Стопама Милоша Црњанског: Ламент над Лондонградом

Године 1946. Милош Црњански је започео писање романа на енглеском језику под насловом The Shoemakers of London - Лондонски обућари. Роман је био инспирисан периодом током којег је био запослен као књиговођа у једној обућарској радњи на Бонд стриту. Био је то тек један у низу безначајних послова кратког даха који су допринели шареноликој емигрантској радној биографији српског писца који је пре рата уживао како етаблирану дипломатску каријеру тако и репутацију једног од водећих југословенских песника и романописаца. Тешкоће изгнанства у главном граду Британије, где је након службовања у Риму и преко Португала, стигао у августу 1941. године, и мањкавости његовог познавања енглеског језика - функционалног, мада недораслог писању фикције - уротили су се да роман Обућари остане недовршен. Предлог није успео да побуди интересовање међу британским издавачима, упркос уложеним напорима еминентних пријатеља и поштовалаца, међу којима и списатељице Ребеке Вест.

Много година касније, поново у Београду, Црњански се враћа тој причи али сада на матерњем, српском језику, и претвара је у Роман о Лондону (1971). Ово двотомно дело препознато је готово одмах као једно од ремек-дела српске и југословенске књижевности. Упркос оригиналности самог романа и детаљно оживљеној атмосфери Лондона, овај роман од седамсто страница остао је пола века без превода на енглески језик: током истог овог периода његови преводи на неколико главних европских језика доживљавају велики успех. Превод Вила Фирта на енглески језик, који је финансирало Министарство културе Србије, изашао је тек априла месеца 2020. године у издању куће Dialogos, малог издавача са седиштем у Њу Орлеансу.

Упркос томе - узимајући у обзир да се енглески преводи с малих језика сматрају успешним уколико допру до пар стотина читалаца - Роман о Лондону и даље ће представљати само занимљиву утвару за српског писца који пише на енглеском језику попут мене. Црњански јесте дух с којим ја можда разговарам, али њега огромна већина мојих читалаца никада не види. Истовремено, за ону сићушну мањину, која притом, игром случаја, и говори српски језик, Роман остаје неизбежна референца, тачка поређења, као да свака књига на српском језику о Лондону мора, на неки начин, бити одговор на његово дело. 

Слика града

У мом случају, Црњански је несумњиво веома утицајан. Роман о Лондону сам прочитала четири пута. Први пут седамдесетих година, као тинејџерка, када ми се допао његов специфичан лирски израз, мада ми се његова прича о руском имигрантском пару који се мучи да састави крај с крајем на Мил Хилу чинила и предугом и сувише депресивном. Иако до тада још нисам била у Лондону, слика коју Црњански даје о снегом покривеном негостољубивом граду који се промаља из рушевина од немачког бомбардовања, није имала ништа заједничко с Лондоном из моје маште.

Упркос новинским извештајима о тродневној радној недељи и рестрикцијама струје, које су југословенске новине у то време преносиле с више него извесном мером злурадости, Лондон из мојих тинејџерских година био је cool само у метафоричном смислу: музичку тему града давали су Лед Цепелин, Дип Парпл и Ролингстоунси, у истој мери као и Црњански. За свој четрнаести рођендан, 1975. године, од пријатеља сам истовремено добила примерак Романа о Лондону и албум групе Пинк Флојд, The Dark Side of the Moon. То много говори о бившој Југославији, као и о мени лично. 

Роман Црњанског други пут сам прочитала као студенткиња књижевности на Београдском универзитету, почетком осамдесетих година. Том приликом била сам много пријемчивија и за детаљне описе тмурног сиромаштва Лондона и за романтичну идеализацију брачне љубави, а била сам и у стању да више ценим полифону књижевну оркестрацију романа. Да ме је ико у тој фази питао да наведем свог омиљеног писца, без устручавања бих навела Црњанског.

Роман сам по трећи пут прочитала раних деведесетих година. Тада сам већ живела у Лондону и истраживала британске приказе Балкана за своју књигу Измишљање Руританије: империјализам маште, објављену 1998. Оштри портрети Енглеза из пера Црњанског пружали су користан контрапункт начину на који су многи британски писци његовог доба, с висине, писали о Балкану. Недостатак разумевања био је обостран, иако је само једна страна у датој културној размени могла себи да дозволи луксуз да је то нимало не брине

Прочитала сам Роман о Лондону по четврти пут након што сам завршила лекторисање последње руке рукописа Господин Ка (2018), свог романа о руским емигрантима у Лондону, заснованог на замишљеном животу сина Ане Карењине, Сергеја.

Зима 1947.

Радња романа Господин Ка постављена је у 1947. годину, тек нешто касније од времена у коме се одвија радња романа Црњанског, али у другом делу града и у много другачијој средини. Главни ликови део су космополитске групе коју чине Французи, Енглези, Немци и Мађари, али и Руси. Провела сам многе сате на интернету и у архивама истражујући појединости тог периода - политичке и друштвене догађаје, временске извештаје, секуларне и верске календаре, уличне мапе, концертне и филмске програме, јеловнике ресторана и возне редове. Покушавала сам, каткад и до граница опсесивности, да будем што је могуће прецизнија у реконструкцији поратног Лондона. Уколико пада киша, или на Би-Би-Сију свира неки музички комад док моја нараторка, Францускиња Албертина, шије хаљину или чита неко издање часописа, то је зато што је тог конкретног дана стварно падала киша, та композиција је стварно свирала на радију, и часопис се управо појавио.

Радећи на верзијама рукописа Господина Ка, прочитала сам многе британске писце из четрдесетих година, неке први пут, неке поново, зарад колорита њиховог језика и приказа амбијента, али нисам посезала за Црњанским. Признајем, плашила сам се да би ми његови специфични, чаробни и меланхолични српски ритмови одзвањали у уху и да њихов ехо не би био од помоћи мом енглеском, услед изазова писања историјског идиома већ пренапрегнутог до граница издржљивости.

Запамћене сцене из његовог романа ипак ми јесу падале напамет док сам писала. Уместо да их игноришем, често бих их даље истраживала, а на неке од њих сам и одговорила. У перцептивној анализи Господина Ка, објављеној у Los Angeles Review of Books, руско-америчка списатељица Лара Вапнијар пише следеће о интертекстуалним везама мог романа с Толстојем:

„Ако вам овај обрис романа не делује као најдражеснији књижевни заплет, Голдсвортијева додаје још један заплет истинским љубитељима Толстојевог романа: потрагу за референцама о Ани Карењиној. Трагови су разасути кроз читав роман Господин Ка с таквом пажњом да проналажење још једне референце увек неизоставно представља задовољство."

Читаоци Црњанског могли би, додуше дискретније, да прате сличан траг кроз мој роман. На пример: много сам времена провела у потрази за рекламом за вуну Ему („Не мислите више на скупљање"), коју Црњански тек у пролазу помиње у Роману, а ја сам је поставила на лондонски дабл-декер аутобус, док сам у прозор изнад рекламе сместила лице путника који изгледа тачно као његов јунак, принц Рјепнин.

Такође сам утврдила датуме и биоскопе у којима је Pathe News приказивао инсерте с параде поводом Дана победе у Москви 1947. године, пре главног филма, како би се моја руска фамилија у егзилу кредибилно суочила са истим призором совјетских трупа које марширају, као што је то Рјепнин на незабораван начин учинио у роману Црњанског.

Суочавање с призорима места на која се више не можете вратити опште је место у причама о политичком изгнанству, мада је мали број писаца који могу представити муке и амбивалентност егзила онако снажно како то Црњански чини. 

Црњански и Набоков не би били пријатељи

„Обућаре сам писао у лондонском предграђу Финчли, године 1946-47", присећао се Црњански у једном интервјуу, „када сам са својом женом био врло близу самоубиства [...] мој живот је ту књигу написао."

Можда зато што је алтер его Црњанског, принц Рјепнин, меланхоличан, све депресивнији и коначно самоубилачки настројен, тако снажна појава у српској имагинацији, мој Сергеј Карењин могао би се чинити као покушај супротности њему, нудећи црни хумор на местима на којима Роман нуди само таму. Моји руски ликови на различите начине реагују на своје принудно изгнанство. Неки пропадају, а неки бивају успешнији од локалног света. Неки чезну за домом, док други своју домовину мрзе. Неки се свесрдно труде да остану Руси, док је другима са истим жаром стало да се асимилују и постану Енглези.

Наратив њиховог изгнанства, кључно, прелама се у очима моје нараторке, Францускиње Албертине, која одбацује сам концепт националности и домовине; сматра да она сама више не поседује ни једно ни друго. Европа јој се, уопште гледано, чини упрљана ратом. Од носталгије, на известан начин, највише пати мој централни енглески лик, Алберт. Он чезне за изгубљеном Индијом свог детињства, више него Карењинови за царском Русијом. 

Црњански је и виртуоз лирике и мајстор епског захвата, али никада писац који вас насмејава. Насупрот томе, Сергеј Карењин поседује нешто што ми делује као намерно набоковљевско својство: помало усиљену ведрину, осећај дужности да развесели људе, склоност ка игрању речима произашлу из вишејезичности, детињасто понашање, па чак и ону дозу афектације која иритира читаоце који не воле Набокова.

Помињање утицаја Набокова, и као личности и као писца, некако не иде уз Црњанског, будући да су им изрази веома различити. У поређењу са својим животним потешкоћама, Црњански би за Набокова, могуће, рекао да је имао лагодан живот. Црњански је био шест година старији од Набокова, а обојица су умрли 1977. године, у размаку од четири месеца. Нисам сигурна јесу ли им се путеви у изгнанству икада укрстили, али мислим да се не би лепо дружили. 

Од Романа о Лондону до Лондона

Будући да је Црњански био тако рана формативна фигура у мом читалачком животу, свесна сам тога да идем његовим трагом, али - у блумовском смислу - више ме брине његов утицај него Набоковљев, или утицај низа других писаца који пишу на енглеском и руском језику. Свест да идем стопама Црњанског протеже се и на мој лични живот, често с лаганом примесом комичног.

У мемоарској књизи Чернобиљске јагоде (2005) пишем о свом пресељењу у Лондон средином осамдесетих година. Ту сеобу пратила је англофобија у мојој широј фамилији (осећање које је и Црњански делио и којем је и сам допринео), и несумњива забринутост у погледу потешкоћа које ми сигурно предстоје.

Будући да су детаљи живота Црњанског тако добро познати у Србији, они би често послужили да искажу забринутост за моју будућност, као да је Британија и даље исто оно негостољубиво место које је била четрдесетих година. Ако човек са угледом Црњанског није могао да добије посао у настави нигде у Уједињеном Краљевству, нити пак било какво иоле пристојно запослење за које је потребно факултетско образовање - чак иако је ишао дотле да је похађао ванфакултетске курсеве на Лондонском универзитету - и ако је могао да нађе запослење само као књиговођа или физички радник - какве је наде онда било за мене?

Град са стазама које се не рачвају

Било би неумесно упоређивати нас превише, али таква питања сам толико често слушала да нисам могла а да не приметим своје повремене мале победе на местима на којима Црњански није успео, било да је реч о чињеници да сам редовни професор на Универзитету Ексетер, на којем се он надао да ће добити место у настави док је то још био универзитетски колеџ; или да су моји романи о Лондону - Горски (2015) и Господин Ка (2018) - накратко нашли место у излогу књижаре Хачардс, на Пикадилију, за коју је Црњански својевремено радио као достављач. 

Постоји још једна географска везна тачка. Провела сам петнаест година предајући на Универзитету Кингстон, недалеко од Кингстон Хила, где је Црњански живео у кући коју му је позајмила лејди Лејла Пеџет, чија је великодушност према Србима и Србији темељно документована. У Чернобиљским јагодама описала сам стање ствари на следећи начин:

„Четрдесетих година, у соби у кочијашевој кућици, која је стајала у јапанском врту Ворен Хауса, резиденције лејди Пеџет на Кингстон Хилу, Милош Црњански је писао Другу књигу Сеоба, потресну причу о изгнанству и губитку, једну од највећих словенских књига. Брачни пар Црњански није могао да плати кирију, те су својој доброчинитељки плаћали у натури. Милош, бивши југословенски дипломата, користио је своје калиграфско умеће да исписује адресе на њеним позивницама, а његова жена Вида пекла је колаче за госте лејди Пеџет. Ужасно је неправично према свима њима, али ја стално замишљам пар Црњански као љубимце, можда као пар пекинезера. Лејди Пеџет замишљам како се окреће према једној од својих пријатељица и каже, уз звецкање порцеланских шоља: 'Знаш, драга, овде држим српског романописца.' Да будем праведна, Црњански никада није био нарочито захвалан гост: збиља, увијене алузије на његову домаћицу у његовим су романима непогрешиво ироничне и горке. Он је био пре кућна пирана него пекинезер, и уједао је руку која га је хранила."

Пргавост песника

Када су се Чернобиљске јагоде појавиле, добила сам писма од потомака српских ратних емиграната у којима ми објашњавају контекст становања Црњанског у Кингстону, и указују ми на његову тешку нарав и великодушност лејди Пеџет. Боравиште које је Црњански описао као „коњушарницу" било је заправо, како су моји кореспонденти тврдили, сасвим удобна кућа за кочијаше у прелепом врту. Многи од њихових родитеља, такође недавно избеглих из Југославије, били би више него срећни на једном таквом месту.

Не само да Лејла Пеџет није очекивала да Црњански и његова супруга радом допуне кирију, како сам погрешно закључила из бројних притужби које је Црњански изразио у свом дневнику и преписци, већ је она сама измислила те послове како би им додатно помогла финансијски, штедећи њихов понос тиме што је избегавала да им отворено даје милостињу.

Сирота госпођа Вида је ово добро знала, како стоји у писмима, и била је скрхана када је пар морао да се пресели с Кингстон Хила због Милошеве тешке нарави. Њихов накнадни стан на Квинсвеју био је знатно лошији.

Мада писма која сам добила не оспоравају књижевну величину Црњанског, карактеристика која се из њих појављује није баш похвална. Због писама сам била спремнија да ствари сагледам са тачке гледишта Лејле Пеџет. Обичај Црњанског да њу, као и већину жена његових година, па и старије жене, описује као „бабе" није баш будио моје симпатије. Песник чије би вас лирско песништво чинило љубоморним на жене које су му биле инспирација био је такође и човек чији би вас ставови терали да те исте жене сажаљевате.

„Ужасава ме помисао да се након толико година вратим у Београд", рекао је Црњански 1965. године Срђи Прици, југословенском амбасадору у Лондону. „Најтужније је што бих био у прилици да оне негдашње лепотице сада видим као бабе." И ако се дозволи осетљивост старијем човеку који је некада уживао репутацију срцоломца, није било лепо што тако говори. Морала сам да дигнем руке од конвенција нашег времена, и да научим да волим дело, а не обраћам више пажњу на човека. 

Од Чосера до Ларкина

Када сам се преселила у Лондон, прешла сам са студија југословенске и опште књижевности на то да студирам, па затим и предајем, енглеску књижевност, а данас и креативно писање. Услед овог помака више сам примећивала енглеске утицаје у делу Црњанског. Контекст енглеске књижевности - којом је био окружен, понекад и буквално, као што је то био случај кроз његов рад у Хачардсу, на шта је одговарао низом коментара на писце од Џефрија Чосера до Филипа Ларкина - недовољно је истражен аспект у делу Црњанског, нарочито у Роману о Лондону, али такође и Ламенту над Београдом, као и у делу његове позније поезије, и његовим нефикцијским делима, где је то најочитије. 

И у тренутку када је први пут објављен, околности су од овог касног дела учиниле Роман о Лондону пре историјским романом него делом савремене фикције. Роман у свом епском захвату више личи на ауторове раније обимније романе, Сеобе и Другу књигу Сеоба (1926-1962), смештене у осамнаести век, него на његов суштински модернистички дебитантски Дневник о Чарнојевићу, који се асоцијативно развија и избегава јасан развој заплета, а чита се попут дела Џојса и Вулфове, avant la lettre. 

Мада мање експерименталан него Дневник, Роман је у истој мери модеран у својим тематским преокупацијама. Као што и сам наслов говори, Роман о Лондону је превасходно портрет града, космополитске, постимперијалне метрополе. Овај отуђен, пренасељен мегаполис Црњанског сличнији је Лондону Т. С. Елиота из Пусте земље (1922) него описима тог града из пера било ког другог мени знаног писца.

Пуста земља, нестварни град

Т. С. Елиот дивно црпи из Дантеа: онај тренутак у трећем певању Пакла, када ренесансни песник стигне до подземног света натпис изнад врата пакла каже: „Ви што улазите - оставите сваку наду!". У даљини Данте чује тужбалицу масе која не може да побегне вечности патње, и каже: 

А ја, када се осврнух, видех барјак да се вије
стално у брзом таласању као да никакав одмор за њега није,
а за њиме хрли у очајању толико душа
што их је смрт покосила да избројати нико није у стању.

     (превод: Драган Мраовић)

У „Сахрани мртваца", првом делу Пусте земље, Т. С. Елиот пружа одговарајућу слику радника који надиру као бујица преко Темзе у лондонски Сити. Он парафразира Дантеа: 

Нестварни граде,
Под мрком маглом зимског свитања,
Гомила струји Лондонским мостом, толико људи,
Не бих помислио да смрт је разорила толико људи,
Уздаси кратки и ретки чули су се,
И свако је упорно гледао преда се,
Струјали су узбрдо па низ Кинг Вилијам стрит
До места где Света Марија Вулнот избија сате,
Са мртвим звуком када коначно одбије девет.

     (превод: Иван В. Лалић)

Болан дантеовски глас Пусте земље, који се с времена на време диже као соло у какофонији људског рода - једне исцрпљене, полумртве масе људи - није само кључни глас поетског модернизма већ и суштински звук последица рата. У Елиотовом случају реч је о Великом рату, 1914-1918: он помиње демобилисане војнике, алудира на ровове („пацовски пролаз где су мртваци изгубили кости") и контузију нервног система услед експлозије зрна.

Црњански, наравно, описује последице Другог светског рата, а његов Лондон представља сличну, паклену визију:

„Пролазници, међутим, пролазе крај њега, као у неком огледалу, које умножава и њега. Претворио се у једног од тих немих пролазника, који никог не гледају и ни са ким не говоре. Пролазе као река. Styx. Река радника, радница, чиновника, калфи, продавачица, чистача степеница, а све то протиче, чини му се, нечујно, кроз њега, не око њега. А сва та река састоји се од безброја лица, носева, очију, шешира, глава, ногу, а све се то разилази, расипа, распада."

Перемещённые лица, displaced persons

Међу расељеним масама у Пустој земљи има много странаца. Једна од њих, Мари, инспирисана аустријском грофицом Мари Лариш, отвара Елиотову поему дугим присећањем на један европски свет који је рат збрисао.

Мари се присећа свог боравка „код надвојводе": она мисли на престолонаследника, принца Рудолфа, чији је наследник, Фердинанд убијен у Сарајеву. Она припада истом оном рају феудалне, аристократске Европе из које су Рјепнинови изгнани у пакао британске престонице. 

Лето нас изненади, доласком преко језера Штарнбергер,
Уз пљусак кише; застасмо у колонади,
А настависмо пут по сунцу, у Хофгартен,
Па смо пили кафу и разговарали читав сат,
Bin gar keine Russin, stamm' aus Litauen, echt deutsch.
А кад смо били деца, у гостима код надвојводе,
Мога рођака, повео ме је на санкање,
А ја се бојала. Мари, рекао је,
Мари, држи се чврсто. И одосмо низбрдо,
Планине, у њима се човек осећа слободно.
Читам дубоко у ноћ, а зими одем на југ.

     (превод: Иван В. Лалић)

Нисам сигурна да ли је Елиотов утицај на Црњанског свестан, или је сличност коинцидентни производ заједничког искуства и генерацијског погледа на свет (Т. С. Елиот је био само пет година старији од Црњанског), обојица су били традиционалисти по својим ставовима и модернисти у погледу своје поезије, али су паралеле у полифоној оркестрацији ових дела упадљиве.

Гласови који прогоне

Даље сличности с Елиотом могу се разлучити у дугој поеми Црњанског, Ламент над Београдом, коју је написао током свог изгнанства у Британији 1956. године, а која је прочитана на његовој сахрани под снегом у децембру 1977. године. Поема се састоји од два тока, испреплетена у контрапункту. Непарне строфе представљају какофонију болних личних сећања, испрекиданих вишејезичним шаптајима и јауцима, сличним гласовима који прогоне Пусту земљу или Четири квартета. Парне строфе обраћају се Београду директно и сажимају се, дајући једну етеричну, рајску визију српског а потом и југословенског главног града. Ако је за Црњанског Лондон пакао, Београд је рај.

Својим сложеним звучним понављањима и елегантним схемама риме, Ламент одолева сваком досадашњем покушају превођења на енглески језик. Чак би се и наслов дела могао погрешно разумети. Ламент је заправо химна Београду, ода граду написана у време када се песник није реално могао надати да ће се у њега икада вратити. Црњански ју је написао током одмора у Куден Бичу, једном досадном парчету обале јужне Енглеске, између Истборна и Бексхила, покривеном предграђем. Не могу замислити прозаичнију локацију за настанак једне од највећих поема овога века, на било ком језику.

Иако Црњански поставља Рјепнинову последњу сцену у Роману о Лондону у Фолкстон, Куден Бич би био савршена локација да се његов херој отисне у море с камењем у џеповима и нетрагом заувек нестане. Недалеко од тог дела обале Вирџинија Вулф је 1941. године закорачила у реку Уз, такође с камењем у џеповима. То је било самоубиство кога је Црњански, свакако, могао бити свестан када је завршавао свој роман. 

Летовање на Куден Бичу

Волим море, а британске плаже могу бити подједнако лепе као било које друге у Европи, премда ми је тај део обале Ламанша прилично депресиван. То је место на које стари људи већ одавно одлазе да у старачким домовима и низовима ниских бунгалова с погледом на море кроз високу траву ишчекују свој последњи час. Море је скоро увек сиво, а звук таласа који непрекидно падају на крупан шљунак чини да човек разуме због чега је песник Метју Арнолд одабрао да се, током свог брачног путовања, осврне на „меланхоличан, дуги, опадајући хук" хришћанске вере: једна медитација која је произвела његову величанствену и меланхоличну песму Доверска плажа (1867). Ако је Црњански у Лондону био склон самоубиству, онда није требало да летује на Куден Бичу.

Пре неколико месеци, ишла сам на пешачење по области Јужни Даунс, како бих обишла локације које се доводе у везу с Вирџинијом Вулф и њеним кругом „блумсберијеваца". Толико их има у том делу Сасекса да се та област каткад назива и „Блумсбери на Мору". Област Даунс је величанствена кречњачка косина с које се могу посматрати јужна Енглеска и Ламанш. По бистром дану поглед сеже далеко ка југу, скоро до Француске, а у супротном смеру у тамним линијама у североисточном углу хоризонта замишљате Лондон.

Непрестано сам размишљала како у Лондону често заборавим да живим на острву, те колико је то острво близу континенталног дела Европе. Када сам угледала Куден Бич, дан је био сунчан, а Ламанш је коначно светлуцао. 

Црњански се смеје

Чувена црно-бела фотографија Црњанског на Куден Бичу блеснула ми је пред очима. Он на њој стоји сам, а иза њега километри каменчића и таласа. Слика је кропована тако да се не види да ли он стоји или је на нешто наслоњен. Фотографија је двоструко нелогична.

Прво: Црњански се смеје, а то није често чинио на сликама снимљеним у Енглеској. Осмех не делује усиљено: наводи на закључак да можда нисам у праву у погледу одредишта за одмор.

Друго: на себи има тамно одело с белом марамицом и, макар по мерилима средине двадесетог века, делује помало преформално за дан поред мора.

Поново ме подсећа на Т. С. Елиота - „највећег чиновника међу банкарским чиновницима" према Олдосу Хакслију - и на арогантан коментар Вирџиније Вулф у једном писму своме деверу: „Дођи на ручак. Елиот ће доћи, у четвороделном оделу". Такође се сећам и југословенског амбасадора Срђана Прице, који пише да је Црњански на себи имао свој енглески твид када је стигао на Јадран да одседне у Прициној кући у Опатији. Свакако, сувише формално и претопло за средину лета, али он друге одеће није имао.

Питала сам се да ли је Црњански знао - док је стајао на тој шљунковитој обали, пишући Ламент - за све оне мале енглеске цркве скривене у Вилду, који му је био иза леђа, на северу. Те цркве су по лепоти једнаке манастирима његове вољене Фрушке горе и, попут тих манастира, и оне су сада окружене усталасаним виноградима. Ако се фрушкогорски манастири понекад описују као душа Србије, онда су те парохијске цркве душа Енглеске. Неколико њих у Вилду осликанo je изнутра, попут српских манастира; неке древним фрескама које су преживеле период Реформације, а друге зидним сликама новијег датума, осликаним од стране једног од многих уметника који су за живот изабрали тај повучени део света. Питала сам се да ли је Црњански знао шта пропушта док му је недостајао Београд.

(Превела са енглеског: Јелена Жарковић)