Рат Годзиле и Кинг Конга за спас биоскопских душа, кинески Холивуд и геополитика филма

Протекле године, о којој нећемо превише, имали смо два високобуџетна филма у покушају привлачења публике и у домаће биоскопе - Тенет Кристофера Нолана и Чудесна жена: 1984 Пети Џенкинс. Иако су оба филма била по много чему хвале вредни напори у погледу истраживања нових димензија и развојних путева акционог SF-а односно суперхеројског жанра, они нису постигли жељени резултат нити су се окитили ласкавом титулом „спасиоца биоскопа" коју су оба, а поготово Ноланова изузетно ауторска, визионарска и наративна екстраваганција заслуживали.

Криви за то нису толико сами филмови, односно њихови творци, већ сплет околности, јер би се оба, у неком пунијем распореду можда још више издигла и издвојила квалитетом у односу на конкуренцију. Много значајније, више пута мењане мере ограничења су одвратиле чак и најзагриженије фанове од авантуре пута у биоскоп, бирајући пре да исте, или слабије филмове, неретко пиратизоване, одгледају из ушушканости сопствених домова са којима смо принудно свикли попут каквих агорaфобичара.

Уз дужно поштовање према прелепим бившим, садашњим и будућим уметничким, алтернативним и андерграунд филмовима, оно што највећи део публике жели да види и иначе, а посебно сада, јесу набилдоване чике и тете у дречавим костимима како се табају и призори катаклизмичних рушења велелепних небодера и белосветских туристичких атракција. Толико нам је потребна та проста, бесмислена забава, чист непатворени спектакл и уживање у експлозији визуелних утисака који мозгу не остављају ни секунд паузе већ га нон-стоп бомбардују сензацијама - у утисцима који у коначном следу терају на заборав суровог и неизвесног света тамо напољу и враћају нас у стадијум детиње одушевљености стварима које шљаште, тресу и праве велику буку.

Управо су таква два нова блокбастера, која тренутно доминирају како српским тако и светским листама гледаности - Годзила против Конга и Мортал Комбат.

Токови новца и геополитика биоскопа

Годзила против Конга представља кулминацију једног од бројних кинематографских „универзума", „Монструмверзума" (Monsterverse) студија Legendary Entertainment и Warner Bros Pictures, и већ се увелико сматра избавитељем биоскопа какви ни Тенет ни Чудесна жена нису били. Недавно је овог првог прешишао по укупној глобалној заради од преко 390 милиона долара. Штавише, има добре изгледе да по профиту престигне и последњи предпандемијски хит - Лоши момци заувек (Bad Boys For Life), и даље најуспешнији западњачки (читај: некинески) филм из 2020. године, који је до марта прошле године, када је наступило велико глобално затварање биоскопских дворана, зарадио 426 и по милиона долара.

Мортал Комбат пак, иако знатно скромнијег буџета, (50 милиона наспрам чак 200 за Годзилу против Конга), игра на карту свеприсутне носталгије за 80-им и раним 90-им годинама прошлог века, у још једном покушају да се нека обожавана видео игра ограничених наративних потенцијала некако развуче и претумба у колико-толико смислени филм.

Све анализе економских гибања у филмској пословној арени су до прошле године биле базиране и перципиране из угла пре свега Америке. Штавише, половина зараде скоро свих светских хитова малтене век уназад везивала се превасходно за профит из безбројних мултиплекса лоцираних у САД. Неко ће приметити да је то и логично, јер референтни сајтови попут www.boxofficemojo.com имају најпрецизније податке са тог тржишта, нарочито оне старије. Ипак, глобализација је и ту неравнину испеглала, а крива инкасираних долара (то јест јуана) неумитно се из године у годину померала ка далеком истоку односно Народној Републици Кини.

Ниједан озбиљни претендент на прву позицију глобалне box office листе више не сме а да не урачуна Кинезе, па чак и њихове преференце. И најзад, како је КОВИД-19 из Кине протеран, тако је милијарда њених становника похрлила у биоскопе, чинећи управо локалне, било где на западу па и у Србији малтене непознате филмове, истовремено и националним и глобалним хитовима. Па је тако историјски спектакл Осам стотина са 461.341.525 инкасираних долара шампион 2020. године, када је међу топ 10 најгледанијих светских филмова тачно пола остварења било пореклом из Кине.

Коначно, несумњиви победник можда и целе 2021. је Здраво, мама, породична комедија о путовању кроз време, нека врста кинеског Повратка у будућност са 821.845.153 инкасираних долара, од којих је 821 милион само из Кине, чија кинематографија је произвела још пет филмова међу најгледанијима ове године.

Уз то, и сви остали филмови који не потичу из кинеске продукције, укључујући и Годзилу против Конга, апсолутно зависе од кинеског тржишта и главницу новца вуку управо из од короне ослобођене Кине, којој се неретко и плански додворавају смештајући све чешће бар део радње нових остварења у ову земљу.

Источњачко против западњачког чудовишта

Годзила против Конга нуди сучељавање како два највећа титана и њихових измаштаних светова, тако и модерних филмских митологија Истока и Запада. Овај филм је на неки начин можда и (не)планирана метафора вишегодишњег економског ривалства Кине и Америке, коју де факто оличавају најмоћнији мутант нуклеарне ере, џиновски гуштер Годзила (који иако оригинално јапански, овде преферира Кину као место боравишта), и највећа икад верзија Кинг Конга, кога памтимо пре свега како се вере по небодерима Њујорка, прво велико филмско „чудовиште које смо волели", како је говорио и писао наш чувени теоретичар културе и филма Ранко Мунитић.

У филму са чак три мегабитке титуларних антијунака, заплет, сама прича па и облигаторни хуманоидни карактери који својим заврзламама попуњавају време између епских сукоба заиста јесу икебана, мада се респектабилни глумци попут Александра Скарсгарда, Ребеке Хол, Демијена Бишира или младе наде као што су Мили Боби Браун и Џулијан Денисон својски труде да нам и те тренутке учине максимално занимљивим. Но, после низа филмова прогресивно опадајућег квалитета који су покушали редефинисање ових створења већих од живота - Годзила (2014), Конг: Острво лобања (2017), и Годзила: краљ чудовишта (2019) - продуценти Монструмверзума су у овом остварењу коначно нашли добитну комбинацију: што веће и луђе, то боље.

Зато се у коначни сукоб Годзиле против Конга умиксани и теорија „шупље земље", зле мегакорпорације, разни други за нијансу мањи монструми, еонима дуга тајна историја планете и напослетку механичка Годзила - Мехагодзила - робот парњак свом имењаку, који је запоседнут духом у претходном филму елиминисане троглаве абоминације - Гидоре!?!

Од видео-игре до биоскопа

Мортал Комбат пак, за разлику од кингконговских франшиза које су изнедриле бар понеки добар филм (међу којима и класик Кинг Конг из 1933), долази са поприличним багажом из данашње перспективе смешних адаптација - истоименог филма из 1995. и уистину ужасног Мортал Комбат: уништење из 1997, који је успео једино да уништи студио Мидвеј, компанију која је изнедрила и оригиналну видео-игру.

Ипак, са милионима играча који су одрасли на овој ултимативној борилачкој игрици, она није задуго остала мртва, већ је откупљена и развијана у новим итерацијама које су све више подилазиле укусу прогресивно старијих, никад заиста одраслих дечака. Па тако у најновијој игри „Мортал Комбат 11" из 2019. међу чак 37 карактера можете, поред добро познатих бораца из оригиналне игрице из 1992. као што су Џони Кејџ, Соња Блејд, Рејден, Кано, Лиу Канг, Шкорпион, Суб-Зеро, управљати и гостујућим јунацима из познатих дела поп-културе - Терминатором, Џокером, Робокапом и Џоном Рамбом!

Ни најновији филм Мортал Комбат не околиша када су у питању атрактивни, прецизно кореографисани дуели протагониста, идући чак смело на Р рејтинг којим се ограничава присуство малишана пре свега у америчким биоскопима. Небитно, јер публику чине доминантно велика деца која желе да на великом платну виде сваки крвави потез, сваки инвентивни „fatality" и коначно: „победу без грешке". Сценарио је у другом плану, мада је и овде у питању пристојан покушај да се и неупућени гледаоци увуку у рудиментарну митологију интердимензионалног турнира галактичких бораца који се песниче како би одбранили своје светове од најезди беспризорних туђина.

Брутални ескапизам

Али, овде није само реч о парама, преживљавању филмске индустрије и колико вољеног толико и критикованог комерцијалног дела Холивуда. Напротив, како Годзила против Конга тако и Мортал Комбат говоре нам нешто више и о нама самима, људима вољним да одвоје новац и време да би им се пружило не узвишено искуство артистичке метафизике, већ проста и гласна: ЗА-БА-ВА! У доба када је вероватно свако од нас доживео какво такво суочавање са собом, својом околином и светом који се неповратно мења у нешто друго, можда и боље, али свакако страшно, због самог елемента новине, побећи у неко једноставније лично време, када смо бесомучно дрндали конзоле за игре, нарочито са оним борилачким и што крвавијим, па чак и пре тога, у инфантилизам бебиронаца који се играју са пластичним диносаурусима и мајмунима и притом руше градове од ЛЕГО коцки - заиста представља мелем и окрепљење.

Коначно, учинити то у најновијој IMAX дворани које пружају такав хипер-реалистичан утисак као да ће вас Годзила свако мало спљескати или Суб-Зеро заледити, квалитет је више који дефинитивно ама баш нико не може искусити код куће. Јер, зар не заслужујете и ви мало предаха? Да притиснете велику паузу на све грозоморне извештаје из болница и корона пресеке, на пусте и замандаљене угоститељске објекте и најразличитије радње, на све друге лоше и горе вести којима нас засипају медији и друштвене мреже, ти удружени весници пропасти цивилизације, која ето, некако, никако да се уруши ма колико јој то на дневној бази слутили и најављивали.

Наравно да нико овде није неодговоран, и да ћемо се сви колико пар сати касније вратити на своје радне задатке и учинити шта можемо да се ова полуапокалиптична серија, или пре ријалити са безброј наставака, некад и заврши. Али та два сата и кусур су наша.

У њима смо опет она деца која одлазе по први пут са родитељима или старијом браћом и сестрама да би на дрвеним клупама култних биоскопа попут београдског „20. октобра" гледала борилачке филмове са Брус Лијем или оне о чудовиштима из свемира која прете нашој планети. И било да се мучимо са семенкама сунцокрета или уживамо у најновијим делицијама модерних синеплекса, свеједно да ли се грбавимо у никад довољно загрејаним дворанама наше младости по којима су вршљали пацови, или тонемо у блаженство ергономских фотеља у салама достојним метрополиса какав Београд коначно постаје - суштина је иста. Дошли смо да уживамо. Да будемо очарани, опчињени и транспоновани у неки други, посебни свет.

А на још дубљем нивоу, филмови с макљажама наднаравних створења говоре и о потреби човека да му претњу више не представљају тамо неки „невидљиви непријатељи", микроскопски патогени који су у тренутку обесмислили читаво модерно устројство хиперубрзаног, умреженог и неочекивано вунерабилног друштва, које је један једини вирус тако лако избацио из свих колосека. Моћни интердимензионални четвороруки ратници, надљуди који владају ватром и ледом, или стотину метара високи монструми који радиоактивним огњеним дахом прже читаве метрополисе - то су достојни противници људске цивилизације! На такве битке смо спремни, тренирани кроз миленијуме међусобних сукоба, од кафанских туча до светских ратова.

И напослетку, можда делује сувишно и непотребно анализирати овакве феномене и бавити се новим филмовима творца римејка Пројекта вештице из Блера или пак режисерским дебијем непознатог бившег режисера реклама, који наравно да не заслужују да се спомињу у контексту Хичкока, Бергмана, Тарковског, Алмодовара па чак ни Спилберга, Лукаса или већ истицаног Нолана, чија кинематографија је метност а ова о којој је овде реч својеврсна „игра" која се конзумира уз 'леба. Али управо је у томе поента. Људима тренутно не требају високоумне, трагичне драме, јер свет око нас па и наши живот су такви и иначе.

Зато маску на нос и правац биоскоп!