Уелбек до Токија: Срећан рођендан, млади друже

„Уелбек долази у БГ. Биће гост Крокодила од 7. до 9. јуна“, написао ми је Иван Бевц у СМС-у од првог или другог фебруара Лета Господњег 2019, не могу тачно да се сетим да ли је тај судбоносни дан био први или други у месецу кад се мачке, наводно, јебу више него обично. Одговорио сам му: „Одлично. Драго ми је због тога. Слагао бих те, ипак, кад бих рекао да једва чекам да га упознам.“

Не желим да упознам тог човека, истина је. Кад волите некога не због тога што он јесте, и какав јесте, него због тога што ради – природно је да вас спопадне мука на саму помисао да с тим човеком још треба и да се рукујете, да се погледате с њим у очи, да размените неку реч макар и у више очију, а камоли у само четири. Који ће ми мачак Уелбек? Само ми је он још фалио.

Данас Мишел Уелбек слави или, наравно, не слави шездесет пети рођендан. Можда и шездесет трећи. Дуго је прибегавао тој зврчки: датум стави да је 26. фебруар, то у реду, али око године рођења истрајава на варијацији: или је '56, или '58. годиште, па сад ти гледај у пасуљ да провалиш.

С астролошког и васколиког ћирибу-ћириба аспекта – мудар потез.

Замерићу Уелбеку, наравно, што је у исцрпном опису једног прокријумчареног снимка групе Deep Purple, потанко залазећи у нијансе те, вероватно безвезне, верзије песме Child In Time, заборавио да помене Ричија Блекмора. Све је поменуо, добро, скоро све, тројицу је поменуо, није се сетио ни басисте Роџера Гловера. Али њему је у жижи био Џон Лорд, истакао је и Гилана, а дужну и заслужену почаст одао је и бубњару Ијану Пејсу (ми смо га, од детињства, звали Јан Пејс, као што смо и Гилана звали Јан Гилан, али онда су нас лектори напречац научили да се то име изговара Ијан, а не Јан, па смо се променили, сад ту негде, скоро).

Али Блекмора није поменуо. То ће остати мост у пламену. Између мене и тог човека што је рођен на Реиниону 1956. или 1958. године, свеједно, паметно је одлучио да сакрије генералије.

У почетку беше – гађење

Имам ја много штошта да замерим Мишелу Уелбеку, али нарочито то што је одлучио да се врати у свет. Није ли његово пустињаштво, одабрано у зрелим годинама, било избор вредан поштовања? Опет, ко сам ја да му судим што је одлучио да се уљуди и врати међу људе? Зар смем да будем толико суров? Па, можда и смем, шта ме брига.

Први мој сусрет с писањем Мишела Уелбека био је, као што се може претпоставити, директна заслуга првог човека поменутог у овом тексту, утицајног београдског посластичара Ивана Бевца. Иван, иначе издавач, и то оснивач и челник једне од најбољих издавачких кућа које је Србија икад имала, рекао ми је једног дана: „Хајде, узми преведи овај Ланзароте, то су ти неки Уелбекови есеји и приче, видећеш, ја сам направио избор, да објавимо то.“

Превео сам то, нормално, ја сам професионалац, све преводим, не питам. Имам памћење одлично, скоро изванредно, не баш као Мухарем Баздуљ, али ту сам негде, трећи-четврти на табели, а опет: све што има везе с књижевношћу заборављам спонтано и благотворно, аутоматски тако рећи, не морам ни да се трудим. Па ипак, нисам заборавио утисак који је у мени оставило преводилачко читање и исписивање проклете збирке Ланзароте и други текстови: овај Уелбек је гад, одвратан тип, мука ми је од овога, дабогда се у фебруару претворио у крхку мачку која лута по буњиштима тог његовог немилосрдног света.

Уговор о ћутању

Прошло је неко време, кад ми се Иван обратио с интригантном понудом: мајсторе, хоћеш да преведеш нови Уелбеков роман, није још ни у Француској изашао, ми ћемо да га објавимо одмах после Француза, ствар је ексклузивна? Успут је додао да морамо да потпишемо да нећемо нигде објавити ни словце из те нове Уелбекове књиге и да ћемо у пуној тајности држати то на чему радимо све док дело не буде објављено.

Увек сам био слаб на мистерије. Никоме ништа нисам рекао. Хеленска школа, Елеузина и остало. Нема везе. Примио сам се. Иван ми је послао оригинал романа под насловом Soumission, који сам ја одмах превео као Потчињавање, и наслов Потчињавање стајао је до самог краја рада на том преводу. Тек тада сам Потчињавање превео у Покоравање, а и данас се питам да ли је то био паметан потез, или погрешан потез, или нешто треће.

Покоравање је преведено у децембру 2014. године, управо од 28. новембра до 30. децембра 2014. Преведено је махом на лаптопу у кухињи стана у Сплитској улици број 17, у Шумицама, где смо живели као подстанари. Имао сам и пи-си, у соби, али сам Покоравање преводио на том лаптопу, леђима окренут прозору који није добро дихтовао па смо га подгуркивали каменчином у облику шкољке која је по нечему личила на масивну верзију оне шкољке којом су дечаци из Голдинговог Господара мува стицали право гласа, на лаптопу који је, као и сваки лаптоп, морао нон-стоп да буде укључен у струју; одговарало ми је тако, не само због неке мађије, него зато што сам у то време био провалио неке порно сајтове, па је једини начин да изборим интиму био тај да се окренем према сателитима и шпијунима, а даље од очију укућана. Успут сам преводио и ту књигу у којој муслимани на власт долазе путем избора, далеко од бојних поља, далеко од смешне представе о бици код Поатјеа, уприличеној 732. године, која је заправо више била чарка између арабљанских извидница са Пиринејског полуострва и франачких предстража с европског псеудоконтинента него битка заиста достојна помена у сваком уџбенику историје.

Било како било, та тајанствена књига, заогрнута мистичним велом уговора о ћутању, имала је у себи нешто посебно. Шта је било то нешто посебно? Одговор на ово питање може се поделити на два сегмента. Први: то што у овој књизи пише и сам сам имао прилике да видим, својим очима, у Паризу, приликом боравка у том граду у јуну исте (2014) године. Други: допала ми се та књига. Не, у ствари, допао ми се тај човек што то пише.

Покоравање је у Француској изашло на Божић, седмог јануара 2015. године. Истога дана проливено је много крви у Паризу. Уелбекова карикатура нашла се на насловној страници назови-хумористичког листа чија је редакција управо тог дана упућена Вишњем на истину. Наш, то јест мој превод, угледаће светлост дана у врло кратком року. Ту смо негде, што се брзине објављивања тиче, били Немци, Италијани и ми. Силе Полуосовине. Изем ти силе без Балкана.

Спиритуални чобанин

Оно што ми се код Уелбека допало није то што код њега на власт, демократским путем, долазе они који су стварно већина, па ни то што су код њега све жене приказане у својој пуној женствености – дакле, нежно, тужно и немоћно. Не, мени се код Уелбека свидело то што он Париз гледа и зна исто онако како га гледам и знам ја. Сва места која он описује, у Покоравању, али и у осталим делима, управо су она места на која сам и ја, као дошљак са југоистока париског континента, забасавао вођен својим интересовањима, интуицијом и нејасном жудњом. Уелбек, ако нисте знали, није само најтиражнији и најпознатији француски писац, он је, ако мене питате, најбољи париски писац нашег доба. Јер, кад је о Паризу реч, Уелбек се не фолира. Он капира стратешки значај одређених важних и лепих пунктова у том граду. Не држи се, као његов друг Бегбеде, Шеснаестог, Осмог и Првог арондисмана. Није, као огромна већина оних што стасавају у Латинском кварту или поред Луксембуршког парка, смисаоно везан за Леву обалу Сене и снобовски успаничен кад ту реку треба прећи. Није, дакле, од оних с Леве обале који се не стиде да признају да су на Десној били три или четири пута у животу. Не. Уелбек познаје Париз онако како га познајем ја. То ми се свидело код тог човека.

У Уелбековим бившим кретањима пронашао сам своја бивша кретања, и то ме је охрабрило, понизило и обрадовало. Плас д'Итали, центар југоисточног Париза, моја фиксна тачка, ексцентрична и небулозна за већину „правих“ познавалаца овог града, постала је, тако, истински репер, као и Арен де Лутес, римска арена усред Петог арондисмана. Ла Фурш, Плас де Клиши, Менилмонтан, као и свемирски, непариски ентитети у срцу Петнаестог арондисмана које Уелбек помиње – за мене су били ново, поновно откривање мог Париза. Само је фалило да помене и Улицу Еванжил, или Улицу Мусоргски, у већ полуградској, новоградској атмосфери источног Осамнаестог арондисмана, где хитате забринути док не изађете на Кримску улицу и улијете се у спасоносну вреву Деветнаестог арондисмана, као ћелавац коме је неко отео чешаљ из руке и тиме га лишио тешке недоумице да ли да загребе по голој глави – само је, дакле, то недостајало да помислим како је тај човек што то пише у ствари мој некадашњи сапутник, моје некадашње друго ја.

Него, да се вратим хронологији. О Покоравању се, ионако, много и писало и причало, премда је ова књига значајна и по нечему што армија уелбековаца, састављена углавном од људи који не разумеју свог духовног команданта, али га тим упорније и безобзирније следе, махом није хтела или умела да прихвати. После две деценије ношења разних бесмислених етикета, Уелбек, који није ни мизантроп ни мрзитељ љубави ни окорели циник, свима је јасно демонстрирао и своју религиозност, важан елемент онога што се назива „феноменом Уелбек“. Да, рећи за Уелбека да је атеиста исто је као кад бисмо рекли да су Пижон Петровић и Пикси Стојковић били велики играчи Партизана. Нема то, дакле, благе везе са животом. Као и у многим љубавима, и у љубави претежне масе Уелбекових следбеника до изражаја је дошао насушан порив за слепилом, па чак ни експлицитна пишчева изјава дата уживо на телевизији није била довољна да десетине хиљада самопрокламованих безбожника прихвати сазнање да је њихов спиритуални чобанин – дубоко религиозан човек.

Поменух повратак хронологији, а никако да јој се вратим. Прошло је, дакле, неко време, и пред мене је постављен нови задатак: да преведем два на српски већ преведена Уелбекова романа, први и други: Проширење подручја борбе и Елементарне честице. Нисам их читао у изворним српским преводима, као што, иначе, до дана данашњег нисам прочитао ниједну Уелбекову књигу осим оних које сам превео. Да то одмах да разјасним: нисам прочитао ни Платформу ни Могућност острва ни Карту и територију. Ни у оригиналу ни у преводу. Нити сам прочитао, нити намеравам да прочитам.

Фактор среће

Проширење подручја борбе (Extension du domaine de la lutte), делце којим се песник и есејиста Уелбек први пут огласио као (потенцијални) романсијер, доживео сам као еклатантан пример да је у књижевности, поред свега осталог, важно имати и среће. Добро, писање је живот; ако је у животу важно имати среће, природно је да се ни у писању без ње ништа не може постићи, али ипак – имати толико среће колико је Уелбек имао с Проширењем екстремно је ретка појава која заслужује дивљење. Та наврат-нанос склепана дневничка структура, с последњом трећином која се губи у формално-садржинској почетничкој магли, ипак је људима успела да представи оно што људи и желе да сазнају кад читају неку књигу: човека. Да се не заваравамо: не читамо ми Злочин и казну ни због секире ни због бабе ни због тога што замишљамо шта је све Лужин радио Дуњи, не читамо ми Ану Карењину зато што се надамо да ће Александар Карењин упасти у собу док брката протагонисткиња орално задовољава вољеног официра, већ та дела читамо да бисмо видели ко је и какав је тај Достојевски, односно ко је и какав је тај Толстој. Читаоца превасходно занима личност писца, пишчево биће, и у потрази за пишчевим бићем – потрази, узгред, нужно јаловој, потрази у којој је сваки прави траг неизбежно и погрешан – он срља кроз ту словну шуму налик дрвосечи који је заденуо секиру за појас јер га дрвеће више и не интересује, већ занесен граби ка планини која се, с времена на време, помаља иза голих или олисталих крошњи. Управо је то и спасло Уелбеков романескни првенац – то што читалац у књизи тражи писца. Јер, у Проширењу, ако и не може много да се нађе, свакако има шта да се тражи, а то је једино и важно.

На ред су дошле Елементарне честице, које су код нас већ биле преведене под тим насловом, што и јесте верно пренет наслов оригинала. Мени се, међутим, много допао енглески превод: Atomised. Енглези су, додуше, једини људи на свету који не морају да се праве да су то што јесу: они ће се према једном озбиљном страном књижевном делу вазда понети нехајно и релаксирано, као да је реч о некаквом филму. Рекох да ми се тај енглески наслов допао, мада књизи, на први поглед, намеће крути научнофантастични ореол, што самом Уелбеку сигурно није сметало (кудикамо су сериознији изгледи да му је засметао енглески превод његовог Проширења, које је у англофони свет стигло под блентавим насловом Whatever). Он, уосталом, и јесте првенствено научник, па ако несумњиво научна синтагма Елементарне честице (Les particules élémentaires) одише, ипак, напупелим поетским потенцијалом, латинско-англосаксонски одрешито Atomised спроводи базичну идеју на истраживачки, микроскопски колосек којим Уелбек, као мрки, наглуви скретничар, хода погнуте главе, инстинктивно уверен да нема тог воза који би могао да га однесе или залепи за прагове.

Честице су, већ, веома озбиљно књижевно дело, велика и важна књига која је, за Уелбека, стигла у прави час. Познато је да је у свим областима уметничког стваралаштва, како са креативног, тако и с комерцијалног становишта, друго дело пресудно. Била прва књига (плоча, изложба) одлична или тек довољно добра, од друге зависи да ли ће стваралац оснажити или изгубити мотивацију за даљи рад. Е, Уелбека је, кроз ту атомизовану литерарну структуру и те како имало шта да мотивише. Са Честицама је он постао велики писац, што ће у дугим потоњим годинама успети да остане, пре свега захваљујући својој рационалности и прагматичности, које, уз религиозност и романтичност, односно љубавност, такође улазе у ред занемарених или игнорисаних одлика овог аутора.

Мишко против Бернара

Како је то преводити неку књигу која је на ваш језик већ преведена? Из мог угла, исто као преводити неку, рецимо, сасвим нову, која није преведена. Потпуно исто, рекао бих, иако сам и сâм свестан да, говорећи то, не говорим баш истину и само истину. То јест да помало лажем. Ево због чега: постоји могућност да се, рецимо, изворни преводилац предметног дела, ако, рецимо, још бивствује у овоземаљском контексту, острасти па и наједи због онога што сте ви урадили, свестан, истина, да ви, као професионалац, свакако нисте сами и на своју руку узели да „преправљате“ његов, изворни превод, већ сте добили ту књигу да преведете у склопу редовних радних задатака. Колегијална острашћеност не може бити ни угодна ни изазовна; тако се нађете у позицији у којој се књижевни преводилац, за разлику од писца, објективно ретко налази: да неко у старту не воли то што сте урадили.

Пепељушко-калимеровска закукавања типа „мене нико не воли“ и „али то је неправда“ мени, реално, нису страна. Волим да се жалим, и у самоодбрани и у самонападу. 

Писаћу ја мало касније и о мукама с Уелбековим александринцима и осмерцима – уз већ поменуте занемарене или игнорисане одлике овог аутора свакако не смемо да заборавимо и његову старомодност и конзервативност, а Уелбек је вероватно најстаромоднији и најконзервативнији истакнути писац данашњице – али да се мало задржим на тим Државним непријатељима, односно, како би тачније гласио превод оригинала, Јавним непријатељима, тј. Непријатељима јавног мнења (Les ennemis publics). Е, то је књига која се чита са уживањем, барем оно што је писао Уелбек, али то је, на срећу, било сасвим довољно, јер Уелбеку је пошло за тастатуром да ублажи, па и неутралише мучнину и смарачину које доносе букачке контемплације искомплексираног Бернар-Анри Левија. Баш с уживањем, дакле; ја сам се спорадично осећао као на стадиону у врло добрим, одличним и најбољим данима Црвене звезде, и повремено бих чак и победнички заурлао, као кад је Сребренко Репчић минхенском Бајерну дао трећи гол оног ноћног децембарског поподнева 1979, кад смо, у сам освит другог полувремена, повели три-нула и кад сам се ја, као једанаестогодишњи син познатог спортског новинара, из новинарске ложе бацио у горње редове навијача иако сам алкохол почео да пијем много касније, тек у другој половини осамдесетих.

Репчић је био фаца, као што су фаце били и Здравко Боровница и Цвијетин Благојевић и, уопште, бар ми звездаши у фацама нисмо оскудевали, хоћу рећи: одмалена сам навикао на непосредно присуство великих фаца у свом животу, тако да и на Уелбеково присуство могу да гледам с једном антипровинцијалном, ишлифованом смиреношћу. Па ипак, иако сам као четворогодишњак с Цолетом Јанковићем ишао на пикнике где ме је учио како се правилно држи цигара, односно да је филтер то што се ставља у уста, иако ме је Трифке Михајловић у свом белом BMW-у „2002“ возао по мојој родној Чубури и успут ми објашњавао која је риба добра, а која није ни за к, иако сам, дакле, у животу видео и како Милош Шестић кеца волове за две главе више од њега, и како Дуле Савић потапа Острво оним васионским дроп-киком у 88. минуту утакмице против Арсенала на Хајберију, а и како стидљиви Славољуб Муслин, с пуно херца, херојски сахрањује Херту усред Берлина – нисам могао да изигравам аристократу док сам, преводилачко-читалачки, присуствовао тој блиставој победи људског над нељудским, довитљивог над глупим, занимљивог над досадним. Говорим, разуме се, о Уелбековој победи над оним надобудним медиокритетом с којим се дописивао. Mоју калимеровску душу преплавила је благодет спознаје да правда ипак побеђује, макар и у прошлости: ма, нека све свима, у здравље им било, само кад Мишко кара Бернара!

Ја сам одрастао

Долазим сад до Уелбекове књиге која је мени убедљиво најдража, свестан, притом, да наступам као члан неке рок групе: увек је најновији албум и најбољи, и ми ћемо од срца, подстакнути најблагороднијим мотивима, тиранисати публику новим песмама, које публика, нормално, не зна, а онда ћемо, помало мргодно, одрндати и неколико старих хитова, јер ипак ми свирамо за народ, за људе који су ту дошли својевољно и још нам за то платили; не свирамо, дакле, ни у подруму ни у гаражи ни на интерном часу у музичкој школи.

Свестан, како нагласих, свега тога, поновићу да је мени најдража Уелбекова књига управо Серотонин, који је светлост дана угледао почетком 2019. године. И око Серотонина сам имао мало колатералних тензија, овога пута с мојим другом посластичаром. Пошто сам готов превод предао у ноћи са 21. на 22. децембар лета Господњег 2018,  питао сам Ивана да ли бисмо Серотонин могли да објавимо као својевремено Покоравање, дакле одмах после Француза, у најкраћем року. Јер, могло је да се стигне. Издавач је, међутим, из неких разлога био уздржан, дипломатски оставши при одлуци да књигу не пушта пре краја фебруара, односно почетка марта. Ја сам се био мало заинатио, дипломатски заинатио, јер кад разговарате с утицајним посластичарима морате бити дипломатични, нарочито кад не разумете одлуке које они доносе.

У међувремену је, авај, и Уелбек добио Легију части. Макрон га легионизовао. Уелбек, зачудо или не зачудо, није одбио угледно признање Француске Републике. “Мишел Улебек Легија“, тако га је прозвао један мој друг с Душановца, начитан човек (он је, рецимо, за разлику од мене, прочитао и Карту и територију), Бодлер без трапавих албатроских ногу и По без четрнаестогодишње рођаке-наложнице, али један од најбољих саговорника које сам у животу имао. Било како било, ни Легија части није успела да баци сенку на моју љубав према Серотонину, најдражој ми Уелбековој књизи, делу у којем је овај писац успео да искорачи у онострано не служећи се ни Сведенборговим ни Дантеовим средствима. А опет, ја вам кажем да је тако: са овим и оваквим Серотонином, у којем ће многи наши аналитични савременици пронаћи и недостатке и, можда, донекле офуцане шаблоне, Уелбек се придружио екипи овострано-оностраних писаца, писаца који, износећи своје биће на трпезу за којом седе они благословени, нишчи духом, они што их не разумеју – отварају прозоре наших скучених овоземаљских домова, прозоре наших тела у којима се пале, горе, букте, тињају и гасе се вечита деца, нехотично, а добровољно упрегнута у јарам злог сна о понижавајућем лучном току који извире ни из чега да би се ни у шта и вратио.

Зашто је Серотонин најбољи? Па због онога о чему смо раније причали. Због човека. Мишел Уелбек није савршен човек, нити ће стићи да се усаврши, а понекад се чини да можда и није човек (такав исти недоумичан утисак, истина, имамо и кад сретнемо анђела – ја л' је човек, ја л' није). Шта значи то – одрасти? Знамо ми, мање-више сви (нарочито ми мушкарци), ону гласовиту реченицу која је, у бенигнијој варијанти, пропраћена ускличником, а у подмуклој, опаснијој, трима тачкама: „Одрасти већ једном!“ Или: „Одрасти већ једном...“

Сви стрепимо од те реченице, а нарочито од потенцијалне неминовности датог императива: шта ако једног дана стварно будем морао да одрастем? Уелбек на то питање себи, а и нама, пошто то од њега изискује хумилизујућа вокација на коју га је кисмет упутио, кроз Серотонин проговара: Ја сам одрастао. Једино што је поуздано добро око тог одрастања јесте то што се не сећам тескобе која је одрастању претходила.

Српски песник Миодраг Павловић, који је, дубоко зашавши у осму деценију живота, похабане одежде, али с младићком скрушеношћу, негде 2005. седео поред мене код Минке, у Лагуни, чекајући да га прими Дејан, рекао је да је старост, да је бити стар: „благослов и одговорност“. Уелбек још није стар човек, или то бар кажем ја, који сам дванаест (а можда и само десет) година млађи од њега. Али то и јесте сврха учења: учити од некога с ким живите. А ја живим с Уелбеком последњих, рецимо, седам година, од Ланзаротеа. Ми смо цимери. Подносимо се, иако уопште не разговарамо. Уелбек је Серотонином, на начин антериорни, што би Французи рекли, дотакао Павловићеву мисао о благослову и одговорности.

На извору ужитка

Стижем и до оног дела о којем сам највише желео да пишем, а о којем ћу вероватно писати најблеђе. Дело је Не мирим се (Non réconcilié), и реч је о Уелбековој личној песничкој антологији, којом је аутор обухватио свој поетски опус од 1991. до 2013. године: та поезија је свакако лепша, а можда и боља у француском оригиналу него у српском преводу. То је чињеница коју сам дужан да предочим свим читаоцима. Препевавање поезије, нарочито масивно, количински импозантно, значи не оно кад узмете да препевате једну песму или неки циклушчић песама, него овако, кад узмете и препевате целу једну антологију од, шта ја знам, 120, 130, 140 песама, и то песама које пише један старомодан аутор, традиционалиста који цени риму и метрику и који тек спорадично, ваљда кад му понестане енергије, прибегава тзв. слободном стиху – препевавање, дакле, неспорно јесте полигон за исказивање личног мајсторства, за разне бравуре, за готово перманентан, а и насилан контакт с вишим силама које кроз тебе протурају решења за немогуће ситуације. Иоле меродаван читалац ту одмах схвата да има посла с личношћу препевавача, вероватно малчице више него с персоном онога ко је то спевавао у оригиналу. Ту ћу вам отворено рећи: препевавање такве, озбиљне, праве поезије једна је узвишена, полуолимпска мастурбација, али ипак мастурбација.

Препевавање поезије је сексуално само утолико што се на крају пролије семе; понекад раскошно семе, понекад натегнуто семе, понекад семе које оплоди више њива него оно оригиналско семе, да, све то стоји. Али у препевавању поезије нема стварног контакта с другим бићем. Препевавач је на извору ужитка, али објекат његове пожуде није неко тело него само, евентуално, слика или, најчешће, обрис. Препевавач је сâм, неизоставно самљи од онога ко је песму написао на свом језику; његова самоћа је рогобатна, рекох: полуолимпска, јер има ли гротескније самоће од оне у којој постајемо велики или показујемо своју величину?

Уелбекова лична песничка антологија Не мирим се морала би, ценим, и у својој франкенштајнској, српској верзији да постане и остане књига коју ће сви који држе до овог писца радо чувати на својим полицама и прелиставати је понекад, онако, кад се за полицу маше као што се маше за преграду у вратима фрижидера где стоје бруфени, аспирини и сирупи за искашљавање. На таблетицу, на кашичицу. То поезија и јесте, лек од којег очекујемо инстант-решење.

Уелбек је, као песник, имао и има легионарску дужност и привилегију: да његова поезија не буде оцењивана као смисао његовог опуса, него као један облик његовог ексцентричног испољавања. Иако у његовом односу према поезији, па ни у тој поезији као таквој, нема ничег ни ексцентричног ни егоцентричног . То је права поезија. И све оно што је он створио као прозаиста служи на част тој поезији, као што та поезија служи на част њему, као романсијеру кога су сензационалисти прогласили пророком, порнографом, атеистом и човекомрсцем, што Уелбек не само да никада није био, него никад не би могао ни да постане, све и да му тако нешто падне на памет.

ПС: Мишел Уелбек није дошао у Београд. Али ми му данас честитамо рођендан, макар се он на нас и наљутио због тога.