Модерни живот у ударном термину: Пола века Позоришта у кући

Телевизијске серије, као својеврстан живот у наставцима, већ неко време представљају проворазредне социолошке и антрополошке документе. И сам начин гледања серија говори о променама у друштву: данас преовлађује принцип бинџовања, тј узастопног гледања епизода. По Нетфликсовом истраживању 61 проценат корисника гледа између две и шест епизода узастопце.

Ово гутање телевизијских серија „у комаду" подсећа на размажено дете које поједе читаву чоколаду „јер му се једе". Класично, старинско телевизијско емитовање епизода једном недељно је, по овој чоколадној аналогији, оно фино, васпитано дете које ће се засладити и скраћеном штанглицом.

Чекање недељу дана на епизоду омиљене серије која се емитује увек у исто време: какво узбуђење! Додајмо овоме још и околност да постоји један једини телевизијски канал и добићемо реалност социјалистичке Југославије шездесетих и седамдесетих година прошлог века - вишемилионско гледалиште популарних ТВ серија. Када данас кажемо да су нешто сви гледали, то је стилска фигура - тада је то била жива истина. Култну серију из седамдесетих - Позориште у кући - по једном истраживању гледало је 94% житеља Србије старијих од 15 година!

Сећам се тог детињег слатког ишчекивања Позоришта. То јесте била недељна доза не само бриљантног породичног ситкома - догодовштина у породици Петровић - већ и лагодни поветарац модерног живота. Потрошачко-модни еквивалент Позоришту била је словеначка робна кућа „Меркатор" на Новом Београду - са покретним степеницама у оба смера (остале робне куће тада нису имале покретне степенице наниже), минималистичким луткама, аранжираним одељцима и дизајнираном одећом. Ту је и „Словенијалес", продавница модерног наранџастог и црвеног намештаја меких ивица, подесивих лустера - шик новог, шаренијег доба прштао је са свих страна.

У недавно објављеној студији Модерни живот у ударном термину професорка антропологије др Илдико Ердеи бира управо Позориште у кући за централну анализу.

„Телевизија је заступник модернизације друштва", наводи ауторка, сматрајући да је телевизија кључни чинилац модернизације друштвених односа, културе и свакодневног живота.

Прва телевизијска серија у Југославији Сервисна станица емитована је 1959. године и означава креативну и полетну фазу развоја телевизијског серијског програма. Новак Новак и Радивоје Лола Ђукић производили су бурлескне епизоде у ходу: играло се уживо на једином телевизијском каналу који се у то време емитовао пар сати дневно. Мија и Чкаља постају звезде.

Када је Чкаља завапио за расолом у серији Музеј воштаних фигура, на адресу ТВ Београд стигло је више хиљада литара расола - и то ћемо сазнати из опсежне студије Модерни живот у ударном термину.

Референт за извоз жабљих батака и покорни грађанин

Како шездесете одмичу, чедну фазу телевизијског хумора смењује период сатиричних хумористичких серија. Алузије на реално стање у друштву, двосмислене опаске - све је то као магнет привлачило телевизијску публику. Власт је једно време толерисала хумористичко-друштвену критику користећи благодети овог издувног вентила за фрустрацију радног човека, чији је живот све више одударао од блиставе самоуправне јавне реторике.

Цуле Покорни (маестрални Мија Алексић) - главни јунак серије Огледало грађанина Покорног (1964) - референт је за извоз жабљих батака, ожењен је, живи код родитеља и слепо верује у допринос добробити социјалистичке заједнице. Неко би рекао - верује тадашњој пропаганди.

У ствари, добар је и частан човек. Остали га гледају као идеалистичну будалу која не схвата актуелну друштвену игру. Он не ради хонорарно, нема стан, службена кола, привилегије - са становишта своје супруге потпуни је губитник.

Блажени Цуле саопштава жени: „Ако се усвоји мој предлог, наше предузеће ће да повећа извоз за 30, за 50%."

Разочарана жена пита „А шта ћеш ти од тога да добијеш?"

Мајка га презире јер је папучар („Да је среће не би ти ишао на пијацу"), а отац јер је неспособан („Други се боре... добар и луд су рођена браћа").

Цулетов најбољи друг је новинар, друштвено политички радник, чувар поретка и корисник разних друштвених привилегија. На Цулетову опаску да их је стандард све покварио и да су сваком зинуле очи за паре, новинар му одговара: „Измишљаш. Постоји колективни просперитет. То је дискутовано, изанализирано, потцртано... не читаш моје чланке. Друштво заједничким снагама снажно гура у стандард... гура!", изговара Новинар возећи службеног „тристаћа", док пролазе поред поквареног „фиће" којег тројица гурају, по киши.

Писмо друга Тита

Интервју ТВ Београд са председником Титом из 1966. назначио је крај субверзивног духа хумористичких серија тог времена. Како наводи др Ердеи у својој студији, председник је изјавио да воли хумор и да је он потребан као освежење, али не воли ону врсту хумора који озбиљно хоће да претвори у смешно. Мала назнака, довољна да покрене полтронски ланац извршитеља жеља „највећег сина наших народа и народности", како су тадашњи медији називали Броза у налетима удворичког надахнућа.

Наступајући период донео је свакава таласања - студентске немире 1968, унутарпартијске обрачуне познатије као „слом либерала" почетком седамдесетих, као и фамозно „Писмо друга Тита" - једну врсту колективног укора поданицима за несоцијалистичко понашање. На телевизији се само о „Писму" говорило. 

Породична легенда каже да сам као девојчица која пасионирано гледа ТВ рекламе и музичке емисије једном љутито изјавила: „Доста ми је и Тита и писма!" Мама и тата су се пренеразили - шта ако ово поновим ван куће?! Критика Тита била је највећи југословенски табу. Због тога се ишло у затвор.

Контрола над телевизијом била је све већа, па је тако постепено дошло и до промена у хумористичком програму Телевизије Београд. Опори, сатирични „београдски хумор", оличен у Радивоју Лоли Ђукићу, бива стављен „на лед" и истиснут опробаним методама социјалистичке cancel културе, а траке са снимцима Лолиних серија пребрисане.

Живот није аутобус

Новак Новак почетну инспирацију за Позориште у кући потражио је у британској хумористичкој серији У аутобусу. Желео да је створи серију која би имала једноставне односе међу јунацима, у којој би све било упрошћено - од заплета до амбијената, све лако предвидиво, све у шаблону а ипак забавно и пријатно.

Породица Петровић требало је да буде нормална модерна југословенска породица која живи у солитеру и има „фићу". Цео Новаков приступ био је на трагу светске индустријске производње телевизијских серија, са тимовима сценариста и редитеља који ће давати најбоља решења у у најкраћем времену. Ова индустријализација није текла намереним темпом те је Новак Новак две сезоне сам писао епизоде у току емитовања, што је ниво стреса који људско срце тешко може да издржи.

Да ли је, услед политичког стезања, у периоду настајања Позоришта био пожељан неутралан хумор, враћање у приватну сферу (дом, породица) и тупљење сатиричне оштрице? Да, али није битно. Креатор серије Новак није ни имао амбицију да буде субверзиван на начин шифроване критике друштва. Њега је интересовало нешто сасвим друго. Да направи савремену породичну комедију ситуације, где би ликови и околности били таман пренаглашени и типизирани да дају комичан ефекат, а опет да буду тачни толико да се гледалиште успешно поистовећује са ликовима.

Као мала нисам волела комедију забуне, често коришћену у Позоришту - секирали су ме толики неспоразуми међу ликовима. И сад осетим благу нервозу кад је тај сценски заплет у питању. Свиђало ми се како изгледају Тина, и Олга, и најавна и одјавна шпица. У ствари, све по мало.

Стан породице Петровић на Карабурми

Родољуб, дипломирани правник, супруга Олга, незапослена архитекта, ташта Снежана Николајевић, припадница предратне буржоазије, син Борко основац и Тина кућна помоћница - то је породица Петровић која живи у солитеру на Карабурми. Рођа је једини који је запослен, стално је у оделу, напет и уморан. Олга не може да нађе посао у струци и посвећена је кући и породици, а кућна помоћница Тина је студенткиња која живи с њима и представља се свима као њихова рођака, пошто непријављено ради.

Напетост између зета и таште је стална - она је разочарана избором своје ћерке да се уда са човека са села, без манира и новца за живот какав њена љубимица заслужује. Првобитно је уредник серије био против увођења лика таште, сматрајући то остатком приземног, булеварског позоришта. Новаку је саопштио да им је потребна модерна породица којој ће замрзивач, миксер и обданиште заменити женину мајку. Срећом, миксер није заменио маестралну глумицу Олгу Ивановић, чији је лик „Николајевићке" постао синоним за таште као такве.

Рођина мајка Вука из Пржогрнаца (Радмила Савићевић) уведена је накнадно, после писма које је стигло ауторима серије са питањем „Има ли Рођа мајку? Ако је има, зашто је нема на Карабурми да уразуми ове опајдаре?" У потпису: Једна мајка.

Популарност Позоришта у кући била је енормна. Сви су гледали. Више од четири милиона људи. Стизало је на стотине хиљада писама. Протагонисти серије - Ђуза Стојиљковић, Станислава Пешић, Олга Ивановић и Љиљана Лашић - постали су најпопуларнији југословенски глумци.

Они сами су се толико постоветили са својим улогама да је Олга Ивановић, по сведочењу Ђузе Стојиљковића, захтевала луксузнији есцајг за епизоду у којој им долазе гости из Загреба, сматрајући да њена Николајевићка никад не би дочекала госте са тако бедно постављеним столом. Поломила је у знак протеста постојеће сценско посуђе и издејствовала есцајг из Метропола са све јастогом. Какав звездани тренутак!

Постмодерни Петровићи

Иако се радња серије одиграва углавном у стану Петровића, друштвена стварност избија из сваке шаре модерних тапета њихове дневне собе. Потрошачки менталитет, шопинг путовања, раслојавање друштва, беспарица, незапосленост, сукоб села и града - тачност у представљању реалног живота и духа времена јесте један од разлога огромне гледаности Позоришта у кући.

Данас имамо милион програма, гледамо никад боље серије преко телефона, компјутера и џиновских ЛЕД телевизора. Ипак друштвени проблеми као да се нису много променили у односу на време Мије, Чкаље или Ђузе. Неједнакост, незапосленост и беспарица присутни су и код многих данашњих постмодерних Петровића.

Телевизијски поглед у прошлост може да пробуди носталгију за „бољом прошлошћу". И заиста, модернизацијски залет шездесетих и седамдесетих година прошлог века имао је оптимистичне тонове, веру у прогрес као и реално побољшање услова живота за велики број становника. У исто време - било је ово време разних напетости, једноумља, меке диктатуре и лажног јавног говора са неподношљивим фразама.

И ниси смео ни да будеш дете које каже: Доста ми је и Тита и Писма!

__________________________________