Између чекића и наковња: Кратак живот и тиха слава старије сестре Катрин Денев

Право ватрено крштење доживела је у филму Вукови у тору, кад је имала осамнаест година. Можда је редитељ Ерве Бромбергер у њој видео овчицу. А можда и није, јер Франсоаз Дорлеак, рођена 21. марта 1942. године у Паризу, није била, штоно би се грубо рекло, тиква без корена: отац Морис Дорлеак и мајка Рене Симоно словили су за угледне драмске уметнике, који су се својим умећем изборили за признања како на позоришним сценама, тако и на филму.

Мала Франсоаз није много марила за глумачки позив. Тај свет њој није био привлачан, иако јој је отац удесио да већ као десетогодишњакиња наступи у једној позоришној представи, да искуси даске које, како то флоскула каже, живот значе, премда свакако значе и више од живота.

„Одувек сам желела и желим да живим једноставно, да се удам, да родим и подижем децу", изјавиће доцније Франсоаз у једном интервјуу, недуго пре него што ће 26. јуна 1967, једва навршивши четврт столећа, раскрстити са својом овоземаљском пустоловином у саобраћајној несрећи надомак Нице.

Превисока за диву 

Пре наречених Вукова у тору, мала Франсоаз први пут се на платну појавила у кратком филму Лажи (1957), да би потом похађала Конзерваторијум драмске уметности (1959-1961) и упоредо радила као модел за Кристијана Диора. Да није било тог раног манекенског узлета, вероватно је светла позорнице не би ни привукла: али одмах су је запазили фотографи, она није била с раскида кад ваља позирати, па је управо као модел и упила у себе тај токсично-лековити еликсир који куља из рефлектора.

Франсоаз је била витка бринета бледе пути, висока 172 центиметра. Нису то биле идеалне карактеристике по аршинима шездесетих, макар у француској филмској индустрији, која је предност давала ситним плавушама.

То ју је одмах скрајнуло, ако не сасвим, а оно бар донекле, али отворило и простор њеној сестри Катрин, годину и по дана млађој, четири центиметра нижој, а притом и светлокосој: Франсоаз и Катрин, која ће касније светску славу стећи под презименом Денев, заједно су први пут заиграле у филму Кад се залупе врата (1960).

Било како било, пред Франсоаз се наредне године широм отварају двери француске, а и шире славе. Те 1961. прво је уз Ану Карину заиграла у филму Вечерас или никад редитеља Мишела Девила, да би потом својом појавом оплеменила и филмове Девојка са златним очима, Све злато овога света и Божанствени лажов.

Није још добијала главне улоге, истина, али није пролазила незапажена, напротив; нарочито је улога Данијеле у филму Вечерас или никад скренула на њу пажњу како публике, тако и реномираних синеаста с којима ће потом сарађивати.

Убрзо је уследила и прва главна улога: редитељ Норбер Карбоно је управо Франсоаз одабрао за протагонисткињу свог филма Плес (1962), у којем ће она пред камерама одмерити драмске потенцијале с глумцем Жан-Пјером Каселом, с ким се убрзо и верила (вереничка идила није дуго потрајала). Млада глумица морала је да се навикне на брежуљкаст терен славе: мали падови смењивали су се с малим успонима, после којих би опет уследило благо приземљење.

Фатална стјуардеса

Тек 1964. године Франсоаз досеже формат истинске звезде. Улога стјуардесе која се упушта у романсу с богатим ожењеним пословним човеком у романтичној драми Мека кожа донеће јој громка признања критике.

Неким чудом, овај филм Франсоаа Трифоа није постигао, како се то економски каже, богзна какав успех на благајнама, иако је номинован за „Златну палму" на Канском фестивалу те године кад су Битлси снимили A Hard Day's Night, а Шон Конери заблистао у Голдфингеру, трећем филму о Тајном агенту 007.

Можда се у тајну комерцијалног, то јест народног неуспеха Меке коже може бар донекле проникнути кроз изјаву, зацело визионарску, коју је Трифо дао другом једном згодом: „Филм сутрашњице личиће на човека који га је направио, а број гледалаца биће сразмеран броју пријатеља које редитељ има."

Мимо свега и упркос свему, „Морисова и Ренеина кћерка" сад је већ била израсла у праву ведету, и чинило се да јој ништа не може помрсити конце. Исте године до гледалаца стиже филм Човек из Рија (режисер Филип де Брока), у којем звезда Дорлеакове зрачи пуним сјајем барабар са звездом Жан-Пола Белмонда.

Овај пројекат, реализован под окриљем француске филијале Јунајтед артистса, постигао је велики комерцијални успех, а и номинован је за Оскара за најбољу причу и сценарио.

Кад се већ отворила дизна, Франсоаз није хтела да цима дизгине: још та шездесет четврта није дотекла до свог ушћа у шездесет пету, а публика ју је видела и у филму Нежна уметност завођења.

Тек што се ослободила чекића (славе и звучних имена родитељских), прионула је на наковањ: у филму се, истина у споредној улози, опет појављује њена млађа сестра, харизматична Катрин. У том тренутку зна се ко је главна, а ко споредна: Катрин следи старију сестру скромним, али амбициозним кораком.

Интересантно је да су упућени јасно диференцирали нарави двеју сестара: Франсоаз је најчешће описивана као забавна особа, отворена и приступачна, док је Катрин доживљавана као повучена, помало тајанствена.

У Романовом ћорсокаку

После запажене роле у филму Џингис кан Хенрија Левина, где јој је колега бр. 1 био Омар Шариф, док су друго, треће и остала колегијална места попунила таква имена као што су Џејмс Мејсон, Стивен Бојд и Тели Савалас, Франсоаз крчи нове стазе и богазе, те стиже и на британску филмску сцену, као тумачица улоге Вики у филму Где шпијуни живе (1966) редитеља Вала Геста. У овој адаптацији романа Пасош за заборав енглеског аутора историјских романа и трилера Џејмса Лисора партнер јој је био Дејвид Нивен.

Исте године, такође на Острву, снима психолошки комични трилер Ћорсокак (Cul-de-sac), који режира главом и брадом Роман Полански. Уз Франсоаз, као носитељку главне женске улоге, запажену ролу остварио је Доналд Плезенс, а у филму се, поред осталих, појављује и тад млађана Жаклин Бисе.

Родитељски чекићи, елем, већ куцкају далеко негде у прошлости, али наковањ одоздо жуљка: почетком шездесет седме, Франсоаз и Катрин заједно наступају у филму Младе девојке из Рошфора сценаристе и редитеља Жака Демија. Катрин је већ и сама изградила име: није више само „млађа Франсоазина сестра", већ је постала она личност која ће у историји седме уметности остати упамћена под именом Катрин Денев.

Испоставило се да су две сестре управо у Младим девојкама из Рошфора последњи пут укрстиле своје таленте пред продорним оком филмске камере.

Исте године Франсоаз се појавила у британском остварењу Мозак од милијарду долара редитеља Кена Расела, где јој је партнер био Мајкл Кејн. Критика није била сложна: неки су овај шпијунски филм хвалили, неки кудили, али остаје забележено да није постигао очекивану гледаност.

Испоставиће се, такође, да је то био последњи филм који је Франсоаз Дорлеак снимила.

Двадесет шестог јуна 1967. године села је у кола и кренула ка ваздушној луци недалеко од Нице. Била је у цајтноту, бринула је да ће закаснити на лет. Ударила је у саобраћајни знак, возило се преврнуло.

Кажу да само у холивудским филмовима аутомобили онако експлодирају и запале се кад се преврну или налете на непробојну препреку. Али њен рено се заиста запалио, и изгорео.

Као на филму.