Милан Коњовић, драматичар, експресиониста и колориста: Сликар који није изневерио равницу

Оставио је преко шест хиљада дела, приредио 255 самосталних изложби.

Он који је као млад отишао у Париз да би тамо боље схватио своју равницу и могућности да наслика њене пејзаже.

Он који се вратио и добио атеље у торњу Жупаније. Лети одлази у Далмацију. Слика Цавтат и Дубровник.

Година 1953. сматра се прекретницом у његовој руци. Тада се из старих боја рађају нове боје.

„Мој цртеж је незграпан у суштини, антиакадемски потпуно“, рећи ће Видоју Романдићу и Фаруку Диздаревићу с којима је, већ стар, разговарао о свом детињству и младости.

У богатој кући је одрастао. Имали су праљу и пеглерку. Њих две је често сликао. Биле су корисне у кући, јер их је млади сликар користио као моделе.

Он је добро памтио велику изложбу српског сликарства одржану 1910. у његовом родном граду, али тада га је више занимао спорт. Волео је гимнастику. Још у петнаестој години живота истицао се на справама. Победио у трци на сто метара.

У младости се посвећивао и музици и голубовима, али имао је интензиван страх од смрти. Будио се. Имао лупање срца. Лекар Симоновић из Каменице долазио је да га прегледа. И рекао: „Ти си здрав као дрен.“ Сликар је признао да се плаши смрти. Лекар је речима лечио сликара. Страх од смрти нестао је првом у рату. А током Другог светског рата био је заробољен. У Оснабрику је акумулирао сузе.

Волео многе жене. Рећи ће да је увек био заљубљен. Он је чак име једне љубави променио у Ингрид, у нешто северно, нешто у маглама. Четири пута је срео Ингрид. Али љубав је годинама живела у писмима.

Супруга Ема била је љубав његовог живота. То што је имао симатије многе и љубави, није утицало на однос са Емом. „Она је све знала и ту је њена величина“, рећи ће сликар. Чак је љубавна писма од Ингрид читао Еми, преводио их са мађарског, објашњавао везу. „Ема је то сасвим разумела.“ Свака година са Емом била је као прва. Када је сликар имао неку поред Еме, Ему је волео још више.

Ема се разболела 1955. а отишла са овог света 1977. Но, 1959. је нова жена ушла у његов живот, али та жена једног дана каже да хоће дете... Хоће се удати за неког младића, али каже сликару: „Не брини, све ће међу нама остати по старом како јесте...“ И после растанка није било растанка. Везу су држали у дискрецији. Нигде се нису појавили заједно.

Жене су биле опчињене његовим сликама. Оне су осећале да оно што је на сликама излази из сликара. Он је волео сусрете са женама, начин како разговарају и како се узбуђују... То га је подмлађивало.

Размишљао је о Реноару који је сликаро еротске актове, а није могао да хода. „Ја волим живот“, рећи ће сликар.

Пред крај живота, рећи ће: „Видите, ја на неки начин финансирам културу, уместо да мене надлежни финансирају.“

Увек се одазивао на позива из малих средина. Излагао у разним југословенским градићима. Сликарство треба да се дешава у унутрашњости, а не само у центру – говорио је. И додао да велики француски сликари потичу из провинције. Па и Сезан је живео у провинцији. Француска критика у њему је видела Балканца, а критика у Југославији у њему је видела утицај француских сликара. И једни и други били су у праву.

Народ треба да покаже нешто своје, говорио је: „Јер нема есперанто културе, јер то нема ни корена, ни неба, ни земље.“

Он је сматрао да млад сликар најпре треба да спозна себе. Говорио је да младе сликаре не треба натрпавати знањем ако нису рођени сликари. Спознати себе, онда тек учити занат.

„Ја сам прошао сопствену школу. Учио сам на сваком кораку и сваког момента“, рећи ће. Он који је сматрао да у сликарству има много мање закона него у музици. Ако на ликовној академији студент имитира професора, тада је професор погрешио. Не треба од Тартаље  да изађу Тартаљићи, ни од Добровића Добровчићи...

Током болести, у његовој живот су почела да улазе велика метафизичка питања као што у сваки живот улазе метафизичка питања током болести.

Да се још присетимо како је тумачио сликарство и себе:

„Моје слике настају као један љубавни акт, у екстази.“

„Ја сам одмах, чим сам пошао да сликам, осетио да сам рођени сликар. Ко има дар према сликању, има и обавезу према свом дару.“

„Не припадам ни једном правцу. Мислим да спадам у ред драматичара, експресиониста и колориста...“

„Ја никад нећу да сликам. Ја сликам кад морам...“

„Сликарство је чудо. И увек је загонетка. Да није тако давно бих престао да сликам. Бескрајно је и неухватљиво као равница. Мислиш – тамо негде је крај, а хоризонт се увек помера...“

Живео 96 година. Умро је 1993. Последње вечери свог живота на папиру је оставио круг. Само круг.

Звао се Милан Коњовић.