Серија "Радио Милева": Народна памет узвраћа ударац

У сенци српског уласка у Златно доба телевизије тзв. Peak TV за сада оличен махом кроз различите варијације криминалистичких серија, помало у сенци остаје чињеница да највећу продуктивност у погледу гледаности ипак имају породичне серије, како оне које су профилисане тако да говоре о породици, тако и оно прављене за целу породицу. Протеклих месеци, само на РТСу изузетно велику гледаност оствариле су Тајна винове лозе и Радио Милева и успеле да одговоре на изазов који још од прошле године поставља серија Игра судбине са Прве телевизије која у континуитету остварује рекордне и помало изненађујуће резултате.

Изазов Јавном сервису

Упркос томе што је управо РТС био бастион породичних серија, ТВ Прва је формирајући блок састављен баш од породичних серија као што су биле Тате и Игра судбине успела да изгради један веома успешан термин за свој драмски програм. Оба ова програма била су лиценцна или барем конципирана под снажним утицајем страних формата, Тате франкофоном комедијом која је код нас имала већ доста успеха,  у серији Андрија и Анђелка а Игра судбине ослањањем на латиноамеричке формате теленовеле. Иначе, занимљиво је да су Тате заправо римејк аргентинског формата преузетог у више држава и да највише подсећају на словачку адаптацију.

Одмах на почетку важно је нагласити да најпознатије серије из тзв. Златног доба телевизије углавном нису ни близу врха листе гледаности, прво јер не иду на националним мрежама већ на претплатиничким кабловским каналима, друго зато што је њихова форма прилагођена другим гледалачким навикама.

Најгледаније серије са националних мрежа су по правилу жанровски лако читљиве у сваком минуту сваке епизоде. Гледалац мењајући канале може врло брзо да утврди шта гледа, ко су хероји, ко су противници и какав садржај га чека. Серије које се праве за премијум кабл нису такве и рачунају на гледаоце који су се претплатили и определили за њихов програм зато што верују у њихов избор и ауторе који за њих раде. Зато ХБО себи може да дозволи слоган да је Више од телевизије.

Укључивање стриминг сервиса и доступност свих епизода одједном допринело је другачијем гледању серија па самим тим и другачијој естетици која сада себи може да дозволи још виши ниво серијализације на већем броју елемената у причи итд.

У српској телевизији један асиметричан уплив свих тих утицаја јер сада и код нас постоје серије које могу да се стримују одједном премијерно, рецимо Клан, затим измењени су формати емитовања па недељне серије уместо једне епизоде седмично иду по две викендом, а свакако највећу трансформацију доживели смо пре четврт века када су теленовеле са својим дневним ритмом емитовања потпуно промениле гледалачке навике наше публике. Таква разониликост техника емитовања и очекивања публике па и самих емитера веома је искомпликовала захтеве који се постављају пред ауторе једним великим делом због тога што свака серија, где год да иницијално изађе, мора да се појави на националној фреквенцији и оствари високу гледаност.

А та борба за гледаност у протеклих годину дана је добила две специфичне димензије. Продукција се вишеструко увећала а публика је због пандемије много више боравила у кући и гледала телевизију, па су рејтинзи самим тим нешто већи - мада не онолико колико би се очекивало.

Јавни сервис је свакодневни ритам емитовања претходних сезона углавном везивао за радну седмицу и посвећивао репризама успешних старих серија, махом Синише Павића, и оне су биле континуирано продуктивне у погледу гледаности. У протеклом периоду међутим и Јавни сервис је ушао у принцип свакодневних премијера.

Општи прелазак српских телевизија на принцип свакодневних премијера није испраћен у домену продукције на сличан начин као у Хрватској. Упркос појединим изузецима, наше серије прављене за дневне премијере у просеку и даље имају четрдесетак епизода по циклусу. Принцип Јавног сервиса да гаји ауторску телевизију и да не ради адаптације страних формата додатно чини овакву промену стратегије сложеном јер продуценти немају већ потврђен и припремљен сценаристички материјал континуирано високог нивоа већ га стварају у ходу.

Тајна српског ситкома

Вратимо се ипак причи о двобојима у прајм-тајму где свака српска серија дође пре или касније Нилсеновој табели гледаности на истину.

Док је Тајна винове лозе у извесном смислу комбиновала концепт сапунске опере и драмске серије са криминалистичким заплетом, надовезујући се на естетику која успешно већ постоји у Хрватској, Радио Милева је донела аутхтони израз који се надовезује на одређене традиције РТСа али их прилагођава новим околностима. Обе серије су постигле изузетно високу гледаност и пласирале се у сам врх.

У формалном погледу, Радио Милева је ситком, има ликове са непроменљивим особинама који се у свакој епизоди јављају са истим понашањем, заблудама и неоствареним тежњама, чија је трансформација краткотрајна и на нивоу једне епизоде, има заплете који се излажу и разрешавају на нивоу једне епизоде и веома лабав континуитет на нивоу сезоне кога и има и нема. Од форме ситкома одступа утолико што се од епизоде до епизоде мења протагонизам јунака и доминантно место дешавања, као и у погледу самог трајања јер је нешто дужа.

Класичан формат ситкома имао је великог одјека код нас баш на Телевизији Београд у оригиналној серији Позориште у кући, али поред неколико каснијих успеха као што су била Отворена врата и Љубав, навика, паника, овај формат ипак није заживео из више разлога. Отуд је чак покушано да се кроз римејк Позоришта у кући у ком би били осавремењени стари сценарији Новака Новака и његове екипе понови тај успех али се он није десио у очекиваном обиму.

Један од основних разлога је то што наша комедиографска традиција, најпре оличена у Браниславу Нушићу и Душану Ковачевићу као кључним писцима, гради ликове који су на ничијој земљи између типских и развијених карактера. Ако се њихови комади анализирају, у много случајева имамо наизглед развијене и продубљене карактере који су у својој дубини типови и обрнуто. Као доминантан израз наше комедиографије, па самим тим и доминантан утицај на наше глумце, овај концепт подразумева ликове који у току приче доживљавају трансформацију. Отуд, рецимо наше најуспешније серије Синише Павића имају управо такве ликове који су истовремено и типови и карактери. Напросто, наша комедиографија ни на нивоу текста ни на нивоу глумачке игре нема развијену традицију ликова који немају трансофрмацију, па самим тим и публика на њих није навикла.

Недостатак локалних узора, ако изузмемо неке регионалне као што су Битанге и принцезе довела је до тога да фанови ситкома као форме углавном гледају најбоље стране серије и да је самим тим јако тешко задовољити ту циљну групу било каквим локалним продуктом. Временом, аутори ситкома су се суочили са тиме да их на пројектима чекају тешкоће у реализацији и одбојност циљне групе.

Kада се томе дода да нашим телевизијским програмом још увек доминира формат којим се попуњава један сат програма а ситком је ипак више получасовна форма, онда се јавља још један слој проблема који је многе серије оптеретио и одвео у пропаст.

С друге стране, једноставност реализације ситкома у продукционом погледу, али и чињеница да су они у глобалним оквирима изузетно исплатив формат, па су креатори таквих серија попут Џерија Сајнфелда, Чака Лореа или Лерија Дејвида редовно на листама најбогатијих телевизијских аутора, наставила је да мотивише наше ауторе да се баве овом формом.

Без инсистирања

У случају Радио Милеве рекло би се да је пронађен баланс и да је настала серија која од ситкома преузима продукциону одрживост и одређене приповедачке конвенције, али не инсистира агресивно на форми. Радио Милева у својој суштини јесте ситком али на први поглед делује много пре као традиционална српска хумористичка серија која не робује високом темпу комедије ситкома већ пушта јунаке да „дишу".

Јунаци су исто тако у суштини типски али делују као да су карактерно продубљени, баш у складу са нашом комедиографском традицијом и тај ефекат је постигнут тиме што дијалог није у високом темпу досетки већ допушта себи дигресије које нису нужно смешне већ дозвољавају разраду ликова и њихових особина изван самог предмета сукоба у сцени. Иако у суштини те дигресије немају значајну функцију на нивоу целине епизоде, оне управо амортизују оно што је нашој публици нејасно или одбојно кад је реч о ситкому.

У пракси писања ситкома, процес постављања приповедачког основа који није генератор смеха, назива се „водоинсталатерским" и овде је препозната потреба да се инсталација прилагоди становницима циљне групе те је тај процес који се иначе у ситкому сматра нужним злом изградње експозиције, заправо искоришћен као изражајно средство.

Сам миље у ком се серија дешава илуструје расположење циљне групе која упадљиво није она окренута страним серијама. Занимљиво је да са серијом Случај породице Бошковић, Радио Милева дели лик девојке која је Јутјуб инфлуенсерка, али њене интернет наступе користи на другачији начин. Они у мањој мери имају функцију за исказивање лика и рекапитуалцију заплета, а много више служе да покрену поједине догађаје у епизоди али и за приказивање опште друштвене ситуације којом се бави серија.

Од Гиге Моравца до гиг економије

Док је Радио Милева у погледу делатности карактера прешла пут од Гиге Моравца до гиг економије, сам хумор је ипак менталитетски и без увођења иностраних форми које нашем гледаоцу нису блиске а постају све присутније у страном ситкому као што су разни прикази стидљивости јунака, несигурности, непријатности и анксиозности. Хумор је највећим делом вербални, базиран махом на репликама, мање на глумачким бравурама где је јасно одређено који ликови су колоритни а који имају задатак да понашају рационалније, а знатан део је и ситуациони, углавном ослоњен на сукоб међу јунацима а мање рецимо на забуну која је генерално у стагнацији јер је она од проналаска мобилног телефона мање присутна.

Микрокосмос зграде у серији Радио Милева показује једну уверљиву слику Србије - младих људи има врло мало, доминантну улогу у животу заједнице имају пензионери - не само као највиталнији ликови (уосталом насловна јунакиња је пензионисана секретарица у општини) у погледу покретања заплета већ и као финансијска подршка и „сива радна снага" која бригом о кувању и животном простору омогућује опстанак млађих јунака.

Млади се налазе или у државном сектору где имају плату од које не могу да живе без помоћи старијих као Милевина ћерка, или у финансијском као Цветин неожењени син Микица или се баве гиг-економијом као Милевина унука на Јутјубу. Приватни сектор је приказан кроз фризерски салон и кафић, две типичне ситком локације, али се у њиховом раду такође осећа да је практично немогућ без непотизма (власник кафића Дача, иначе занимљив омаж култном београдско-миланском мангупу истог имена, мора да запосли сина свог адвоката а фризерка рођаку службенице која јој је омогућила државну помоћ за запошљавање) и да је на ивици опстанка. Негде између гиг-економије и приватног сектора налази се мајстор Моца који води нерегистровану радионицу у заједничким просторијама и понајвише подсећа на људе несигурне будућности из „Црног таласа".

Државне институције с друге стране су под снажним утицајем страначких сплетки, као што видимо у епизоди када Милева покушава да изради дозволу за рад мајстору Моци, или чисте корупције коју видимо у неколико других прилика. Једини који држи до некаквих принципа је управних зграде који је пак преузео тај задатак само из личне патологије јер је прерано пензионисани полицајац и напросто жели да заводи ред и дисциплинује станаре.

Представници високе културе приказани су као шарлатани или личности сумњивог дара потпуно одрођени од народа, у лику сликара заводника и оцвалог оперског певача, што заокружује слику друштва у коме је централна јунакиња Милева представник популације са којом се публика идентификује.

Упркос томе што је серија евидентно прављена са великим симпатијама према старијој публици која уосталом и представља најстабилнију циљну групу српске телевизије, кроз однос баке и унуке, и Милевино разумевање за јутјубинг, ако не на нивоу технологије а онда свакако на нивоу гиг-економије, ствара се једна спона између генерација и чини да ова серија ипак покрије све циљне групе и функционише за целу породицу.

Друштвено-критички аспект серије је евидентан али је као и све остало у њој изложен непретенциозно и без инсистирања, што је на крају и отворило могућност за овакав степен суверзије од осам увече у најгледанијем термину.

Мотор гледаности

Креатор серије Небојша Гарић је са сценаристима Зорицом Цвијетић, Маријаном Чулић-Вићентић и Жељком Хубачем направио производ који РТС-ов концепт породичне хумористичке серије обнавља и прилагођава новим околностима. Ово је серија која не претендује на своје место у том Златном добу, али јесте истински виталан мотор гледаности телевизије који омогућује да се унутар драмског програма јављају и неки ексклузивнији садржаји.

За разлику од неких других веома гледаних програма, Радио Милева јесте промишљена концептуално и реализацијски, и за сада успева да одржи ниво који је поставила у раним епизодама. Ово је врста програма ком се код нас одавно није прилазило студиозно ни у реализацији али ни у гледању, а Радио Милева заиста нуди читав низ занимљивих детаља из којих се може научити на који начин се одређене теме и стилови могу прилагодити укусу најширег телевизијског гледалишта.

Што се више овакви програми буду промишљали, колико год они иницијално деловали рутински иако заправо нису, толико ће наша публика мање бити препуштена стихијским и неосмишљеним покушајима да се остваре рејтинзи.