Дедино дете Бранко Ћопић: Тако ми мачкове смрти!

Навалило ти на мене, мој Ниџо, усред ове бјелосвјетске заразетине да се Јово наново пискара о моме, како се то ваљда још увијек стручно каже, животу и дјелу, као да сам, ко бива, и данас тамо неки важан књижевнички фактор. И хајд да се ради о неком округлом датуму, ко што се, оно 2015. дигла културно-просвјетна кука и мотика да ми још једном по тим њиховим округлим столовима покаже колико је Бранкиша и даље... како оно турише у реклами за онај роман о мени... е, да... каже: највољенији писац... него узело усред овог дибидус нокдауна да ме се присјећа на њега и о неокруглим годишњицама! Тако ми мачкове смрти, ви ко да сте примили вакцину коју је од ракијетине смућко онај мој бенасти стриц Ниџо, па немате паметнија посла него да опет распредате о оном истом Бранку Ћопићу који је на најобичнијој цедуљици 26. марта 1984. године лијепо написао и оставио је у ладици свог писаћег стола:

Сам је крив за своју смрт. Вадили су га из гована многи добри другови па није помогло. Био је то Хектор, амбасадор Мексика, сада је у Турској, и Селим Нумић и Ратко Новаковић, и Цица, бог је убио дабогда! И његови бројни читаоци, али ништа није помогло. Помозите јој да преживи ову моју бруку и срамоту, ако је икако могуће.
Збогом, лијепи и страшни животе!

Зафркантска сумња у биографију

Овако некако би, измишљамо, Бранко Ћопић реаговао на идеју да се и „свечано и радно“ обележи нека годишњица његовог рођења или смрти. За смрт знамо, али за рођење нико није сигуран. И наш највољенији писац би сигурно указао на крајњу непоузданост и несумњиву климавост податка о 1. јануару 1915. као дана кад је угледао света. Можда би га сумња у биографију подстакла да у своме зафркантском, подгрмечко-гогољевско-сервантесовском стилу почне да доказује како се тај Бранко Ћопић, ако ћемо право, никада није ни родио, па би за аргумент поново потегнуо ону причу о томе како га је баба, након крштења у сеоској цркви, заборавила у сеоској биртији, где беше свратила да тргне једну љуту, па кад се вратила по бебу и након што је тргнула још једну љуту почела да тврди како дете које спава на клупи, одмах до усијане бубњаре, није њен унук, јер је њен Бранчило и већи и лепши од тог чељадета.

Ћопић нам сигурно неће замерити што ћемо га, макар у овоме пасусу, коначно оставити на миру и присетити се великог а увелико заборављеног српског хумористичког писца и комичара Бране Цветковића, који је у једном свом аутобиографском запису посегнуо за сличним мотивом, присетивши се како су његови родитељи, током преласка из Македоније у Србију, напросто заборавили да га понесу након једне паузе, и како он не престаје да сумња како насмешена беба коју су по успаниченом повратку затекли у снегу уопште није био он.

Од Подгрмечја ка Месецу

Испада, можда би ову дигресијицу искористио Ћопић, да ви, браћо моја и сестрице, онда данас обиљежавате стотину и седму годишњицу збрке и бруке, те да је све оно шта сам ја шкрабао, а ви као још увијек читате, дјело неког бог те пита ког баје, а да је прави Бранчило још истог дана кад га је баба оставила у биртији из Хашана послат у, рецимо, Америку, или још боље у Русију, у њене непрегледне степе, ђе је цијели живот провео у башти сљезове боје, далеко од оних црних коња и црних коњаника, ноћних и дневних вампира из мога писма моме драгом Зији Диздаревићу.

Или се по завршетку приче „Пут на Мјесец“ ипак докопао Земљиног пратиоца и тамо, сем јунака истоименог Мелијесовог филма, затекао Томија Ли Џонса оденутог у аустронаутску одежду коју је овај глумац носио у последњем кадру филма Свемирски каубоји Клинта Иствуда и Душка Дугоушка, како грицка џиновске шаргарепе...

Где год да је данас, Бранко Ћопић је вазда у детињству сваког од десетине милиона његових читалаца који су се, макар на тренутак-два нашли у његовим Хашанима.

Плавет у даљини

Ја сам родно село нашег најомиљенијег писца посетио пре три године, што ће рећи тек након што сам написао и објавио роман Република Ћопић.

Био је септембар, дан сунчан, и све, али баш све као у некој Ћопићевој причи. Била је ту и школа, и шуме, и ливаде, и речица Јапра што тече подно темеља „родне куће у изградњи“ (чујем да је родна кућа и довршена!), и Грмеч који се плави у даљини... Све је било онако како сам замишљао док сам читао Ћопићеве приче, романе и интервјуе и онако како сам замишљао док сам писао роман о Ћопићу и његовим причама, романима и интервјуима. Цео један свет саздан од језика којим се до у вечност наставља Детињство.

Република Ћопић, тај „народноослободилачки роман у девет офанзива“ није ни замишљен ни написан као типична фикционализована биографија, већ је најпре реч о покушају да се измишљањем ћопићевског приповедачког језика макар на трен (д)оживи осећање света уметника чију величину наша култура до данашњег дана није успела да до краја прихвати и разуме.

Истина, књига се може читати и као прича о Ћопићевом животу, од његовог најранијег подгрмечког детињства, па све до те трагичне и никад прежаљене смрти, у књизи има политике, идеологије, репресије и депресије, али сви они (а има их машала) који су ми се јављали након што су је прочитали нису престајали да причају о своме детињству.

Пионирски поглед     

Тако ми се, преко Веље Павловића, након што сам гостовао у његовој емисији „Ниво 23“, јавио и Предраг Ристић, познатији као Пеђа Исус, који ми је испричао како је Ћопића упознао октобра 1944. године, у првим данима по ослобођењу Београда и уласка партизана и црвеноармејаца у град. Ћопићев ратни задатак је био да осмисли први пионирски лист у Новој Југославији и почне са његовим издавањем и требао му је и илустратор, па је Пеђу Исуса, тада тринаестогодишњег дечкића у редакцију часописа довео његов ујак. „Требало је да му нацртам стање на фронту, где су Швабе, где су Руси, где партизани“, рекао је Пеђа Исус, обећао да ће ми послати те цртеже, а онда додао као Ћопића није читао јер је овај „био комуниста!“

Последњи у низу оних који су се, сећајући се Ћопића, сетили свога детињства био је глумац Пеђа Бјелац, кога сви знају по томе што је глумио у једном од филмова о Харију Потеру. Возили смо се ауто-путем ка Врњачкој Бањи и Пеђа је својој жени и мени причао како је као дечак често одлазио у пишчев стан, јер му је Ћопићева супруга Цица била тетка. Пеђа је, каже, волео да иде у госте код тетке и тече (или ипак тетка), јер га је Ћопић одводио у своју радну собу, постављао га за онај исти радни сто у чијој ладици ће оставити опроштајну поруку, и давао му да чита тада популарни шаљиви часопис „Чик“.

Потказују ли цртаћи живот

Нисам стигао да питам Пеђу да ли су, можда, некада заједно гледали цртане филмове који су у време СФРЈ били на ТВ програму сваке вечери, тачно у седам и петнаест, пре Дневника. О Ћопићевој пасији према цртаћима писао сам и у роману. Гледање цртаног филма у седам и петнаест била је незаобилазна ставка у његовом дневном распореду. Волео је да шета, често је ишао до Калемегдана са Ивом Андрићем, али је морао да се врати кући до седам и петнаест, не би ли се и сȃм вратио у детињство.

Или је, ипак, и тада радио?!

Не можемо да знамо када је писац Доживљаја мачка Тоше и Јежеве кућице први пут видео цртани филм, али можемо да претпоставимо да је то био неки од цртаћа Волта Дизнија који би, да је читао Ћопића, сигурно пожелео да нацрта оно што се осети када се стигне у Хашане.

Али, Ћопић није дизнијеваст само онда када приповеда о детињству. Најбољи пример за то су две приче из његове збирке Приче партизанке, први пут објављене још 1944. године.

У Причи из Бихаћа, у „самици тврде бихаћке куле“, заточеном старом обућару из града „кога су оптужили да је ноћу, тајно, износио из Бихаћа цигарете и обућу народним борцима – партизанима“ друштво прави „један мален сив миш“, коме се касније придружује и „једна свијетлоцрна окретна ласта“.

За вас не знам, али могу да замислим Николетину како са Јовицом Јежом седи на тврдој клупи и са осталим борцима из бригаде гледа овај цртаћ на чијем крају партизани ослобађају град и старога обућара, а миш излази из своје рупе, затиче празну ћелију и „мудро закључи“:

– Нешто се необично догодило, заиста.

На самоме крају приче Ко добија битке, у којој живу и демократску дискусију на тему коме припада највећа заслуга за победе води партизанско оружје и оруђе, опет се појављује можда баш онај исти миш који би лако могао да буде и Мики Маус и Џери, али и Брзи Гонзалес!

Дедино дете

„А кад се над тамном гором показа блистав мјесечев рог, сви су већ увелико спавали. Хаубица тако гласно хркала, да се један бркат шумски миш прену из сна, пажљиво оњуши гвоздене точкове и у страху промрмља:

– Какво ли је сад ово гвоздено чудовиште, сигурно нека врста гвоздених медвједа? Тако ми мачкове смрти, још ће ускоро почети падати мачке заједно с кишом и – ето ти – пропаде овај лијепи мишији свијет.

И забринуто се увуче у нечију туђу рупу.“

Не треба два пута прочитати ове редове не би ли се, сем озарености и благости осетила и потреба да се наизглед детиње, наивно и невино каже много тога због чега је у тим и каснијим временима са рамена летела глава. Ове личне и уметничке храбрости Бранко Ћопић се није одрекао до последњих записа које је оставио у свесци похрањеној, као део његове богате рукописне заоставштине, у Архиву САНУ и заведеној под бројем 256.

„Ја сам за себе измислио свој живот, какав би ми најбоље одговарао.“

„Био сам уплашено дете, удовичко, без оца.“

„У литератури сам се 'зафиксирао' за дједа, јер сам тада био потпуно заштићен. Увијек се њему враћам, јер у овоме свету немаш више нигдје такве сигурности као некад уз дједа.“

Такву сигурност ће осетити свако ко буде читао Ћопића.