Литерарно откриће века: Хиљаде изгубљених страница Луј-Фердинанда Селина, памфлетисте мржње и аутора "Путовања накрај ноћи":

„Откриће века!" Тако је у француским културним круговима дочекана вест да су хиљаде страница које је током Другог светског рата исписао Луј-Фердинанд Селин угледале светлост дана, осамдесет година након што им се изгубио траг.

Наиме, почетком јуна 1944. године, у последњим данима немачке окупације Париза, Селин је у журби спаковао најпотребније и са својом женом, плесачицом Лисет Алманзор, напустио стан на Монмартру. Од немачких власти успео је да добије визу за Немачку са лажним именима. Већ 17. јуна је у возу за Баден-Баден, где се окупила мала колонија француских „губитника", сарадника окупатора из високог друштва - аристократа, новинара, глумаца, политичара.

Селин се међу њима издвајао својом боемском фигуром, електричним погледом из плавих очију и гневном критиком маршала Петена, председника колаборационистичке Вишијевске владе.

„Маршал? Филип Последњи! Наш последњи краљ Француске, од Навара и Вишија. Шеснаест бонова за храну само за њега док обични Французи умиру од глади!", гунђао је на сав глас у просторијама хотела „Бренер", импресивне палате у рококо стилу, у коју су пре рата долазили европски принчеви, амерички индустријалци и индијске махараџе (осамнаест година касније су на истом месту Шарл де Гол и Конрад Аденауер договарали су споразум о француско-немачком пријатељству).

Селинов сарказам је уносио додатну нервозу међу његовим сународницима којима је главна брига била како да спасу живу главу, али су на његове опаске из поштовања одговарали киселим осмехом.

Био је то почетак изгнанства писца које ће се наставити у Берлину, у Зигмарингену где се склонио и Петен са сарадницима, а потом у Данској, где је провео шест година, од чега годину и по дана у затвору, чекајући изручење француским властима које су га тражиле због издаје.

Селин ипак није изручен Француској. У њу се вратио 1951. године, након што га је војни суд амнестирао. 

Памфлети мржње

На крају рата Селину је педесет година и познат је писац, иако је у први план увек истицао лекарску професију којом се бавио читавог живота. Дању је био лекар, ноћу је писао.

Већ је његов први роман, Путовање накрај ноћи из 1932. године, за који умало није добио „Гонкура", највеће књижевно признање у Француској, уздрмао књижевне кодове. Наредних година наставио је да пише романе, али су његову репутацију трајно урушили памфлети који се разликују од осталих текстова које је написао - по отровном антисемитизму и циничном, силовитом, провокативном стилу. Шта је утицало на то да напише ове памфлете?

У Француској у којој је Селин одрастао антисемитизам није била ретка појава. Драјфусова афера која је избила крајем 19. века и претворила се у друштвени и политички сукоб који је обележио Селинове савременике, била је само једна од најснажнијих манифестација овог феномена.

На Селинова политичка опредељења утицао је и пут у Совјетски савез 1936, са кога се вратио згрожен оним што је тамо видео. У првом памфлету Mea culpa, који је написао одмах по доласку из Москве, у исто време напада комунизам и експлоатацију радничке класе од стране буржоазије.

„Недостаје ми још предмета мржње. Сигуран сам да их има", најављивао је тада Селин оно чиме ће у наредним памфлетима себи обезбедити место међу „уклетим писцима".

Корени Селиновог антисемитизма

Откуд ово скретање ка екстремизму и приближавање нацистичкој идеологији које је почео да испољава у годинама пред рат? Објашњења би могла да се потраже у провинцијском миљеу ситне буржоазије из кога потиче, где се антисемитизам увукао као нека врста „теорије завере" , слично данашњој политичкој платформи радикалне (и не само радикалне) деснице која подстиче страх од „странаца који долазе да нам узму посао".

Разлози се траже и у Селиновој професионалној фрустрацији у периоду између 1929. и 1933. године, када су му је измакло место директора диспанзера у париском предграђу Клиши, а које је припало доктору блиском социјалистима и Међународној лиги против антисемитизма.

На његов однос према Јеврејима могла је да утиче и љубавна драма. Селин је 1926. године упознао америчку плесачицу Елизабет Крег, којој ће посветити Путовање накрај ноћи.

Елизабет је била једна од оних лепих Американки авантуристичког духа које су се обреле у Паризу „лудих двадесетих" и које су својом непосредношћу, типичном за оне који у новој средини не морају да брину о друштвеним конвенцијама већ истражују сопствене границе слободе, деловале као магнет на француске уметнике.

„Мали идиот" - тако је Елизабет описала себе из тог времена у интервјуу који је дала пред крај живота касних осамдесетих. Осећала је, како каже, „велико дивљење" према Селину, али се плашила наглих промена у његовом понашању и његове „трагичне стране" коју је откривала, због чега га је напустила и вратила се у Сједињене државе. Селин ју је пронашао у Калифорнији 1934. године.

„Ужасни дани који не могу да се опишу", написао је о њиховом поновном сусрету. Његова муза живела је са једним „јеврејским гангстером", како га представља Селин, који у то време сања да се обогати тако што ће да прода права за филмску адаптацију свог прослављеног романа, али Холивуд и „јеврејски финансијски барони" нису заинтересовани.

Додатни разлог за Селинов антисемитизам може да буде и његов недостатак самокритичности. Његов други роман Смрт на кредит, објављен 1936. године, није наишао на добар пријем код критике.  Роман Багателе за један покољ (Bagatelles pour un massacre), који је изашао наредне године, почиње обраћањем својим критичарима: „Сви Јевреји су проклети кретени! Сви су промашај!" Успех овог текста (у коме није реч само о Јеврејима), који је исте године продат у 86.642 примерка, говори много о тадашњем француском друштву.

Савез с нацистима

У једном писму из тог времена Селин себе проглашава за „непријатеља број 1 Јевреја", чији утицај види свуда, од Холивуда до Москве. Издавач, подстакнут добром продајом, тражи му још текстова. У наредном памфлету, Школа за лешеве (L'école des cadavres, 1938), писац се залаже за савез са Немачком.

Селин припада генерацији која се борила у Првом светском рату и која је из опште кланице изашла заувек промењена. На почетку рата, када му је било двадесет година, као коњички подофицир рањен је у главу и десну надлактицу, због чега је умало остао без руке. Одликован и отпуштен из војске као инвалид, Селин се након рата одлучио за студије медицине. У освит новог рата, Француска није заборавила страшну цену победе у претходном.

Савез са Немачком је некима, укључујући и маршала Петена, славног француског војсковођу из Првог светског рата, изгледао као начин да се избегне нови сукоб. Селинови памфлети би донекле могли да се објасне наелектрисаном атмосфером пред рат који је био све извеснији, за шта је писац, који је заузео пацифистичку позицију, оптуживао Јевреје. Његови необуздани изливи мржње нису се, међутим, зауставили ни када је избио рат.

Антисемитски памфлети, забрањени у „слободној зони" Француске која није била под немачком управом, промовисани су од стране окупатора и објављени у новом, луксузном издању. Још један ексер у ковчег своје части укуцао је када је 1941. године објавио текст У сосу (Les beaux draps), у коме се упустио у тумачење узрока француског пораза. То је била његова „смртна пресуда", како је касније написао у писму својој жени.

Тајна изгубљених рукописа

У стану на Монмартру који је Селин 1944. у журби напустио месец пре него што су у Париз 25. августа ушли ослободиоци, остале су хиљаде страница романа и текстова на којима је радио. Наредних дана су нестали без трага. Селин је до краја живота тврдио да је покраден и тражио да му се рукописи врате.

„Довољно су ми узели, довољно су ме оробили, све су узели! Хоћу да ми врате", написао је у роману Ригодон који је завршио непосредно пред смрт. Овај роман је део „немачке трилогије" у којој описује последњи период изгнанства и повратак у Француску. У то време је параноју наспрам Јевреја и комуниста заменио страхом од „најезде" Кинеза и „обојених" који прете да мешањем затру „белу расу".

Посебно је жалио за изгубљеном верзијом романа Топовско месо (Casse-pipe), који је замислио као последњи део трилогије започете делима Путовање накрај ноћи и Смрт на кредит. У писму пријатељу из 1950, годину дана након објављивања краће верзије овог романа, Селин пише да свима треба рећи да је књига непотпуна „јер су Чистачи бацили у ђубре наставак и крај романа, 600 страница рукописа, у авенији Жино... Ништа ми нису оставили... ни марамицу, ни столицу, ни један рукопис", жали се седам година касније у роману Од замка до замка.

Откриће века

Селин је умро 1961. године. Када је 2019. његова удовица Лисет Детуш  умрла  у 107 години, биографи, библиотекари, колекционари и авантуристи који су деценијама трагали за овим рукописима помислили су да је њихова потрага завршена и да су они неповратно изгубљени. А онда је дошко до неочекиваног преокрета - прошлог августа је објављено да је рукопис пронађен, под околностима које нису до краја разјашњене.

Новинар који је дошао до рукописа, Жан Пијер Тибода, испричао је да му је документе пре петнаест година предао читалац који је желео да остане анониман, под условом да их објави након смрти Селинове удовице. Непознати дародавац је објаснио да је по убеђењу левичар и да није желео да се жена која је делила живот са писцем фашистом обогати од ових рукописа.

Тибода објашњава да је наредних петнаест година разврставао и сређивао Селинове текстове који су били у нереду. Неке странице, које је Селин качио на конопац док је радио, још су биле спојене штипаљкама за веш.

Ко је шездесет година чувао хиљаде страница исписаних Селиновом руком? Теорија да је то неко из покрета отпора не делује уверљиво његовим биографима. Као вероватнија се помиње претпоставка да је то урадио рачуновођа који је долазио код њега за време рата и знао где се шта налази, а који је после рата осуђен због пљачке имовине оних који су напустили Париз.

Извесно је само да су рукописи за којима се трагало од 1944. године аутентични и да ће бити објављени једном када се заврши мукотрпан посао њиховог сређивања и тумачења. Сви се слажу да је у питању јединствено откриће.

Било је и неких Прустових страница које су пронађене после пишчеве смрти, али ни близу обиму ових страница исписаних Селиновом руком чија вредност се процењује у милионима евра. Рукопис Путовања накрај ноћи, за који се такође сматрало да је заувек изгубљен док се није волшебно појавио на аукцији у Паризу 2001. године, продат је за два милиона евра, што је највећа цена која је икада плаћена за рукопис једног књижевног дела.

Случај комедијант се побринуо да ово дело заврши у архивама Француске националне библиотеке (БНФ) захваљујући мецени, сиријској супрузи у то време највећег трговца оружјем на свету. Мора да се Селин пацифиста превртао у гробу, тај „клошар из Медона", како су га називали по повратку из изгнанства у Француску, због неуредног изгледа који је био колико израз сиромаштва толико и презира према свету из кога се потпуно повукао у париско предграђе. 

Ништа не скривати

Иако Селиново име и данас изазива нелагоду, време је учинило своје, па објављивање његових дела не изазива тако бурне реакције као што је то некада био случај. „Радујем се због оних којима ће да смета објављивање Селинових дела", рекао је једном приликом Гастон Галимар, вероватно најчувенији француски издавач,  који је уврстио Селинова дела у престижно издање „Плејаде".

„Не судити, али ништа не скривати", то је приступ који су усвојили француски издавачи Селина. Полемика се води око тога да ли треба штампати и памфлете, што је забранио сам писац, а потом се тога држала и његова удовица, али је готово извесно да ће се и они појавити у критичком издању када буду престала да важе ауторска права.

У новом миленијуму дошло је до обнављања интересовања за Селина. Иако писац никада није званично рехабилитован, његови романи се славе, што је само још један доказ да дело живи независно од репутације писца.

Селин у Француској има дупли статус: и парије и класика француске књижевности, писца који је извршио огроман утицај на литературу 20. века. Међу писцима на које је утицао су Сартр, Бекет, Жан Жене, битници на челу са Џеком Керуаком, као и Аленом Гинзбергом и Вилијамом Бароузом који су педесетих посетили Селина у његовој кући крај Париза, Хенри Милер и Чарлс Буковски, који је о Селиновом првом роману говорио да је то „најбоља књига у последњих две хиљаде година".

Међу поклоницима Селина био је и Џим Морисон, рок звезда и амерички песник. Харизматични певач Дорса је Селину одао почаст у песми „Крај ноћи" у којој пева о вожњи аутопутем до накрај ноћи, тамо где се спајају светлост и олуја.