За чиме плачемо кад плачемо у биоскопу: Ваља ли Бјелин "Тома"?

Различити медијски извештаји о београдској премијери филма „Тома" Драгана Бјелогрлића инсистирали су на податку да је после пројекције публика екипу филма поздрављала аплаузима и стојећим овацијама преко двадесет минута. Биће да је то тачно. Био сам тамо, али нисам мерио време пошто ме је много више фасцинирала једна друга ствар.

Наиме, током трајања филма, у барем седам или осам ситуација, великом салом се проломио громак аплауз. Та ситуација је заправо позоришна. Аплауз служи да пружиш подршку живим људима који су ту, не дводимензионалим снимљеним ликовима. Међутим, пошто је била премијера и пошто је највећи део екипе и физички био ту, биће да је могуће да је то била подршка њима. Волео бих знати има ли оваких аплауза при редовним пројекцијама филма у српској биоскопској мрежи. Волео бих да их има. То би ми, на неки начин, потврдило да је тачно оно што о овом филму мислим и осећам.

„Тома" траје стотину и четрдесет минута и све време чврсто држи пажњу, а да заправо и не знаш чиме је држи. Док траје, филм те савршено „вози", а што прође више времена откад си га погледао, лакше ћеш му наћи мане. Мене су у току гледања само две ствари нервирале: перике на главама глумаца и она носина коју су залепили на лице Милана Марића. Марић је по лику и стасу страшно различит од Томе Здравковића, ако му нису вештачки „резали" висину и сужавали рамена, није му требала ни та карикатурална носина да нас, као, лакше убеди да је баш он Тома. Јер Марић је заправо чудесан у томе да класичним глумачким средствима увери публику да је он тај кога глуми. У серији „Породица", Бориса Исаковића и Мирјану Карановић су прешминкали да што више заличе на Слободана Милошевића и Мирјану Марковић, док Марић „скида" Чедомира Јовановића искључиво гестама и тиковима, па је у крајњем утиску свој посао урадио боље него и двоје главних ликова. Друга ствар је више него карикатурално умекшавање африката за које је неко Тамари Драгичевић рекао да је карактеристично за све Босанце и Босанке „муслиманског културно-повијесног круга". Њена Силвана Арменулић нажалост говори као Минка из Топ листе надреалиста. Штета, јер јој је изузев тога улога одлична.

Прошивен бод емоција

Неколико сати након гледања филма, међутим, почнеш и да размишљаш о томе да ли би овај филм уопште био разумљив неком Финцу или Шкоту без југословенских конекција. Па приметиш колико је очигледно да је истовремено снимана и телевизијска серија јер су неке сцене очигледно лишене контекста који ће им се вероватно указати тек у (много дужој) форми серије. Па схватиш да маса „селебрити" ликова (од Тозовца, Цунета, Лепе Лукић и Здравка Чолића преко Мике Антића и Зорана Радмиловића до Даворина Поповића и Кемала Монтена) нема никакву драматуршку функцију, него је ту само због емотивног мапирања искуства очекиване публике.

Но напослетку ти буде јасно да све то није важно. Како рече онај режисер: добре стваре имају хиљаду мана, лоше само једну - да не ваљају. А „Тома" је добар филм, „Тома" ваља.

Глупо би било поредити „Тому" са „Казабланком", али постоји једна паралела која може бити занимљива. Кажу да режисер „Казабланке" до последњег тренутка није знао како ће завршити филм, да су циркулисале различите верзије сценарија, односно да је становита „магловитост" радње резултат недостатка чврсте свести о томе какав филм жели да се направи. На крају је баш та „магловитост" филму осигурала култни статус. Сценаристичка, режисерска и продуцентска екипа филма „Тома" је разнолика и вероватно није посве погрешно наслутити да је неко вукао филм ка псеудофилозофској драми о хедонизму, греху и искупљењу, да је неко други првенствено тежио ка мјузиклу, неко трећи ка понешто класичној и скоро холивудској biopic варијанти, док је кључни човек инсистирао на емоцији као прошивном боду.

Љубав иде градом на штакама

И то на крају филм и вуче и спасава тај прошивни бод емоција, та протетика душе, да кажем тако на трагу оне фамозне реплике Ала Паћина у филму „Мирис жене". Суптилнији аутор би избегао ту плакатску паралелу између смрти Томе Здравковића и смрти Југославије, али суптилнијем аутору препун Сава центар не би приуштио стојеће овације. Суптилнији аутор не би завршио филм сценом у којем мање од година дана од почетка рата у Сарајеву, Тома Здравковић, Даворин Поповић и Кемал Монтено певају баш „Хасанагин севдах", али пред суптилнијим аутором не би то исто Сарајево пало на колена. На крају, на самом крају, кад пре одјавне шпице наведу датум кад је Тома умро само је недостајала фуснота да се стих „Што те нема" односи на Југославију.

На неки начин, овај филм је наличје „Монтевидеа". То је био филм о времену кога се његова публика не сећа, али га идеализује из апстрактних и суштински псеудоинтелектуалних разлога - јер им је неко рекао да је то било златно доба. „Тома" је филм о времену кога се његова публика углавном сећа, а ако га и идеализује, то ради искључиво из разлога носталгије. Доминантна културна политика тој публици говори да је то било време заблуда, а Бјелогрлић је ни у шта не покушава убедити, само је гађа у Ахилову пету сентимента.

Има нечег циничног у тој позицији, али цинизам и сентименталност се свакако додирују. Кажу ми да је патријарх Порфирије на Инстаграму свима препоручио филм па ми кажу да се чуде да патријарх препоручује филм о невернику, грешнику и алкохоличару. Порфирије Перић је човек који разуме уметност. Има у Бјелогрлићевој параболи и нечег христоликог. У његовом филму, Тома је са Југославијом умро и за нас и уместо нас.

Да у емоцији вечно живе.