јуче поново поделио на свом Сабстеку – зато што га је један читалац поменуо и похвалио, и тиме ме подсетио на њега. (Узгред, тај текст није уврштен у моју књигу Свет под капитализмом, јер сам одлучио да у њу не укључујем приказе књига, а овај текст спада, на известан начин, у такве текстове.)

Алекс Калиникос, чији рад веома ценим, данас је објавио веома критички осврт на овај мој есеј (овде). Овај кратки текст који следи представља мој покушај да Алексу и другима појасним неке тезе из свог размишљања – поглед на Троцког и троцкизам који они сматрају погрешним, како онако како га је изнео Колаковски, тако и у начину на који сам га ја протумачио.

Шта је, питао сам се, навело Колаковског на тако презрив став?

Морало је, мислио сам, да постоји нешто дубоко проблематично у Троцком, упркос многим његовим изузетним врлинама, које сам набројао у свом првобитном тексту: интелигенцији, храбрости, способности да руководи људима, армијама и дипломатским преговорима (од првог Совјета 1905. године, преко Црвене армије, до Брест-литовских преговора), изванредном књижевном дару и широкој општој култури. Све те његове врлине долазиле су до пуног изражаја само онда када је био у улози „човека број два“, уз некога кога је истински поштовао. Тај неко био је Лењин.

По мом мишљењу – које није нарочито оригинално – Троцки никада није истински желео да буде „број један“, иако му је та улога, после Лењинове смрти, по свему припадала. Довољно је подсетити да су сале у којима су се одржавали бољшевички састанци готово увек биле украшене само са два портрета: Лењином и Троцким. И сама партија се у свакодневном говору често називала „партијом Лењина и Троцког“.

Док је био уз Лењина, Троцки је у пуној мери испољавао своје изузетне способности; без Лењина, међутим, у први план су избиле његове мане: надменост, нетрпељивост према слабије образованим бољшевичким кадровима и извесна охолост коју су запажали готово сви његови савременици. Толико је био непопуларан да је на гласању Централног комитета у мају 1924. године, свега четири месеца после Лењинове смрти, добио други најмањи број гласова.

Његови сукоби с партијом потом су се наставили. Понуђено му је место председника Совнаркома (Совјета народних комесара, тј. совјетске владе), али га је одбио; затим је, прилично млако и не нарочито успешно, организовао фракцију унутар Свесавезне комунистичке партије (бољшевика), како се тада звала, и борба је потрајала све до 1927. године.

Тада, поводом десетогодишњице Октобарске револуције, троцкисти су се последњи пут слободно окупили и организовали сопствену, алтернативну прославу. Већ годину дана касније већина њих налазила се у затвору, док је Стаљин, у наглом заокрету, одлучио да крене у индустријализацију по сваку цену – политику коју су раније заступали Троцки и Преображенски, а коју је Стаљин у почетку одбацивао.

Зашто улазим у све ове појединости? Зато што мислим да су важне за разумевање онога што је касније постао троцкистички покрет. Упркос изузетној храбрости самог Троцког (који је жртвовао и себе и читаву своју породицу), као и многих других припадника покрета, њихов „прародитељски грех“ огледао се у неспремности да преузму власт и одговорност онда када им се за то указала прилика.

Чини ми се да је у том покрету одувек постојало зрно дефетизма: његови припадници су волели да расправљају, полемишу, мудрују, да, како кажу Французи, couper les cheveux en quatre („цепидлаче“, дословно: „деле длаку на четворо“), али не и да освоје власт и владају. То важи упркос несумњивим личним квалитетима његових припадника.

Навешћу три примера о којима сам већ писао. Први је сам Троцки и његова прворазредна књига Изневерена револуција о совјетском систему (приказ је овде); други је Виктор Серж, човек кога су затварали готово сви режими с којима је дошао у додир, укључујући и стаљинистички, и његови прелепи и мрачне дневници (приказани овде); трећи је Ванг Фанси, бриљантни кинески троцкиста, човек велике топлине и храбрости и огромне ерудиције (приказ његових мемоара је овде).

Могао бих да набрајам и друге троцкисте, подједнако изузетне појединце. Али сам покрет, иако се проширио на пет континената, нигде није дошао ни близу освајања власти – и ту лежи моја главна теза – јер власт Троцки није ни желео да освоји. Чак ни у Кини, где је имао снажно упориште у индустријским областима, али је потиснут Маовим инсистирањем на сељачком устанку као главној револуционарној снази.

Можда је једину заиста значајну улогу троцкистички покрет одиграо у Шпанском грађанском рату, па би, да су републиканци победили, вероватно озбиљно покушао да се избори за место у власти, супротстављајући се како умеренијим социјалистима тако и стаљинистима.

Свестан сам, наравно, да се моја тврдња како троцкистичке партије нису истински желеле да се боре за власт може оспорити. Оне то никада нису изричито говориле – а било би бесмислено да јесу. Моје уверење остаје, у крајњој линији, само утисак. Ипак, мислим да се та неспремност да се прихвати одговорност за управљање државом, да се, како се то каже, „бик ухвати за рогове“, први пут испољила код Троцког, а касније се прелила и на друге делове комунистичког покрета, чак и онда када више нису имали никакве непосредне везе ни са самим Троцким ни са троцкизмом.

Не верујем да је нарочито спорно тврдити да је Италијанска комунистичка партија (PCI) више волела да буде у опозицији него на власти, чак и када је 1976. године освојила 35 одсто гласова и постала друга по снази странка у земљи, само четири процентна поена заостајући иза демохришћана (DC). Истини за вољу, Италијом није било лако владати, не најмање зато што је земља уживала само „ограничени суверенитет“ у односу на Сједињене Америчке Државе. Али једна борбена „лењинистичка“ партија ипак би настојала да освоји власт. Италијански комунисти то нису учинили.

Исто важи и за Француску комунистичку партију (PCF) 1968. године. Многи, укључујући Шарла де Гола и Ремона Арона, мислили су да ће француски комунисти кренути у одлучујући јуриш на власт. Имали су под контролом индустријски пролетаријат, док је студентски покрет снажно уздрмао владајући тзв. „буржоаски блок“ (le bloc bourgeois).

Али су и Де Гол и Арон (иако политички потпуно различити) убрзо схватили да је Француска комунистичка партија заправо странка стабилности: странка која неће реметити постојећи поредак, већ би само да избори извесне уступке за раднике (што је и постигла), али ће, у крајњој линији, „гласати“ за очување капиталистичког система.

Суштина је, по мом мишљењу, у томе што су многи у радничком покрету престали да верују да је могуће превазићи или срушити капитализам. Повукли су се пред одговорношћу и деловањем које би такво уверење неизбежно захтевало. Зато сам закључио да је први који је јасно одбио да преузме одговорност за управљање једном социјалистичком државом, иако му је она била понуђена на тацни, био управо Лав Троцки. И верујем да је управо та његова одлука отворила пут стаљинизму.